Миле Милошевић Блог

о политици у Србији и сродном

(објављено 20. 08. 2023.)

Од свих неуспеха, основни неуспех српског друштва јесте проблематична проходност српског друштва по дегенеративним критеријумима. Ни не мора се питати да ли је “проходност” једна од оних основних идеја и доприноса модерне настанку и демократских националних држава у Европи уз свакако ограду да ни у једној од њих није демократија без својих ограничења, као и неки пут потпуно прикривених антидемократских намера још од првог Устава као што је Америке (види занимљива појашњење америчког устава код Манфреда Шмитаi). Зато и што сва модерна функционално диференцирана друштва више леже на трагу моје шеме друштвене структуре – Г2.

Западна критика „прогресивног неолиберализма“

Зашто је то тако у Србији (дегенерисана проходност) добрим делом лежи у идеолошким првенствима, од југословенске, потом са ригидним упливом комунистичке, која је у табору другарица и другова искључиво синдикално завршила у „југоусташлуку“ како им ни једна друга вредност није претекла за коју се боре и који очигледно гурају и западну колонијалну свест међу нама (безисторијску свест склону пуким комбинаторикама фрагментарног са запада – називајући управо то гротескно „грађанским“). При чему се савремена „западна свест“ данас заглавила у општем опадању због губитка глобалне супремације у судару са конкурентским силама, али и у унутрашњој идејној конфузији и њеним последицама у тзв. „прогресивном неолиберализму“ који је заменио неолиберализам ере Тачер – Реган, укратко описом:

„У свом америчком облику, прогресивни неолиберализам је савез главних струја нових друштвених покрета (феминизам, антирасизам, мултикултурализам и ЛБГТКју права), са једне стране и врхунских „симболичких“ и услужних пословних сектора (Волстрит, Силиконска долина и Холивуд), са друге стране. У овом савезу, прогресивне снаге су ефективно спојене са снагама когнитивног капитализма, посебно финансијализације. Међутим, несвесно, први дају своју харизму другима. „Идеали“ попут разноликости и оснаживања, који би у принципу могли да служе различитим циљевима, сада величају политике које су девастирале производњу и оно што су некада били животи средње класе“.ii Моја примедба ауторима је што избегавају да уоче да су „други“ прогурали „прве“, ако не и „студиозно“ произвели исте за своје паре од не ретко маргиналних појава у друштвима које су често против самих „установа живота“ човека, као искључиво само за њих саме добру инвестицију, а не подржали као вредносне чињенице, па ти „први“ што више безумно весели какви су гуслају, више су плаћени, медијски приказани, те их изгледа као да их је више него што је „медијском саблашћу“ приказано, а не зато што су они широко прихваћени, јер јесу некаква вредност прогреса, него служе да затоме додатно створене друштвене напетости са неолиберализмом.

Другим речима коначно су ови „прогресивисти“ са неолибералима уништили само грађанство у изворном смислу и уопште демократију, намећући деполитизацију и стабилократски „велике изазове“ њиховим друштвима: „Велики изазови су описи неких проблема, чија обрада зависи од сарадње веома различитих актера (државни, над- и међудржавни актери, корпорације, невладине организације, агенције, цивилно друштво, јавно-приватна партнерства); да се само они могу носити иако су заправо без демократског легитимитета са: климатским променама, еколошким катастрофама, демографским трендом, међународним тероризмом, миграцијама. Разумевање политике на коме се ово заснива је много корака даље од демократског схватања политике“iii. У О4 сам реализацију неолиберализма везао за запажање Албрехта Кошорке да је то била раних 70-их побуна моћника против демократије због слабљења њиховог утицаја у друштвима, док Нахтвејiv приземније везује за опадање стопа раста истих тих седамдесетих у западним привредама. У сваком случају „прогресивни неолиберализам“ се појављује као „комунитаристички маневар“ кроз Блеров „нови лабуризам“, Клинтонову „нову демократију“, у чему како каже Кронингv „ни један марксиста не би уочио никакве промене ни у степену и врсти продукцијских односа и експлоатације“ присутне у неолиберализму. Напротив, сви ти тзв. „трећи путеви“ у политици јесу маневри да се избегну стварна демократска питања како комплексних поремећаја западних друштава кроз неолиберализам, тако и самог укидања демократије. Те се на западу од тад не сусрећемо све више само са лажним прогресивизмом „људских права“ него и потпуно отвореном деполитизацијомvi путем потпуне економизације, медијализације и експертизације њихових друштава у целини, којима управља конгломерат потпуно недемократских организација, које су наводно једине способне да се баве „великим изазовима“. Па није само код нас НВО сектор препун површних и махом глупих идиота, него је то преузети образац као и све остало – цела та мрежа интересно повезаних организација које немају везе ни са демократијом, а још мање са било којим народом. Док господари потискују елиту и само њима профити и моћ расту као што сам истакао у О4. И то јесте једина слика овог данас Запада – пре свега само је мрежа недемократских организација, препуна неспособних, а идеолошки сасвим погодних проблематичних жена и мушкараца који на све стране како преко медија, тако и у институцијама у друштвима индукују малоумност без премца.

