Увод

Да ли је 2022 година расплета у Србији? Вероватно није, него је година у којој ће прекинуто уже омче око Србије донекле зацелити, чији је један крај СНС, а други обновљени ДС, а петља ће још снажније ухватити српско друштво, да га скорије не пусти како оба краја повлачи иста рука наводне модернизације Србије.

Тако да ће и даље 1/3 друштва ићи горе у прерасподели и положају у друштвеној структури, а 2/3 друштва бити гурано на доле, јер је овај тип модернизације који је обухватио цели свет таквог карактера и колико год сам био у великој кризиⁱ, а процеси убрзаниⁱⁱ, Србија је ту, у потпуности провинцијализованаⁱⁱⁱ, са пропалом друштвеном структуром и историјски надаље на силазној путањи. Исто тако неће бити ни уважавања утицаја већине у српском друштву на националне процесе, како одавно немамо политички систем^iv, не само у институцијама друштвене структуре, него је још нестао из јавности кроз утицај свих главних медија. Утолико нема ни могућности да се у било ком оствареном формату успостави политички садржилац са јасним особинама методолошког национализма^v и да се са тим досегне стварност. Него се изван више било каквог разума, као стварне особине модерне и друштвеног уговора који јој је својствен, испуњавају апетити глобалних клика, а остали по заслузи „мудро“ кусају мрвице са њиховог стола и булазне о срећи свих нас, а чега не може бити, јер не може ни постојати, ма колико то нихилистички изгледало. Ми људи сами уопште нисмо наводна „бића среће“, што је и основно промашено обећање читавих векова модерне, па ни не може бити „самоиспуњавајуће пророчанство“ модерне^vi; још мање може бити среће у постмодерни. Што су још стари Грци знали и свима нам саопштили кроз мит о Икару. Па се то тек ни не може очекивати кроз дневно нарастајућу епоху хибрида техно-света и човека и урушавања сваке хуманости кроз фантазије моћи које ће нас наводно довести до среће. Напросто ми нисмо онтолошки та бића.

На медијима нема политике, него су искључиво медијална питања и медијални одговори који симулирају политику, тзв „агенда – сетингс“ (дискурс погрешних тема, питања и одговора). Тако да само колају информације, али не и знање, него се препуштамо „изгледу“, како је то још Платон приговорио софистима^vii, што је Аристотел покушао да разреши са искуственим посматрањем и методом. Све то су медији одавно убрзали у корист изгледа као потребном и довољном, а Постман^viii је, има томе деценија, утврдио да медијске информације завршавају у забави, а насупрот обавештења и знања у медијском симулакруму забаве, или како гласи сам наслов књиге „Ми се забављамо до смрти“ (видим да је књижица некад имала 20 издања, али код нас ником 80-их година, сад већ морам да говорим прошлог века, није привукла пажњу и изгледа није преведена; касније је Службени гласник превео једну другу књигу од К Мазе^ix са насловом „Безгранична забава“ која се бави општим феноменом забаве од 1850 –године које отприлике и Кондилис^x узима као време промене општег начина мишљења у модерни: од целовитог и синтетичког ка аналитичком и комбинујућем).

Па је само при заједно деловању оваквих услова могућа за не веровати медијска похвала на сва уста отварања српског тржишта рада за све могуће странце, а да није обезбеђена основна заштита домаћег радног становништва. Посебно да није осигуран одржив приход за међу њима незапослене и њихове породице, док се поново не запосле. Као што је сигурно да се не зна само у Србији за трајну незапосленост, него је то баш свуда урачунати феномен тржишта рада, било оно више или мање отворено или затворено, док тек код нас би махните власти да киње ове људе у проблемима са волонтерским радом, како би даље добијали, иначе нескривено цркавицу државне помоћи. Једино су ове власти спремне да им на врата шаљу „утериваче“ због комуналних дугова од јавних извршитеља (који би за њих да је друштвеног уговора, требало да су бесплатни). Него се формирају банде од 100, 200 адвоката – утеривача који су још доказано склони најпокваренијим преварама, без озбиљнијих последица по себе. О свињаријама, о којима се на мах као прича у српској јавности, а онда ништа (прекида са тек мизерном флоскулом на медијима – дугове треба платити, јер се баш не разуме, нити рефлектује комплексност друштвеног живота, па онда провинцијално ни не појми друштвени уговор). Док вајна полиција и судови у сарадњи са приватним батинашима малтретирају људе који жртвама прискачу у помоћ. Који су сви без разлике у потпуности дехуманизовани док раде само свој посао.

О каквом је онда, а изгледа све више, гадном експерименту реч, као што је све очитије да су људи који воде СНС и СПС претежно лоши и безумни. Како уз све њихово медијско информисање подржава обесмишљавање друштвеног уговора отужно небулозама, да ми овдашњи треба са љубављу и разумевањем^xi да дочекамо страну радну снагу. Уместо питања медија каква је ово будалаштина и зашто таква људска брука; још отужније какви то интелектуалци^xii подржавају такво уништавање српског друштва? Зар у медијима нико нема ни мало мозга и достојанства и то дуго, будући да је од 2000-те све отвореније заступљена баш оваква накарадна политика радног права према властитим држављанима са којом нема у Србији ни говора о националном друштвеном уговору од почетка транзиције (уместо јалове „естетске пљувачине“ – колико она може бити естетска, па и етичка о националистима који се противе модернизацији). Једино је за све ове године Радуловић са ДЈБ понудио нека решења у том смислу, за овај проблем, док је постојећи двор режима СНС-а сам претворио ово у свему безумљу у своју врлину: да се ово друштво што више и што пре унесрећи ради њихових интереса, док остали „калкулишу“ према својим потребама. Сад је двор режима крену са фигуром Опен Балкана^xiii чија је узгредна последица и увоз физикалаца за мале паре, који ће ланчано да руше приходе свима осталим на тржишту рада (па људима не остаје ништа друго него да и због тога пакују кофере и одлазе). Такво стање анти друштвености иначе се постиже тек кроз разне нивое елите, сасвим сулудо себичне, потпуно саможиве у колаборацији домаћих политичара, медија, привредника, научника, интелектуалаца са разним и многобројним светским центрима моћи, директно или преко њихових НВО, и разним могулима, видећи себе новопробуђено као космополите и наводне припаднике „светског друштва“. Док се експоненцијално по тренду национално друштво Србије претвара у пуко експерименталну прву 3 (трећу) зону светске периферије^xiv трајно кратког, лошег и насилног живота у самој Европи (што очигледно самој ЕУ од свега најмање смета), простору везаном за интензивни рад и слабу примену технологија (а чему онда и озбиљне школе – довољне су сасвим ове које се овде праве на нивоу курсева). Уосталом, о чему другом за озбиљно може да се разговара са Сорошевом фамилијом и не малом мрежом њихових пулена? Јашта, биће у Србији још више у свему поживотињене забаве, као компензације по новој, још горој мери. Што нам и све заглупљенија златна грла и пера кроз медије хвале као умност сутра модернијег и јасно бољег. Забављачи од музике до филма уњкаво демонстрирају (занимљиво је што себе зову уметницима, неспособни да рефлектују стварност, па је да је знати у чему су то они велики или умни, кад нам нуде поприлично извештачену, лошу, махом имитативну забаву прилагођавања – нормализација^xv), тако да тек од њих нема никаквог ни смисла, ни користи. Док институције ћуте у мртвом политичком систему, јер ни не могу интелектуално такви какви су, неспособни да мисле сложене концепте, неплодни, и узајамно шурујући искључиво као само клике незаситих личних интереса да конципирају политички садржилац на основама методолошког национализма, који треба да им је заправо сама основа њиховог постојања.

Зато је ургентно потребан национални консензус: 1) мораторијум на нове послове рударења у Србији на 20 година, да би се спустила лопта инвеститорског махнитања^xvi, која је узела под своје српску елиту, а узроковаће неотклоњиве девастације; 2) обнова националног друштвеног уговора, солидарности, посебно у области радног права, ослобађање са њим нагомиланог паразитлука^xvii, насиља; 3) непоколебљивог очувања нарушеног државног интегритета које ово друштво без темеља разара на своју ни мање историјску штету друштва без националног идентитета и тим остварења будућности (од политике, јавности, до културе – како су многи олако побркали пре свега своје животне склоности, са уређењем друштва, а дуже висока места у друштвеној структури која их управо на то обавезују и налазе се дуго у потпуно амбивалентној позицији). Те три тачке (економска, друштвена, историјска) јесу основа обнове политичког система, али и јавности Србије као такве, те обавеза медијима, ко год да им је власник, ако желе емитовати у српском јавном простору. Зато медијске каблове треба ставити под надзор по овим питањима, или, укинути им радне дозволе. Како је и очито била боља „ситуација“ пре, док нису овако као што су данас промућурно уређени медији са два кабла, па да морамо да трпимо искључиво себичне интересе њихових власника и управљача, и последице њихових личних дилова.

1.Методолошки космополитизам вс Методолошки национализам у природи политичких одлука и шта је за кога старије и зашто

Изнова и изнова у природи многих политичких одговора је да су понављања исте петље неуспешности, јер има само за себе „медијски легитимитет” информације, посебно ако су медијски монолози, а ти су најчешћи. Што се понавља и са ставом професора са ФПН који критикује у гостовању на Н1 младе људи који бране мурал Младића тврдњом да они свет не би угледали без његове улоге у историји, а професор супротставља да је Младић многим младима прекинуо живот (испада јел, онако, из чистог лудила). Те да је зликовац због тога. Вајни професор, као и многи други потпуно апстрахује контекст грађанског рата, поготово у свим њеним реалностима, јер рат никад није био куповина у самопослузи, па ни са дроновима, него је као што је Шпенглер цинично рекао увек “весело клање”^xviii. Уз то сводећи на нулу приоритетну сигурност животе Срба за нас, понудивши слепо искључиво апстрактну универзалну етичност нормативне модерне, као да уосталом било шта по том непотпуном начелу функционише. Уз обавезни додатак који не мора ни да се изговори, да животи других сигурно је да много више вреде од српских за трабанте Н1. Настављајући без задршке, тврдњом да се у нашим школама зато све наводно погрешно учи? Можда би понудио и хришћански одговор, који би био адекватнији да се окрене други образ (међутим ни мртви ништа не окрећу), али тај више није популаран, него су потребне “космополитске истине“. Које искључиво прописују интереси западних центара моћи. Па дођу као завршена ствар гротескне одлуке Хашког суда који биће ради на навијање. Што њега као баш ангажованог интелектуалца сасвим задовољава и нема потребе за даљњим промишљањем – као ни и иста Н1 за који говори, која за то нити прима плату да пита за српску истину, нити су људи тамо било ког формата и који га је због тога позвао, јер је њима сличан. Уосталом, ова мала прљавштина са муралом Младића, јесте по свему наручена медијска диверзија усмерена поново против Срба као водеће нације Балкана у коме су своје улоге преузели сви интересни конвертити на безбедној страни јачег за сигурну платицу, као и Н1 службеници (сад коме све тај отужни циркус одговара, споредно је питање и свакако да Срби у томе не би смели да налазе задовољство и циљеве). Уклапајући је у наратив фашизације Срба, који је недељу дана раније кренуо опет са неким ничим изазваним уличним скупом самопроглашених барјактара антифашизма чији досадни игроказ је Н1 пренела кроз узбуђену спикерку. Kао да овај намештени догађај јесте стварно нешто, а не само да је неки потрошени новац и претерана пажња на перформанс неколико као ниоткуд изниклих ветропирастих будала у тек реализацији нечије подмукле пропаганде у којој Н1 здушно партиципира, као пропагандни агент. Њима још успева да не буду разоткривени као искључив извор циљане деструкције српске јавности кроз мимикрију бављења темама које домаћи дворски режим скрива под тепихом, јер искључиво заступа страну која хоће сваки режим да држи под својом контролом, стално нудећи програмирану конкуренцију режиму. Ми Срби и дуго већ немамо ни један свој велики медиј. Уосталом, ти су отворено подржали задње сумануто повећање цене банкарских услуга, што је банкама иначе јавно одбијено у другим државама, као примера у радо овде помињаној Немачкој. Па сад што су против рударења Јадарита, очито је да мало зависи од њих, али свакако их не руководи никаква истина и знање, као ни добробит Срба и заштита српске земље од вандализма и варваризма.

У целој овој ујдурми важно је препознати зашто за Србе одлуке Хашког суда не могу бити више од информације, која их не обавезује, па се махнито посеже за табуизацијом. Која је уз то и јадна, јер је ту остало да се посегне само за назови аргументом, као В. Вукчевић, а он би требало да зна, јер шта је радио током своје каријере: “какав је такав је (Хашки суд?) и мора се поштовати”? Како те судске одлуке не досежу до нивоа знања. Те у свету само са нивоом информација, који нема особине знања и једино остаје да се посеже за схизофреним табуизацијама. За почетак таквим назови судским одлукама треба мало више истине, а мање калкулација. Мало више захватити стварности, а мање се ослањати на медијалне конструкције скраћеног смисла за нечије потребе, па и западних глобалних центара моћи, јер кроз овакве операције губе задње трагове легитимитета, о престижу више да се не говори осим ако мисле да је и даље довољно информацијско медијско брисање памћења људима (тзв агенда сетингсима, погодним урамљивањима итд). Шта би са истребљењем Срба из авнојевске Хрватске (нешто и Вучић да дозволи себи тачно да каже), трајним протеривањем и терором над Србима на КиМ, од жетелаца, аутобуса, побијене деце на купању, одсеченим српским главама, повађеним очима, силовањима, топничким дневницима – значи прво топом, па ножем и ватром (па Србија би због недавања истих добила санкције и данас), Жутом кућом, краја том списку нема, а деценије су прошле. Ко са тим истинама толико упорно управља и са којим циљевима, показујући до које мере сам зликовачки бестијаријум као такав није важан ни у савременом свету? Исти суд у Хагу који је уништио давно део доказа о Жутој кући, или, ипак нека моћнија инстанца демонских карактеристика? Па тај суд јесу тек пристојно плаћене крпене лутке људи без и мало интегритета на нечијим рукама, који је Србима досудио 1000 година, а осталима једва неколико. Зато пресуде Хашког суда за Србе никад не могу бити више од отужне информације, јер и нису више, уз сво табуизирање и домаћа трабуњања интересних конвертита (нема ту места за омиљена али објашњења, или, нарогушене императиве непослушном популусу, јер одрасли људи какви год да су нису деца на ноши па да се неко надноси изнад, а посебно увежбане читачице вести са Н1 и њихови гости).

Заправо се у ствари Младићевог мурала сустиче више њих, а засад су битне само две:

1. коначно схватити да информација није никад исто што и знање, а да је онда информација делотворна само док медијална машина и остале машине опресије притискају, конструишући од информације табу, јер знање није њихов домет;
2. да судије изгледа што више напрасно носе своје тоге, које нису баш нешто у нашој традицији (уместо цивилног одела са којим су једни од нас), изгледа све мање су ту да се баве правом и да као инстанца изједначе шансе свих страна (јаче и слабије), равноправно их третирајући, те по снази правних аргумената, него им је улога да на сваки начин контролишу штету који би велики могли да претрпе.

У нашим условима судство је и додатно проблематизовано, кроз дивљачки раст судских такси са којим слабији и по себи онемогућен да приступи суду, потом извршитеље – утериваче, бујање злоћудно лоших закона без стида (све у циљу модернизације). Код нас слабост судова има макар две компоненте, једна је утицај моћних на судове, а друга је ендемска слабост људи у судству и увредљиво слаб рад са вишедеценијски развученим споровима у волшебном немару и општем срамном незнању. Људи махом напросто по природи нису судије, ма шта то значило (али брига њих, примера за правду). Тако да би при овом стању свака самосталност судства завршила искључиво онако како су на мућку уведени приватни извршитељи постали само нељудски кварни утеривачи који сатиру глобама и преварама посебно сиротињу. Било би исто као и са медијима од кад су наводно уређени према захтеваним узусима модернизације у складу са ЕУ препорукама, тако информације постају скупа роба са којом располажу моћни.

Уосталом, кад и долази до суда, већ је реч о екстремном тренутку друштвено проблематичног функционисања који би управо судови требало да санкционишу правом и својом позицијом у друштвеној структури и њеним односом. Док са свим овим комплексним негативним тенденцијама људи у тогама, које расту, институционално се поништава смисао и сврха суда, те од система нема ништа, него јачају скривене али и све постојаније разлике између људи. Што ове разлике бујају, онда цела друштвена структура пада, овај пут цивилизацијски, због места институција у друштвеној структури у стихију (слика 3. ССиС), а друштво у стихија-друштво, онеспособљено је за друштвену интеграцију кроз опозив друштвеног уговора. При чему се до тога очигледно нескривено долази што је чешћа појава доминације информација у јавности тамо где треба да је присутно суштином знање. Па што се више примењује технологија искључиво срозавања, насилним претварањем информација у табу о којима се не сме ни говорити, него се тад подлеже драконским санкцијама, то му дође и као нека савремена базична идеологија да се јавност патвори огољеном претњом насиљем. Као што су то најшире говорећи закони о некаквом роду, Инцков ступидно насилни закон о некаквом “западно – медијском Сребреничком геноциду” (свакако никако није никакав историјски феномен – нити је бачена атомска бомба, Аушвиц или Јасеновац, него један од безбројних догађаја веселог клања, из овог или оног разлога, а то што су дотерали гробље и стално однекуд довлаче лешеве јесте само спектакл). Оваквих информативних бравура је за очекивати да ће бити сваки дан више. Посебно је тенденција у оним колонијално заробљеним јавностима (уз очиту генерално супремацију страних информационих центара преко опште културне, политичке и економске подређености и уцењености друштва), која још немају властити друштвени капацитет, нису способне да формирају ни своју јавност, те ни знање. Онда нису способна ни да образују, још мање да имају културу живота, јер све су то доминантно јавне функције друштва (нема приватног знања, осим код лудака), па нема у друштву ни ваљане животне писмености људи. Отуда је и једва да је просечан наш ПИСА резултат, јер за живот овде ником не треба озбиљно знање, ни памети, док је чак 38% наших младих по резултатима теста није способно низашта, те још толико елементарно радно способно, а на 0% остајемо међу младима са тзв “ствараоцима” – ПИСА 2006, што се до данас није променило, ни место Србије на упоредној табели са другим државама (зашто и даље узимам резултат из 2006, отуд што су многи почели да фалсификују и од наводно угледних земаља, јер ни код њих нешто не штима са животном писменошћу).

При чему, зар, управо генерално било какве табу творачке праксе уосталом нису ипак најсличније назови “средњем веку” и пред политичком друштву, како воле да лупетају управо многи медији за неке сасвим другачије појаве и још далеко више будале од “информисаних малограђана” уверених у свој космополитизам? При чему остаје феномен како то људи успевају да верују само у информације и да на њима граде своје ставове и активности, као да нису сами мислећа бића, него им треба изнова други да им као нешто каже, а они да понове, папагајски доследно шта год било (Хобсов људски аутомат), изнова како се петао окрене, јер увек треба бити модеран на помодарски начин, у току, и никад ништа не знати?

1.1.Космополитизам вс Национализам и неуморна медијска продукција персуазије парасветовима

Одавно нам врло радо набеђени “универзалисти” и “космополите” свима соле памет, а посебно са причама о националистима, који су као биће неизоставно и фашисти у њиховим најновијим нарацијама, а ти су по дифолту серијске убице и силоватељи. Што нам говори да је и отворени рат почео са обесним стављањем Каиновог печата на непријатеља (у чему је онда К. Шмит грешио кад и њима и те како треба непријатељ, више него они сами, који је извргнут руглу и уништењу у властитом самоформирању, то што није био њихов, или, што их је разоткрио? – опаска: С Антонић дуго већ “успешно” набраја висине простачког речника тих космополитских малограђана споменарске памети у нашој медијалној јавности који обилује јаросном псовачином и не мање уништавачким зазивима).

Иначе, наслушали смо се и пре различитих прича о националном разних врста, али необично мало или нимало о космополитизму, посебно глобалистичком космополитизму. Осим, ако се не мисли на поклич савремености или флоскулу “мисли глобално, делуј локално”, јер већина ни не може другачије. Тачније свако може да мисли шта хоће, док се не сусретне са деловањем које је за већину према његовим приликама и узусима самог места у коме живи. Тако, ни већина ни не може да призове некакву “глобалну моћ”, или, околност такве моћи као Божију интервенцију за своје потребе. Нема принципа, и не може да га примети “глобална мрежа моћи” а још мање да има воље да троше ресурсе због тамо неког малог човека из гомиле истих неважних јединки по њихов курс, осим ако им затреба. Па онда и велики део проблема и настаје за већину кад се самом месту живота приступа апстрактно на било који начин, од наводних универзалних очекивања, често тек на основу медија информација, посебно позивањем на глобалистички – космополитизам (што никад не треба мешати са космополитским погледима на одређене теме које сигурно нису истовремено метод деловања појединца у конкретним животним ситуацијама, наравно осим у холивудским халуцинацијама спасавања света суперменским способностима).

