(објављено 03. 02. 2022. на сајту: Корени)

Гледам „Утисак таштине“ и надаље, за онај пандан Пинкових задушница немам
снаге, кад у задњем јануарском издању 2022, један би симбол да измешта у
Маринкову бару или већ, други би међу пастире на пољану док се трећи смешка,
четврта, водитељка, нисам ни видео шта ради, као да је важно, јер се није чуо глас
озбиљности ума у фешти разулареног мерачења. Све то наводно због оног који
није присутан, а због ког би све, а они очито по мери руље, границе немају, док и
овај одсутни а њима ближи од сваког ближњег, од сваке вредности и симбола,
непријатељ, ионако споменик Немањи, творца српске државе, на оном
обесмишљеном тргу користи тек као путоказ до ТЦ Галерије. Блиставе европске
будућности Србије, на чијем вашару свега има и по мери Јевропе, јер и његов је
двор у међувремену навикао на конзумацију само за одабране. Не тамо за неке
фине, јер тих и у Јевропи још једва да има о чему је Пруст давно писао као
парадигми свог времена, него се плаћају разне дрангулије до саме мождане
вртоглавице као ствари статусних симбола који се препознају, јер код ових нема
шта да се разуме и поштује, у општој економизацији света, уместо достојанства. То
је одсутни обећао и испунио, а иза Немање је овај углавио изгледа колектор за
фекалије свог Јулиног брда. Отуд незграпне плоче иза споменика у овом новом
конгломерату, који свој почетак има у суманутом бетонском брду на Славији, а крај
у „Београду на води“, уместо још једном поретка. Па му тамо дође као духовитост
онај небодер, као флаша преврнутог млека.
У пресеку се у емисији свашта чуло, па и колико год су Срби спремни да верују
посебно у брза и лака решења, добри др Владета Јанковић, негдашњи
потпредседник моје странке није објаснио како он мисли да сакупи тим, поред
живог Ђиласа и остале „братије“. Како човек мисли да иде на изборе без своје
странке и да га је она номиновала за првог на листи, па су му управо они тим? Ко
ће њега било шта да пита, а ти људи да су могли сами би на изборе изашли. То
што би „Железничку станицу“ да врати у функцију јесте драго, али и толико скупо,
да од тога пре ништа не може бити, осим наравно илузија. Као и око сече дрвећа,
па још сам 2008 објавио текст о претварању Ташмајдана у провинцијски парк на
ондашњем сајту Фонда Слободан Јовановић, комбинованог са елементима
забаве и Ибарске магистрале са Бријиним Мадериним паркингом, на месту улаза у
парк који користим од детињства и сатирањем баш, беше 80 стабала, као и никад
прежаљеног дрвета на мом ћошку, како би се угурала трећа саобраћајна трака.
Тако да се дрвеће одавно касапи по Београду и то непрестано. Град пресеца
урбанистичким кланцима од зграда низ улице које су толико узане, да људи једни
другима гледају у тањире и кревете (све сам то исто писао 2008). Ружним
бивацима да нас показују нама самима као људе без дара и реда. Уосталом, ни
Јулина брда ни не могу бити добар увод. Па нам се понавља да лоши грде лошије,
јер су само лоши остали да и надаље држе банку. Зато ми све више смета што
лако пишемо о другима, светским стварима, а мало о себи, посебно савремености

умних, симболичких, функционалних токова у нашем свету живота, па све чешће
ни не читам овакве бравуре, како никако из те наопакости, преврнутости, ни после
комунизма да се изађе, него се сакупља само нови конгломерат, ново Шејкино
ђубриште.
Ни са Поношом нема среће, можда је горе него са Јанковићем, уз њега није ни
матична странка, па ко ће онда радити изборе за овог човека? Да ли се замишља
како су медији у тој ствари довољни и тајне линије обећане прерасподеле моћи у
елити? Колико год да ту странци буду наводни гаранти. Па свако ко се и мало
разуме у страначку организациону технологију зна да ти људи за озбиљно ни прст
неће померити. Те он више свачији него ничији, може да заборави да ће његов
штаб имати било какав увид са терена, били у том штабу све сами председници
странака, а то неће бити случај. Уосталом човека су бирали по наводној
популарности анкетом – махом телефонски спроведеном, а нико да види ако већ
немају човека са одговарајућом политиком, шта би то требало по мишљењу
грађана тај председник да ради, па онда кандидат да отеловљује, кад већ то ни
сами политичари очито не знају, јер не би ни били у овој ситуацији, како немају ни
примисао о националном политичком садржиоцу. Ова гарнитура политичара га
засигурно нема. Зар мисле како је довољно рећи, човек ће се држати устава, и то
баш овај, пази да ли ће моћи и да хоће? Па је све, само да нам се умањи пажња,
јер овај режим свакако треба склонити. Те веруј народе у чуда. То ти добро иде.
Изгледа баш и онима који су се исмевали управо свим тим месецима литија у
Црној Гори, јер су склонији изгледа магијским затуцаностима, које су поткрепљене
медијским информацијама, пази да тако неће засигурно бити, али ко ће се тога
сећати, посебно ако користи само медијска сећања. Која ће стално изнова као
што измишљају будућност, да измишљају прошлост и стварају заборав.
Експерти и изборне технологије, то је све што је остало, али и правило о превари
коју је некад Томас Ман утврдио критикујући Хитлеров предлог уместо политичке,
експертске владе, да је то било и остало средство кад нешто хоће да се сакрије.
Па зар није очито како и ове странке и странчице из климаво обновљеног ДС
итекако не морају толико да крију, да ни један од њих, председника, не сме бити ни
у ком случају кандидат? Да се о томе какав је иначе ред није ни једном
разговарало – па шта онда уопште ти људи траже на изборима? Те су стога
принуђени да вијају Пепељугу. Па да је удају за грађане, а ожене за себе, како ли
већ замишљају. Те су кренули са ципелицом телефонским анкетама, само што
њен број мора да буде експертски, изузетно велики, иначе ником ништа. При чему
све је мање јасно и њима самима зашто Понош, што је галама већа, али и као да
је важно. Тако је и једина грешка правника Томића била са кандидатуром
Коштунице, што он то не може као озбиљан човек да прихвати без вишегодишње
структуре властите странке. Али није лоше што је рекао, какви нам људи у
политици требају. При чему не могу превише да нагађам да ли је Коштуница
назвао Јанковића да одбије било какву шпекулацију о његовој кандидатури, али
сам је крив, јер је дужан да се сам по некад огласи, будући да је итекако тражио
поверење од људи и од многих га је добијао – није се сад замонашио и искључио
из света, па да је сад његова обавеза прекинута.

Те колико год да је на референдуму забележен мањак подршке Вучићевом
ауторитету, а изгледа да је у градовима озбиљно изостао, исти случај неће бити на
изборима, колико год да му је организација у кризи. Многи су „стручно тумачили“,
да је реч о калкулисаном ангажману организације, пре је биће реч о смени
генерација у њиховој организацији. Они стари и гладни, део се најео и олењио,
део је изигран и бесан, а нови су махом размажени, а и није било речи да су се
борили за саме себе, а то политичке организације једино воле. Зато су сви избори
спојени. Како би се умањила штета пропале организације коју не води ни једна
вредност, ни било каква политика, него само лични интереси. Отуд и плаћања са
преполовљеном новчаницом свим младима, јер је тешко смислити још неке нове
послове за младе лавове и лавице из СНС-а. Па зато пола сад, а пола после, што
ће многи узети – није лоше, како ми живимо у конгломерату ствари а не у поретку.