(објављено 13. 11. 2023.)
Транзиција – сакрити слона у радњи са порцуланом
Колико знамо о транзицији, а да је више од неколико парола обећања да ће нам бити боље? Док нас искуство учи нешто скоро па сасвим друго и да ли је српска елита била довољно при памети да зна шта јесте заправо транзиција, посебно кад вуче и историјску кризу (а обе су у стању катастрофе од 2008.).
Привреда:
Шок приватизација по јужноамеричком моделу – тзв. Вашингтонски консензусi после НАТО агресије потпуно нас је сручила у беду без изгледа: уништења привредних ресурса и њене структуре, дугорочно губитка производне способности (кроз више генерација настали тимови људи који знају да раде сложене послове у одређеним привредним секторима; и нису само изгубљени они, него укупна логистика, прилагођено школство, па све до здравства са искуством у проблемима са којима се сусреће у тим областима итд. у свим тим градовима и градићима где је сваки имао по једну или две до три различите индустрије деценијама). Читави крајеви Србије са својим како тако успостављеним привредним специјализацијама у више деценија дуго ствараној целини, све заједно је сасвим нестало (јесте ова привреда била димензионирана за потребе Југославије па је делом морала да се угаси, а и санкције 90-их су оставиле многе мртве фабрике, али свакако не и све), изазивајући финално лумпенпролетеризацију кроз безизгледну беспослицу што ДОС елита није ни примећивала, као и депопулацију дуж Србије, гурајући људе што у Београд, понешто Нови Сад и гастарбајтлук. Иза тога махом није дошло ништа у та многобројна места, него је искључиво растао трећи сектор услуга (по општем плану запада да се не развијамо – познато Вимерово писмо Шредеру). Већина грађана по српским местима је постала спремна да оде колико год били везани за своја места живота, за своје породице и пријатеље.
Додатно се цементирао од 2000-тих искључиво онај ратни и санкциони криминал, „локалне баје“ свуда, проституција, насиље, њихове мреже, али и растућа пропалост друштвене структуре и човека.
Нова нормалност на којој Пинк и данас паразитира. Док је онај последњи губитак наде везан за „демократску“ транзицију – то је то што нам је ДОС дао са Ђинђићем на челу, најмање од на муфте донешеног закона о раду са још лажним гласовима. А том опсеном и даље страни као Н1 и повезани медији на страно власништво и донације препарирају српску јавност. Дуго само са југоусташке платформе (као вокистички-космополитске?), како више мантра о лако стеченој срећи у ЕУ не постоји ни за кога – најмање од слома западног финансијског тржишта и опште социјализације банкарских дугова у корист глобалних англосаксонских елита. Уосталом свако инсистирање на Југославији после њеног дефинитивног неуспеха да се одбрани, као што и није никад, јесте искључиво пуки југоусташлук. Обмане за слуђивање Срба – авет која нема други циљ него ширења југоусташлука, јер се и југословенство према Србима само тако појављује, посебно након њеног дефинитивног нестанка кад нема шта друго ни да понуди међу нама Србима осим паралисања народа и државе Срба у чардаку ни на небу ни на земљи. Што је противно свакој историјској свести и њеној дијалектици, као и супротно присутним националним државама у свету, што би требало да буде и Србија, а не овако само западњачки доминион. Запад ни нема други циљ са нама (нити су имали – па што би НАТО толике бомбе изручио на нас, тек из неке доколице наказа?). Колико треба памети да се схвати нешто тако баш просто? Е, то је управо сама моћ обмане да и просте и очите ствари учини недоступним. Да медији, те део елите експлоатишу обману и да то траје злоупотребљавајући заостале емоције прошлости које се никад не могу вратити, а како смо ми бића само једног смера, оне су нам бескрајно саме драге и важне, док читава машина разних штеточина у њих учитава само своје намере, не и наше.