Прво ипак да расправимо у категоријама реалности:

Значи, 1) ако национално представља одређени идентитет и јесте конкретни скуп, јер укључује све оне људи са одређеним садржајима, или, друштвено речено, заједницу људи који препознају и признају свој заједнички идентитет, као и финално, конкретно обавезе и права по том основу зарад опстанка и постојања себе и блиских; 2) Космополитизам почива на управо укидању таквог идентитета.

Тачније, космополиту ни један овакав идентитет не обавезује, нити га он признаје у погледу лојалности и обавеза: од родитеља, места рођења итд – све му је “случајно” – контингентно , тј. у основи не прихвата и не поистовећује се ни са својим родитељима ни окружењем, коначно даље језиком. Такозваном у теорији “Органском композицијом” идентитета, која “инклузивно” укључује присутне датости рођењем, али коначно кроз развој више психичке структуре самог човека (нити се ко било кад сам родио, као што није ни могао сам да преживи). Док друштвено кумулативно народа, кроз биће и логично, саморазумљив заједнички интерес у стратегији опстанка и постојања заједнице, како су другачије заједнице немогуће у свету какав јесте, као и сам људски живот (јер ни једна заједница није случајна и по себи трајућа), а не само како ми свет као познајемо, или, још горе замишљамо – желимо знати о њему (у познатом стилу тим горе по чињенице). Међутим, и “космополита” је опет скуп и није идентитетски празан – празнина наводно сваког за себе непоновљивог “грађанина” како се нарцисоидно мисли, неког “светског друштва”, што се можда себично помисли или усамљено, него је по свом основу: припадање клики без опипљивих обавеза према заједници, ексклузивног интереса која паразитира на интересима најразличитијих народа. Како им управо економична позиција, али и не разумна, да могу да занемаре опште интересе већине своје заједнице, даје значајну личну моћ из уштеде на солидарности, те и способност доктринарне вредносне преварности (у сваком случају идеолошких социопата, а често и егзистенцијалних). У супротном би и било очито, да је само по себи „космополита“ празан скуп, овог сваког за себе у основи “приватних језика”^xix, јер се не односи на остале из заједнице. Па не би било поред све личне моћи остварења, без њиховог удруживања у ексклузивне интересне клике у односу на своју заједницу, ни начина да се ко од њих са другима разумно споразуме, јер противрече самим установама живота (најближи су Латуровском решењу “како” социјалне релације постоје, кроз мреже његове асоциологије наместо социологије^xx). Како код њих нема баш ничег самоподразумевајућег животу, па ни разуму, да би се тако са људима повезивали, него само жеље да спроводе саможиво своје ексклузивне интересе који њих као такве са осталима повезују – не живот, него насилна реализација – као нови облици развоја психологизације модерне себичности и саможивости у постмодерни (по томе се најбоље препознаје).

Зато космополите намећу (док нас баш све инструментализују) свој по свему извештачени наратив љубави према човечанству, али не и према ближњем, као да ово јесте реални део стварног друштвеног дискурса, јер по свом слободном избору нити су више род, комшије, суграђани, сународници. Па у томе могу да нађу многе социопате своје уточиште^xxi у наводним друштвеним глобалистичким трендовима, иако су ови пре свега финансијски, робно-трговачки, информативни. Зар нам то баш нису показали први месеци пандемије, колико нема “органских” веза глобалног света људи, него су државе биле једини ослонац. Па чак је и ЕУ сасвим нестала. Као што данас колективни запад чврсто дели свет на хемисфере интересног утицаја, са ексклузивним важењем искључиво својих вакциналних фабриката, по општу цену сегрегације других – па онда о каквом космополитизму се прича? Или ће се колико сутра све више говорити кроз екологију? На којој је иначе као кључном аргументу У Бек засновао „методолошки космополитизам“.

Као што се другачије у само очитој приватности језика космополита и више него апстрактног припадајућег сета аргумената, не би за њих никад ни знало, да заправо нису заједница клике удружених, на крају, ако већ не на самом почетку поприлично хуља свесних, али и далеко већег мноштва несвесних имитатора. Нити би имали простора у јавности да паметују своје мађионичарске трикове док мрсе конце и грамзиво завлаче прстиће у касе разним народима сехирећи о глобалној срећи човечанства, свакако без среће ближњег. Док им ето сву срећу успешно замишљеног подухвата кваре сви национализми, а не као што јесте сама природа њихове ствари по себи, јер су животно деструктивне на нивоу самих установа живота, древних колико је и само човечанство. Традиционалних откад је човек изашао из непосредне природе, и наши заборављени далеки преци формирали своје прве институције у складу са самим установама живота човека, увек уско везана за места својих живота, и опстали, јер другачије не може бити, јер треба живети у сигурности, што значи не и непосредно са природом, него преко стратегија опстанка и постојања целих заједница, да би се добро живело.

При чему и пре Латура је познато, да нема ни говора на жалост, о примера лепој Кантовој трансценденталној ситуацији ни међу људима, него су социјалне релације пре по “материјалности” латуровских мрежа у блиско непосредном окружењу, по вероватно моделу гнезда вртложењем и таложењем мрежа се у збиру формира ново – место, простор вишеструко повезаних људи. Стварајући друштвене структуре које су историјског карактера са општим променама које видимо као прогрес. Као што имају и своја ограничења, која се манифестују у на крају разним облицима пропадања из разних кварења и неделотворности кроз паразитске мреже клика (као у нашем друштву). У Латуровој верзији хибридно и са стварима, што постаје приметније и далеко значајније са већим учешћем технологије у животу људи. Уосталом човек своја места није смештао никад као какав чардак ни на небу, ни на земљи, и тако сам на њега гледао, него је увек био део света и природе, кроз различите представе свести – мисаоне садржаје и потпуно материјалне чињенице. Зато упитаност која данас расте, колико човек мора да дели властити свет са технологијом и колико тај свет бива сам мање зависан од суверених друштвених односа и одлука, па и самих људских је у пуном смислу епохално питање, пре него што технологије не преузму даљим неупитним растом своје учешће, формирајући утицај и коначно самосталну доминацију у одлукама (при чему не морају ни да буду у рангу самосвести, него масовности кроз свепрожимајуће мреже присуства – од куће, као основног људског места живота, будилника, планирања фрижидера, одласка на посао, чији алгоритам онда постаје и наш). Одавно постоји интуиција, забележено од Тургота^xxii, да ли јесте људска судбина у вечном прогресу – космичка како је Хегел допунио (у наслеђеној хришћанској традицији спасења К Левитове^xxiii опаске о историји као догађању спасења), или, људске цивилизације морају да заврше у нашем ограничењу у катастрофама (што је Шпенглер^xxiv покушао да опише док је Тојнби^xxv био склонији континуитетима; исто је Асман^xxvi, склонији континуитету 5 изворних цивилизација кроз трајање мисаоне структуре, културе сећања…). Без сумње са потпуном доминацијом технологије више неће бити могуће говорити о људској цивилизацији и човеку, него постхумном свету технологије (па била ова потпуно још без свести, тек глупо почивајући на омнипотентном алгоритму вечне машине, која у својим безбројним токовима “оптималних” информација за наше добро, гуши сваку свест и репресијом ствара људе утишаног постојања).

Место које већ данас може бити “планетарно увећано” медијално, и сведено привидом као на “глобално село”, међутим, тек као информација, која не може бити знање, па онда није ни мало ни место, ни живот, него сабласна симулација – не тражи потпуног човека, него му и смета. Површни туризам очију и површни парасветови поједностављеног спектакла, од спорта, забаве итд за све људи као пуко публике на ободу “глобалне арене”, где се као нешто, пре свега у својој најдубљој бити сасвим непотпуно, па зато и за обожавање, због своје лакоће живо, уместо још стварног живота, наше никад у миру свакодневнице (нисмо за то “створени” јер ми нисмо “бића среће”- Икар, него живота ради слављења постојања). Зато су лаки садржаји информација, и све лакши до детињастости они који потпуно доминирају и не само у медијима, као безгранична индустрија забаве на коју се своде све области човековог живота, а не искључиво услужни сектор, са својим одувек бесмисленим осмесима. На шта је Кондилис успешно упозорио, када је повукао разлику између синтетичког и целовитог мишљења, наспрам данас доминирајућег аналитичког и конбинујућег (што јесте крајње згодно за писање алгоритама и безбројна упутства како успети у животу, како водити састанак, како здраво живети…).

Космополитизам али као сасвим нешто квалитативно другачије, једино је могућ (као у хришћанском) у Божијем свету, човека пред Богом, али овај свет људски свет никад није ни зарезивао, па ни на вратима цркава; папска црква је не једном спаљивала и прогонила друге хришћане, па ни прекрштене јеретике није могло да спаси преверавање, као што је и Достојевски написао, сам Исус да дође, инквизиција ће непогрешиво да ради своје. Као што се ни човек не може уздићи до Небеса, може само сачекати да се спусте на њега. Милошћу.

Уосталом, као што никад не говоримо сви један језик, него, језике и припадамо увек различитим народима, те је национални идентитет извесно историјско достигнуће, а не обрнуто, потврђених граница оптимално могућих људских заједница (успут и природне границе политичког либерализма). Истоветно, због чега није успела конструкција да се есперанто оствари као универзални језик, иако би на изглед било рационалније и једноставније, него имамо хегемоније – доминације одређених језика и њихове смене у различитим епохама, док национални језици историјских народа остају нетакнуту. Ништа није другачије ни са мисаоним садржајем (Попер кроз своја приче о оповргљивости само понавља очито, стално изнова проблем непотпуности), ни један није заувек дат него су епохални (не и мисаона структура, јер не би разумели Овидија, ни Гилгаменша), па тако данас засигурно нема места метафори племенитог дивљака, јер никад није био племенит, ни да смо сви исти рођењем, осим у властитој немоћи и да је неко морао да нас подигне. Данашње космополите не желе више ни толико родитељима да признају, а о ближњим да се не говори. Него почивају на модерном миту себичности из којег хоће само, саможиво и површно да се интересно ексклузивно удружују у пројектима са онима са којима би можда могли да их максимизују. Па се јадничци још чуде кад их неко прозива да су издајници, а ови су “онтолошки издајници” самог живота иако тај део нешто не разумеју, не само својих заједница у својој будаластој брзоплетости, него и самих себе. Шашаво је иначе мислити у популаризираним категоријама “демократске моћи” (Келзен – Попер)^xxvii или “демократског народа” (Шантал – Муфе)^xxviii. Него је пре свега реч о уздизању нове по историјском пореклу комуникацијске елите у друштву (Сл. 3 – ССиС) као епохалног феномена модерне, те у постмодерној епохи “постистине” или “медијалних сабласти информација“, које играју све важнију улогу у одржавању статус-кво стања у друштву као двоструке операције уздизања саме комуникацијске елите у међусобној борби елита за првенство и ње као нове бране продора истине у јавност по цену друштвеног инжењеринга без премца. Док свака борба елита производи жртве (нису “новинари” случајем лако крпе разних интереса и суградитељи тржишних парасветова у медијима, нити је случај што се велики новац врти у многим савременим облицима јавности од информисања, спорта, популарне музике, одеће, кувања, итд, као у мноштву других курентних јавних забава).

Тако док се год појединци из нашег народа искрено саблажњавају кад угледају српски заставу у својој близини и терају од себе барјактара као на последњим великим пролећним протестима у Београду 2020, само испољавају ову код нас нову по пореклу космополитску малограђанштину и јесу без сумње издајници – ми имамо очит проблем даље дегенерације друштва. Као и на нашим медијима, оно учестало, као пречесто само огавно а по себи умишљено испразно кевтање против Срба сподобе из Колубарског округа на Новој – а даље би јој по њеној физиономији и могућности мишљења боље стајала мотика. Прерано је пустила. Још генерација је ваљало да се чека. Па нема неке битне разлике између СНС-овог Мирзиног јата обожаваном шефу и њихових 5 – минута безумне славе “ботокс – мученица” и ТВ Нове по прерано остављеном пољопривредном алату њихових промотера, да би као сви ови српску нацију просветљавали својим сировим испадима кроз медијски етар информација, које свака будала може да понови, али и изгледа само такви. Као што мора да ме провесели док слушам некада брата са националне стране, како нас у маниру светског човека подсећа да су УН оснивачи “часног” суда у Хагу уз пристанак Милошевића, те предлаже да се играмо ко луди жмурке, јер су они почели. Забрине у тој медијалној збрци новог циклуса фашизације Србије, кад се госпођа Ракић – Водинелић упушта у митотворачки рад, откривајући нову фашизацију Србије са почетком мигрантске кризе и њиховог марша кроз Србију и појаве одреда самоодбране, а не да је та тек од пре 10 дана са појавом оног антифашистичког скупа инкогнито несретника који је Н1 пренела, па се наставило са муралом и ко зна шта нас још чека из те кухиње лудака. Уз све драга госпођа не може ни да претпостави колико већ дуго странци истраживачки сондирају међу грађанима Србије интеграцију ових шетача, припремају и управљају овим процесима; нити јој је пало на памет да обухвати цео овај штетни процес, да би могла да саветује, а поготово одлучује. Сад колико је режим на услузи странцима у том послу који они не смеју одбити, а колико са друге жели неку макар условну контролу процеса је друга ствар.

Значи, кратко речено космополитизам је или ексклузивна мрежа клика или је празан скуп о коме јасно ништа не би знали, па не би ни о њему говорили, али свакако не може бити никад космополитског “демократског народа”, који још има неку апстрактну “демократску моћ”. Те је тако боље да универзалисти и глобал-космополите ћуте јер стварно немају шта да кажу или да суде са својих ексклузивно ограничених позиција клика – интереса, која би да паразитира још више и отвореније над целим народима. Што ови у својим неделима могу бити отворенији, могу још агресивније поништавати разумну равнотежу у друштвеној расподели намећући за своју корист прерасподелу. Уосталом са свим тим ме подсећају на британске тв серије у којима се шаље порука захвалности слуга што могу да служе своје “племените” господаре, јер већина и није ништа друго.

Шта ће нама Србима такав малограђански менталитет, па био и “космополитски” нека саме домаће космополите, као и универзалисти пробају да објасне, јер како се очито види, сигурно је да има по нека озбиљна хуља међу “националистима”, али већина је таквих између управо “космополита” уз по неку будалу. Па док националисти понекад могу бити опасни за друге нације, остаје и несумњива могућност активне самоодбране, глобалистичке – космополите су то скоро све, само треба прилика да се покажу, за све народе, намирујући своје незасите апетите воље за преварном моћи, а нипошто не сме бити самоодбране – како је такав табу успостављен, кроз акте комуникацијске елите, посебно медијалне, у чину информативног заробљавања, коначно само табуима друштва, уместо знања.

Отуда не може да зачуди како настаје прекид у мишљењу и разговору, када се дође до националног идентитета, као проблема онеспособљеног размишљања у целини, који може водити знању и разумевању ствари и појава, него се бира индукована површност која само служи животу као забави и у том смислу оном привидно комуникацијски коректном у свим његовим појавностима.

1.2 Чији космополитизам, а чији национализам у Србији

Вероватно не тако мало број људи мисли да је макар по пола – националиста и космополита у Србији и да је то нешто најприродније. Такав је утисак док се прате медији, политичари, уметници, припадници нво – као што јесте стање да врло мали део елите има постојано разумевање политике са јасних позиција методолошког национализма, и још мањи удео у друштвеној моћи, макар тако и ово изгледа. Као што се ретко истражује природу националног међу Србима (однос према космополитском), али ако се сетимо мог старог истраживања које сам већ објављивао на ФСЈ, НС, ствари добрим делом уопште тако не стоје:

Сл.1.

Значи, тек је око 6,3% декларисаних припадника “неких”, или, космополита међу Србима, људи који се не препознају у својој нацији по било ком основу. У сваком случају космополита међу Србима нема сигурно више међу нама, па ни пола како се изгледа умишља и то нам ово истраживање јасно открива.

Сл.2. – Нису ни најмлађи.

Сл.3. – Нису космополите ни најобразованије.

Па како онда остављају утисак: 1) да их много више има, 2) да су млади којима припада будућност и 3) да су богати и најобразованији? Шта се то догађа?

Сл.4.

Уз то ако се погледа да у друштвеној структури не чине ни 11% интелектуалаца, те мање-више 3,8% од виших руководилаца, откуд долази њихова моћ и утицај, те очито несразмерно присуство у медијској јавности и по свему одлучивању.

Сл.5.

Свакако, постоји и проблем упитника што му је намена била изборна, уз нешто мојих додатних интересовања и није најпогоднији за што непосредније тражење одговора по дубини на аномалијски феномен космополитског – другосрпства са отвореним елементима аутошовинизма (који се гротескно формира, сад већ перверзно као дегенерисани антифашизам џелата) у нашем друштву, и како да се објасни појава толиког утицаја космополита на процесе у самом српском друштву, а да су ови по основним показатељима потпуни аутсајдери?

Жаргонски њих повезују са јаким рестлом југокомунизма, наследника кожних мантила^xxix, али то је само фантомска ствар и не може се за озбиљно дотицати реалних процеса, јер се наше домаће космополите не ослањају на фантоме, они су прошли кроз метаморфозу и себе реално везују на глобалну мрежу моћи са англосаксонским центром – нема ништа од слогана “Америка и Енглеска биће земља пролетерска”. Једино им је заједничко са претходним остао механичко – идеолошки поглед на ствари света – којим никад ни један реалитет света не може схватити и тупо малограђанско гађење и презир према српском методолошком национализму – не сме за њих бити таквог погледа на свет; и тај инфобировски синдикалистички отпор пренет на Русију и ојачан кроз потребе нових господара.

Космополите имају отвореног савезника, од разних националних башибозука са Балкана до изузетних англосаксонских центара моћи, њихових мрежа утицаја, не само политичких, медијских, него финансијских, академских. Могу се добро ослонити на дискурзивне производе глобално инсталираних комуникацијских парасветова (па цео свет одавно већ живи у “енглеском дану” и након нестанка њихове империје, који трулећи бокори у тржишно-комуникацијске парасветове; не само да се технолошки мењао него је постао “калифорнијска ноћ”, са новим, петпарачким сентименталним менталитетом нове осећајности, под именом воке). Космополите имају и тихог савезника у самој Србији, у домаћим текућим процесима, јер ови не досежу у јавности до знања.

У целој ствари није довољно се саплитати о сваки накарадни доживљај српског национализма, а поготово са отпором да овај буде методолошки, са јасним политичким садржиоцем. Уз сву зараду и друштвени утицај космополита све то говори и о заслепљености космополита и не знању, јер да знају за живот у било којој великој европској историјској држави, више од туристичких посета, иначе би им било познато да у већини њих доминирају прва два типа националног односа са наше скале према самима себи ових нација (не мора да се чита Музил^xxx – ништа се ту не мења). Док је трећи тип са наше скале, који је у Срба високо заступљен реткост. Да се у Западној Европи ни не може ни случајем очекивати толико либералан однос према другим народима, док врло живо предрасуде искачу при најмањој иритацији^xxxi. Чикам их да тамо било кад, било коме, чачкају њихова национална осећања – само могу себи да залупе трајно сва врата, док ће њих искључиво сматрати само за будале, без много помпе и друге прилике.

Док из упитника, колико год не задовољава све садашње потребе теме је макар јасно зашто режим негује у јавном саобраћају са масама најчешће у свом тону обраћања тип 1 и 2 са скале националног односа, међусобно у елити глуми тип 3, док је очигледно како су им државне одлуке најближе типу 4 и 5, па је за претпоставити да им ту неко баш обилно помаже милом или силом, а да међу њима и то многима ни тешко не пада, још кад су и лукративно потпомогнути.

Што опозиција нити зна, тешко и разуме (кад им Вучић поручи да зна он “свој” народ), а нити су им њихови аналитичари предочили (нико од тих да промени тај један исти упитник који су нам Американци донели најмање пре 25 година). Тако да надаље шта год радио, само Вучић зна шта ради, док стално једно прича и друго ради, а остали весело широко нагађају, па закључују час једно, а затим одмах насупрот сасвим друго, потпуно збуњени. Док се обраћају, само они знају коме осим клијентеле властите било власти. Па ће нешто надобудно Зеленовић “храбро” да каже српском народу о Косови и Метохији и да очекује да га већина подржи – која? Каква бахатост. Ти нам људи само још троше време^xxxii.

Заједничко им је свима да нема српског методолошког национализма, са више него промишљеним политичким садржиоцем, институцијама и зналцима. Који за ово везују своје радне каријере, ако не препознају као свој позив. Остало је јурцање па се ти пронађу у служби српских непријатеља и против нашег живота.

1.3 Држава Србија као Маћеха, ЕУ као Мајка

На било ком медију, од тзв јавног сервиса до последњег који је са националном фреквенцијом само се може чути о неким иманентним вредностима, наводно на нивоу појединца, од спикера, политичара и осталих гостију па је наш пут у ЕУ једини, а да при том нема ни покушаја да се разуме овај процес, уз садржајно испуњен инвентар користи овог пута. Напротив све изгледа као да се гради на стратегији да ће тек ЕУ да нам лично омогући “добар живот”, па се често сама наша држава описује као маћеха, чија недела ће баш ЕУ добра мајка да поправи. Нема ни помисли да је ЕУ заједница равноправних националних држава^xxxiii.