Другарице и другови изгубљени у шали

Осим, што је опште место да српски другови и другарице не воле да су народ, зато што је по њиховој идеологији народ нешто примитивно и затуцано, још је општије место да ни грађана нема без модерне националне државе, осим ако сад о себи не мисле да су поданици као Енглези. Што наш Устав препознаје успротив мрзовоље другарица и другова који су напрасно себе почели да препознају у великом броју као господу_ђе или _ђице, али који само из њима познатих разлога немају везе са Србима и њиховом државом, а провлаче се овде међу нама нуткајући ту исту Србију, јасно нимало ни национално свесно као да живе на Месецу, али ни демократски, него само по њима, коме стигну.

Мислим да је питања без одоговора, осим југоусташлука шта још обележава другове_арице који за себе замишљају да су грађани_ке. Волео бих да видим ту листу вредности и како је ови доказују, осим са овим једино присутним идеолошким југоусташлуком, ако не и стварним – да би ти да уморе у најгрознијим мукама сваког декларисаног Србина и да их ни најмање не може да задовољи енглеска досетка да су националисти хуље, док су уствари исти били јасна препрека колонијалним амбицијама Енглеза, или, досетка о „професионалним патријотама“, док су они сами очигледно колонијалне слуге кад за паре организују „Мирдита енд ко“ усред Београда, а не о свој рабош и можда нешто пре у Приштини обрнуто. Како њима не смета ни један други национализам до искључиво српски, као и свим псеудонародима од разних кроз историју конвертита у завојевачке редове и понешто и народима бивше Југославије који су себе пронашли у усташлуку према Србима – у кад год су могли израженим амбицијама да се Срби сатиру, тероришу, преверавају и пљачкају – укратко бришу и зато говорим о феномену „југоусташлука“ јер се појавио и међу Србима, посебно између другова_арица, данас итекако грађанима_кама, тако да на њих ни мало не може да се гледа као наивне и недужне. Утолико не могу да се сложим са Банетом Ристивојевићем који као да је помешао индивидуална права са колективним правима у етногенези народа, сматрајући да свако има право да себе зове којим год хоће народом, али мене нико не може да спречи да исте зовем отпадником, тим пре кад има убилачке и остале наци намере према народу из кога долази (Срби, Руси) како и цели процес такве етногенезе почива на Бејтсовој шизмогенези – значи процесима са којима се итекако и друштвено-инжињерски управља, уз још кад исказују наци намере према свим за њега бившим саплеменицима. Не може ту бити равнодушности, па био и лалински немар. Као што су и нова правила писања која сам мало применио, а спремају се као обавеза, непријатна бесмислица „инклузије и оснаживања“, због којих треба све да се поквари.