Исто тако није успело ни стварање „националне буржоазије“. Само су „створени богати“ тек и само у искључивом саможивом интересу, више налик пиранама без било какве националне системске сврхе, а на јавним паролама: није срамота бити богат, коме се гледа у први милион и свакако без провере порекла новца и одговорности за криминал и корупцију. Из разлога привида системског настанка буржоазије ни клике ратних шпекуланта на државни рачун нису ни платили макар најављени посебни порез, него је ДОС рађе понижавајући жртвовао Вука Обрадовића. Клике из ДОС-а и повезана лица су започела да се сами криминалом енормно богате користећи прилику. Тако да је само из споја ратно-државних профитера, криминалаца и ДОС богаташа из „трошкова“ демократске транзиције настала дубоко укорењена паразитска мрежа којој су се придружили, а делом и завладали СНС лумпен-богаташи из корупције и криминала који је лоциран великим делом у грађевинском прању новца много ширих размера (глобализовао се?), а као што још од Вимера знамо, Запад намерава да нам стално гура клипове у точак нашег развоја. Као што би да нам отму ЕПС и претворе добар део земље у рударску пустињу, трујући подземне воде много шире. Па код нас онда и нема превелике прилике да се тржишно развија привреда, на много дубљој равни од дефицита локалних оријентација. И Ђукановић је пре свега возио дуван и још по нешто. А треба да се живи – неко боље, а неко горе као и увек, али и плаћају рачуни, талови.
Уосталом колико су домаћи привредници имали услова да се развијају на тржишту као што је српско због његове величине и снаге, како они свакако да нису имали услове као Кинези или Руси. Док им уопште није никад пало на памет да се баве моделима који су примеренији за Србију (а очито да их има како глобални југ данас држи 65% производње и 80% енергената у свету и даље расте). Ту не мислим на пример Пољске, јер ова је мезимац као покатоличени Словени у сталном сукобу са Русијом. И зато се код нас треба бавити „политиком места“, а не регионализацијом (стално ти неки претерани политички захвати и још много бирократије).
Што се саме „идеологије“ транзицијеii (трансформацијеiii) тиче, питам се шта би данас остало од Русије да није дошло до „тајкунизације“и тешких 10 година, да је ишло по свим пожељним транзиционим правилима запада и да су они побрстили „демократски“ Русију и Кину, успешно избушили „цивилним сектором“ и распарчали на доминионе под њиховом контролом (како се још увек усуђују да прижељкују). Колико би се сад бедно и опасно и ту живело, вероватно као у неоколонијалној Африци, уместо што су им данас управо Русија и Кина озбиљни такмаци који и остатак глобалног југа повлаче према новом, мултиполарном свету једнакијих шанси.
Ових дана поједини медији преписују један од другог, делове тога шта је изјавио некад на највишој војној функцији у НАТО немачки генерал Х. Кујат и ту бих ја издвојио три ствари: 1) да су Руси респектабилна војна сила која је успешно развила идентификовање мете и погађање у изузетно кратком року (испод и минута), па ти помоли главу на фронту – зато Укронацисти у том броју сада гину, 2) да је и НАТО итекако крив за сукоб у Украјини и 3) општа некомпетентност немачке политике гура даље рат и сама угрожава Немачку, рат, који Украјина сигурно губи. Док транзициони тинк-тенк магови из „Немачког савета за спољне послове“ гурају још од 2014. флоскуле о сигурном унутарњем слабљењу Русијеiv, певајући сами себи успаванке, заједно са целим западом. А као што је Џефри Нај на Јеремићевом скупу у Метрополу изјавио пре толико година, они имају намеру да се туку до краја магацина – као што видимо засигурно ЕУ, а можда и њиховог (давно сам известио о томе на Новом Стандарду).
Демократија и елита:
И да није је реч о демократији у транзицији, без одговарајуће за демократију у Западној Европи, не свуда једнако комплетираној, друштвеној структури она није могућа, него тек треба да се транзицијом у неком убрзаном „симулирању“ историје формира, прво погодна друштвена структура и настане национална елита (јер другачије не могу да се држе друштвени процеси на окупу у држави и многим институцијама) – што није баш могуће, па се добијају пре мање-више дефектне демократије и друштвене структуре. Иначе са демократијом је увек било проблема, још како Аристотел извештава (па ни сам није имао право гласа) и мало има синтетичких штива који то довољно објашњавају. Отуд препоручујем за превод књигу Манфреда Шмита (Демократска теорија – увод, 6 издање, 2019.) која даје са знањем и разумевањем увид у демократију као ретко која друга. Како год, данас у истој, као за апсолутни узор ЕУ, и њеним државама, видимо све више демократских ограничења, не само у изјави типа министарке Барбок како је њу лично брига за гласаче, исто, као што су „слободни“ медији више него под очитом цензорском контролом – о томе се говорило и у последњем интервју генерала Кујата, како се и ђоном све лакше иде на ретке неистомишљенике са „званичном верзијом“ од стране самих новинара као нових чувара догми. Тако да се у свему види првенство клика моћи над демосом. Затим, заиста много корупције на свим нивоима власти и неодговорности, иако многи људи још не могу да поверују да баш тако ствари стоје. Што би генерално Дерида рекао како је демократија оно увек нешто „у доласку“.
