(објављено 04. 09. 2023.)
Рупе које се не могу затворити
Отворила се и у школству рупа која се не може затворити, него се само може заобилазити. Свакодневно, са сваким одласком у школу зебња ће се провлачити због рупе, јер се она догодила масакром и угнездила у искуство заједнице и не само као прошлост, него могућност за данас, сутра, прекосутра, на шта сваки родитељ са својим школским дететом мора са времена на време да мисли и то узнемиреније, него због свих лоших оцена, перспективе, васпитања и других брига док му дете не заврши школовање.
Зашто би школе остале поштеђене опште-друштвених појава трендова савремености, кад је модернизација обухватила и све остале сегменте друштвене структуре и са својим негативним феноменима? Зашто би само она била издвојена од кретања модернизација, која негативно стварају рупе и ове се шире, након што би се први пут догодиле лоше појаве? Па нама је данас у општем знању да пацијенти умиру пред вратима болница, свако има неког који је тако умро, или, на све дужим листама чекања за преглед, опсервацију, интервенцију, или, на столу током хируршке операције, због неадекватне припремљености и у приватном сектору, чак и при операцији чукљева? Тако су и Енглези објавили студију зашто је приватни здравствени сектор лошији од државног, како воли да се бави само са високо профитабилним стварима уз по могућству минимална улагања (па је овај што се тиче здравља народа безперспективан). Док као што кажу наши искусни лекари, никад није било више лекара и технологије у српском систему здравства, али ни дужих листа чекања и одбијања пацијената из разних разлога са врата болница иако нема сумње да знају да су их послали у смрт. О фармацији не мора да се говори само у нашим условима, јер је глобални феномен опште негативних трендова, где је профит одавно однео превагу над човеком. Уосталом и наш већ дуго министар Мали тврди ко је кад рекао да од минималца може да се живи у Србији, што онда значи: да људи треба да раде, али и да не живе? Тако да живот више уопште не заслужује никакво поштовање, посебно не пред економски калкулантским умом (економизацијом друштава), док се раније познате вредности топе у демократским процедурама (и нарученим експертизама), јер демократски консензус, као и сваки други, као дискурзивни, што се тиче вредности искуствено и теоретски јесте познато слаб – стално му је све теже да испуни очигледно танку либералну максиму Јоас/Етзиони: „који степен поштовања појединац мора да пружи друштвеном поретку од којег очекује гаранцију својих индивидуалних права?“i Кад у западним и сродним друштвима од ране модерне (К. Панајотис) све се више пробија саможиви, калкулантски индивидуалац који никог живог по себи не може да поштује, све опијенији субјективизацијама (не напрасних, од никуд, него од технолошког раста тржишно хиперпродукованих масмедијалних пара – светова забаве и забављања где је све површно, лако и перфомативно екстатично, од инфо програма па све до тих наводних „уметности“, а не само индустрије забаве и све је помало како се све више „троши“ и померају границе понуде, све наказније) као још „демоде“ лик у Жидовим Ковачима лажног новца који убија из субјективне јаловости, да себи нешто „више“ рационално докаже.
Друштвена извитопереност која ствара рупе и шири их изједајући заједничко добро и правду на крају изједа народ као такав и његов ред поредка „златна правила“ које свака национална култура за себе познаје, коначно нужно укида народ као заједницу. У напетости између како друштва тако и заједнице, иако друштва као таквог нема (А Гиденс, Тачер итд.), већ друштвене структуре, у Европи на основама „дворског друштва“ (Норберт Елијасii) и заједнице – народа. Нема заправо никакве друштвене дихотомије између либерализма и комунитаризма, него је колоквијално реч о напетости између друштва (функционално диференциране друштвене структуре) и заједнице, осим у државама који немају заједницу, па ни културу као што је Америка – што је још Адорно уочио током свог избеглиштва у Америку (док Американци из своје позиције покушавају да објасне свет, што је за очекивати, а код нас се та литература најрађе чита и усваја, не само холивудско ђубре и музикантско дрљање и наркоманска хистерија, да „омекша мозак“ што је још говорио мој професор латинског раних 70-их прошлог века). Велика су искуства и знања, вишегенерацијска потребна да би се управљало друштвом, без илузија од рођења (од пренешеног искуства артикулације до социјалних мрежа). Није то за почетнике како се то код нас замишља и практикује због револуционарних обрта. Зато се наш народ (заједница) побунио после школског масакра и даље се буни, али не и у Америци.