Заправо друг_арице јесу јако лоша шала као грађани што смо видели док је ДС била на власти, а што је и данас оправдање за СНС-овски грабежљиви лумпенпролетеријат и причу како смо сви исти као довољно за исповест. Уосталом код наших декларисаних грађана_ки, а прерушених другова, вокистичка (осећања без разума) колонијална свест (фрагментарна безисторијска свест) ништа озбиљно не може да повеже па више личе њихови искази на Буњуелове снове из Дискретног шарма буржоазије, само што се они никад ни на тренутак не буде, да питају шта ћу ја овде – ни за толико немају дара да посумњају, него тупо и даље озбиљно верглају: „нама је место у ЕУ јер смо ми грађани“ и поред свих одвратних доказа непријатељства ЕУ према Србији и Србима, али и оних доказа које су многи од њих сами направили лешинарећи као сад СНС по Србији, тад, ни на грађанина, ни човека не мислећи, ако нису на Бога, ког неупитно нема за њих. Уосталом коју су етику пренели из оних својих другарских дана, о култури ни да се не говори, како и данас само приказују пре свега забавна и забављачка достигнућа тог периода – олакост без превише морала и дара; док најозбиљније заборављају оно што је и тад вредело – не могу ни да се сете. Као што од њих још више увесељавају они који би поново узносито да смо сви другови и другарице – као да нас то управо није довело до овог данас из чега никако не успевамо да се извучемо. Па колико се год њима допадало политичко назови другарство и ми из историје можемо понешто да научимо?

За наше ексклузивне граћане_ке заправо је још већа шала да је и у ЕУ грађанин у кризи, као и демократија, што се јасно види из горе наведене отворене западне критике „прогресивног неолиберализма“. Упитно је колико још мање остаје кад се уклоне свакодневне медијалне фантазије пара-светова одавно присутног медијалног „забављања до смрти“ (Нејл Постман) и свеприсутне експертске небулозе (као што је био случај после дивљања са Ковидом, кога се данас и најпослушнији на крају одричу, или, чак сумњају да је производило смрт и статистички показују да је дошло до прираста умирања посебно међу младима од тренутка увођења вакцине), те остала махнита изигравања политичког која одавно не прате интересе грађана. Него да је тамо следећи цивилизацијски корак потпуна хибридизација човека и машине и коначна деструкција човека о чему сам сам већ довољно писао.

Зато је то шта ови наши нуде као „граћани“ пре свега испразна малограђанштина површне имитације, заправо фантазије без садржаја, и што је више имитативно – испразна, тим је експлицитније артикулисана као југоусташија, са чим искључиво негирају право на опстанак Срба и чињеницу постојања Српске државе јуче, сад и сутра. Док, како су текући протести против насиља постајали све отвореније протести југоусташлуку наклоњене ЕУ – опозиције, све су више упадали у ћорсокак политичког слепила и започели су да се осипају, јер их не води нужни „методолошки национализам“, као што и ЕУ – опозиција нешто нејасно вергла о почетку школске године петљајући упорно са психолошком експертизом, а о томе у другом тексту.

i Schmidt, Manfred G, Die Federalist Papers: Zügelung der Demokratie durch Verfassungsstaat, Repräsentation und Föderalismus стр. 85 – 99: – Demokratietheorien, 6. издање, Springer VS, Wiesbaden, 2019.

ii Brenner, Johanna, Nancy Fraser. What is progressive neoliberalism? A debate. Dissent: A Journal Devoted to Radical Ideas and The Values Of Socialism and Democracy 64. 2017.

iii Krönig, Franz Kasper, Neoliberalismus – Erziehungswissenschaftliche Neoliberalismuskritik im Äther der Macht: – Ulrich Binder und Jürgen Oelkers, Das Ende der politischen Ordnungsvorstellungen des 20. Jahrhunderts und die liberale Bildung. Springer VS, 2020.

iv Nachtwey, Oliver, Die Abstiegsgesellschaft. Über das Aufbegehren in der regressiven Moderne, Suhrkamp 2016.

v Kröning, Neoliberalismus – Erziehungswissenschaftliche Neoliberalismuskritik im Äther der Macht.

vi David Meiering und Andreas Schäfer, (Ent-)Politisierung – Debatten, Modelle und Befunde – (Ent-)Politisierung, Die demokratische Gesellschaft im 21. Jahrhundert, Nomos, 2020.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *