(објављено 09. 05. 2023.)

Уништавање реалности, насиље и страх

Данашња власт објективно више не може да гарантује сигурност живота људи у Србији, јер има проблем и са реалношћу. Чиме је онемогућена јавност, а последично политички је искључена демократија, како у сазнању тако и једнаком учествавању у животу друштва народа. При чему у друштву преовладавају насилни модели понашања и расте општа фрустрација и неконтролисани страх, који је посебно појачан апсурдношћу дечијег смртоносног насиља који и основне школе чини мучно несигурним. Што нас све заједно води петљи из које наводно нема излаза, па је једина препорука власти, институција и медија, да то прихватимо као завршену ствар са којом ћемо морати да живимо, колико год тек лоше било. По њима престабилизовано смислено, у њиховој реалности, по нама је у сваком погледу фрустрирајуће, али пре свега антидруштвено у учесталим поступцима разарања друштва. Како већ предуго живимо у фрустрацијама, које постају и облици неконтролисаног страха или реалног, да ли уопште више смемо да изађемо из своја четири зида, а да нас неко неће убити, увредити, осрамотити, поништити достојанство и разум, тако и нама ближњих, уместо, ако не већ са осмехом и поздравом не пролазимо један поред другог, онда макар у заслуженом миру са довољно узајамног уважавања?

Нема те психијатрије која може гарантовати да је за децу сигурно да их пустимо у школе и да они могу бити у школи сигурни. Нема ни те полиције која може ово гарантовати. Посебно је и лаику јасно колико је полицијска аналитика подбацила кад УБ-а нису сачекали код родбине, док је сам полицијски систем са својим круговима безбедности изостао кад исти није налетео ни на једну полицијску патролу током свог гнусног похода, него је вршљао док није остао без муниције. Тако да то само свођење на лудило и контролу друштва психијатријом данас се показује колико није оперативно – колико је реч о илузији у коју можда неки поверују, али она сама ништа не решава.

Утолико је тешко рачунати на брзу обнову поверења. Као што је не допустив пристанак на привид да је све уреду, јер није. Нужност је друштвена вертикала, која се одавно изгубила и не могу је ни у ком погледу заменити ни психијатрија ни техничка средства. Нигде то не помаже, па ни код нас. Па колико год „треба даље живети“, то не може бити тако без да сами догађаји продру у јавност и да се отворено говори о владајућим моделима понашања, јер ће у супротном зверства са којима смо се ових дана сусрели само бити прва епизода у низу будућих. Тачка у времену од како су се ове епизоде умножиле, јер је дошло до слома стварности, а друштво се само не брани, него сви кругови моћи желе по цену исчашености и надолазећих вестернистичких модерности да задрже своје позиције, за себе стабилност својих прилика и неоспорених могућности.

Зато ни психијатриске рационализације и психолошка саветовања сам проблем нарушене стварности на нивоу несигурности хаотичних убиства не могу умањити својим методама, јер ни не могу да уклоне узрок. Као што то не може ни полиција, а још најмање техничко – безбедносне мере (шта ту могу видеокамере и ВИ протоколи – да предвиде убице?), јер је реч о сигурности која је основа људских цивилизација. Како је човечанство стварало своје цивилизације како би живело што сигурније у свету природе препунe изазовима његовом постојању. Отуд је данас основно питање како ће се друштво бранити, а не може више инструментаријумом модерне, још мање постмодерне, психијатриским методама (Фуко), и да ли уопште може у условима Западног глобалних процеса у ком се из модела „ризико – друштава“ (У Бек), прелази у модел „стихија – друштва“ и заправо потпуног расапа самих друштава до укидања друштвености и „установа живота“ на ком друштва почивају, као што се шири сумануто воке веровање да мушкарци могу бити трудни па и то треба уважити? Због чега се делом одвија и највећи глобални сукоб у савременој људској историји. Стварности друштава и њихових култура наспрам опште моћи економизације и медијализације и потпуне колонијализације пара – световима економије и медија свих места живота људи (од куће и породице до јавности, државе и људских духовних вртова – тзв. високе културе). Те нам посебно електронски медији не могу бити од помоћи у било ком облику, напротив (кад сами медији по свом формату редукују стварност по себи), у решавању феномена страха и реално поремећене реалности друштава са којима смо се никад отвореније сусрели са ова два смртоносна похода убица.