Што се тиче државе, код нас би и неко као Агати Кристи пропала, зато што насупрот њима, којима је држава увек на првом месту, овде многи воле да завире у бандитско легло и себи пронађу занимање. Па и Џемс Бонд је пример како и сивоње могу служити држави. Док је наше како само државу да оцрнимо и да је злоупотребимо. Разлика је неприметна између оних који је оцрњују и тих који је криминално злоупотребљавају, па стога и лако мењају своје улоге. При чему је СНС редак случај који државу у исти мах и оцрњује и злоупотребљава. Док прозивају за злоупотребе своје министре, а истовремено изнова дају да буду министри. На крају производећи искључиво лакрдију са карикатурама од министара, у којој нема начина ни да се крене напред, ни да се врати назад.

Последица је онда јасна, то је само широк пут за методолошки космополитизам. И одлазак у лимбички мета-свет како га је Улрих Бек у постхумно објављеној књизи 2015^xxxiv описао са, у Индији је неко сиромашан, а неко у Немачкој нема око, а има паре па се лепо трампе. Иако у Србији има само 6% грађана који себе виде као космополите, а не у животу једино како је смислено, као методолошке националисте. Тако и критичари СНС режима за Линглонг вијетнамске раднике не кажу да њихов лош третман није у складу са српским моралом и поретком – друштвеним уговором (ду) и да је за то одговорна Дарија Кисић, поднесе оставку, већ да је Србија потписала међународне уговоре. Што је бесмислица јер ово је ствар друштвене структуре (дс) Србије, а не обездржављења и коначно обезнарођивања, (дс) која не делује у интересу народа, јер Линглонг није екстериторијалан у Србији, нити страно право сме (ду) да регулише.

2.Комуникација, елита и статус кво

За савремено српско друштво јесте стварније питање да ли је било кад достигла границу демократског учешћа грађана у одлучивању и самим тим не само декларативно него и очигледно у јавном поретку, наступу и расподели. Да ли је било кад уважена демократска изборна воља грађана, или, су изборне понуде странака увек били поводи и ништа више од тога, док су странке на власти увек постајали манипулативни и отуђени режими. Што поприма онда и обрис карикатуре, кад обећавају да ће после наредних избора бити другачије, па нам нуде на потпис некакве споразуме са народом, којих се изнова не држе, још брже заборављају са својим медијима (Боркови потписи, уместо поништавања, постају Бриселски споразуми који су избрисали српске институције са севера КиМ).

Наше је темељ-питање, појава потпуног поништавања саме претпоставке (ду) – друштвеног уговора. Зато се нико и ништа се не поштује, нити има места пракси односа на модерним принципима: права, знања и достојанства. Што се замењује неуверљиво недокучивим европским вредностима – као да о томе може бити расправе на цивилизованом месту. Цивилизовано место претходи и омогућава политичко и демократско (као услов сигурности државе) и тиче се увек пре свега домаће елите (јер је елита и конституише у смени ћудљиве самовоље господара). Што је у прошлом тексту објашњавано, посебно кроз интеракције стационарног 1 сталежа и његове историјско развојне улоге у друштвеној структури (дс): у стварању модерних институција државе, јер ове сигурно не настају из ничег. Некакве ником јасне масовне воље, колективне свести, физике, метафизике, или, вишом интервенцијом, осим у случају, овде многима омиљено колонијално. Потврђујући, наша је елита не задовољавајуће, трагично удаљена од свести о властитој улози у друштву кроз (дс) и (ду), уместо немуштих, већ медијално шарлатанских халуцинација о безобалном масовном демократском друштву (Н Елијас^xxxv је уочио, да је у Европи реч о „дворским друштвима“ по хијерархијама елите и вредности – сл.2. ССиС у односу на сл.3. ССиС; док постмодерне утиче на релативизацију подржавајући блиски космополитски архипелаг клика, мрежа, вредности, пре свега кроз глобални центар медија и финансија, али и огољеног насиља). При чему је јасно да се код нас не одвија никакав свесни друштвени процеси (па тим ни политички), него бесни рат клика елита која иза себе стално оставља разорено друштво, уз баш никакве последице по елиту са које год стране сукоба биле (а требала би већина, да се суоче са својом кривицом недораслости и саможивости, која не преза од најгорих облика господарења па и мафијашких).

При чему у сукобима наших клика елита, нема ни једног тренутка говора да је реч о борби око развоја Србије и жеље за “добрим животом” у Србији, него се врте око криминалних афера, превара, одвратних ексцеса простоте и интрига. Једном речју ништавног, друштва без разумно – вредносних хијерархија, а медији су од тога направили читав култ периферизације и провинцијализације Србије. У чему клике елита остају са једне недодирљиве и даље неодговорне, а са друге још су неспособније да преузму саме бригу о друштву и коначно формирају национални политички садржилац.

Елите у потпуности блокирају друштвене процесе, већ на ниво комуникације. Од медија до институција – од јавности до многих интерсубјективних односа гомилају се аномалије. Зато се и може умишљати да је ЕУ наша мајка, а Држава Србија маћеха за Србе. Уз свакако парадокс да Држава Србија уз сва спољња и унутарња порицања има темеље од самих почетака европске историје (цца. 11 век), а наше савремено друштво нема, зато што српска елита нема темеља. При чему темељи српске државности више значе за друге, него за савремену елиту Србије, толико, да се наша елита зачуђено пита што нам НАТО земље не отму КиМ, уместо што траже и даље наш пристанак. Траже наш чин самопредаје и одустајања од властите државности и самим тим „онтолошки“ одустајања од сигурности било чега у Србији, јер са тим престаје бити место и остаје промењив географски појам. Док се сви народи држе и у ово време кад поред уобичајених империјалних, постоје и глобално јаки притисци против националне државе, баш своје државе. Сви народ из разлога опште сигурности, не само војне, држи до своје, што смо и видели у свој очигледности са појавом пандемије да су се ствари одмах свеле на искључиво државу као такву – па последично, тако чувају и нашу државу, на жалост више од наше елите. Како би ови из наше елите, једни би увек изнова да се жале ЕУ, други би ћутали, па шта буде, а трећи би слали где год могу обојене возове, да не покваре своје послове и позиције глуматајући нојеве у несвести и претварајући Србију од места у релативни просторни појам, али нико од набројаних нити треба, нити разуме државност. Док се државност односи једнако на спољње и унутарње садржиоце, у ком битну улогу игра сигурност реда (јер и то је природа човека) – друштвени уговор који ствара модерну државу, а не себично саможиви интереси клика елите, него су ту и сународници и држава као место у заједничкој стратегији опстанка и постојања, којима је предуслов општа сигурност, па елита у односу на све то мора разумно (у духу методолошког национализма и демократски) да регулишу одлучивање и расподелу.

Колико је СНС промашен случај, потврђују њихове све учесталије изјаве, да свако за себе одговара у Србији и кад су опште ствари у питању, уништавајући све претпоставке сигурности у Србији, како све мање имају решења за многе опште ствари, осим тога лако и често манипулишу са њима (као у овом већ ноторном случају са трошковима банака и ранијим одлукама суда). Како све искључиво желе да подреде својим личним интересима, рејтингу и да избегну сукобе са међународним кликама, које би њих лично угрозиле, будући да су развалили друштво (дс). Само никако да објасне чему држава у њиховој верзији. У њиховом разумевању света и откуд они на власти – чему. Зашто постоје закони и њихова примена – друштвена структура, па нису они ту да би народ био што суровије и безумније под контролом, али њима у свим стварима бежи сама логика ствари, као сам разум, јер су за њега неспособни. Онда је јасно у каквој стихији живимо. На страну што иначе нема елементарног знања у јавности и колика су присутне административне и остале манипулације на дневном нивоу. За такву као нашу елиту увек изнова остаје страно да је веза између државе и друштва, увек била заједница и место. Место као суштински уређен, битно сигуран простор са својим могућностима, али и обавезама.

Тако да данас и наводно опозиционе политичке приче личе на обичну гусларску хајдучију, јер се наводно цела ствар свела на нужност сабирања фракција ДС-а, и расположење, ако успе, обновиће они и своје “царство” које ће да одува двор СНС режима? Управо ДС који је здушно у свом саможивом слепилу уништио политички систем са СПС-ом (који се и дрско хвалио, једно су изборна обећања, а друго живот) и помоћ пријатеља Американаца, или, неко мисли да је све само стицај околности: демократију, националну политику и суштински уназадили Србију. На чему је и двор СНС режима мафијашки засновао своју брлог управу, уз помоћ многих који су из ДС-а. Чији су Мали или Весић? Зато ДС највише личи на скуп француских собарица који проналазе подршку у споменарској памети за коју је Србија маћеха, а ЕУ мајка (која их баш нешто неће, посебно док имају Вучића), па још очекују да им у томе помогну грађани Србије, кад ЕУ то неће? На крају обећавају да ће они да зауставе Рио Тинто, као награду ако се гласа за њих, као Јеремић и НС? Па где су били кад је све ово почело (осим што су им сви потписивали права на истраживања да се не замере, премда се још макар привидом чувао национални интерес – али шта ти траже и због чега, па је зато требало да их пусте да и они кваре трулу елиту док не добију коначно за себе прихватљиве штеточине на власти)? Него сад конкурирајућа клика елите око ДС покушавају да преузму за себе протесте од људи који су их почели из нужде (феномен спонтане појаве народа због тога што су странке и политички систем мртви) и то манипулативно. Спречавајући сваку друштвену интеграцију, макар по овој екстремно важној ствари. Како то треба да буде сад њихова изборна тема, јер другу очито немају. Будући да надаље немају свој политички садржилац, зато и никад нису знали шта раде, осим за себе. Него још Лутовац режи на увек задиханог Вукадиновића, кад му каже, да раде смешну причу са обновом те пропале ДС фирме, уместо данас потребног опозиционог процеса отворене друштвене интеграције и формирања политичког садржиоца, него своде на тек ствар интереса њихове елитне клике и маркетинг. Маштајући “медијални хип” који ће мобилисати људе за њихову ствар кроз обрачун са насилним режимом (који не штеди ни мотке у обрачуну са народом). Онда је јасно што Обрадовић и Радуловић неће да партиципирају у овој игри стаклених перли, а нису ни били предвиђени од оног који седи за управљачким столом опозиције и наводи их. Срамота је како су гиздави бешћутно разбуцали бојкот блок, а све због комично безначајног ПСГ-еа, као услуге, ваљда они знају ком наручиоцу уз вероватно шпекулативна истраживања по којима тај може неке младе површне типове да веже за себе. То нису ни у ком погледу промишљени демократски процеси умних људи, него збогом памети ексклузивни пропале елите и пријатеља, која би да се врате. Па их пре видим да ће да заврше кусо, као Вук Драшковић, јер историјска је суштина да не сме бити повратка и понављања. Бесконачност два бедна избора који покушава да се фиксира на дуалитету Вучић – Ђилас кога пројектант стално јача па су НС дезавуисали само са једним потезом са Поношом. Вероватно, одавно планиран као дуопол ДС – СНС, али је СНС изненадио пројектанте и разлупао ДС који их је помогао оставивши их у скупштини (и мало је више од тога тад урадио). Како, укупно гледано постојећи модус операнди елите коначно мора да се одбаци и њихова разна шуровања, и са амбасадама ради личне моћи и саможивог интереса (извештаји Викиликса су сваком разумном довољни), и да се препознају у свом основном друштвеном послу, од сигурности, преко културе до развоја, укључујући економски (а све су то колико модерне и вечне приче). На страну што их је Вучић надрастао и договара се и са другима, масно плаћајући, а видимо на шта личе његови договори, осим што нас ојађују, уништавају државу, па се чак намерио као нераст да уништи земљу, воду, ваздух у целој Србији. Ни једна му српска кућа у Србији више није света, а требало би, док свом махнитом лумпенпролетаријату обећава бесмислено, како све веће тржне центре, тако још веће безакоње, да могу још боље да дивљају.

У сваком случају, не бих да се превише враћам на транзицију, генезу настајуће српске елите, неспособне за национални консензус (никад нису лакше разни мешетари приграбили ресурсе и наставили у том безпоретку да живе, него у овој нашој транзицији). Све ово је у претходним текстовима донекле разрађено, него бих пробао да направимо оглед и размотримо комуникацијску проблематику, повезану са постојећим друштвеним статусом кво. Како се статус кво у друштву одржава по цену даље деструкције српске државе – њене пре свега друштвене структуре и дегенерацију српске јавности која није способна да рефлектује ни један проблем изван перспективе уско интереса како год наказних елите, колико год била елита у међусобном сукобу и странаца. Да не говоримо да нема ни једног решења, ни за један проблем, ако се који уопште види у овој бесконачној идили пожељног зла, коју медији у сваком свом биту-информације подржавају. Па чак и око тако белоданих, малих ствари, као што је прича о бесплатним уџбеницима, наспрам уџбеника који су препуни фалсификата, од историје до биологије, РТС ће се срамно побринути да у овој својој реткој емисији која се тиче управо грађана очува интерес свеколике елите и задржи статус кво, по цену да нас све искључиво прави будалама и да се не допусти излаз олакшања из наказне ситуације. РТС уместо да доследно следи интерес друштва и њене јавности, он искључиво опслужује подивљале клике елита. (РТС иначе за Србе само нуди „медијалну“ пасторалну идилу некадашњих обичаја, далеко пре модернизације, која је започела у Србији пре 200 година; бесмислену оперету од прошлости Брозова; квизове, певанију, мешану са масом безначајних информација).

Констатујмо, нема у Србији правог сукоба грађана – јесте се добар део талога, а сад и обогаћеног лумпенпролетаријата осилио захваљују ријалити карневалу СНС двора у одсуству културе и методологије у опште дрском и безумном лагању, него међусобно суманутог сукоба клика елита на које се кладе странци и само су такви у бубњу. Тзв космополита је међу грађанима бедно мало, да би могли да представљају било какву стварну струју у друштву уз све ино и домаће ресурсе са којима располажу. Више им је улога да се инате за нечији интерес и да служе двору док их и он плаћа. Као што српски медији не рефлектују појаве, интересе и ставове самих грађана, него само клика елите, па раде у потпуно вештачком моду такозваних “агенда – сетингс” јавности, а не каква је јавност заправо. Уз то се још приде преламају две оријентације интереса подељене елите: агенда – сетингса медија двора режима и космополита – заправо пројекције глобалног центра моћи преко домаћих медијалних агената-хуља на платици, на којој паразитира клика ДС елите. Иначе тип медија – сетингса која покушава да је свеукупни “етар” информационих токова у целом свету. Обе оријентације немају везе са основним националним опредељењем српских грађана, који су тип 1, 2 и 3 са сл.1. – описи како већина Срба разуме свој свет живота и шта очекују да се уважава и коначно поштује у јавности, а онда свакако на свим медијима у Србији, али ови су потпуно отуђени.

У медијима нема поштовања Срба и разматрања шта је Србима потребно. Нема представљања знања о животу у Србији. Каква је практично умност поретка. Примером, чак и на немачком РТЛ-у који је по много чему у рангу Пинка праве се тв – студије о животу појединих сегмената друштва и какве су њихове шансе. Код нас има само кратких информација кад неко падне и погине са грађевине и да при томе није био ни пријављен, па и равно трагедијама кад на истом месту погину отац и син, а онда одмах истрчи Вучић, Михајловићка, глумци са неким новим, махом гротескним пројектом, крештава музика и по нека замлата из Сарајева (као потурица “добри Бошњак” Живковић у својим конвертитским фантазијама) за ког ме колико јуче и данас баш много брига, као и за све црнце из Америке, 11 септембар, или што су исти Американци педантно оставили сво то оружје Талибанима – шта ме се тиче мегаломанско информативно умирање од бола за целим светом. Код нас нема ни помена општег морала колико се испуњавају прилике за више правих шанси и веће примера присуство правде у расподели шанси – практичне умности поретка и његовог (ду), коначно као српског модела – културе живота. Зато глупог и испразног блебетања колико се хоће у медијима, а онда и оно има свој циљ, о коме треба коначно проговорити.

Посебно, а и то треба поменути, јер јесте централно, у односу на људски живот кога нема, ако није целовито смислено проведен и то онда кад му је време за сваку од 5 фаза нашег живота (детињство, младост, стасавање, зрело доба и старост – свака има свој смисао за себе и зависе један од другог). При чему ова целовитост или интегритет достојанственог живота није само људски-временска, него је суштински дубоко друштвена. Зато је важно изван наметнутог хоризонта контингенције, посебно глобално – медијалне, што једино описују међу посебно конструктивистима, неолибералним политичарима и економистима наш живот, виши ред поретка у друштву који одговара основним стањима свести човека. Не би ли се заједно у друштву испуњавале сврховито жеље човека за живот са смислом. Људска свест никад није пуко конгломерат, па ни само калкулатор као додатак нагонима, то је и разликује од сваке калкулације и кибернетских система, који сигурно никад не могу постати свесни, макар естетског (нема те рачунарске конфигурације и кода који може, или, као што су нама градови као наше конфигурације све ружнији јер их воде људи упечатљиво слабе свести, а више него изражених нагона). Док иначе, у свету без тога, ни једна индивидуалност не може бити успешна, него је неколико екстатичних тренутака, тек у прустовском маниру пронађено време у нарастајућем конзумерском друштву (као што Кондилис види његове почетке половином деветнаестог века), кад сирови скоројевићи преузимају доминацију.

Док обе српске агенда-сетингс оријентације раде искључиво у режиму индукције расцепа у друштву, јер су обе искључиле из својих агенди саме грађане и њихов национални свет из медија и преко њих гушећи их у јавности, док се баве очувањем интереса сукобљене елите. При чему, колико су пуко агенда – сетингси српска јавности лажни говори да никад ни један министар није морао да поднесе оставку – да је осрамоћен, кажњен, ни јуче, ни данас, нема одговорности колико год да је наштетио друштву (фрејмовањем се измишља како су битанге храбре), него је јавност у потпуности симулакрум занимљивости и забаве са медијским информацијама.

То говори и какав нам је био политички систем, кад га је било, а сад га уосталом нема ни фасадно (драго ми је што људи увиђају да ми одавно немамо политички систем, па су све радње везано за њега бесмислене), док су наводне политичке партије искључиво гласноговорници вођа и блиске елите, које немају никакав додир са грађанима, осим крајње маргинално. Па су демонстрације грађана, искључиво побуне кад их изда трпило препуштени сами себи, без политичког система. Него је двор са поданицима, а опозиција са клијентима из оних прошлих дана. Једни за потребе “улице” раде на принуду, сендвич и дневницу кад треба да се демонстрира улична подршка, а других једва да има – док се елита чуди што грађана нема на улицама да се туку за њих – као да то нисмо прошли 5. октобра, кад су људи јурцали самоподразумевајући нешто чега нема и то не по први пут. Тим је одвратнији сваки покушај да ДС манипулативно преузима готовански побуне, кад их већ сам није имао у виду ни као теме, кад је било њихово време, нити је досад развио одговарајући политички садржилац, јер јесте елитистички.

2.1Искуство других, које се може уопштити и применити на нас

Дерида је целу ствар одавно лепо објаснио на примеру буржоаске револуције и владајуће пароле једнакости, слободе и братства, и како је прво братство ишчилело и шта је све у свему од ове пароле остало у књизи: “Политике пријатељства”^xxxvi. Заправо, ако мало пажљивије сагледамо и допунимо то је био тек део процеса функционалне диференцијације друштвене структуре у којој се уздигла висока класа у елиту и почео је да се ствара и расте средњи слој на информативним основама^xxxvii, одбацујући универзитет узимајући за своју будућу основу фељтонизам – информативност. Зато је поготово “братство људи” била и пука флоскула која је служила да се само масе популистички једнократно мобилишу – јер друштва су увек друштвене структуре и високо хијерархизоване, које води елита и у променама (мења се композиција елите, као што и политички секуларизација није била битно ништа друго, поред губитка статуса „господара“ – код Француза пре него код Немаца, а код Енглеза никад) у свакој епохи (и после сваке промене елита се изнова формира, уствари најчешће рекомбинује, па и после револуција, осим у паду у потпуну анархију и нестанак друштва). Нема ни вишка у било ком смислу, ни онај који би се тицао свих људи^xxxviii заједнице иако је популистички управо елита обећала масама, јер нема пријатеља – Монтескје: “о пријатељи нема пријатеља” (био је тај и онда свестан и мањака свог концепта поделе власти – види Кондилиса). Може бити само изнова мањака, те мора да се коригује Деридина^xxxix замисао о демократији као нечему у „стално доласку“, као илузији ампутиране ноге, јер радна тачка свих демократских друштава ни не тежи фундаменталној самокорекцији и циљано максимуму могућности, него се одржава увек изнова на минимуму регулација (Кант вс Ротријева халуцинација о омнипотентности демократије и регулација – Воигхт^xl) и са ретким пиковима оптималности. У историји никад нема краја осим у памфлетима.

