Карта процеса модернизације

Ми Срби имамо стајну тачку гледања на модерну, као да гледамо на карту света из Аустралије узимајући за полазиште немачку мисао. Кондилис Панајотис никад то није експлицитно казао, разумљиво, као Грк који је живео у Хајделбергу, али са својим обимним истраживањима јасно је доказао, да су творци модерне Енглези, делом Французи, чак понешто и Италијани, а да су Немци стално у заостатку и коначно реакција (мој закључак). Позиција коју по Лепенису друштвено превазилазе тек са по њему „благотворном“ окупацијом Американаца. Уосталом Кант је сам доживео обрт читајући Енглезе, док Пирмин насупрот приговара Ничеу речима шта хоће он и ти „емпиристи“ кад критикују овај свет, са позицијама неког света ког нема (булазне), објашњавајући Хегела кога критичари уопште нису добро схватили. Док је Панајотисов претежући закључак о модерни да је реч о психологизацији уместо духовног и интелектуалног, и нуђење човеку уместо Бога среће – док су по мени још Грци свима показали са митом о Икару, да човек није „биће среће“ и тачка. Зато остају за све искључиво Прустове епизоде „екстатичне среће“ које и јесу природа постмодерне (од наркотика до пре свега сексуалних и сличних перверзија и разних других фантазија, без мере, да се више не зна у дегенерисаним друштвима ни ког су људи пола у пуком оријентисању капиталистичке индустрије – реалне и имагинације на пре свега забаву и замајавања). Пирмин ће изнети закључак, а нисам сигуран да ли је острашћен или у праву да англосаксонци ни језички нису способни за духовне науке.

Како год данашњи популистички покрети су одговор на фазу 6. и фазу 7. из карте процеса модернизације, које се добрим делом крију иза еко-идеолошког насиља западних режима (као што је убијање крава), миграција, те рата против југа и истока света за очување своје одумируће супремације и то у обе димензије, како унутар својих друштава, тако и против осталих друштава која су све сама способнија па нико не треба да их води за руку у још светлију будућност. Шта то онда хоће „популисти“? Па пре свега, да се очува троугао сувереног народа – националне државе – слободног грађанина, свесни да су само тако слободни људи. Они пак који поричу суверен народ и националну државу нису и свесни да другачије нема слободног грађанина (обрнуто не важи) или су многи цинични агенти насиља над ближњим човеком, у име апстрактног универзалног човека (будуће хибридне креатуре).