(објављено 02 12. 2022.)
Данима траје медијална хајка саблазни над расизмом Бошка Обрадовића, а да ли је то он стао на пут љубави између Српкиње и Данца, или, Шпанца? Или је довео у питање еугенички пројект. Као и поставио питање да ли се човек рађа или је производ. Шта је човек стварно?
Јасно је да воке памет његових критичара лако склизне у кретенизам парола, кад су им ионако осећања без разума у основи, и не могу се ниучему дубље усидрити, па јадни ни не могу да разумеју шта заправо стоји иза олаког увоза људског садног материјала (мало смеђег, мало албино белог). Утолико је и основано његово друго питање, да ли се то размишља о фабрикама људи у Србији од сурогат „мајчица – инкубатора“. Па само ако нам ова индустрија не подигне национални бдп.
Као што негде мора да се повуче граница уплива медицине и код рађања. А ко не може да има своју децу нек усваја ако им је толико стало до деце, уместо да са врти овај еугенички бизнис плавих очију, који сутра у нечијој лудости, а довољном богатству, може постати комбинација између човека и коња, па да има док јаше са ким да прича, само још мало да се технолошки напредује, пошто нико неће чекати да види колике ће брљотине из досадашњег уследити.
Иначе, баш ме занима шта ће такви родитељи једног дана да причају својој деци и да очекују да они буду нормални поред свог раста технолошког елемента и стварања хибридног света људи и ствари (Вијановски, људи са лопатама уместо шака, да се побољша продуктивност, или, далеко једноставније са дугметом за гашење). Уосталом, шта ће наш најпознатији случај рећи детету, да је заправо тетка? Има, било је тога увек, конкретно, колико ме сећање држи у случају песника Арагона, да је растао мислећи да му је мајка сестра, а баба мама, али то је био импулсивни чин блискости двоје људи, ако не љубави. А шта је ово? Без љубави садистичко заривање механике обојене у бело у људско тело у наводном чину креације – техно „Розмарина беба“. Шта је ту људски? Тек шта је љубав. Према чему? Пипети?
Халуцинативни маркетинг медијалних парасветова у којем смо и ми производи које неко жели, исто као кућне љубимце, који сутра заврше на улици, кад прође интересовање, и жели се неки нови производ. Нека нова фасцинација, јер и нас људе производњом само на то своде, па онда и наше односе. Па би неки да се играју и родитељства и породице, а нису ни једно, ни друго. Нити могу бити, а њима је важно, па зато треба уништити стварну породицу и родитељство, а човека свести на производ који ће се куповати. Па ко може нека купи. Што им је уопште важно? Можда зато што би ипак хтели да буду људи, јер овако изгледа да нису ни за себе и поред свог нереда који је створен наводним ослобађањем од полно репресивне културе? Уосталом, у истом дану кад је Америка заштитила једнополне бракове, Јапан их је забранио. Иначе Бајден је као своју прву меру донео закон о праву учешћа трансродних мушкараца у женском спорту и посејао хаос, а шта друго ради од кад је на власти, ено и ЕУ патријарси сад већ кукају да је Трамп на куб (напросто их је превеслао ратним моралисањем и зеленом транзицијом, па онда понудио фонд за пресељење европске индустрије у Америку и још је све Макрону објаснио, заборавите на савезничку солидарност; док је Трамп био отворен са “Америком на првом месту” и далеко у много чему поштенији, али људи више воле да их преваре).
Шта је онда толико било важно на нашим медијима у овом случају Обрадовића, очито да се неометано продужи индукција малоумности лаким нотама, празним, али као осећајним, са јако тешким насловима, уз вриштање, неко неком спречава срећу. А заправо чију. Бизниса или људи? Људи који су трајно подређени бизнису, као модернизацији уместо људске „ретроградности“ ка човеку, као одредници свога постојања. Зато и либерализам показује да му није крај у слободи човека, него у ослобађању и од човека (обезначавању обесмишљавањем фантазијама, а по последици тако, да се већ појављују први полицијски роботи убице, као у Сан Франциску; као да је било мало колатералног убијања људи дроновима по свадбама).
Ко су онда ти људи који се шетају по нашим медијима и плазе на Обрадовића? Зар никад макар на тренутак не осете, ако не помисле, да кад немају шта да кажу, боље је да ћуте. Иначе је манир да се Обрадовић призива као „Бошкић“, а у чему су они бољи од њега? Ја колико видим само су плићи, али и проститутке сваке помодности (и новинари и посебно политичари, где се за неке од њих не зна да ли су глупљи или покваренији, као и разблејани коментатори).