Паралелизми

Нико при здравој памети не може оптужити Вучићев „двор режима“ да је непосредно крив за зликовачке походе КК и УБ, али очито је да се могу успоставити одређени паралелизми. Пре свих да се током њихове власти дешавају ова два смртоносна похода, док режим ово младалачко насиље феноменолошки друштвено необухватљиво, пошто-пото жели да изједначи са људским драмама које завшавају трагично, као што је случај промискуитетне жене уз исмевања целог села и осветнички поход бившег мужа. При чему власти није ни то довољно него тежи кроз поремећај реалности још једном игнорисању (уиграни сценарио између Марића и Вучића у Ћирилици у коме они откривају уредника Таблида Милорада Бркића као идеолога протеста од 08.05. иако сам уверен да од више десетина хиљада присутних људи, ретко ко прати његов Таблоид). Чак шта више жели све да представи као своју угроженост по ко зна који пут уз насилни жаргон према свима, али и свачему, јер не жели да се угрози слика безгрешности какву о себи пројектује иако толико тога свакодневно по себи говори управо против тога. Па и сад је режим спреман на обмањивање, уз насилничко простачко – примитивно вређање, као да та „једноставност“ може потрти природу света у ком се живи, делом захваљујући управо њиховим начинима како решавају изазове у животу друштва. Пре свих кроз масовност присутне обмане, преваре, увреде, крађе и убиства из олаког нехата пребрзе вожње, али и интереса и још обести – и њихове некажњивости. Присутне похвале криминалаца и убица, који су позвани на медије да наводно забављају народ. Тако да је то важан разлог, оваква пракса, иако нема непосредне каузалне веза између тога и зверстава КК и УБ. Него је на овај начин успсотављена пракса двора режима и његове клике над друштвом постао устаљени оквир догађајима у српском друштву. Онда и за друге догађаје у друштву, за које они нису криви – свим тим сличним паралелизмима понашања у друштву, због изабраног понашања који они промовишу. Четврти је онај феномен “имитативног са иновацијом” у друштву као основе друштвеног понашање а о чему је још писао Тарде, а данас га изнова открили Латур и други, а управо шта се и како се данас усваја и опонаша у друштву, очито је да сагорева вертикалност и сваку, и најмању вредност у друштву. Зато тражене оставке итекако имају смисао, јер много тога, дубоко у друштву није у реду, а нужна је потреба за успостављањем поново друштвене вертикале на вредностима за које би догађаји као зверства КК и УБ поново постали незамисливи, а не само немогући. Зато треба и сви водећи људи у друштву да оду у највећем могућем броју неповратно, не само из српске политике него и институција, са медија, да би се вратила преко потребна одоговорност и променио начин како је елита досад решавала питања друштвеног живота. При чему не мислим само на двор режима и његову клику слугу и климоглавих поданика, него и на већину клика окупљених око Н1, Нова, многих дотираних НГО из иностранства, јер ни ти ништа добро не мисле српском друштву, нити их занима друштвена вертикалност.

Модел понашања

Успостављени општи модел понашања и то изгледа да је трајно у друштву почива на два низа:

1) елита

фрустрација – агресија – потцењивање – кажњавање

2) народ сведен на масу

фрустрација – агресија – немоћ – летаргија, покоравање и аутодеструкција.

Зато су способности КК била тако необично похвално представљене у почетку на медијима, јер ко има право друге да кажњава него само елита?

Уз да насиље за КК није био услов ни једног тренутка његовог опстанка, будући да долази из афирмисане средине и пре свега се суочавао са проблемима престижа.

За КК се чуло стално изнова првих дана са медија да је био одбачен у својој школској средини – не малтретиран, али ни прихваћен, посебно не онако како је сам себи пројектовао. Што је из очигледног следа догађаја онда и изазвало: фрустрацију – агресију – потцењивање – кажњавање (потпуну реализацију његове надмоћи над средином која га није прихватала на начин који је он умишљао). При чему се стално потенцира да је наводно био најбољи ученик (као да то реално постоји, а ни то није тачно колико чујем), па да га наводно из зависти средина није прихватала, јер је то средина која заправо не мари за вредности? Шта се са тим жели рећи, да су и његове школске другарице пре свега јер је њих највише убио, а онда и другови криви као мање вредни? Коначно и његов отац који ће у овом тренутку извући дебелу затворску казну, јер неко мора да одговара, па изгледа да КК није ни на њега мислио у свом суманутом походу. При чему је још страшније, да је толике живота обележио око себе које ни не познаје и зашта га је тек било брига. Као уосталом и за школу, цело друштво.