2.2. Без демократског минимума, друштвеног уговора у Србији у комуникацији

Код нас нема ни демократског минимума, јер је инфериорна елита подбацила, па нема сигурности (цивилизованости), ни потребног друштвеног уговора, него само саможиве дивљине клика елите. При чему, без разлике да ли је као двор овог СНС режима искључиво карикатурална и лажљива елита, или, салонски извештачена која се одазива, искључиво формално на име грађанска, која се прави блесава, или, охоло неће ни да чује за народне потребе док то њима не затреба за њихове потребе, подједнако не разликујући знање од информације, јер ни не знају за знање – није то код њих цинизам већ глупост. Као што се одмах може заборавити на великодушност која би се тицала свих. То се од њих ни не очекује, него да коначно дорасту поретку и испуне своју историјску улогу.

Поменимо М Олсена^xli, у процесу привредне и друштвене стабилизације само расте број адвоката, али далеко пре наступа комуникацијска стабилност “нове нормалности”- информације бивају редуковане према потребама елите и нема више ни говора о самосталним и слободним медијима, као што раде у режиму намештене агенде (агенда-сетингс), која губи везу са стварношћу и јавношћу друштва, разним техникама урамљивања догађаја (фрејмовање), тумачењима од једних те истих експерата. При чему није искључиво проблем у редукованом дискурсу и наративу једног те истог, посебно медија који препарирају јавност, него у претеривању, пошто-пото чувању статус квоа у друштву у интересу елите и кад је противречан и штетан; антидруштвен – антинационално злочиначки гушећи сваку перспективу, као што данас наши медији урнишу Србе по сваку цену, да би се очувала позиција елите и њихови саможиви интереси, јер је елита дегенерисана или лажна, као у нашем случају. Шта значи “ићи у народ”, а не бити са народом кад није развијен национални политички садржилац који се на њих односи. Не може то паушално. Што остаје и кад су клике елита у сукобу до потребе цепања друштва (међусобно нико никад низашта да одговора, тек ако су један другом на путу, може да иде глава, не и паре – не сме да се уздрма статус кво – тако је сигурност власништва и то само њиховог, тек питање очувања статус кво, не и цивилизованости у складу са разумом ако се изгубе сви остали елементи сигурности кроз друштвени уговор – такво се стање само присилно одржава^xlii).

Утолико се данас Србија сусреће са две клике лажне елите по друштво која је у симбиози са оном од раније заосталом дегенерисаном комунистичком кликом уходаној у технологију моћи, која своје прибежиште налази у космополитизму, а још увек држи снажне позиције у друштвеној структури које узајамно породично преноси на све своје потомке. Оно мало српске националне елите било је повезана са ДСС, која је нестала, јер није успела да се избори са кликама елите у целини, посебно стационарног сталежа и да их обавеже на реални национални консензус. Маргинални СРС са националним опредељењем типа 1 са наше скале се сасвим претопио у анационални СНС којима је образ одебљао – по максими плати па клати и данас јесу несумњиво највернији поданици двора режима који се уздигао захваљујући вођи и карневалу који овај индукује кроз (дс) и газе остатке друге клике елите који би да му конкурише, док је пао својствено својој лумпенпролетерској природи у мафијашки брлог. Зато, све суманутије бране своју позицију. Док, како би иначе те махом креатуре могле да „пролазе“ и буду прихватљиве без потпунога медијалног идиотлука целокупних програмских шема медија. Без оваквог медијалног амбијента, од Пинка, преко РТС, до Н1 и Нове не би били ни могући. Дегенеришући се срљају да разграде и Устав из 2006, а у духу многих штеточинских предлога закона који их већ дуже време прате, јер битна је само воља двора и њихове све отвореније мафијашке шеме у земљи и иностранству, више или мање криминалних у бесконачној грабеж приватизацији (сл.2. ССиС) и примитивизацији друштво, које ни од пре није имало друштвени уговор, након демократске промене и транзиције, а и они сами исто тврде да им је ЕУ мајка, а Србија маћеха, па обзнањују да им баш мама ово тражи.

Српско друштво је без темеља, због слабе и глупе елите распоређене у клике и перманентно даље пропада, како би се очувао статус кво у лошој елити, са растом апетита клике на позицијама двора. Док са једне елите немају уопште етике за међусобан отрежњујући сукоб са позиција методолошког национализма, јер је превише незаслужено стеченог, баш на антинационалним позицијама и без остајања на тим позицијама, много тога управо неодрживог могу да изгубе, док их двор симптоматично не дира, па ни агенције, НВО сектор, са друге, мисаоне стране, ни не могу сами да замисле елементарни друштвени уговор. За овај сој је не замисливо да људски живот јесте целовитост, а не ексцеси и контингенције забаве масе да би се бавили политичким садржиоцем са позиција методолошког национализма. Док тек још испразно, информативно медијално, важе непотпуни принципи нормативне модерне, посебно о том да су сви људи и једнаки, док у пракси никад није било тако, а сад је још мање са јачањем медијализације. Па онда не може ни настати знање у јавности изложеној медијализацији, него је искључиво могуће да се и даље са позиција постмодернистички аналитичких, у суманутој комбинацији, прогресивизма и нихилизма, али не у целовитости и синтезама ствара стихија-друштво – на шта би рекли још наши стари да је на делу пуко збрајање баба и жаба лењих мозгова – што јесте лепо звучи али баш ничему не вреди. Што на крају јесте довољно, за информативну буку будала на медијима, али не и за знање. Док води без сумње све дубљем пропадању друштава.

2.3. Утврдити тип статуса кво у нашем друштву уопште није тешко:

1. Довољно је погледати колико медијске агенде свих медија мало везе имају у свом основном тону са самим опредељењима грађана (сл.1). Кога ти медијално информативни изливи представљају. Шта јесу за њих догађаји у друштву да би их они пренели. Уз, да ли при том имају однос уважавања и поштовања према Србима, или не, а очитије је да их виде и праве блесавим и подложним свакој прљавштини, што једино и искаче из многих хедлајнова свеколиких медија. Ту посебно газећи по осећањима и самом смислу света за сам тип 2 националног опредељења (сл.1.) . Не тип 1 или тип 3 како би неки можда очекивали, него тип 2 као центар националног одређења јесте национални носилац друштва што би пројектанти политичких комуникација требало да знају, осим ако су блесави или имају као што је чешћи случај лоше и издајничке намере. Ово друштво јесте и то суштински издато од елите, од политике, медија до универзитета и академије.

2. Каква је расподела у друштву и до које мере је прерасподела померена према врху друштвене пирамиде суштински укинуте интеграције и права гласа, како ни нема ни говора о друштвеном уговору, ако се не мисли да га може заменити, те са времена на време бакшиш давања режима грађанима у последње време (баш некако увек поново око избора), а поготову сад са причом шта се све може за тих једнократних 100 евра (+100 јасно, исмевајући нескривено властиту нацију као задње беднике каквим су их направили, после избора) – списак који нам нуди Министар Мали је отприлике у реалности кад се разгрне његова бајка о слаткишима, ближи вредности од 10.000 евра?:

Сл.6.

Значи, 72% становништва Србије има елементарно слаба примања, која су и то приметно испод стварне потрошачке корпе, према 28% који чини врх српске друштвене пирамиде. Од чега је 1/3 сам врх или 9,8%, док 2/3 јесу следбеници и виде себе у служби врха, не друштва, јер ништа се не мења, нити се о томе говори језиком разума и питања друштвеног уговора, што није почело са СНС двором, него је коначно стање од 2000-тих. Тако да је 72% становништва трајно понижено и искључено (2000-тих неки су ми људи блиски америчким изворима говорили да је за руско друштво био планиран однос: 40% становништва горе, према гурању 60% доле што нисам сасвим разумео шта то значи, сад видим на нама кад је то целих 72%, а што се деценијама не мења, и као да га није могуће променити, какав је то пут у пропадање друштва). Расподела се у овом друштву ни не спомиње (где несташе платни разреди?), него искључиво прерасподела, да ли ради очувања рејтинга или изборна, према циљаним групама где цифре подршке режима по истраживању јавног мњења нису добре, а групе пристају на поткупљивање. Шта им друго и остаје у обезглављеном друштву без знања, друштвеног уговора, макар изборне демократије (минимума минимума), без политичког система и коначно јавности подређене схизофрено медијализацији са два наказна агенда-сетинга. Кад се на овакво стање надовеже већина наших истраживања јавног мњења, а са многима од њих сам имао неслагања када се очекивало да сарађујем са њима током моје скромне ДСС каријере, што сам најчешће одбијао, јер људи виде пуко део манифестација, не и суштину у властитим истраживањима, па изнова погрешно резонују, као и сад: кад им је проблем у једнократно поткупљивој сиротињи, а не у онима који имају шта да чувају и то стално раде – те се тако из дана у дан одржава статус кво лоше бесконачности, не само овог, него сваког режима. Како проблем јесте у елити и пре свега људима са вишим и бројнијим, средњим примањима, који држе позиције у друштвеној структури, јер међу њима су једини стварни добитници потпуно нерегуларне лако криминалне друштвене прерасподеле, а што нису пропустили, уместо стабилизоване по разумним, рационалним критеријумима расподеле (пре свега на модерним принципима: право, знање, достојанство). При чему, ако сами лично не генеришу друштвено деструктивне импулсе, бирократски предано их сервисирају, јер мали број је спреман своју позицију да угрози, не то јадно друштвено дно које нема ништа. Сад што се двор режима дупло осигурао и подигао део лумпенпролетаријата (које је управо генерисала транзиција тад владајућег ДС режима, који није поштовао ни елементарно друштвени уговор) до потпуно обесних висина учешћа у друштвеном колачу и одлучивању, ради криминалних добитака, је само мера деструкције друштва која је прерасла у нове облике дегенерације српског друштва.

При чему у нашем друштву нема ни уважавања потреба људи на медијима, још мање је заступљено поштовање, јер аутори и реализатори и немају очигледно самопоштовања у елементарном смислу речи. О политичарима, као и добрим деловима друштвене структуре ерозија уважавања и поштовања је дубока. О назови уметницима да се не говори, они властито одсуство свести и дара једино мењају ексцесима поганости и срамоте, замишљајући да је егзибиционизам за све довољан. Наравно, уз обилне похвале и обожавање медија.

Што нам говори да је код нас јавност скоро потпуно угашена, политички систем више не постоји, док су институције наказе, а друштво скоро па разорено са 72% искључених људи или згураних на маргину преживљавања у друштву у којем нема поштовања за Србе, него су изложен медијалној индукцији малоумности, а не би ли се сачувао статус кво српских инфериорних елита. У прошлом тексту сам најавио, да ће двор наставити са отимачином, као и да не могу више сами да се зауставе, али са најављеним законом о експропријацији превазишли су и моја најцрња очекивања колико је двор криминалан и сам све већа претња по српско друштво^xliii. Па ми уопште није јасно ко уопште више слуша шта Вучић има да каже, тек та његова многобројна камарила, јер то спада у немогуће, осим ако није реч о општим особинама и здушном напору целокупне елите да се у овом друштву очува овако наопаки статус кво који поништава и цивилизованост у српском друштву (цивилизованост је стриктно везана за стационарни 1 сталеж – сл.3. “друштвене структуре” и функционалну диференцијацију сл.4. -ССиС). Шта има да се чује кад министарка тврди, ако нећете рудник и руднике литијума, онда баците ваше лаптопове и мобилне телефоне? Кад још и овде отворени рудници неће утицати ни на цену коју плаћамо за те справе, а штета ће бити огромна, добит реално безначајна. Ово није усамљена “логика” у изјавама са двора, тамо се дневно досежу невероватни степени неразумности у премеравањима релација света. То није ни оно 100 грама горе или доле српске интелектуалне површности, па им је државни законик цара Душана исто као и племенске ствари Леке Дукађинија. Ако су приде такве особе факултетски професори, као дотична госпођа, боље је све те и такве факултете затворити, него правити младе идиоте који ће још дуго да заглупљују остале, својим да ти кажем, па није ни чудо што не знају више ни да читају планове уличног водовода, него нас потапају.

2.4. Информативни тунели комуникације и глобални процес у Србији

Статус кво елите остварују данас доминантно не само кроз силу оружја, ни економску принуду, као традиционалне облике моћи, него инфо-медијалну комуникацију која мора све чешће да искључи знање као такво које не може, а да не буде одговорно, до тачке кад се о животу више ништа не зна по први пут у историји људске врсте.

Не зна се више ни да су светски послови човечанства били и остали јако сурови, поред свакодневне евиденције непрекинутог злочинства и насиља. Што једино привид информационе комуникације омогућава, коме је страно знање, радећи на представи да су информације људски “етар”, а да је знање застарело, те онда свака култура, уместо чега распростиру тржишно-комуникацијске парасветове. Бесконачна продукција игара речи и слика које забављачки замењују знање на најширој скали људских односа, који су формативно преусмерени у тржишно комуникацијске парасветове – својеврсне матриксе “екстатичне среће”, коме су тек граница шта се технички може произвести, а да је пре свега економски добитно за неког – не за све, јер је то закон свеколиког друштва уместо поретка. Потпуно при том расточивши представу човека фантазматским халуцинацијама, последично експоненцијалним растом броја родова, уместо човека и жене да би конзумација парасветова била могућа, како данашњих, тако и сутрашњих у комерцијализованим играма алтер ега јер човек изгледа не може опстати. Што је процес који не разара само културе, на трагу модерне “психологизације” човека, него спонтано чинећи предуслове за постхумни свет, што и може бити једини исход човека који је сам изгубио своје тежиште у слављењу постојања у свету, него га реализује кроз фантазме схизофрено умножене мимикрије у свету после човека – чему води синтагма постмодерно (сл.4. ССиС).

Утолико ни стварност масовнога убијања, као ни стварно ширење прекаријата, као дубоке друштвене конфузије не могу постати више по себи предмет јавног. Осим, ако нису у интересу и онако како су интересу центара моћи који су уједно власници комуникацијских канала у информативном етру, па више нема ни збиље – озбиљности, ни стварности. Са свим последицама “мистификоване” или сасвим табуизиране и неразумљиве “више силе”, кафкијански, онда кад се било ко нађе на удару овог процеса. Док као да се остали наводно трансцендентно усаглашавају, а не тек део друштва преко мрежа Латурове асоциологије које једино социологија националних држава са својом заједницом – методолошким национализмом и институцијама – културом друштвене структуре обуздава, па и од даљње техно хибридизације друштава, као Латурове асоциологије људи и ствари. Укупног свођења живота човека на персонализован алгоритам “за наше добро”, чији алгоритам диктира нама и свој технологији у нашем окружењу и контролише “Алекса”, и многи слични будући напредни производи персоналног асистента. Наше је само да што боље следимо информације, а на шта ћемо и те како бити принуђени. При чему уопште није питање шта је човек без својих грешака, него да ли је тако диригован технолошки свет савршен и за нас, како нам се намеће са овом наводно невидљивом осом, која тврди да баш тако треба да буде и тако да остане – која сигурно није Божија, али јесте нечија.

Консензус глобалне елите непостојећег, виртуелног “светског друштва” почива на потпуној сагласности институционалних, економских и комуникацијских елита, зато и на изглед тако необјашњиво расте утицај 1% светског становништва, као и њихова добробит, како у фазама наводног раста и очигледног опадања у свету. За њих се ништа више не мења у постојећем систему. Док су друштва све више искључена, а демонстрације су све чешће, све више побуне, али без потенцијала преврата – имају свој плафон таласања који не може бити ни промена, ни по себи револуција. У целом том процесу савремених друштвених структурација је јасно да се дефинитивно комуникацијска елита етаблирала у елити, видећи себе све чешће као незаобилазну силу, онда и доминантну у елити друштвене структуре (постмодерна почива на њиховим бравурама, а основна је конструкција бесмислене комбинације нихилизма и прогресивизма) зато што они данас боље чувају друштвени статус кво, губећи прерогативе “друштвене савести” и постајући искључиво чувари (што очигледно стратези супротстављених центара не разумеју). Претходни чувари у процесу кад год дегенерације друштвене елите на искључиво чуваре своје добробити (црква, институције, капитал) су кад тад морали да се суоче са превратима и масовним пургаторијумом за своје редове од стране побуњених народа кад су постајали опресивни господари који више не поштују ни минимално друштвени уговор, то се сад већ дуго сасвим успешно избегава, захваљујући комуникацијској елити, јер одавно нико више не спомиње друштва благостања. Којих више ни не може бити, макар не скорије после похаре неолиберализма. Побуне предграђа Лондона, Њујорка, Париза, не могу ништа.

Ништа мање, ни случај Корона пандемија не служи информативном задатку, јер ова није само тек пословни модел фармацеутске индустрије у максимализацији свог профита, ни геостратешка игра, са још једним елементом продубљивања граница хемисфера утицаја са вакциналним фабрикатом, него је учвршћивање информативног наспрам знања унутар доминантно своје информационе зоне.

Нико при здравој памети не може рећи да се не умире од ове пошасти, јер већ свако од нас у окружењу има примере блиских људи које је однела коса заразе, али све остало је упитно, али све се више своди на табу информативног вођења друштава и то из искључивих ексклузивних центара, без права на знање, па чак уопште упитност. При чему више ни један бит информације не сме бити упитан, него саморазумљиво прихваћен, јер одмах следи казна. Па и ако информативни етар почива, како је Постман са правом дао предност, на Хакслијевом закључку, све се више тежи Орвеловом насиљу, али на перверзан начин Хакслијеве визије бенволентности, која се све чешће своди на табу и растуће атавистичко насиље везано за табу. Као што су и неуронауке одавно утврдиле, са масовним током информација центар се самог одлучивања и понашања код човека померио ка старијим – примитивнијим деловима мозга. У пракси то изгледа иако бенигно тоталитарно, примером: као у случају Р. Д. Прехта који је најмање деценију звезда философ Немачке, који је себи дозволио да изјави како неће своју децу вакцинисати, моментално је постао непожељни глупан против кога се спроводи општи медијални прогон; као што се може увелико чути да чак професори права који трагају у овој ствари за знањем, страхују од хајке и отпуштања. Најблаже речено, забрањено је да се знањем проверавају медијализоване комуникације.

Тако да се сусрећемо наспрам тоталитаризама идеологија, са информацијом као тоталитарном идеологијом у пуном значењу те речи која брани свако знање и дијалог знања. Него је само важан механизам информативне контроле маса.

Што се српских прилика тиче, овде је било плодно тло, јер медији ни не знају да другачије баратају знањем, него само као информацијама које одговарају оним људима у комитету. Одавно је стварност прилагођавана, а тако и забрањивано знање, ма шта мислили српски новинари, професори сами о себи како су они паметни, скоро генијални, важни. Није то аутоцензура била одавно, него потпун крај, потпуна неспособност за знање и као таква је опстала до данас.

Деформација јавности која није предуго способна за знање, јер само почива на комуникацији информацијама, па онда циљано Марић, Пинк код себе у госте доводе симптоматично блиске, макроа (у жељи шта, да сви будемо курве), а Н1 се држи парадигматично само приче како су Срби идиоти (зашто, да ми баш тако расистички, биолошки немамо никаква права осим биће она које нам нека битанга пропише). РТС услужно сервисира статус кво елита ма колико то било перверзно, некрофилски, на фантомским сликама брозовштине, бајатих серија. Док у сваком случају ту нема места за Србе и наш живот. По РТС-у се једино да сазнати ко је елита, а ко није, као и баш ништа о народу.

Напади на Србе и читав дискурс са својим споменарској памети једино блиским нарацијама о нашој одвратности је модус операнди са којим се сусрећемо, јер све то није нужно поткрепити знањем, да не причамо како је перверзно да српски медији стално тероришу Србе. Како ми овде нисмо просто публика, који може да окрене канал на тв-у, него ни на једном каналу тога не сме бити, јер Држава је наша, а ми нисмо мазохисти у бурдељу па чак ако и кад двор одлучи да нас избрише из Устава. Ми ради свог живота морамо остати државотворни, а то данас нисмо ни са оваквим двором режима, ни са “главном опозицијом”, ни са агентима разних утицаја и интереса, од комуникација, институција, капитала. За почетак мало такве за промену кажњавати. Сваком ко изговори да су Срби у билом ком облику фашисти и било ко међу нама, или пренесе, наплатити пенал од округло 1 милион динара – иако је то још увек далеко цивилизованије него што потурице њиште и домаће клепетуше понављају да се Србима ради ако одбију послушност безумном Инцковом закону. Али, нека макар мало кусају плодове свог цензорског рада. Као што је преко потребно одмах прекинути са упорним и масовним приказивањима најгорих међу нама, као да су ти пожељан модел и да нам они тумаче свет (већ је превише што нам забављачи сваке феле ово раде по природи, посебно електронских медија, док нас сви тероришу са извештајима шта се ради у циркусу, а не у животу, јер то је забава).

2.5. Како одлучујемо за нас драгом и важном

Свакодневно се доносе многе одлуке, нико их ни не броји. Као што смо стално изложени нечијим. Сви при том знамо коју и какву пажњу посвећујемо разним врстама одлука, шта осећамо и колико при томе мислимо и калкулишемо. Као што знамо да и други и те како калкулишу наше одлуке, а пре свега покушавају да их предвиде, да би што боље утицали на њих према својим циљевима. Посебно у јавним – политичким праксама се заинтересовани баве са надзором и усмеравањем наши одлука, при чему се посебно пажње посветило, не самом приближавању политике грађанима неког друштва, него доминантно методама персуазије. Чак и оне опције које желе о томе говорити на објективан начин, као што је теоријски концепт рационалног гласача, на сваки начин избегавају и заправо тиме прече, да се о политичким одлукама размишља како мислимо о оним нама драгим и по себи важним стварима, него покушавају да их сведу што више на хладне парцијалне калкулације (и кад сам спроводио професионално политичка истраживања, сам сам исто радио). Онда, више није ни дуг пут до равнодушности и заправо отуђености од знања и личног осећаја одговорности у политици, јер на крају шта ту може мали човек, пред перформансама гигантских машина? Него, примарно, а онда коначно искључиво да се тежи задовољавању уско личних интереса, што повратно и сваку политику преводи у настајуће ексклузивне мреже калкуланата личних интереса, а без суштине политичког, која се по себи односи целовито што више није случај, на јавност националне заједнице (нема више говора о заједничким циљевима у друштву, као ни духу консензуса и интеграција), него у утапања у муљ искоришћавања прилика.

Уопште није питање, да ли СНС дворски режим води погрешну политику, па и не треба стално да страхује да су туђе акције коначно политика која ће заменити њихову које су тек приче о наводној политици. Како се режим искључиво бори за власт и то лоше, са гадним последицама на коју се год страну погледа, како су његове акције задовољавање приватних интереса са позиција двора. Којим је ударио на крају, на само национално биће Срба са намером да разоре долину Јадра. Ту јесу последице и еколошке природе по екосистем Јадра, водотокове, коначно пијаћу воду вероватно до Београда, али и да ће по свему 20.000 житеља Јадра претворити у људе без занимања и постојања, кад ови покупују станове од своје откупнине и потроше остатак, јер шта сељак треба да ради у предграђима? Па није реч о процес индустријализације Србије у коме је сиротиња и беземљаши грабили у нове индустријске зоне растућих градова око индустрије – што је било олакшање (прогрес, премда знамо како је то прошло, кад је дошло до застоја у развоју, па су границе отворене за вишкове радника да потраже своју срећу, потом кроз кризу, а онда у транзицији све је скоро нестало). Него отупелости, слепилу за живот вредан постојања, свет живота, чијем уништењу је тешко пронаћи оправдање, осим за интерес неколицине страних и домаћих акционара овог искључиво дивљачког пројекта, како данас ствари стоје у „приватно – приватном“ пројекту под завесом јавног. У приликама где се јавно све чешће губи у корист приватног, још од приче са легс специјалисом везаним за „Београд на води“, који је Вучић представио као да је реч о електрификацији Београда, па се луди и глупи Срби као и обично буне у својој затуцаности? Док ничу ретко ружни објекти конфекцијског зидарлука, толико набијени један уз други да људи један другом са својих прозора гледају у тањир са супом.

Тако да ће СНС на крају тек производити трајни лумпенпролетаријат потпуно отуђених људи којима су одузети генерацијама стваран и одржаван свет живота и сво сећање, правећи на силу својих личних интереса, неке друге људе којима остаје да живе на граници преживљавања и хохштаплераја у одвратној борби да се преживи у непријатељском окружењу, јер то више није управо “српски свет”. То је суштинско – беземљаштво безместа што двор СНС режима прави од Србије у перманентној провинцијализацији и периферизацији Србије за саме Србе, чим не раде ништа друго него ДС. При чему је двору у њиховом безумљу и то мало, него са стално изнова и изнова са новим предлозима срамно поганих закона желе да нас потпуно обездржаве, а нас претворе у масе номада на њиховим друмовима. У шта годинама трансформишу Србију. Измишљајући стално нове путеве који нам не требају, метро-линије, нова чворишта, поништавајући перманентним насиљем стара, таложена више од 2 века модерне српске државности. Уз да су њихови чворови урбаног у потпуној дегенерацији само још тржни центри и стадиони, а споменици путокази, као Немањин до “Галерије”.

Пре свега зато што не може да се развија знања међу Србима, колају у јавности, само медијализоване информације, не може се уопште разумно говорити о методолошком национализму. Него се он исказује прикривено у преосталој, а дозвољеној појавности “светског друштва”: екологији; посебно кад треба да се изрази скрајнуто право на живот српске заједнице као у случају Јадра. Будући да двор не нуди Србима никакву појавност, осим пропагандних сабласти. Дубински нападнута српска заједница као и већина од “светског друштва” које негира природност методолошког национализма, као зреле особине самог живота као места, дуго је нападнута и од СНС двора, који је укинуо задњи траг политичког система, уз помоћ својих међународних савезника. Конкретизованих овај пут, у интересу Рио Тинта. Зар било ко очекује да би видео људе у бунту на српским улицама да је до медијалне екологије и назови медијално официјелне српске опозиције, њиховог бирократизованих профила, а не осећања? Толико је ваљда јасно. Док то што они покушавају екологијом да редукују национално јесте шала.

2.5.1Осећања

Мало је књига посвећено осећањима у политици, примера Марте Нусбаум^xliv, али очигледније је да је тенденција да се политичко редукује у појавности на медијално, а суштином максимализацију економизованог личног интереса који је легитимно ексклузиван. Који не мора ни о чему другом да води рачуна осим добити. Због чега је дозвољена свака превара (из чега инвеститорски интереси црпе снагу, па се могу уз манипулације – лобирања и медија ма колики хаос производили прогласити јавним интересом иако је само њихов). Уместо, још од Аристотела питања и одговора потребних за “добар живот”, како заједнице народа једино могу успешно да живе. Као што модерне заједнице не могу да опстану, просперирају без сигурности, друштвеног уговора, функционалне друштвене структуре, процеса функционалне диференцијације која је политички сменила еру господара са елитом. Формирала националне државе са њиховим друштвом. Формативно, успешно институционализованог друштвеног уговора и елите која је способна за знање и стварање смисленог националног политичког садржиоца, инфраструктуре да организује спровођење политичког садржиоца, са способношћу да демократски регулише и остварује друштвену интеграцију. Што У Бек схвата програмски као “методолошки национализам”.

Утврдили смо да је безначајан број “космополита” међу Србима – 6,3% и да се са њима не треба превише бавити. Док, са друге је важан и далеко значајнији број Срба – 32,3% (сл.1. – тип 3), иначе кључан по друштвену структуру (сл.5.), који је склонији рационалном сагледавању судбина народа и такмичарском приступу између њих. На неки начин они објективизују питања живота, са далеко мање осећања, ако је то нормално могуће кад је живот у питању. На основу њих желим да поставим хипотезу, да се управо код типа 3, посебно када су велике кризе и промене уобичајених односа и вредности (а нема већег за друштво од транзиције), догађа својеврсно исклизнуће и управо код њих расте неповерење и отклон од властите заједнице. Да управо тип 3 не доприноси решењу криза. Него се њихов однос према друштвима исцрпљује у бољем функционисању стања која су стационарна, а не турбулентна, кад лако постају штетан фактор.

Да ли због типа образовања, угрожености њихових позиција, или, нечег трећег, тип 3 убрзано упада у замку олаких – једнодимензионалних рационализација појава и истина, ослобођени осећајног које само знање захтева да би га било. Занемарујући вишедимензионалност контекста и сложеност истине која мора да се осећа, да нас “мучи” у својој укупности наше “љубави – филији” за њу – да би знали „да се вратимо“ и живимо као људи. Како би уопште истину сагледавали и тад кад нам се појављују другачије. Како би истину сами поново пронашли (јер истине као такве, поготово уједно каузалне и нормативне нема, али не би била истина ако не траје и нема своје конкретно место постојања), па захтева однос разумевања и одговорности човека – није тек систем.

Последично њихови закључци постају такви да почивају све мање на знању о стварности властитог живота. Властитом месту живота. Све их мање одређује, па самим тим и не ограничава лојалност и солидарност. Као што више лично не одговарају, него су инструментално и перформативно усмерени на искључиво информативно и жеље. Тако да све завршава у себичном и једино саможивом конформизму подложности мода медијалних пара светова (забави). Екстерно су у непрекидној негацији-негације, али без дијалектике и зато махом слушамо кукњаву о исконској мизерности властите нације и свог места живота. Запрао неверовања у саме себе, да јесу нешто више од коинциденције у општем “прогресивистичком нихилизму” постмодерне сл.4. ССиС, и онолико колико су спремни на фантазије конструктивистичког лудила. Како су више него задовољни олакостима конформизма. Што више нема везе са вечном борбом како људи, тако и друштава у онолико колико познатих задњих 10000 година, а свакако најмање задњих отприлике 5000 година, како их Асман посматра кроз исту културу сећања – то више није тако и можда јесмо на прагу новог, у суштини нељудског доба, кроз фантоме, воке просвећеност и екологију (која свет своди на статистичко праћење неколико перформанси, док у својој сложености, нема ни тог, који може да гарантује ни обичну дневну временску прогнозу).

Поред много чега друго ово исклизавање осим што дуго траје у Србији, је пре свега у недостатку упорне и разумне борбе за опстанак и постојање света живота као места уједињене материје и људског духа, своје властите заједнице и себе, у препуштању колонијалним сликама информативног, њиховим жељама.

Живи се, не више по својој личној агенди у складу са својим светом, него махом глобално супериорног оглашивача информација (наводне политике, културе – збиље). Завршава се, у површним очекивањима утопијског савршеног система медија, која је без знања, пука сабласт информација, јер наша јавност знање одавно негенерише, него своди на отворену нестрпљивост и подсмехе за: да се све гради и функционална организација друштвене структуре личним залагањем. Како за то управо недостаје онај однос који увек имамо за нама драго и важно – што нас и одређује као људе. Него се препушта провинцијалним сентиментима, као и судбини периферије своје властито место у очекивању информативних упутстава, као потврда и похвала из центра, а које су сваки дан све отвореније контроверзе, али и тако очигледно гротескне, али многи им се изнова посвећују након почетног шока, јер више ништа лично немају – као са ЕУ. Као што се више не препознају по моралу, него тек економском личном напретку, уз само још конформистичку равнодушност, властитог ниског профила. Па сами тим тип 3 са наше националне скале са сл.1. јесте најодговорнији за дезоријентацију друштва гурајући га у “информативни синдикализам”, према добровољној колонизацији, а у интересу глобалног – англосаксонског центра комуникације и моћи. Зато се код овог типа очекује највише “промена свести”, са којом ће се коначно сврстати у тип 5. кроз њихову коначну самопредају, кад су сви народи исти, осим српског, који није народ. Зато он нема реалност, ни официјелну позицију у институцијама и највећем броју медија. Нити право на уважавање.

Разлика која се појављује у нашим одлучивањима, посебно у савременим јавним пословима почива на линији разлике одлука које су везане за емпатски ниво, те самим тим колико ћемо пажње, промишљања и ангажовања уложити. Да ли ћемо о томе уопште просуђивати на нивоу знања или пуко информација. Озбиљност подразумева везу знања и осећања и резултује одговорношћу, са свом ценом које оно може имати по актера (хероји нису пожељни, о чему се дуго пише, осим наравно оних који медији праве, јер првима је довољна награда њихов људски интегритет, а други су захвалне лутке на канапу). Па зато и те како зависи на чему и како ћемо засновати своје одлуке. Као што је потпуно илузорно да се према свему и свачему, у сваком тренутку односимо саосећајно и тако одлучујемо. Безгранично, како ту замишља екстатички “нова осећајност” (воке тенденције) – него то јесте људски ресурс, као увек ограничен као део целовитог комплекса људског ресурса, па се он манифестује целовито према месту живота. Стога га, или, има и манифестује се непосредно, или, га нема уопште, па је “информативно – безграничан”, односи се космополитски на све и ништа. Као што се заправо не манифестује, него јесте испразно приповедање илузија (као илузоран напрасан гест клечања због црнаца, док надаље пола планете гладује, изложен ратовима за ресурсе и утицај), без личних обавеза (познатом још код је ту игру речи забележио Свети Августин, да не важи за мене).

У воке – тренду нове осећајности, као и еколошком тренду пара каузалног у престабилизованом складу са пара нормативним (који се своди на нову глобу грађана са угљеничким отиском и поремећену кукњаву да краве прде, а деца дишу; чију пропаганду шире „деца крсташи“ поремећених психичких особина) јесте обухваћена тенденција да се занемари национална сложеност живота заједнице. Последично и националне демократије, које почива на интегритету знања и осећања, а не наметнутих циљева. Па је потребно цепање друштава, до поништавања, у корист потпуно несврховитих, посредничких комуникација медијима изобличеним информацијама, чиме енормно шире свој утицај – те комуникацијска елита одржава своју позицију у елити и постојећи статус кво.

Примером, далеко је данас на Западу стварнији демократа лево позиционирана С Вагнехт, него већина других, која одбија да се вакцинише РНК-вакцином, која је написала критичку књигу^xlv о воке – тенденцији и вратила демократију у њој својствено реално дводимензионално поље, уместо ове н – димензионалности која се намеће са индентаристима. Која је за Барбок на месту министарке без оклевања изјавила, да је реч о вицу. Уз да је Барбок петљала и са својом биографијом у медијалном хипу да је унапред прогласе за канцеларку (али Немачка у англосаксонском свету нема лако место, нити ће било кад имати позиције Француске или Британије – те је Барбок тамо где треба да буде).

2.5.2Породица

Код нас се одлучивање за драго и важно још може уочити само код породице и то би требало да буде предмет нашег интересовања, како би се по могућству ово применило на јавне ствари, а онда и на поново стварање политике, која би била способна да досегне национални политички садржилац, који не зависи тек искључиво од космополитске нарације парола или епски размаханих дужности. Пре свега је потребно видети обрасце који постоје и њих испитивати, а онда их применити, ако су вредни и на јавне – политичке ствари. Учинити политичку комуникацију отворену за знање о важном и добром, а не само медијализоване информативне сабласти.

За то на жалост немам довољно добрих истраживачких примера; него правимо студију случаја од разматрања резултата истраживања, у којем је само део како родитељи формирају и доносе конкретну одлуку кад су потребе њихове деце у питању. Што је донекле пример, како, на који начин одлучујемо, кад је реч о нама без сумње за већину драгом, важном, иако са недовољним аналитичким апаратом, па нас и налази могу непријатно изненадити.

Посматрамо која средства и канале користе родитељи; како сакупљају потребно знање да би одлучили о својој деци, јер без знања, већина ни не жели донети одлуку. Претпоставка је, да није довољно само информативно убеђивање, ни спекулативне, махом по општем принципу епп-а пропаганде претпоставке и индуковане предрасуде бескрајним колањем информација – информативни синдикализам, а најмање да сме и може лични интерес да утиче, због ког би ризиковали добробит властите деце. Значи, у истраживању су испитаници родитељи, а тема је обична, али за сваког родитеља осетљива да ли своју децу школског узраста да пусте, да сама иду у летњи камп. При чему је за очекивати да већина родитеља има лично искуство боравка у летњим камповима, која су макар по мом искуству добра (не морају се гледати амерички филмови о дечијим камповима, иако ми такве филмове немамо, премда смо кампове имали, а имамо и данас; опет из мог искуства, од на ободу Београда Пионирском граду, Шупље стене до Бруса, разних места на мору – Јелси, и планинама, постојао је читав систем летњих и зимских кампова, о којима баш нешто нису ни снимани филмови, а имало је о чему, јер за развој детета су и те како упечатљиви, а и значајни њихови боравци у њима).

Пре свега су данашња ситуација је таква да мало деце иде лети у кампове:

Сл.7.

84% деце никад није било у кампу, а од оних који су били 90,4% деце је било задовољно

Иако су искуства добра. Корисна, посебно у ери реалне усамљености “дигиталне блискости”.

При чему они који су децу слали у кампове – 16% из популације родитеља са школском децом, одлуке су формирали на основу пре свега дужег процеса синтезе свог знања из разговора на различитим нивоима, где су медијалне презентација потпуно споредне:

Сл.8.

И на основу тако сакупљеног знања о предмету, који у самим одлукама коначно учествује са 14% и изграђених ставова 16% и осећања да је то добро за дете 8% – тек 1% на основу личног искуства са камповима, на крају су одлучили пре свега ирационално, према жељи детета да иде у камп 60%. Што говори пре о типу родитеља, који већински тежи да удовољи детету, иако дете о томе нема искуства, а ни ови се родитељи у одлуци не ослањамо превише ни на властито искуство, него изгледа пречесто и превише на жеље деце:

Сл.9.

Из свега је уочљива и разлика између оних родитеља чија су деца била у кампу и оних који ће их можда упутити, а који очекују сами много већа уверавања из институционалних канала, телевизијске репортаже итд.

Сл.10.

Разлог је код њих, у већем очекивању од институција, телевизије, а који изгледа тек њих не могу да увере. Макар до сад нису, како им деца нису ишла у кампове и вероватније је неће ни даље, а таквих родитеља је далека већина – 4/5. Па се онда стиче доста оправдано утисак, да се, премда мањи део родитеља поводи претежно за жељама деце и склон је да их размази и поквари, да већина своју децу ускраћује за изразито добру ствар за дечији развој и искуство као што су летњи кампови – што и оцене искуства боравка потврђују, јер у српској јавности не постоји атмосфера знања у институционални каналима комуникације, него су подређени пре свега информативним узусима медијалног (од интереса, забављачког формата итд). Па 4/5 родитеља и поред почетног интересовања, на крају одбија, јер сама одражава тај негативан однос према српској јавности, кад је у питању њима лично важно и драго, а са друге стране очекује од те исте српске јавности да их увери, само не знају како? Што потврђује, на жалост више него очигледно да посебно наше институције и медији имају мали до никакав комуникацијски капацитет уверљивости за одлуке које се тичу важног и драгог. Да су пре свега телевизије неуверљиве за одлуке које се тичу драгог и важног.

Неоспорно за друштва је јавност кључна. Без јавности ни нема друштва. Била ова културног, политичког, образовног – универзитетског, или било ког другог институционалног формата из друштвене структуре, док се медијска не може непосредно сврстати у формат институције него је предузеће. Исто, као што у овом нашем примеру, кад су у питању ствари које су драге и важне не игра у тој мери битну улогу (медији око 10%) – јасно, треба извести серију истраживања која ће да потврди или одбаци овај закључак. Да га у сваком случају продуби.

Свакако ово сигурно није први налаз који говори о малом до безначајном уделу медија у формирању одлука кад су питању важне ствари, па још драге, као што је друштвено структуирајућа јавност са друге стране и те како важна и одсуство баш компетенције код ових јавности ствара проблеме. Које медији, као средства комуникације увећавају са уплитањем својих агенда – сетингс. Осамостаљеност медија не тек власништву, него по забављачком формату информација од знања (Постман) чини од њих само средства или агенте интересних предузећа центара моћи – тек још једну од карика у реализацији њихових циљева и суштински ни на прву руку своје природе – забављачко информативне, а не знања по себи, као ни друге – само још економски интересне – интерно и екстерно, медији баш самом властитом природом, суштином, никако не доприносе јавности. Него се то њима мора стално изнова стављати у задатак и контролисати, јер се зна колико је то по себи јалов посао.

Посебно медији немају вредан допринос у одлукама око нама важних и драгих ствари – што смо макар засад на овом малом примеру могли да уочимо, па их никако не смемо препустити само медијима –они би смели само да обавештавају и то са слепим екраном (чак и без пригодне слике).

Медијално информисање јавности одавно је незаобилазан елемент савремених друштава. Има и улогу у организовању друштвене структуре (а очигледно преко медија-сетинга упитну); али видно је, скоро да оно никакву улогу не игра у одлукама које су нама драге и важне. Као што је медије потребно и те како контролисати у њиховом раду, будући да су често тек оруђе које је по својој забављачкој природи пре штетно него корисно – не само уско како се гледа, зато што стално неко користи медије ексклузивно за своје интересе (јер као што кроз праксу схватамо медијско информисање нема никакву природу добра). Зато је свести цео наш људски свет, кроз “светско друштво” на медијализацију и комерцијално тржишно – комуникацијске парасветове, више него погубно. Само што нема медија који ће то пренети. Зато је пандемијско информисање и тако важан пројекат за елиту уопште, јер задире у питања живота и смрти нас и нама блиским – драго и важно, сегмент који још увек није сасвим под контролом, јер се овај не успева свести на информације уместо знања (и поред тога што су кроз гендеристику људи све више само медијални фантазми). Као што се уз све напоре не успева релативизовати, економизовати и на друге начине од нас отуђити суштински драго и важно. Човек се напокон увек среће и са разним видовима отуђења у друштвима, али информацијско отуђење јесте оно потпуно отуђење од опште јавне до само личне потрага за знањем, а онда и самих себе у (тржишним) парасветовима чији је императив: препусти се информацијама.

3.Државотворна Заједница Срба (ДЗС)

Наслов овог малог огледа гласи Држава са темељом, друштво без темеља. При чему је врло јасно зашто је први део наслова написан, јер српска држава јесте историјска категорија и од самог почетка европске историје – цца 11 век. Што не важи за многе данашње препознате и признате европске народе. Артефакти, као што је новац, довољно говоре томе у прилог (од осталих тзв југословенских народа нико свој новац није имао – куна је била и остала превара, о писаним законицима да се не говори, многи нису били народи, а још мање државотворне заједнице). Српска држава је била у сваком случају и призната категорија у Европи, потврђена тад двоструким крунисањем. Не може се порећи, ма колико пута је било покушаја да се српска држава укине. Како у “старој” историји, исто и у “новој”. Право српске државности је у самој прото-историји Европе препознато и сасвим је несумњиво од самих њених почетака.

СНС двор је реално ударио на сваку српску кућу са пројектом Јадар. Није више реч о дилеми било каквог назовимо политичког плана који може у некој више него натегнутој калкулацији да потражи оправдање као пројекат „Опен Балкан“, а не као оно што јесте смањење државности Србије. Јадар није екологија, него је дубиозни наставак начина мишљења и понашања који је довео до Бриселског споразума, са којим је држава остала без институција на Косову и Метохији. Још више одмакнувши КиМ од припадања Србији. Исти разлог стоји иза Јадра, као и иза Бриселског споразума, а он је у очувању личних режима Вучића и Дачића. Ту не треба гајити никакве илузије, па ни медијалним бајкама како је Србија све више поштована у свету, тако што стално губи све више државности. Не само је наопаки режим који се дегенерисао у мафијашки двор добија похвале, јер тако предано испуњава постављене захтеве. Значи Јадар није само симболички чин напада на српско постојање и сад још приде и еколошки проблем, који треба да се рашири на целу Србију као велико рударско окно, него је очигледно конкретан чин у историјској динамици уништавање Срба и потпуног разарање Србије. Све остало су сабласти и ништа више од тога. Уосталом, да ли се могло нешто друго очекивати и како?

Мене лично запањује, да се упорно не схвата феномен Вучић, него га чак управо квалитетно образоване особе са изузетним универзитетским и дипломатским каријерама упоређују са Мусолинијем. То ипак не може бити схватљиво, јер Мусолинијев диктаторски феномен са наводним односом „директно са народом“, није упоредив са Вучићем који је пре свега транзициони феномен са битним колонијалним упливом. Њега на власт сигурно није сам довео никакав домаћи крупни капитал – ови су овдашњи плаћали и лево и десно, док је Вучић хапсио првом приликом једног од њих све са сином, стављајући им свима до знања ко сад коло води и како; као што је институције суспендовао ДС својим непосредним утицајем; док је на крају југокомунистичко – космполитска – комуникацијска елита замољена од странаца да одигра на изборима представу са белим листићима, што овом субверзивном елементу није тешко пало, него је погађало њихову праву природу, а национално опредељени бирачи и странке су били преварени у свој њиховој непоправљивој наивности, али и немоћи за коју су сами криви. Да ли се ко још сећа занесених трућања промотера – агената белих листића о Де Голу? Уговора са Николићем националиста, или, СНС обећања, кад су баш све супротно учинили са Бриселским споразумом. Потом је исти Вучић лично предано радио да формира само своју елиту преко приватизације медија и сатирања – стварајући и своју комуникацијску елиту; махнито криминализујући институције формирао је за себе погодну институционалну елиту (гротескну симулацију стационарног – првог сталежа друштвене структуре), која ће се и у будућности борити само за себе; уз непојмљиво пљачкање привреде – формирао је нову, његову високу класу (која се у бахатости навадила на куповине јахти, авиона, вина од по 10.000 евра по флаши). Уз то информативно подилази искључиво лумпенпролетаријату и стално обара сваки ниво компетентности на рушевинама поретка из три разлога: 1) неред уместо реда је једино стање у коме двор може да опстане; 2) у „свету“ комуникације без разума и метода; 3) његове перјанице могу да прођу само у интензивном свету ријалитија као нормалне, а не наказе. Упорно радећи на томе да колико толико преостале смислене законе у складу са поретком живота људи и људском сензибилитету, супституише законима који одговарају режиму и искључиво њиховим интересима, и далеко већим интересима њихових мецена. Тако је формирао двор све са својим дворјанима, поданицима, на искључиво мафијашким принципима. Једном речју двор је дегенерисан у мафијашки брлог, за који његова удиђена руља хорски пева, да никад није било боље. За њих сигурно. Па зато овако и мора остати, јер ови не могу еволуирати. Нити се било кад може успоставити виши ред поретка. Довољно је погледати у та тела и физиономије о каквом је људском шкарту реч. Ни не мора да се чује шта говоре, а кад их чујемо, нелагода је потпуна са каквим се небулозама сусрећемо (несувисло типа Србија под СНС двором тако убрзано напредује, да то грађани не могу да прате? И само још да додају, да буду успешни као ми). ЕПС је очигледна последица и школски пример кад се након постављања својих људи по вертикали, почне са масовним довођењем људи по хоризонтали, и кад више не важе функционални принципи, него се субординација одвија по послушности двору, која неупутно мора да надилази сваки разум. Урушавање је неизбежно. При чему су код ЕПС-а последице материјалне и навелике које нас доводе до ускраћења виталног ресурса и дугорочне животне угрожености људи и привреде. Да ни не говоримо да је до скора како кажу зналци, електро – енергетска стабилност била велика компететивна предност Србије, као и један од кључних елемената самосталности.

Те је тужно да умни људи не добацују до разумевања транзиције, него мисле да друштвене структуре јесу ту или настају из ничег, а онда спонтано еволуирају – кад нема знања и политике која разуме процесе транзиције, него је друштво заробљено у рудиментарним стратегијама преживљава – кад све једно друго прождире како би само преживело, на крају разарајући саму „супстанцу“ у свим њеним појавним облицима. Те у друштвеним односима бива једино важно кроз процес свеопште економске атомизације на крају, ко ту кога лично познаје у хирархијама друштвене структуре, да би сад већ само криминално без зазора – јефтиније и још са већом добити завршио неки лични посао, на уштрб осталих и државе – тако да нема расподеле, као ни јавности приоритета, него се стално одвија криминална прерасподела, скривених интереса и једних истих добитника. Зато немa развоја, ни демократије, јер ни елита, а пре свега први сталеж не досеже ни до разума. Истина је, нема баш ни једног модерног друштва без кварење, јер то је такав систем (златно доба је вечни носталгични концепт маште), али и способности друштвене структуре да обуздава пропадање. Елите која има довољно разума и знања да сама не срља превише у пропадање. Док српски двор који је сведен на мафијашки брлог нема ову повратну спрегу. Он је само примитивна есенција која чува статус кво свог преживљавања, по сваку цену. Отуд прича да нас може потровати (укључујући и њих саме) и нагрдити Србију бива легитимна у стално новим информативним бравурама и легална у општем безакоњу и за његове поданике, колико год да је то здравом разуму непојмљиво. Будући да је њихова стратегија преживљавања, досегла само до материјалних интереса и насилне моћи (познају само од моћи персуазије и насиље, али и ништа од знања која јесте стварна моћ). Као што је двор са својом мрежом већ дубоко продро у друштвену структуру, остварујући елементе утицаја и за будућност и у условима кад можда формално неће бити сам једини носилац извршне власти. Они ће остати дуготрајно, неизбежни чинилац као елита, које се нико не може више решити, па ће и она можда доминантно пројектовати свој утицај, једнако као и сви претходни добитници транзиције који су већ постали елита а са којима се свакако исто тако нисмо усрећили. Па су се управо због тога и ови као претенденти појавили да би и они постали елита у нашој лошој бесконачности прождирања животне супстанце и уништавања нације и државе, јер ни претходници нису тежили друштвеном уговору, него фаустовски правили су само уговор са ђаволом, који они ни не могу прекинути.

Зато и нисам поборник медијално официјелне опозиције, јер било какав успех ове може водити искључиво „престанку отвореног рата“ унутар елита, али не и стварању каквих таквих темеља друштву и престанка уништавањем државе, те водити том коначном изласку из лоше бесконачности у коју су нас они управо увели. Не само ’90-е, него итекако 2000-те нас доводе до лоше бесконачности. Они нису били прекид, него наставак, а СНС, само још један наставак. Уопште не видим да би дуопол СНС – обновљени ДС били било шта друго него затворена замка. Посебно откад је Ђилас растурио „бојкот“ опозицију. Те свако ко саветује да се опет изнова ради на уједињењу, нас поново гура у замку и понавља исту грешку као кад је подржан Николић директно и још више индиректно, али овај пут да се исправи прошла грешка и оствари дуопол. Да је ономад пуштен процес природно да тече сви би видели како би Тадић и ДС исцурели у својој бучној небулозности, а СНС постао маргиналан, уместо да развије свој капацитет злоћудности, која би или сама еволуирала или одумрла. СРС је увек имао улогу окупљања искључених, те талога, као и свог транзиционог лумпенпролетаријата, али је своје бирачко тело држао, као оне „немоћне и невољене“, претежно у употребљивом оквиру тип 1 са наше скале националног опредељења. Свакако то је било могуће да се странци нису креативно умешали, као што непрекидно чине и данас, или, да је овде било више памети, које ни данас немамо.

Просто је смешно на жалост обећање Јеремића да ће ући у реваншизам, јер он је сведен на маргину у обновљеном ДС блоку; али је још гротескнија намера да се са екологијом супституише методолошки национализам. То не пије воду, чак и да успеју, за кога они намеравају да оставе те ливаде, кад их национализам ни у ком погледу не обавезује (Кустурица их је сасвим фино опоменуо са њиховим односом према Косову и Метохији). Па не би тако лако искористили и одбацили Обрадовића. Шта су ти очекивали, ко их је саветовао и то даље чини лагано их зауздавајући. Зар било ко од њих мисли да се заборавило шта су радили од судства, две термитски опљачкане и потом угашене банке, само неких ствари да се подсетимо, а суштински да никад нису имали у виду целину друштва.

Зато је обавеза за сваког државотворног Србина да подржи опозицију која саму себе политички, људски препознаје у принципима методолошког национализма, колико год они били медијално невидљиви, слабо развијене организације. Као што уопште елите, посебно институционална и привредна, које показује знаке државотворности је да стану безрезервно уз њих и да помогну. Уосталом тип 2 је једини са националне скале (сл.1) који може да утемељи друштво и изгради коначно способну елиту друштва које има будућност и сачува државу. То је сваком интуитивно јасно. Док остали само могу да прате, а не да предводе.

За крај:

Разум

Ако пробамо да у широком потезу сагледамо шта нам се догодило очито је да је СНС двор аномалијски конструкт пуког преживљавања као последица историјски дугог процеса пропадања друштва (и државе која је нападнута како кроз процес Југославије као историјског показатеља лимита интеграција овдашњих заједница – са више се „народа“^xlvi изашло него што се у југословенски процес интеграција ушло; тако и споља) који је кулминирао у транзицији, као још једним заплетом, а не почетком решења, и само новим појавним облицима пропадања. Процеса у ком се не успева основно цивилизацијски (коначно разумети цивилизованост као изразито функционалну чињеницу друштвеног живота и то увек пре свега другог сигурности, која води државним формацијама) да досегне до стратегије опстанка друштва. Те да је наш проблем са колективним западом цивилизацијски, јер он угрожава нашу сигурност, њиховим вековним антицивилизацијским намерама и деловањима^xlvii. Као и да је и до разума уопште као модерног оријентира на месту сакрално изведеног господарења у организацији живота друштва^xlviii. Што је уско повезан са нормом, а историјски са центрирањем власништвом (цела историјска прича кад Шафстбери тражи од Лока^xlix да му направи подлоге за нови поредак разума^l; са свом том епохом о којој је за сва времена упечатљиво писао Хобс^li – прошли текст ССиС; као што свакако ко се бавио у то доба природним правом, посебно у три кључна разматрања – Кондилис, није ни помишљао на атеизам него на присвојена права господарење над човеком, што је отворило простор смене господара са елитом, иако баш код Британаца процес никад није до краја доведен, ни до данас, него је реч и даље о господарској хирархији). Као што нема ни једноставнијег начина за откриће и признање разума у друштву: јер ако ја стално насрћем на твоје, а ти исто насрћеш на моје – ту не може бити разума, па се само намеће, да разуму треба сидро – отуд друштвена важност власништва, како је разум ту увек само као вид могућности у друштву кроз правно-државно понашање (јер разум као такав никад не треба прецењивати, посебно у људском понашању и односима, зато суштином кварење – корупција јесте ендемски феномен модерних држава, а не криминал – терцијална појава у одсуству не само очекивано добре расподеле, него и културе – зато и САД има највећу популацију која има искуства са затвором која обухвата око најмање 10% опште популације, јер не постоји ништа као „америчка култура“, него је све то празна комуникација медијалних пара – светови пуког забављања и забаве код њих на хиљаде канала).

Зато се код нас стално гледа колико се СНС ведете муче са разумом, али и елита уопште, изнова покушавајући да подметну искључиво наратолошке агенде (јел сад у постмодерном воке тренду?) обећања наводне среће, које темељно беже свакој употреби разума. Тако се и свакодневно послује у нашем друштву – нису други криви нашој дезоријентисаности, па ни њихови апетити. Зато се са једне упада у фолклорну религиозност, или, са друге у инфантилну провинцијалну – помодну имитативност, на „наш начин“, саможивости без више трага разума, сигурности и друштвеног уговора (јер све укупно модерне закључке представља: са једне стране разум, са друге сензуална срећа, а са треће саможивост, које разум кроз пре свега владавину права треба да одржава у реду). Те се наспрам првенству реда успоставља кал себичности и махните саможивости који свој нови врхунац проналази у СНС епохи сумануте атомизације друштва, где је свако само одговоран за себе и без свести о другом, па је друштво потпуно без темеља, као и човек без трага разума. Зато никад више лаганције и глупости у одсуству сваког разума не само код режима двора, и њихових медија, него целе јавности, а без ваљане јавности не може бити ни знања, ни доброг образовања итд.

Ми смо зато кад нам интелектуалци слабо раде (нема факултета који смислено може да објасни наше стање са свим својим институтима, једва добацујући до идеализација „вредности“ тзв нормативне модерне или „система“ друштва југо-марксизма, који изједначују са неолибералним), изгледа осуђени на искључиво доскочице које покушавају да уђу мало дубље у процеса, као што је живописног Рамба – Амадеуса, са оценом национализма као директним односом колико се зарађује, па је сиротиња национално расположена, а богати нису (има шта да се лично брани у кеси, кад треба по цену свих и изван сваког разума). Значи пуко стратегије преживљавања као једине која се може уочити, па је свако бистар може видети, и да је национално ништа, јер је посматрачима у сваком погледу недостижна перспектива стратегије опстанка, а онда народа, посебно постојања, и самим тим комплексност друштвеног живота заједница. Још кад нам катедре за историју држе појаве ослоњене на петпарачки интелектуализам који не могу да увиде нашу цивилизацијску угроженост (напротив гурају нас у њу) и са њих ведре и облаче уместо да су упућени одавно у пензију или на тржиште рада, они се јавно клибере и фемкају као и сваки уобичајени Фаустов ученик који све зна у својој нескривеној глупости (али и махом су веселници наследили своје катедре по принципу господарења – цела нова „научна“ терминологија изгледа да има више улогу да прикрије оно што је одувек било и остало у средишту процеса: господар – роб; него да нам критички приближи наводне савремене процесе).

Стратегије живота

Оно што остаје иза хоризонта јесте стратегија опстанка (као и самог разума) – или вишег реда поретка у друштву као целине (хомогене националне културе); и коначно, стратегија постојања или моћ коју добијамо са уважавањем знања, да се вратимо и мислимо посебно о опште друштвеним пословима, политички, као драгом и важном, што јесте својствено постојању, и како то знамо да чинимо кад је породица у питању. Па да са потпуном одговорношћу саморазумљивости методолошког национализма формирамо српски политички садржилац и тако да се односимо према појавама политике, историје. Док место породице није расточила данас махнито помодна аутодеструктивна омраза гендеристике против сваког људсколиког постојања и тиме изгубимо основни систем упоређивања. Користећи онеобичене и потпуно сувишне сексуалне фантазије и петпарачка инфантилна лупетања медија о наводној љубави, док је искључиво реч о перверзном аналном сношају мушкараца и самозадовољавању жена^lii, коју сви помахнитали еротомани егзибиционистички морају да гледају, јер је у томе сав заостао садржај – како је постмодернистичка „екстатична срећа“ пуко нихилистичка потреба за перформансом и посматрачима – забавом (медијалном забавом до смрти како Постман региструје) не и смислом. Зато траже да парадирају и да та перверзна гротескност буде ствар поноса – колико ли је ту амбиваленције на једном месту у исти мах у процесу табуизације и ритуализације амбиваленције сврстано у „људска права“?

Наше друштво те слободе за више животне стратегије (које су и сличне Хегеловој визији^liii, слободе као борбе за признање човека, јасно у њему блиском свету, у њиховим историјским фазама) као заправо неутемељено друштво, није у овој транзицији поново задобило, а давно се одрекло плодоносних завода традиције установа живота – а не зна данас довољно за те слободе, као ни шта би са њима – шта су оне, тако нема ни елементарног друштвеног уговора, као ни утврђених традиционалних односа између жена и мушкараца него влада бесмислена полна уравниловка. Те се само у духу искорењености из живота провинцијалне помодности освајају стално нове медијално-комерцијалне екстатичне слободе парасветова и у томе проналази време. Што је одавно утврдио Пруст за њега онда сасвим новом добу у својим потрагама за временом и необичном пророштву, онолико колико је тад било замисливо, да ће полови завршити сваки на својој страни, јер тад нико није могао толико да поблесави и замисли схизофрени мултиверзум парасветова и родова конзумеристичког стихија-друштва забаве и забављања, као заправо последице дубоке епохалне кризе хуманитета.

Криза хуманитета је за нас данас обичност, и кад се прикукава о комплексности, док је само начин погледа у питању, али не и сама ствар, која је увек целина. Значи, била је и остала целовитост, док се наше понашање прилагођава промени парадигми. Како су се нагомилали погледи кроз аналитички – комбинујући начин мишљења који не може да сагледа целину, градећи дискурс „пресека и ниша“ у ком ни једна археологија не може довести ни до знања, па ни разумевања и објашњења. На шта је Кондилис са пуним правом упозорио у ставу о напуштању целовитог и синтетичког мишљења и преласку на аналитичко и комбинујуће мишљење, а ја допунио на основу ових његових разматрања да је на крају дошло до мазговског споја прогресивизма и нихилизма у постмодерни која је упоредо текла са модерном, а не тек кад је наводно модерна одбачена, који нас тек нигде људски и као људе не може одвести. Као и политичка манифестација изражена у „Троцкистичкој перманентној револуцији деконструкције“, чији правац одавно није искључиво лево – прогресиван, него је „нихилистичко – прогресиван“, као и пре свега много општији феномен Западне гране европске цивилизације (јер су истог још из ондашњег Совјетског Савеза избацили и увелико има више додира са „отвореним друштвом“, Франкфуртском школом и сличним процесима који одавно доминирају у мишљењу на Западу). Што се тиче самог начина мишљења долази до изражаја потпуно домишљајућа „збрканост случаја“ коју су већ у свом „лабораторијском раду“ науке Латур и Волгар проучавали и утврдили као „магијску“, те и остајање на трагу тренда Аристотела, Т. Аквинског – „adaequatio rei et intellectus“^liv (лабораторијског умишљања и тренутних консензуса научника у стварању „хибрида“, шта год то значило, а не остварујући увиде у природу, зато је и Латур тврдио да „никад нисмо били модерни“). Резултат рада чији значај је знатно шири, јер се „хибридизација“ примењује на савремено мишљење уопште, али и на укупно интерсубјективне релације, друштво. Људи олако мисле да се са оваквим начином мишљења било кад за стварно разумеју, кад не могу више да се „погоде“ (па нису сви „научници“) – усагласе ни сами са собом у отуђеном свету „хибрида“ „науке“ наместо ствари. Док је сам живот као такав све више изложен релативизацији и контингенцији – што је смешно, и изгледа да се прешла тачка у којој аналитика постаје сама себи довољна. Те се онда ретроспективно примера није морало дуго чекати да наступи ера Вајнингера^lv, изгубљеног у свету који сам нестаје, јер ту није ни био више човек одржив, Кафке, Хелерове и осталих – аналитичко-конбинујућег разлагања коначно и самог човека (не више само Бога), који нас доводи до два светска рата индустријског клања, поред уобичајеног веселог. Па да се за све нас након свега само стигне до гендеристике и екстатичне среће, коначно виртуалности, јер човек као такав није одржив и зато тако лако дронови по свадбама сатиру људе, као у видео-игрици, без било каквог осећаја одговорности, од насмејаног наредбодавца као Обаме до дечака или девојчице на џојстику дрона-убице. Који још мање него било кад пре изазивају гађење, осуду и презир, јер су погинули само електронски запис на екрану. Зато само може да опстане од човека пуки алтер-его промењивих модних облика, и знатно мање природности (док о културном неговању духа човека више ни да не говоримо кад је само реч о забави и забавности) у хибридним конзумерским парасветовима који су све више симулакруми техно – света. Како више за човека не важи Хелвецијусова формула модерног човека: дужност – признање – углед; па ни моја како ја видим модерног човека: достојанство – право – знање; него тоталне медијализације: популарност – појавност – забавност (колоквијално поновљено „жене“ и медији воле забавне типове). Зато никад нисмо били ближи нуклеарном рату него данас, док се истовремено убеђено булазни медијално о екологији (сл.4. ССиС), јер никад свет није био мање стваран, а онда ни човек. Те цела ова епоха „отказивања културе“ и „пост-истине“ има везе са овим, него са било чим другим, док год медијализоване информације „објашњавају“, убеђују, забављају, занимају, а искључују знање као такво – уопште разумевање.

У самом свету постоје за човека три врсте слободе: 1) преживљавања само за себе у задовољавању основних и надодатих медијално препарираних потреба – конзумеризма забаве; 2) опстанка који се разумно практикује заједно са другим људима у заједници; и 3) постојања, у најдубљем складу са самим бићем човека – слободом слављења постојања, без чега нема ни порода, ни потребе за њим, ни врта, ни будућности, јер нема реда. У заједници људи, не у порицању, у којој човек живи космички, једнако и за оне који виде Бога и који га не виде, јер само тако човек постоји у свету. Ми људи за други начин живота ни не знамо, нити нам је могућ као људима, него то су одувек места и заједнице, ако смо још људи а не продукти опште хибридизованог хуман+ програма. Као што су места конкретна и видимо их дуго већ, целовито, од куће, историјски државе свог народа, до врта духа. Како су врт (дух) и потомство у најдубљој вези са слављењем постојања. То свакако нису са медијалном конзумерском продукцијом могућих врста забаве.

Шта је уосталом нека друга опција, самоћа многих изгубљених људи која је сад само налик авантуристичка прича за детињство као Робинзон Крусо^lvi. Све то опет није ништа ново, само се појављује стално изнова у новим облицима садржаја, не и структуре мишљења (како и Асман доста убедљиво доказује за последњих 5000 година људске историје), или, са друге инертно утапање у корпоративне конгломерате у истом машинском ходу алгоритама (Хобсов људски аутомат), још и не одвећ паметне вештачке интелигенције како ће изгледа бити на крају, али у коју се жели веровати, јер је са „великом“ вишом сврхом за наводне потребе прогреса и конзумеризма (једно без другог не иде у тоталној хибридизацији)?

Значи, остаје расцеп: 1) Или древни Будизам^lvii, хришћанска пустиња и манастири, потпуног или делимичног одрицања од света и друштва? 2) Или, као што је безгранична информативна забава, контингентне „забава до смрти“. Како нам се тако испразно информативно представља живот и причињава смисао скоро па угашеног љуског постојања^lviii, због чега добар део управо развијенијих друштва у умишљеној срећи полагано умиру. Као што Е Тод^lix није сасвим у праву везујући за објективне феномене еманципације друштава: Њихову коначно еволутивну конвергенцију – па сва друштва чека ова иста судбина. Мало шаљиво сведена Тодова разматрања, кроз жене и њихову еманципацију путем „шиваће машине“. Те је нужно да се деца преведу у западно-друштвено прихватљиву продукцијску категорију производа, како је само тако могуће „родитељство“ без властитог потомства, оца и мајке, као и производња нове деце у друштвима која умиру, јер не желе да постоје у слави и новом рођењу постојања (између воље, славе и забаве, изабрало се последње и то им само изгледа саморазумљиво). Да умиру сведочи, што је популација ЕУ28+Северна Америка у општој популацији света са опадајућим уделом на једва 9% до 2050^lx. Па се њихова супремација топи и по овом критеријуму, док је њихов начин живота по несумњивом демографском показатељу такав да искључиво по себи гуши рађање, јер уништава слављење постојања. Све мање људи жели да га сам продужи кроз рађање новог у њиховом обузетом конзумеризмом „прогресу“ света. Него се потомство маркетиншки преводи у матрицу тотализујућег конзумеризма. У парасветове конзумеризма комерцијално-информативних токова и без више значајнијих трагова стварности. У најбољем случају у свет кућних љубимаца.

Значи, остало су учестали туризми, информациони етар средстава комуникације и миграција – номада у сталном губљењу пажње у међусветовима у којима се у најчешћем случају проналази преживљавање – Одсијева лутања, као опомена богова. Тржишно – медијски парасветови екстатичног на тренутке пронађеног времена; али све то није никад свет, а посебно не место и заједница, колико год машта сама може свашта, то је била и остала обломовштина, или, старије, како Постман сам луцидно у свом читању нас све подсећа на другу Божију заповест. У нараслом информативном конгломерату савременог света који све више јесте нестишљива маса шумова у којој се сами разлажемо, док не испуштамо из руке своје телефоне са њиховим друштвеним мрежама у којима смо сви рекламе.

Потомство

Сведено, свет уобразиља који је потиснуо реч је владајући, да би овај глобални друштвени систем могао да функционише, осим што ствара своје победнике^lxi и поражене (који се мере милионима у односу на једног добитника), најдубље нагриза славу постојања која је онтолошка раван људског живота. Због чега се човек није одрицао живота ни док корача за гасну комору, пред јасеновачке кољаче до задњега тренутка не желећи себи да га ускрати. Данас, са друге стране постоје појаве све чешће легализованог самоубиства кроз еутаназију, не само оболелих људи који тешко пате, него се новински чланци пуне особама и то са разумевањем који желе да се убију, јер више немају задовољавајући забављачки квалитет живота. Догађа се бесвесно, бенволентно свођење кроз механизам нормализација изједначавање живота и смрти. Док живот истрајава управо слављењем постојања као људском судбином. При чему хришћанска црква јесте сахрањивала самоубице изван зида гробља, као што је многе друге до забављача, али зар се стварно мисли да то нема никаквог смисла док данас исте величамо?

Колико год се причало механички о продужетку врсте, као урођеном импулсу за човека важи нешто другачије. За нас рађање потомства није биологија иако се у њој одиграва, као што ми живимо у природи и свету, него је радост која нас везује за постојање као такво и желимо у слави и ми допринети и наставити га, док још јесмо стварни људе а не флуидне креатуре алтер ега комерцијално медијалних пара-светова занимљивости и забаве.

Обрт коме данас присуствујемо у губитку односа постојања и потомства, неки желе повезати са еманципацијом из техно-прогреса, неуважавајући критички тон да се сам човек ништа није променио^lxii у процесу модерне, други са економском слабошћу, трећи са конзумерским конформизмом и себичношћу и саможивошћу која је уткана у саму природу модерне, али сва три се тек споредни разлози пред оним онтолошким да се губи у друштвима тајна слављења постојања у највећем дару самоме постојању, потомству постојању човека.

Зар се уосталом СНС пропагандисти не поигравају са паролом „за нашу децу“, ма ко шта ишчитавао, ово није случајно, него је лукаво задирање до најдубље равни људског живота. Иако га они без сумње у својој општој не разумности претварају у спрдњу и погане га на многе начине, сходно самима себи, али знају добро коме треба да плате пропаганду, јер се ова тема тиче баш сваког човека који још живи, мање или више рефлектујући слављење постојања, како човек друго суштином ни нема и уграђује га у све своје институте као управо најважније. Отуд славимо државу, нацију, Славу, породицу, али нас увлаче да прословљавамо и забаву, и тврде да ова треба да доминира, по заправо цену величања смрти у баш општој релативизацији живот, од досаде, баналности самог живота до негације.

Оно што јесте суштина је да се потомство претвара у производ. Да више није део слављења постојања и то је оно што се на најширем плану одиграва када се сва култура у „отказивању културе“ претвара у уобразиље комерцијално-медијалних парасветова одбацујући реч. Постманова интуиција погађа срж кад 2 Божију заповест узима за основицу: „Не прави слике (идоле)…“, него држи до кључне осовине реч – култура, која нас и чини човеком док нас медијалне информативне праксе непосредно уводе у дегенерацију која је на крају исклизнула и против самог постојања. Као последица слома знања настаје и одлука доведена до табуа, а представљена као да је не само вредност него и чињеница нарација о родовима, која као свој не мање апсурдан резултат претвара потомство у љубимце, на крају у производ.

Те ме неће изненадити да у следећем кораку такви „родитељи“ изјаве, ако се ово поквари, узећемо ново. Међутим, то што ме још више забрињава, да у свом том брљању родитељ 1, родитељ 2, родитељ н, не уследи да само таква родитељства могу постојати, док ће сваки третман детета другачије од производа или домаћег љубимца бити строго настран и кажњив. Да се другачије родитељство неће тамо у неком тренутку искључити до економског родитељства, лизинг родитељства у пуном смислу. Вијановски, да ће постојати искључиво пијаце деце.

Те Постмановој наклоности Хакслијевој визији будућности, као обично прети сама стварност невероватнијим исходима у којем ће се деца одузимати од мајки родиља да би била пијачни производ. Мисао на жалост увек естетизује. Али се исто тако нећу изненадити да цео тај перверзни свет у све свом нестишљивом бујању не буде узрок супротном – суровом прогону, јер ће по много чему они то и заслужити, како би се све вратило у природне токове после ове отужне поплаве безумља. Како би човек поново славио постојање онако како му је дато у овом свету. Можда једном успе како само он хоће, али само воља није довољна, јер једино ствара ругло и негацију. Претеривања никад нису довела до решења, па и кад је упакован у економску фразу „креативног нереда“^lxiii, без надаље ослонца на традиционални поредак установа живота који одржава целовито, синтетичко мишљење, је само заправо ништа.

i Данас Запад, подиже Замак све са шанцем и ако треба и са кругом спаљене земље око њега, да сачува нешто од имовине и концесија, отуд оволике грдне дреке, треба властито стадо утерати у нову послушност, јер више своје комерцијалне интересе ни могу глобално војно да подрже да би били по искључиво њиховим правилима за њихов интерес, насилничког монополарног света (Мацнер, Егон, Монополарни светски поредак – о социоекономији доминације САД, Досије, Београд, 2003). Могу само, а и то опада, мало политички, а више економским насиљем који свима штети, али највише општим медијално-информативним обманама властитог популуса да их бајају о својој изузетности због које не морају да одговарају и имају савести, јер више не могу да буду убедљив светски полицајац (и поред свих својих безбројних база по свету – колико ту само цокула треба купити). А нама су у свему овом наменили још пре 3 деценије не мање него улогу историјских губитника, те нам стога упорно држе Косово и Метохију под НАТО окупацијом (све заједно са шиптарским нарколордовима, понашајући се као задњи шљам) и помажу оне наше режиме који ће нас по њиховом миц по миц диктату у многим елементима девастирати. На страну што су за себе смислили термин „доброћудног хегемона“ коме се сви сами радо потчињавају, у то још само верују потпуни малоумници, али Запад никад неће одустати од индукције малоумности продукцијом медијалних информација. Стога, још увек ваља читати Полањија, да би се разумело какве су глобалистичке трансформације у њиховим издањима, јер ово није прва глобализација, да би се сагледао овај менталитет у својој стварној природи и зашта је све саможиво способан: Полањи, Карл, Велика трансформација, Филип Вишњић, 2003.

ii „Спокојна друштва“ – нема другог начина него да се овако назову нека од европских друштава у дугом миру, после 2.с.в.рата, али као што Опашановски примећује и у њима почиње да расте страх од прекаријата, и прогностички је тренд такав да ће до 2030 обухватити око 60% домаћег – немачког становништва. Уз то налази нису ни антиципирали појаве као што су пандемија, или, могуће ратове, него искључиво текућа друштвено – структурална кретања. Opaschowski, Horst W, Deutschland 2030: Wie wir in Zukunft leben, Güterslocher V, 2008.

iii Самокорективни, провинцијални однос према глобалном центру (јер никад не може бити ту речи о некаквом апстрактном глобализму и његовим стварним „универзалним институцијама“, укључујући и међународно право, него моћи центра – док сама моћ остаје феномен о којом се много говори, али се са њом озбиљно не бави, не велики философи, него то раде philosophes mauditis – P Kondyilis, Der Philosoph und die Macht, иако не могу ни велики да прећуте моћ, али се више баве стратегијама како да је утишају, очито безуспешно, док моћ јесте и везивна и пресудна иако је извор насиља, остајући тајновита чињеница људског света), нужно све води ка периферизацији и петљи између све веће зависности домишљања – провинцијално и интереса – подређено, или, периферизацији. Укупно провинцијализације и периферизације националних интереса, људи и самог квалитета живота (како је многима имитативно што долази из центра боље и лепше, него и најмањи аутентични, коначно стваралачки покушај себе самог у свету на својим местима, док их не изгубе, него се рађе фантазира), што се рефлектује на све области друштва у петљи зависности која потире самосвесно и самосвојно – не само развој него и сећање (познато кроз паролу, окрените се будућности, буди део нечег већег од властитог места живота иако ово осим колонијално, или, медијално-виртуелно не постоји).

iv Интегрисано, препознато и артикулисано учешће већине у друштву кроз политички систем – демократију. Док искуствено сама политика противречи, будући да је чињеница, да су само господа демократе, а не ад хок грађани као такви. Посебно политичари каквим их знамо и масе које их следе. Те тим постају важнија системска решења политичког система и процедуре (али и то је могуће само до неке тачке), него да јесте неко господин (што воле увек сви у изборима да кажу, само да дођу ваљани људи, па онда јасно ништа, у власти већина људи лако постају битанге). Зато, национална елита остаје чворишно важна, посебно тзв. „први сталеж“ који консенсуално држи осовину власништво–разум (на разуман начин) у међусобним односима, као начин који води норми, у заштити својих интереса, као стварима разума, а не моћи и њене батине (Хобсовског рата свих против свих), или, сакралне датости права над добрима и људима (и на прву брачну ноћ, и да господареве псе хране људске дојиље итд). Те тек кроз овај процес почетака промене од господара до елите увођењем разума (осовине власништво – разум), конкретно описан у појавама Хобс- Шафстбери – Лок, долази до заштите опште друштвених интереса кроз нормирана правила игре (јер ни елита по себи није ни човекољубива ни умна, ни најбоља – господа, можда тек по неко од њих као и други, него је последица феномена као што Н Елијас указује дворског карактера сваког, посебно европског друштва – функционалности у друштвима, док су парадоксално баш Енглези највише очували лик господара у свом систему), а не наивне приче како су сви људи једнаки и слободни, јер у пракси нема тог случаја, тек нешто једва приближно, него поретка елите, уместо опште, стално изнова деградације и регресије у господаре, кад су њихови ексклузивни интереси наводни интереси друштва (суманути наратив о инвеститорима, хуманитарним ратовима, јер тајкунизам није само феномен транзиције). Иначе, као што видимо, ако се мало гледа сам „разум“ лако престаје да је функционална друштвена чињеница без поштовања власништва (било ово приватно или државно) и друштвеног уговора, па га више ништа не држи у општој грабежи, обманама и насиљу стихија – друштва. Поготово разум себе самог не може никад да одржи у друштву (распад институција и вредности), и онда престаје да важи разумско у друштвима, самим тим и друштвени уговор и владавина права (нема ту баш ничег апстрактног ни заувек датог, него емпиријски – практичног кад је разум у питању у друштвеним стварима у друштвеној структури Сл. 3 – ССиС у којој сви живимо, осим отпадника на маргинама, као што су појаве „треће зоне“ беде у предграђима – С. Саскен, као и бескућници) и стрмоглаво се упада у „разбојничку економију“ (омасовљивања криминала и корупције који су и иначе стално присутни, претећи распаду друштва). Тако да колико год било наводно изреченог разума у таквим околностима, па и паметних људи, оно још чешће мало значи у таквом развоју ствари (него је потребно опште национално уједињење против унутрашње и спољне навале на ресурсе у новој колонизацији, као што је Фукујама уочио код транзиционих земаља, али није схватио зашто се уједињују по националној оси – Ј Комшић, Дилеме демократске нације и аутономије – што ни Комшић није по свему до краја разумео, јер би и он да се заправо програмски реши нације у духу тадашњег и сад важећег тренда).

v Да ли је нација задњи остатак сакралности, који захтева секуларизацију, како то сматра Александар Тиле, антикваријат, како замишљају нацију у 21 веку Х и М Мунклер, као и многи други укључујући и М Цирна са његовим карактеристичним насловом: „Управљање са оне стране националне државе“ који је код нас превођен, или, је реч о функционалном, не само зато као што А Асманова тврди да без нације нисмо солидарни – свакако је питање, са ким и зашто смо уопште солидарни, али то се не пита, констатује се не случајно као нужност? У овом огледу и ја користим термин „методолошки национализам“– (МН) иако се са описом не слажем у потпуности, сматрајући га делимичним, будући да се генеза и историја појма народ у њему слабо рефлектује, па онда и стварни садржај, међутим и МН је далеко бољи термин него многи други. МН обухвата по његовим ауторима (Вимер/Шилер):

1) Народни суверенитет на политичком нивоу;

2) Држављанство на правном нивоу;

3) Обавезујућу солидарност на друштвеном нивоу и

4) Етничку хомогеност на културној равни. Уз то предлажем да се узму у обзир и следеће појаве:

1) Стратегије живота човека у свету – што јесте питање и цивилизације и културе;

2) Место – за човека свет живота и његовог искуства није планета, још мање је чардак ни на небу ни на земљи;

3) Минули рад генерација заједнице и повезано изграђеност места и друштва и стечена права у целини, култура, вредности;

4) Феномен друштвеног уговора (у епохи разума) у историјском развоју народа и државе;

5) Национални интерес и изградња моћи очувања и пројектовања националних интереса;

6) Коначно, само може бити националне демократије а не извозно – увозне, које су пуко тек различити облици насиља и колонијалног присвајања ресурса; те унутар искључиво националне демократије регулативне природе, либерализма (није реч о конститутивном, јер то демократија није). Уз то треба додати, да је историјски народ, два пута искључиван у Европи, први пут у процесу формирања феудалног поретка, удруживањем високог племства и цркве који су отимали имовину и слободу, слободним сељацима, било наметима, пљачком или ратом (слободни сељаци и ситно племство против уроте клике високог племства и цркве), те декретом – Полањи нуди сасвим фино подсећање и како су Енглези обрнули, кад им је у процесу индустријализације затребала јефтина радна снага, од кметова преко ноћи правили прво лумпенпролетаријат и излагали тешком животу, да се другој генерацији значајно скраћивао животни век (студија о Манчестеру; Француска – ширење ТБЦа). Други пут је овај сад, у процесу неолиберализма и нове глобализације. Тако да народ/нација (народ редукован на искључиво културни феномен), није настао тек са и у процесу индустријализације и националних тржишта, као што ни сад не треба опет измислити народ, кад је неолиберализам и од запада доминирајућа глобализација у кризи, а властито становништво гура у прекаријат, поред већ постојећих трећих зона миграната и осиромашеног властитог становништва у предграђима Париза, Лондона и многих других градова широм Европе у које полиција не сме да уђе ни током дана. Assmann, Aleida, Die Wiedererfindung der Nation, C.H.Beck, München, 2020. – – оно што модерну Србију разликује од остатка Европе, по ослобађању од Османлија, да је слободни сељак у заснивању модерне Србије, темељно имовински био егзистенцијално препознат и законски заштићен од шпекуланата сваке врсте (С Антонић подсећао), са свим последицама, од демографског бума итд, а што управо дворски режим СНС-а дефинитивно уништава са случајем долине Јадра. Они нису националисти него задња космополитска маса, лумпенпролетерских карактеристика, који ненавикнути прекидају комуникацију на сваки помен одговорности, јер за њу нису способни ни знањем (целине живота), ни ментално (мишљењем синтеза), него је реч о пуки аматеризам разбахаћених дивљака, па нису спремни ни било шта да мисле и уче. На жалост, ни ови други „космополите“ у том погледу нису много бољи, само што они за себе мисле да знају и да су поштени, а видело се емпиријски колико јесу по оба кључа.

vi Жан-Франсоа Лиотар открива у крају „великих нарација модерне“, добро познати формални нихилистички разлог, неусагласивости каузалног и нормативног, знан још из времена Дидроа (Кондилис), али да ли се Лиотар коначно одриче среће као илузије као именовани предводник постмодерне или се све чини само због ње, јер шта друго може доминантни сензуализам модерне да понуди као смисао ? Па се уместо опште среће, уместо Бога, у модерни, говори у постмодерни, још само о екстатичној срећи. „Пустите нас да пијемо шампањац“ (Часлав Копривица је написао занимљив текст на ову шампањску протесну опаску Паризлија који је био објављен на НСПМ о Французима после терористичког дивљања по Паризу ). Конституишући нихилистички прогресивизам као западни глобални –космополитски програм – постмодерну „светског друштва“ у комерцијалним пара световима забаве медијализацијом.

