(објављено 08. 06. 2022. на сајту Корени)

Увод

Све праксе и домети цивилизација имају једно те исто исходиште које је у сигурности. Сваки крај је у њеном губитку који испрва најављује, не неусклађеност пракси, чега увек има, него да више слике које ствара нису довољно усагласиве се стварношћу, те је све мањи број људи спреман да их прихвата као парадигму и на њих да се ослања.

На трагу два јавно-мњењска истраживања у односу на медијализацију јавности

Недавно је Ђорђе Вукадиновић објавио истраживање супротно у својим резултатима дугогодишњим ставовима многих јавних делатника по питању ЕУ и НАТО. Потврђујући да се њихово упорно убеђивање махом са медија своди на олако неукусно навијање против већине, са елементима озлојеђености и набеђивања да су Срби примитивни и тупи и као такви неподобни за „модернизацију“. При чему се у њиховим исказима посеже како са почетка, али и на крају за пуким доскочицама разумевања света. Уз то они немају никакве потребе да разумеју средину у којој живе, а овај, коначно свој аутизам и зато покушавају изнова успешно само за себе да манифестују „гађењем народа“. При томе су сасвим сами блажени у овој средини, трајући са својим небулозама деценијама, јер ретко где има да се тако отворено трпи од већине увредљиво пренемагање мањине. Уз то показујући да заправо многи медији активни у Србији благе везе немају са оним што је српска јавност – па ако је то смисао „отвореног“ друштва и демократије, онда наздравље, јер би требало да је реч о постојећим смисленим садржајима у друштву. Зато је очигледније колико ови сами мало везе имају са стварношћу, него, искључиво са агендама својих власника и њихових „доброчинитеља“. Како махом раде у режиму својих агенда – сетингса, а не обавештавања јавности. То што воле као Н1 да се хвале да су „слободни и независни“ и још по реклами коју сами емитују са „правовременим и истинитим информацијама“ је само на нивоу пародије или „општег риалитија“ – нормализација садржаја њихових агенди у српском друштву зарад интереса њихових послодаваца, иако ипак пре, само јаловог покушавања да их наметну у српском друштву, колико год се здушно трудили (а не да су они по наводној дефиницији информативни медијски прозор у српску јавност и догађаје у српском друштву и свету).

До које мере присуствујемо упорној амбиваленцији ширења лажне слике о слици по свему лажној, или, Бодријаровски „фалсификату фалсификата“, довољно говори кад упоредимо резултате садашњег Вукадиновићевог истраживања по коме 5,4% испитаника подржава учлањење Србије у НАТО; 5,1% мисли да Србија треба да призна независност КиМ у замену за чланство у ЕУ; 6,9% увођење санкција Русији – где се стално вртимо око некакве границе од 6% испитаника који су вољни, са истраживањем из 2006 које је агенција доајена истраживања Србе Бранковића спровела на моју молбу за потребе ДСС:

Где нам се опет појављује 6,3% анационалних испитаника по властитом ставу или „космополита“ (више о томе у огледу 3 на будућем блогу), што нам кроз оба истраживања јасно говори да је око 6% испитаника у основи противник националних институција у најширем смислу установа живота и његових интереса опстанка, а директно за „западне“ институције и интересе које крсташки опслужује против интереса властите нације, а кад треба и злочиначко – усташки, те плаћеничке позиције. Уз, тај се број није мењао за целих 16 година, што нам говори и да је живот још увек жилав међу Србима! Другим речима да ни ток догађаја од 16 година, али ни сва гротескна антисрпска пропаганда, која по новом наше само још постојање пласира умно замућено као малигни руски утицај, није ту ништа променила уз сав свој интензитет. Као и уз све разлике од узетих статистичких целина у самим истраживањима, методи рада (већ теренско и телефонско), али и демографских променама у српском друштву потврђује да је 6% гранична цифра продора неког облика усташлука у Србију. Као што је јасно да су „анационални“ или космополите више него сами сврстани уз националне интересе пре свега САД, вероватно рачунајући на некакав добитак, а онда и осталих са запада, јер ни те слике, тек заправо ове, нису верне слике стварности света. Осим што су у праву у својим медијима да Украјина није што и Србија, јер је тамо реч о успешној легитимизацији и легализацији усташлука од Одесе до школа. Па је упоредива са Хрватском и шта чека Русе који нису конвертирали на западну страну.

