Која слика човечанство најбоље описује? Да ли човека или неког артефакта направљеног људском руком? Да ли уопште има такве слике?
Некад
Први јавни текст у само електронској форми његовог живота написао сам из канцеларијске досаде и објавио на сајту Фонда Слободан Јовановић 2011. године о нетом реновираном Ташмајданском парку, као парадигми тих дана – не само политичке, него и духа времена коме смо све више постајали жртве, а далеко мање његови творци. Зато се не треба чудити што више нема добре књижевности и коме се деле НИН-ове награде, а и ко седи у жирију; као што је филмска и тв-серијска продукција гробље неталентованих претеривања „на празно“ која се натегнуто тичу овог друштва. Пре тога, добрих 12 година нисам ништа писао, ако изузмемо задатке: пројекте, анализе, препоруке, налоге и једно два текста за страначки лист и све је то било намењено за папир, и кад је како је време заповедало, било писано на компјутерима. Тад се још користио папир и пушило на састанцима уз испијање кафе и жврљање по документима, јер не знам шта бих радио ни са кафом и обавезно дугим излагањима. Данас, нема ни тог сајта, ни мог текста (осим у мојој папирнатој архиви).
Потом сам писао за Нови Стандард годинама, близу 200 текстова, али данас ни мене нема као аутора ни тамо, будући да су сајтови електронска илузија присуства и трајања, код којих не може бити археологије, у општој „дигиталној деменцији“. Након тога сам објављивао и на другим сајтовима закључно са јуном 2022. и Коренима.
Данас
Колико год да сам сматрао, да је добро за сваки текст, да га прелиминарно прихвати редакција, па да онда изађе пред јавност, не само што лоше пишем цели живот, него и због тема и начина како о њима пишем, важно је колико други виде уопште потребу за њима, одлучио сам да имам свој блог. Поред већ уобичајених разлога као што је засићење на релацији редакција – аутор, друге биографске околности животних токова са неумитним временом, ми живимо и непрестано у турбулентним временима за све нас, које мање или више различито успевамо да пропратимо и реагујемо на њих, што нас води неслагањима. То парадоксално лакше што је култура којој припадамо мања (зар искуствено није видно зашто мали народи немају своје културе, као што кад имају и они бивају ретки историјски народи са својим државама: довољно је погледати колико је било држава у 12 веку и којих народа на почетку „Европе“, као и који су народи опстали до у модерни 19 век у Европи – који су стварно историјски народи и поседују своје културе). На шта се коначно надовезују неизбежни интерес и моћ која управља друштвом, посебно чинећи селекцију у комуникацији. Због чега сами сајтови ничу, али и нестају са интернетског неба. Прилагођавају се или мењају своје профиле, посебно политичке, коначно и зарад самог опстанка (јер све што и оживи жели и саможиво да опстане) и личне добробити власника, и не ретко ново стечених заблуда, али које су сад коначно корисне. Што онда мене посебно, после толико година објављивања по разним сајтовима наводи да то чиним од сад на свом блогу и да не зависим од игара интереса, моћи, користи, а све израженијих фактора у зрело доба, које потраге и истине о властитом свету не занимају, него стабилност постигнутих позиција елите. Па ко хоће нека чита колико хоће или неће и преноси, ако у томе види сврху и задовољство.
При чему циљ писања остаје исти: носити се пре свега са духом времена у којем живимо и његовим појавама, махом лоше оствареним облицима које на жалост нисмо знали да избегнемо као друштво. Уз наду, да сам са временом успео да развијем мало боље разумевање предмета са којим се бавим. Те да искорачим из овлашних коментара који не могу имати дубину, па не могу ни бити од користи ни мени, ни другима. Зато волим коментаре и интеракцију.
Метод
Основу блога чине две врсте текста: огледи и повремене дневне реакције. Огледи су по природи дужи и чине их густо писмо догађаја, први покушаји теоретисања, поређења, све у једном како надолазе у времену и сазнању, у покушају да се пронађе наш језик са којим би се бавили нашим друштвом. Да би комуницирали преко нашег друштва, не туђих, наводно универзалних. Градећи нашу јавност уместо разочарења и заборава.