vii Gessmann, Martin, Wenn die Welt in Stücke geht, W.Fink Verlag, Paderborn, 2014.

viii Postman, Neil, Amusing ourselves to death, Penguin books, 1986.

ix Мазе, Каспар, Безгранична забава, Службени гласник, Београд, 2008.

x Kondylis, Panajotis, Der Niedergang der bürgelichen Denk- und Lebensform, Akademie V, 2010.

xi Дневне новине Политика као и обично пуне бисера, овај пут 06.02.2022 из пера Апостоловског; и још кад се дода једнократни бакшиш грађанима по вољи режима за потпуно ћутање што нема друштвеног уговора, него треба да смо захвални на увиђавности што нас часте, а да им вратимо на изборима.

xii Шта то образује – кога и са чим посебно ФПН, јер испоручује људе са фабричком грешком? Стварајући стање које се помера од безначајног до штетног по друштво кад школски наивно рециклирање знања постане бесмислено, јер корисници не владају рефлексијом и синтетичким мишљењем (као што Кондилис опомиње, док Кошорка истиче управо улогу универзитета за модерну као такву), па настаје у јавности стање: тим горе по чињенице у односу на понављање једног те истог универзитетског обрасца (у нашим условима југо-комунистичког марксизма, ма шта им време показало и иначе говорило они остају горљиво заробљени у халуцинацијама и радо надаље цитирају литературу која ни у пракси, па чак ни у теорији нема више темеља).

xiii Лепо би било видети елаборат овог магловитог пројекта и ко је све у њему учествовао.

xiv Валерштајн, Имануел, После либерализма, Службени гласник, Београд, 2005.

xv Феномен „нормализација“ слабо заокупља домаћу академску заједницу и ни најмање јавност, док са друге, шта је од наших савремених „уметника“ завештање, нема једне једине мисли, а тек неког назови мисаони садржај од значаја, па да се памти и промишља. Посебно кад се погледа ад-хок сачињен списак 60-це наводних интелектуалаца, потписника гарантног писма за опозицију, који као нешто своје гурају за ове априлске изборе 2022; па Басару одрасли човек нема потребе да чита. То је све „сива бирократија“ синдикалистичког космополитизма и по животним особинама малограђани, безначајно. Link, Jürgen, Normalismus und die Krise der Gegenwart, Konstanz UP, 2013; Hortsmann, Simone, Ethik der Normalität, 2013 – disertacija.

xvi Крајње је време да се изгради стратегија инвестирања у Србији, са структуром која ће да подржи очување и развој Србије, од образовања до квалитета животних услова. При чему је потребно, опет из почетка поставити политике места по Србији, кад су већ уништене сви они погони и њихове мреже набавке и продаје, специјализоване тимове искусних радника где се занимања породично преносило, те прилагођено образовање, здравство, судство итд, кад је свако место у Србији имало макар једну фабрику или фабричицу и одговарајуће окружење.

xvii Нема шта народу да се дели кад им дуне бакшиш и милостиња. СНС мора да се навикне на разум и друштвени уговор – вредности: право, знање, достојанство човека, или, да нестане.

xviii Шта каже Фадила Мујић „мајка Сребренице“ у интервју на МТВ Игман 2021, ишли су, очито не случајно за српски Божић, да кољу људе и једу свињетину, онако добри људи и муслимани, док су је домаћини позивали да седне за трпезу. Шта се онда од Срба очекује, да их не подаве све као мачиће? Па и од потурица, што је много, много је, тако да су очигледно превише добро прошли. Истовремено шта раде западни судови и медији, сецкају догађаје за своје потребе и граде комбинацијама урнебесни свет глупости, уместо разумевања целине. Тешко и поред све глупости у свету да је случајно. При чему се медиј као што је Н1 своди на „информативна појила за будале“ са уским спектром аналитичко – конбинујућег мишљења, неспособни за било какву синтезу и целину, потпуно слепи и ослепљујући за стварне догађаје, природу стварности. Како у тим догађајима, тако поново сад у Украјини, успут заборављајући и релативизујући, да је НАТО нас као цивиле итекако убијао бомбама (па чак сакатећи и спасиоце, два пута бомбардујући), застрашивао касетним по стамбеним квартовима – Ниш, али кињио са графитним, па смо живели и без струје и да тад уопште није било плачљивих слика деце по медијима, него је владао режим још једне „нормализације“ зверстава (који се потом понављао у Ираку, Либији – пробадања Гадафија кроз анус, што је изгледа сладострасна Хилари надгледала у реалном времену итд).

xix Иако „приватни језик“ означава Витгенштајнову радикалну културно – комуникацијску природу језика у заједници (отуд и проблеми у превођењу, да не може бити ваљаног превода, без често животно доброг познавања културе обе заједнице), у реалности се сусрећемо код космополита са редукованим језиком, сличнијим по редукованој форми и деформитету поморским „трговачким језицима“ искварених, сиромашних садржаја и ограничене употребе и смисла. По свему, сваким даном све више, космополите комуницирају на тај начин, медијалном информацијом, које још све закривљује ка забавности и забављању.

xx Gertenbach, Lars, Entgrenzug der Soziologie – B. Latur und der Konstruktivismus, 2015. (ЕдС)

xxi С Антонић је указао на индентаристичко лудило код примерка као што је Никола Самарџић, који би хтео статус националне мањине за себе и своје истомишљенике? Док по формату они ни немају реално ни капацитет „мрежног клуба“ – политички и економски тачније клике. Пре онај сој Монтенегрина може да формира клуб иако ти себе грандиозно доживљавају као нацију.

xxii Kondylis, Panajotis, Die Aufklärung im Rahmen des neuzeitlichen Rationalismus, F Meiner V, 2002.

xxiii Левит, Карл, Свјетска повјест и догађање спаса, Август Цесарец, Загреб, 1990.

xxiv Шпенглер, Освалд, Пропаст Запада, ИК Књижевне новине, Београд, 1989.

xxv Тојнби, Арнолд, Проучавање историје, Службени лист СРЈ – Цид, Београд – Подгорица, 2002.

xxvi Assmann, Jan, Achsenzeit, C.H.Beck, München, 2018.

xxvii Ooyen, Robert, Hans Kelsen und die offene Gesellschaft, Springer VS, 2017.

xxviii Marchart, Oliver (Hrsg.), Ordnungen des Politischen, Springer VS, 2017.

xxixСлучај пребијања деведесетогодишњег војводе Петра Бојовића у ослободилачко –освајачком жару је парадигматичан за комунисте, откривајући да су то особе без људскости и достојанства, ког нема, без утемељења у националној култури, коју ни једна идеологија не може да замени, него је реч о својеврсним приученим варварима модерне у може бити, а и не мора аналитичке апстракције и њихове комбинације, него остају споменарске или синдикалне памети – у сваком случају зашећерене површности (јасно и да УДБА има своје историчаре који ће сад накнадно кад је прошло више од пола века да релативизује догађај на „научној основи“ за пуну корпу почасти – не могу се релативизацијама помирити ни ствари ни људи).

xxx Насловна страна као у викенд двоброј Нове од 12.02.2022, како нам као епохално открива кроз разговор са Миљенком Јерговићем, са насловом: „патриотизам се овдје мјери мржњом и незнањем о оном другом“ – човек осим што има проблем са практиковањем површног начина мишљења, није ни читао примера Музила, када би знао да се исти однос, обострано, негује између Француза и Немаца, отворено вековима, а тешко, као и ми овдашњи да се не знају (уосталом Французима је племство махом Германско). Значи да је нека друга ствар у питању, а да је ово природа ствари, које се не мења патетичним изјавама. Ни у пукoм току информација.

xxxi Срђан Ђоковић је тако изазвао праву иритацију међу Немцима, па су се могли читати лавине наслова и коментара, типа да Новак из Аустралије треба да се врати ходајући по води. Док је већ пример колективне хистерије, нетом објава преко целе стране неке новине, поруке: “Срби зашто сте тако несносно напорни“ са сликама: Новака, Младића, Марине Абрамовић, Хандкеа „Петер Хандкић“, Роберта Золића, Веирид ал Јанковића. Што ме је само навело на помисао да ваља проучити и то посебно везу између, за Немце важне „воље“ и колективне хистерије. Још кад се човек сети прочитаног колико је за своје време Лајбниц имао неприлика (иако им је данас еталон вредности), све то су менталитетски феномени који много дубље иду од националне културе, философије, савремене психологије. Политички су на линији сталне „употребе другог“ на Западу, од Турака до Руса (Ивер Б. Нојман „Употреба другог“).

xxxii Цео тај скуп, не само Зеленовић; Лазића видимо у медијима често на делу и врло се брзо схвата да он није способан за концептуално мишљење, а онда и његово образовање то врло јасно потврђује. Човек није ни научен методу ни у једној области знања. Те колико год Владета Јанковић каже покровитељски да неће да „дира“ Добрицу, а и овог смо видели са његовим млаћењем празне сламе око штедње енергије на тв-еу као оном првом што је причао о свом програму за Београд, тако што би јел да нам набије трошак изолације зграда и пусти разне мангупе да нас одеру у овом послу, па ни ту није први са бајањима о енергетској ефикасности зграда; и још би нас све потерао у градски саобраћај, као да тамо није гужва (при чему га је неко припремио да лупета разне цифре, како би то као што закључује као будућа власт, добило на тежини). Тешко је да Јанковић не види њихов аматеризам, али и озбиљну инсуфицијенцију знања, могућности, како је уосталом једно бунити се, још по алгоритму упутства инструктора који се своди на подилажење београдском зезању, а друго интелектуално бити способан за одговорност о целом једном граду. Међутим, урбани Срби воле много да верују у Аладинову лампу лаких решења у својој површности и игнорантизму. Они се само и даље зезају, ала Горчинови ликови у његовој својевремено тв-серији и слични (ништа ми не би било досадније него да се дружим са таквим ликовима и учествујем у њиховом мекетању).

xxxiii Да је ЕУ заједница европских држава и народа, она би начелно, а не само декларативно и тек деломично формално морала бити устројена и за нас; овако је пре свега управна канцеларија наднационалне англосаксонске глобалне елите (тзв „назови“ Американце за пријем у ЕУ) глобалног светског друштва „космополита“ у којој су и даље по зонама рангирани добитници (Валерштајнова шема 3 зоне поделе света и људи).

xxxiv Beck, Ulrich, Die Metamorphose der Welt, Suhrkamp V, 2016.

xxxv Елијас, Норберт, Процес цивилизације – социогенетичка и психогенетичка истраживања, ИК Зоран Стојановић, Сремски Карловци, 2001.

xxxvi Дерида, Жак, Политике пријатељства, Циркулус, Београд, 2001.

xxxvii Критички осврт на Француску револуцију, шта јесте, а шта није, пре свега да није донела велике промена у друштву и привреди; да је у култури била медијска револуција итд стр 175 – Lachenicht, Susanne, Die Französuche Revolution, WBG, 2012.

xxxviii Жене су у слободарској и модерној Француској добиле опште право гласа 1945.

xxxix Дерида, Жак, Одметничке државе, Београдски круг, 2007.

xl Voight, Rüdiger (Hrsg.), Handbuch Staat, Springer VS, 2018.

xli Олсон, Мансур, Успон и сумрак народа, Службени гласник, Београд, 2010.

xlii Цивилизованост – сигурност: тема која изискује посебно разматрање, укратко, иако би човек да контролише и „Судњи дан“, он не може ни много мање за њега сличне догађаје у свом животу – десе се уз сву неверицу у удес, али да сам релативизује дефетистички саму сигурност па самим тим и цивилизованост, кроз примера данас владајући конструктивизам (ослоњен на контингенције), што јесте вероватно добро за разне послове, али питање је колико су ови, посебно опште – корисни, неупитно је уништавања саме основе цивилизованости друштава. Како год још чешће се бирају нецивилизована решења, као Роберт Купер у свом покушају циничног теоретисања оваквог става у „Распад нација“: да се то ради пре свега изван свог друштва и државе, уз образложење, да су други примитивци, који не заслужују ни објективност, још мање истину, па ни уважавање, очито онда само још поробљавање пред западњачком изузетношћу, не могу се опет ни избећи повратни таласи антицивилизацијске деструкције властитих држава и друштава (још је тај тип био оног слепог црева од ЕУ представник у преговорима око КиМ у време, чини ми се Кетрин Ештон). Да ли је ЕУ слепо црево – па јесте јер не треба заборавити како су нестали на почетку пандемије – они су само канцеларија интереса глобалне клике најмоћнијих.

Егзистенцијално, Хајдегер вероватно донекле на овом дубоком трагу сигурности – контроле (саме цивилизованости, те друштвено-историјски: преласка првог сталежа од господара у национално-грађанску елиту на основама разума и анти-интелектуалистичког монизма модерне, ради још веће сигурности) препознаје своју „бригу“ код човека. На страну што се „разуму“ не може потврдити метафизички квалитет, као ни метафизика уопште, поготово како је човек способан да види онтолошки реалност (Хајдегер – не може речима) што би без сумње немачка философија волела, која је за модерном била и остала увек у заостајању и још увек је пре реакција, од тзв волфијанизма, Канта до Хегела, преко осталих до данас. Међутим, они су културно у томе нашли своје заокружење, које њима одговара и тако живе – јер су промислили властиту животну мисао свог места и тим га претворили у просторни фактор свог љуског света (нешто и Хегелу на руку иако не баш како се он надао). Премда их по оном што видимо, Англосаксонци и њих лепо мељу и провинцијализују – Волф Лепенис, Култура и политика – свакако не тако лако као католичке Словене (и нас). Као што су га посебно пронашли Енглези, Французи, или што неки Руси као Дугин, сматрају да га нису нашли за своје место (премда ми није сасвим јасно шта сам Дугин тражи са његовим синкретизмом – једино што Русе повезује са другим народима Европе, је искључиво Асманова констатација о истој цивилизацијској позадини овог дела света – култура сећања – структури мишљења Кондилис, не и начину мишљења, а не би било лепо ни Шпенглера да разочарају да су Руси зачетници најмање нове епохе – то што су забранили педерску пропаганду или законско мешање у брак јесу само потези самосталности – још увек присутне свести). О нама Србима се једино у целој ствари може рећи да ни нема покушаја, да се ни пита, ни тражи, непромишља, него је преовладала неосвешћена одлука у елити о општој провинцијализацији, са све више елемената дивљине (у томе се тек тренду препознају као ретки артикулисани критичари и противници Мило Ломпар, Слободан Антонић, као што су поборници елитног тренда умислили Радомира Константиновића за своју перјаницу у његовим тек најчешће пуким небулозама гуске у магли, јер је и све насупрот свима стварно великим мислиоцима у свету, своје српство паушално одбацио јефтиним, клошмерлеовским триком, а што је требало да је основа његовог рада, ако је било шта радио, уместо што се импотентан препустио имитативно провинцијализму). Сав тај тренд елите је искључиво на трагу „светског друштва“ медијалних парасветова и израз је искључиво отупеле провинцијалности неплодних малограђана који се упињу да их виде као „фине“ и у тренду.

xliii Уз сав развој правно – законских кодификација начелно није ми јасно да се може спроводити експропријација због било чије привредне активности; пре је за разумети да власници на удару експропријације, по свом неприкосновеноме праву власништва могу одбити или бити партнери по својој вољи и интересу у подухвату (на држави је само да види да ли је ту већа корист него штета по друштво и државу, па да подухват дозволи или забрани). Посебно је мутно како држава може бити посредник који ће одузимати против воље једних и уступити другима туђе власништво. У основи злоупотребљавајући институт јавног интереса, како је и изузетно упитно да економски интерес може бити уопште приоритетан јавни интерес, а поготово ексклузивне клике акционара. Посебно како се то још данас ради, реч је о елементарној правној несигурности власништва, а очигледно је колико је мало потребно да у таквим брљањима нестане разума и да се вратимо дивљаштву.

xliv Nussbaum, Martha C, Politische Emotionen, Suhrkamp V, 2014.

xlv Wagenknecht, Sahra, Die Selbstgerechten, Campus V, Frankfurt, 2021.

xlvi Тили, Чарлс, Европске револуције 1492-992, ЦИД, Подгорица, 2005. Штиво у ком за наш случај као једа од три модела како Тили наводи говори управо уместо интеграција о цепкању.

xlvii Тема свакако заслужује озбиљнију обраду од једне реченице, али је закључак само један, они су противници наше сигурности, оспоравајући на широко саму нашу српску егзистенцију – примером зар толико инсистирање на хрватском на интернету, Нетфликсу итд, наспрам српског то несумњиво потврђује – још се нпр. Дворникович жалио у некој од својих књига да од 30 језика на некој конференцији у Европи само српски и руски нису били званични.

xlviii Код нас ни сакрално није ни опстало, ако се говори о томе да је диљем света на симболичкој равни задржало сво своје значење, те ако се упореди Вучићево прво полагање заклетве као председника са Обаминим, који је овај мора до понови због изостанка тачности текста заклетве, код Вучића је стално присутна сумња у одбрани интегритета земље, ма колико он додао на пулт поред Устава и Мирослављево Јеванђеље (његове 5:0 победе у преговорима око КиМ у којима се стално губи по мало државности), па председничка заклетва завршава каријеру као леп, ал тек празан скуп речи. Stollber-Rilinger, Barbara, Rituale, Campus Verlag, Frankfurt am Mein, 2013.

xlix Geier, Manfred, Aufklärung – Das europäische Projekt, Rowohlt, 2012.

l У том погледу сасвим различитог од Платоновог концепта у сукобу са софистима око питања моћи, док је заправо много тога неодрживо повезао у једно, а овде имамо посла са енглеским „емпиризмом“ без вишкова. Платонова шема: „Господарење“ – добро – истинска воља – моћ – разум. Док му је добро остало да зависи од мњења, пуког личног мишљења, како то Кондилис примећује (значи не много бољег од моћи као животињског нагона како је Платон оцењивао урадак софиста) – Kondilys, Panajotis, Der Philosoph und die Macht, Junis, Hamburg, 1992.

li Хобс, Томас, Човек и грађанин, Хедоне, Београд, 2006; Левијатан, Јесенски и Турк, 2004.

lii Шта би ми без Нетфликса као васпитача маса: кад Норвешки професор биологије у њиховој тв – серији, иначе није виц мучени ванземаљац у бегу, каже да човек на часу биологије по родној теорији има три облика пермутације полног дуалитета, а ученица нам из његовог разреда појасни ову мутљавину која очито нема везе ни са природом човека, ни са биологијом: „да је она жена, са мушкарцем у себи која се осећа као жена“. Какво је хистерично пренемагање цео пројекат генедеристике са њихови 70 родова, а чујем да их је већ преко 100, довољно је гледати графиконе у: Horx, Matthias, Future love – Die Zukunft von Liebe, Sex und Familie, Deutsche Verlag – Anstalt, 2017. Ја се лично увек сетим Бекима у улози Одисеја, то је био пример мушкарца.

liii Хонет, Аксел, Борба за признање, Албатрос плус, 2009.

liv Стр 326 – ЕдС

lv Вајнингер, Ото, Пол и карактер, Књижевне новине, Београд, 1986.

lvi Књига објављена 1719, која спада међу најзначајнија штива модерне: Stollberg-Rilinger, Barbara, Die Aufklärung – Evrpopa in 18. Jahrhundert, Reclam Sachbuch, 5 izd, Stuttgart, 2021.

lvii Будизам као први случај институционално – религиозног одрицања од друштва, света, а донекле и човека (премда је ту реч о досезању ослобођеног облика постојања од “велова” и немира света у спокоју )- Симић, Драган Р, Расправа о поретку, Завод за уџбенике, Београд 2012.

lviii Серијал филмова „Матрикс“ као метафора, али и парадигма има своје кључно унутрашње ограничење, да аутори као представници запада не могу више ни да мисле другачије живот до као конзумеризам медијалних пара светова (управо као у матриксу) – зато је он бесконачна трака, уз сву пристојну критику техно-света па се све своди на перформанс, коме само следе филмски серијали зомбизма (све заједно лудистичка бунцања, јер не препознају установе живота, ни лично, ни друштвено – подједнако, нити има више места слављења постојања).

lix Тод, Емануел, После империје – есеји о распаду америчког система, Паидеа, Београд, 2006.

lx Mayer, Tilman (Hrsg.), Die Transformative Macht der Demografie, Springer VS, 2017.

lxi Били Гејтс? Безос? Маск? – хероји новог доба?

lxii Koschorke, Albrecht, Hegel und wir, Suhrkamp Verlag, 2015.

lxiii Шумпетер, Јозеф, Теорија привредног развоја, Службени гласник, Београд, 2012.