О институцијама као што је полиција код нас, а посебно судство, које пре никад није ваљало, него што јесте, и не треба ни говорити изнова узалуд, али не само кад је у питању наш систем или било чији, него пре свега људи који га чине – доста више са трабуњањем како међу њима има и ваљаних – ти нити су у систем ушли, или, су истерани, то је чињеница, како тиха већина на коју се ту позива, али и изнова улудо јавно апелује, која нит смрди, а још мање мирише, само погиње главу, што ће стално изнова поновити, никад не подржавајући већег од себе из поштовања које их озарује (шта би то уосталом било – личност), кад нису слепи за вредности, него из своје слабости много више воле преваранте и поклоне. Увек има ту неки први пут који проврти рупу псином, има своју историју и место, који онда све чешћим понављањем постају све веће рупе (док не дођу варвари и не створе свој колонијални подсистем отпадника), рупе које се само може заобилазити у општој зебњи (и које се заправо медијски хвале).
Зато се данас код нас све више може очекивати да те рупе постану наказне и све злокобније. Као малим примером, код нас је постојао међугенрацијски обичај, све од мог детињства знам за њега, да млађи обавезно устају старијима у градском превозу (владало је саморазумљиво поштовање старијих међу нама) што је сад у мојој старости напрасно престало да важи (јер се уопштено само јувеналност подржава као медијски једино гледљиво) и нису морале никакве „кампање“ да се праве по том питању. Напротив, тако се живело. Док се сад сусрећемо и са бестидно интелектуално јадним коментаторским цинизмом као реакцијом, на то што се раде вредносне „кампање“ по градским аутобусима, до перверзне негације самог живота (заправо духовног сумрака слављења постојања као дела „установа живота“) у општој извитоперености похвале индукције малоумности код калкулантског индивидуалца који никад никог не може да поштује и жели само да се потрошачки удобно забавља (што једино модерна западна друштва на основама „прогресивног неолиберализма“ подржавају):
„Иконично“ је реч о „латиничарима“ те и „грађанистима“међу Србима (и творци кампање и коментатор, а ни не знам шта овде може да значи тврдња „друга прича“, од чега, потрошачке удобности да се купи потомство?). Зато уместо глупости о фемициду ваља се о „главоциду“ или ко воли упорно „научни“ звук латинског: „капутциду“.
Образовање, „Смернице“ и школска кампања „Врлине и вредности као животни компас“
Преко медија је одрађена кратка кампања обавештавања да се уводи нови изборни предмет у основне школе и сличне активности (Смернице) које треба да се бави наводно врлинама и вредностима, уз овлашно упознавање о чему се у том предмету наводно ради. Све, сасвим на препад, уз напомену да би психолози требало да се носиоци извођења наставе (и педагози). При чему вредности нису психолошки проблем него културни и духовни, интелектуални, што је и једна мајка из ОШ Владислав Рибникар кометарисала сматрајући га философским, а овако више личи јер се о предмету ништа озбиљно не зна, да би психолози требало да убеђују децу да ће се боље осећати чим буду добра и онда синдикално о-рук унедоглед.
Владушић је (код веселог Марића) оправдано приметио да и патриотизам треба да је једна од тема овог предмета, а Миша Ђурковић да су те „Смернице“ тек тандара-мандара „ненасилне комуникације“ из кухиње Отвореног друштва (зато је и тако конспиративно бануло). Док када сам сам последњи пут спомињао вредности, писао сам о институцијама и одраслим људима, јер шта има да убеђујемо децу у вредности, ако оне нису део практичне животне писмености међу одраслима у друштву?
Овако ако се своди на психолошку експертизу искључиво западамо у постмодерну образовну таутологију да је све питање моћи у „етру моћи“, разматрано на релацији Кантовог и Фуковог односа према образовању: „Откако су говернменталитетске(Фуко) анализе „демаскирале“ свако повећање степена слободе у системима педагошке интеракције као интензивирање и диференцијацију угњетавања кроз слободу, конститутивна педагошка разлика између слободе и принуде се неповратно померила. Принуда се сада појављује и на страни слободе и то не – као код Канта – као еманципативне самодисциплине, да тако кажем, већ као интернализовано друштвено угњетавање. Дакле, не само однос према свету и однос према другом, већ и однос према себи суштински је политички … Педагошка пракса се тада мора посматрати као интеракцијска конкретизација друштвених односа моћи. Ово (образовно) запажање се заузврат мора посматрати да би се видело да ли ради управо то – и сходно томе заузима ‘позицију’. Засновано на етеричном концепту моћи, ова линија аргумената је коначна, или боље: таутолошка, и стога неприкосновена. Етар овде означава „универзални јединствени медиј“ који је просторно свеприсутан, временски оригиналан, епистемолошки неизбежан и емпиријски исконски …Коначно: Ако се моћ схвати као етар у смислу исконског универзалног медија друштвене праксе, образовна пракса у сваком облику је хијерархијска пракса моћи, другим речима: угњетавање, једноставно због своје асиметричне расподеле улога. Посебна пажња се затим поклања хијерархијама угњетавања, то јест питање ко је посебно погођен угњетавањем на основу којих карактеристика идентитета или категорија разлика. Последњих година образовна наука се углавном позива на овај етерични концепт моћи итд.“iii А све је почело са Кантовим „добронамерно наивним ставом“ да је образовање поједностављено „култивисање присилом“, као ни што школа није за сваког. Док се данас ни култура више не разуме као златна правила „установа живота“ (како ко их артикулисао, од религије, мита, учења) него као само игре моћи у неком свеопштем социјалном „етру моћи“ који кроз све угњетава помахнитали субјективитет склоног забављању и замајавању (чега самом Фукоу као садомазо хомосексуалцу није фалило – то што га смештају између Маркса и де Сада, није лоше погледати паметна запажања Панајотиса Кондилиса о де Саду као писцу о модерни и њеним последицама без да је ту направио неке веће продоре, кад се занемаре шокирајући детаљи). Тако да је образовање изгубило основну културну улогу, а професори сасвим свој ауторитет и углед (већ ко га и заслужи), а ученици треба да се стално моле, при чему могу до миле воље да зановетају и баве се „дечијим парламентом“ – само су још ти фалили, као да ни у овом који на нивоу државе имамо, нема довољно будала. Те је корисније школу вратити основном, а све те психологе протерати и тако избећи утапање у „етру моћи“ који све гута.
Наш је проблем што више самосвесно своју културу живота не препознајемо, ни њена златна правила установа живота, него смо сведени и самоколонијално на периферију провинцијалног духа. Па нам са једне стране међу нама бахато дивља полуинтелигенција „колонијалне свести“ ЕУ-опозиције, њихових присташа и југусташки медији, са друге су стране примитивни нагони самоодржања СНС лумпенпролетаријата, са њиховим Пинк медијима и бенављењем Јоване коју нико нормалан није могао да доведе на телевизију, а са треће народ и националне политичке опције које се никако не баве нашом свакодневницом, него или црквом уместо цркве или прошлим херојским ратовима (лакше мало, само са женске стране од 23 мушкараца, тек је троје преживело оне прошле, а таквих породица је у Србији много).
Још једном о југоусташлуку и српском националном самопорицању
Како сам о „југоусташлуку“ поново писао у прошлом тексту, након неког времена видео сам осврт С. Антонића на феномен националне самомржње и самопорицања и код других, а не само Срба. Без даљњег могао је СА да помене и много више као случај даровитог Томаса Бернхарда према Аустријанцима, али сви су ти, код других народа, маргинални феномени и нигде не постају шире – широко заразни културни феномен, коначно политички око ког се дели цела национална заједница, као код нас, оправдавајући свако против Срба и Србије непочинство и још постављајући као „здраво првило“ отпадништво. Уз то, да је та перверзија очигледно опште место међу већином тзв. југо народа (те отужна Бенџамина са Твртком првим, усташки малограђанин крвник Стојан из АВНОЈ-евске Велике Хрватске са „Србима -бубама“, уопште ово не посустаје). Тако да се „југоусташлук“ сам наметнуо као катализатор чије неке последице јесу јачање Ломпарових самопорицања и других појавa са стране СА набројаних у осврту, али и трећих појава, као Пешићке (Срби и племенска свест која је неспособна за модернизацију – заправо бахата и површна „социолошкиња“ не разуме напетост друштва и заједнице), мучне Латинке, досадног Басаре са његовим кревељењем, Голубовићке, ноторног Радомира К. О коме је сам СА толико пута запажено писао.
Оно што је моја намера била да препознамо толико раширени политички феномен против српског народа који је постао суманута константа, а он је очигледно југословенски као њена дегенерација у кумулативном историјском процесу у југоусташлук који је обухватио не мало Срба, што манифестују на многе начине разноразни пропали Срби међу нама – отпадници и други још различитији из некадашње Југославије које је СА сад и раније набрајао. Друго је да ми културно имамо своја „Златна правила“ установа живота и са њима смо успешно опстајали и постојали много дуже него сви ти назови народи југоусташког карактера – и да наша златна правила, колико год су универзална, не могу бити нипошто објективна па да буду наклоњена различитим отпадницима било прихватаљивошћу слугањера империјалних хорди које су прошле по српским земљама, било идеолошког шкарта (при чему ако величини као што је Ханс Јоас не смета да користи термин „златна правила“ зашто би мени). Треће, време је да се схвати да не постоји ЕУ-опозиција као реално корисна снага Србима, као што ни раније ништа добро нису донели, нити ће напрасно сад (а Биља, Добрица, Радомир итд, зашта ти могу за озбиљно бити способни, кад су једино препознатљиви по кецељи на споменику Патријарху Павлу, или, ратној морнарици?), како су сви они само шкарт колонијане свести, која се крије иза испразног термина да су грађани, али изгледа не знају које националне државе, него им је једина мера „грађанства“ степен југоусташлука (од гротескног „невиђења“ до омаловажавања сваког националног и државног интереса, и као наводног исмевања „лоших десничара“). Ти су уосталом само били гадан пад у СНС режим, а сутра у потпуну колонизацију Србије (па и прете у том смислу да морамо да радимо све што запад хоће по њиховим условима, вероватно и да им се све преда и прода што нису они сами пре или СНС са њима заједно и сам – довољно је погледати како живе Срби на КиМ под ЕУ, једва мало боље од животиња). Тако да коначно они као колонијана интересна мирођија без свести (историјске свести) само сметају да се до краја расчисти у интересу државе и народа између СНС-а и националне опозиције. Другачије ни не може бити будућности у Србији – ни за СНС лумпенпролетеријат, ни за присталица колонијалне свести. Свакако прво би требало да се сабере национална опозиција.
Кад се то схвати, онда се прича о добру, правди – нормама и вредностима.
i Joas, Hans, Die Entstehung der Werte, Suhrkamp V, 1997.
ii Elias, Norbert, Die höfische Gesellschaft, Suhrkamp V, 1983.
iii Krönig, Franz Kasper, Neoliberalismus – Erziehungswissenschaftliche Neoliberalismuskritik im Äther der Macht: – Ulrich Binder und Jürgen Oelkers, Das Ende der politischen Ordnungsvorstellungen des 20. Jahrhunderts und die liberale Bildung. Springer VS, 2020.