При чему први закључак мора бити да медијална реч није исто као и јавна реч у српском друштву, него је она фалсификат. Упоран, али само фалсификат коју само медији шире. При чему је још важнији закључак, да нису толико успешни, кад су саме пресудне ствари у питању. Те да утолико постоји са једне митологизација медијалне потребе у друштву (кад лако јесу искључиво двоструки фалсификат чињенице и њене свеприсутности – па отуд и универзалног, или, општег важења, иако сведене само на медијске ентитете) и са друге је мистификација медијалне користи у контроли и усмеравању друштава. Као што не може ни свако да ствара слике и бави чудовишном алхемијом претварања слика у стварност који је замењују не ретко сабласно и безумно. Посебно што данас присуствујемо крају алхемије, која се само враћа као пародична лоша бесконачност хуман+ програма којој је још Гете био пророк и осталих онељуђених небулоза кроз конзумацију вишеструко распрострањених медијалних пара-светова перформативног наместо културе, вредности.

Крај алхемије претварања слика у стварност, или, до кад ће трајати рат у Украјни

У средишту ствари је пословни модел колективног запада, а не цивилизацијски сукоб, још мање културни. Зато ни специјална операција Русије не може стати док се не промени до сад постојећи пословни модел. Отуд су активни све врсте расцепа између народа, али и остале, па се сукобљавају све могуће будућности, са свим прошлостима и садашњицама. У невероватним мешавинама, јер се доминација претварања слика запада у стварност света доводи у питање. Ништа неће стварно стати док стварност не започне да се више враћа у слике. Тим и у медије, центре одлучивања и јавно мњење, које ће тек онда реаговати, испрва убрзањем процеса распада што слике мање одговарају стварности, јер је њихов начин живота елементарно, али и све више суштински доведен у питање како пресудно зависи од слика, а не ствари. Будући да уобичајене праксе пропадају, а слике све теже саме попуњавају и замењују стварност, ту више није довољно забављање (Постманова критика типа информативне медијализације живота „Ми се забављамо до смрти“), уочава се растућа егзистенцијална пукотина која се простире кроз цело друштво, што је започело на самоме колективном западу од кризе која не престаје од 2008, него се пролонгира, без обухватног решења. Док су будућности које се нуде са највиших форума Запада у основи не одрживо футуристичке, а често и слике бесмислене техно-утопије, како ни ВИ није та (вештачка интелигенција није чак ни приближна ни људском мозгу, како је још Матурана замишљао, као што ни савременије пројекције не могу ништа рећи ни о самосвести, ни о ја, ни души), па нема ко нас људе да спасе од нас самих.

Захтеваће се нова артикулација, како слике губе престиж и способност алхемије којом се слике претварају у стварност, уместо саме стварности за протагонисте. Као што ни критика по себи неће бити довољна, јер су саме културе урушене зарад успеха западног пословног модела. Утолико и англосаксонска елита може да и омане са изградњом западног замка, како се већ сад види да нипошто не жели да направи и најмањи компромис између својих слика, стварности света и других народа. Надаље у њима бесни бунило, кад самоуверено тврде да су Срби угњетавали Албанце на КиМ од 80-их година прошлог века? Па које ту кога на флашу набијао у општој перверзији?

У овом тренутку морамо да се вратимо корак уназад и да обратимо пажњу да су мајстори међу свима Британци у алхемији претварању слика у стварност (која је способна да брише разум, културу, знање, догађаје – историју на великим просторима, а онда и тако збришу цивилизације – у сваком погледу сигурност на тим просторима), како би остварили своје интересе, и то је основа пословног модела колективног запада. Зато толико данас култура, историја, право – власништво, па и слободно тржиште, демократија, до и најмање истине, пристојности и достојанства толико мало вреде, јер су ти претерали са максимализацијом добити из властитог пословног модела (сигурно да руски тајкуни ни на званичним листама нису први међу богаташима, него има других тајкуна, који само уходаније играју своје – ко је играо макар мало дубље на берзи зна, да нема ни говора о „слободном тржишту“, него о увек једним те истим сигурним добитницима из позадине и пре других). При чему сад им више не полазе за руком ни „нормализације“ које њихове слике врше, јер их не могу подржати изгледима: ни пословног успеха који ће се прелити на саплеменике, ни брзог сатирања оружаном силом оног ко се усудио да их изазове, јер суштински већ дуго нема стварно нових слика успеха ни добити за све њихове, него тек бескрајног обмањивања и испразно моралисање (што им иначе никад није био проблем) због чега очекују, не само више од других, него и од својих да се жртвују. Те се од њих очекује, не само да забораве на слике у којима су живели, него да и ускоро трпе на јави, а зарад још само њих?