Тако да „демократска транзиција“ осим почетног ентузијазма међу народом, не може да побегне од своје сенке која је повезана са самим њеним бићем. Зато простодушна очекивања од демократије ништа не значе (или некакав потенцијал конститутивности како су још Келзен, Попер, те Ротри очекивали нема смисла, јер је демократија кантовски искључиво регулативна идеја), него је реч о формираности и способности националне елите да она одговори на изазове користећи и политику уз подршку народа, а не против народа, увек за народ како је још говорио Русо, јер је његов суверенитет у модерним националним државама. Тако да демократија може само то једно да значи, да је интерес народа, испред интереса клика. Свако додавање или одузимање од тога је кварење модерне демократије, док је улога државе да то обезбеди као и политичког система да о томе стално води рачуна у политичким процесима интеграције друштва. Док ми видимо, а најмање од 2008. и пост катастрофе да је наша елита подељена између три осе и то две само ради личне користи и коначно против народа и државе (па једна не сме народ ни да спомене или га се ужасава са југоусташких позиција парадоксално као национализма). Да другим речима није дорасла ни да схвати каква је стратегија опстанка потребна за Србију у савременом напетом свету. За много тога се елита као таква показала у великом делу неспособном, па чак зна да се изгуби у разним уобразиљама као што је југоусташлук -југоносталгија (три осе), просто је списак ствари предуг о којима није ни размишљала или их није схватила, а тек да би се могла бавити заокруженом стратегијом опстанка народа и државе око које би извела друштвену интеграцију. Тако да ми немамо ни еволутивно друштво, као што ни немамо виши ред поредка (није ни замислив) – немамо своју етику окупљања (завети за многе мало значе, а заједница кроз вредности премалу улогу игра у свакодневном животу друштвене структуре, будећи се тек на велике несреће) и зато говорим о стању катастрофе у којој су подједнако завршиле и историјска криза и транзициона криза, а подељене елите се пре свега себично интересно надмећу пијачно дерући се и нуде мачку у џаку, иако макар за почетак слутимо (или добро знамо којој оси свака од њих припада) на коју страну нас могу одвести. Па чак ако користимо упитну везу између интелигенције и благостања нација (Линv) ми нисмо најпаметнији народ, али смо далеко од најглупљег да би нам оволико дуго изнова лоше ишло ( просек од нпр IQ 107 Хонгконг до 65, Срби су на 93 по наводима овог истраживања – значи унутар просечне интелигенције /од 110 до 90/, док је Индија примера на 81, али они имају масу из које долазе више него интелигентни и способни људи у многим областима, у пословима за које је наводно потребно по Коксовој мого више, највише 175 за философа, а за државника 162, док је примера за уметника 150, да би били за било шта озбиљно). Тако да је очито како много више други фактори код нас играју улогу који одлучују о општој проходности у Србији у елиту. Па чак и да прича о интелигенцији игра много скромнију улогу, ипак је очигледно како је у нашој елити стално превише глупака и посебно покварењака (а ови су у светском просеку на 92) и то је константа која се не мења много дуго. Зато је и могуће да се национална елита подели на три осе од којих једна дегенерише народ и државу, друга деструише непрекидно ко вепар друштвену структуру а трећа је превише слаба да успостави друштвену снагу која би могла да одговори политички на изазове и како год још треба а у складу са максимом “заједно у вредностима, удружено у потребама”.
i Мацнер, Егон, Монополарни светски поредак – О социоекономији доминације САД, Досије, Београд, 2003.
ii Glaeßner, Gert-Joachim, Demokratie nach dem Ende des Kommunismus, Westdeutscher Verlag, Opladen, 1994.
iii Merkel, Wolfgang, Systemwechsel 2 – Die Institutionalisierung der Demokratie, Springer, Wiesbaden, 1996.
iv Meister, Stefan, Russlands Aggression – ein Zeichen innerer Schwäche, u Jarbüch des Forschungsinstituts der Deutschen Gesellschaft für Auswärtiges Politik -Band 30, 2014.
v Lynn, Richard; Vanhanen, Tatu, IQ and the Wealth of Nations, Greenwood Publishing Group, 2002.