Зашто? Нема уважавања слављења постојања који је основа сваког човека до његов задњег удаха и самим тим поштовања живота и достојанства, него насупрот доминантно је потцењивање у друштвеном моделу: управо комбинације која је најчешћа у понашању и комуникацији, како ово друштво почива на сталном трауматизовању, агресивности и спознаји немоћи која људе у већини случајева и води летаргији, подчињавању и аутодеструктивности. То је доминантни модел са којим се дневно сусрећемо, од медија, до свакодневног понашања. Премало је других могућих шема понашања, јер елита мора бити изузета – морају да буду господари (иако многи нису ни одживотињени колико су примитивни и прости).

Време је за повратак Шантићевом улазу у школу и трајном нестанку Рибникара

Не само симболички, Шантић као повратак на заборављени пут

Далеко би више волео да се моја основна школа помиње и данас по свом тадашњем програму латинског и старогрчког, што ми је итекако пружило уважавање у следећој школи да долазим из једнако културне средине иако из друге земље, па још Југославије, али и онда сама школа не би вероватно постала мета за певаљке, скоројевиће и тек нешто трећих, који ће своје потомство уписивати у њу, довозећи их из целог Београда како сам деценијама слушао док нисам и сам заборавио и сад се са овим трагичним догађајима сетио. При чему, треба поштено рећи да је и у та моја већ скоро 50 година заборављена времена детињства, та школа и онда као централно градска била понешто спроводник, а више сведок белосветских новотарија и добрих и лоших које су узроковали и физичке жртве, али не у самој школи, јер је знала да се носи са изазовима, као сам живи организам. Данас немам тај утисак, осим онај да смо сви ми као друштво имитативна мртва периферија провинцијалног духа, а онда свега најгорег. Како се уместо духа саморазумевања Срба, развио претежно скоројевићки некритички имитативни, а онда најгори, каквог лошег предграђа Њујорка као најемитованијег ћошка света. Зато се толико трабуња уместо „друштвене вертикале“ о видеонадзору и металдетекторима и у школи где им сигурно није место, као ни било каквом обезбеђењу за школу. Како је то јавни простор примарне друштвене вертикалности који ће сви уважавати и нико неће доводити у питање. Док је кућа место живота – породичности, у приватности у односу на сваку јавност (а не туризма најразличитијих љубави како се данас креира и егзибиционистички излаже). Па уместо како Председник каже да је овде реч о догађају унутар друштвеног „крем дела крему“, да они као наводно ови воде децу и на пример чешће у оперу и на балет, вуку их претежно ко зна где, вероватно према себи блиском местима и лично сличним људима, као у случају КК на стрелиште где ни по годинама не припада да би научио што не сме да зна јер није дорастао (уосталом ко је страдао, па и једна мала балерина и дечко пијаниста). Ка свим тим новије усвојеним местима симболичких индентификација елите где се у ритуалним играма окупљају, а и свакако у овој новој знатно израженијој подели српског друштва, а ипак пре свега што могу сами родитељи културно да прежваћу у транзицијом освојеној срећи без нелагоде, махом равнодушни према посебно тзв. високој култури.

Као шта треба проверити парадигму шта нам то школство нуди, посебно сви ти многобројни различити програми „едукација“ и иначе баш ретко корисних психологија, страних издавача. Уопште како више разумемо школу, уместо прираста акционара „школства“ који захтевају свој део колача од школског буџета у наводној бризи за децу, а најчешће потпуној бескорисности, ако не и искључиво штетности. Како одавно више није ствар професор – школа – ученик и његов разред, него је сад „бизнис мрежа“ у питању. Тако иако кецеље нисам волео и њих треба вратити, тако поједноставити ствари, па да се деца више баве обичношћу и другарством уместо да се окрећу ко се боље напирлитао, у опште владајућој медијалној површној изузетности.