Преиспитивање: да ли су то многи полудели и нормализација лудила за масе

Од кад су тржишно најбољи услови, постали “зависност” од које се мора ослободити, као у случају за немачку привреду исплативе цене и доступности руског гаса преко Северног тока 2. Како се формира тако сулуд наратив у било чијој јавности, а посебно Немачке, која је захваљујући повољној енергији из Русије деценијама остваривала значајну тржишну предности у односу на конкуренцију? Откуд уосталом овај наратив, који је белодано супротан разуму, општој тржишној логици и дугорочним привредним интересима Немачке, те самим тим благостању и перспективама немачког друштва у целини. Како успева овај наратив у јавности, суштински, не мање него у параноидном кључу теорија завере? Шта све мора да стоји иза оваквог облика у основи схизофреније агената који су започели преко медија са овим наративом, пред којим су и институције и јавност остали немоћни – чак пре већински склони безумно да га прихвате и сами шире? Онда, пре свега, колико и како уопште разумемо свет у коме живимо?

Посебно ако се зна да је гас оскудни ресурс, а да глобална привредна конкуренција нараста. Зашто би било ко одустао од својих реализованих компаративних предности као Немачка? Док тим чином непосредно ојачава све постојеће кризне токове, а није да их нема (од све евидентнијег технолошког заостајања у ит-технологијама, растућег проблема у ауто – индустрији, укључујући престиж немачког аута кроз питање горива, струја или водоник који засад само обезбеђује брже пуњење возила, док агрегат и код њих постаје електрични, а свако има штекер за струју код куће). Тако да трајно редукује властиту перспективу развоја и стандард грађана, које је имала на длану, макар што се тиче руских енергената (уосталом зашто је упорно истрајалава на НС2, ако није тако).

Данас нико ни не жели да пружи одговор зашто се Барбок, невољни, али без сумње на располагању Шолц труде да продубе економску и друштвену кризу у Немачкој, иако је цена хране за крајњег корисника у просеку на каси маркета у мом сегменту тржишта скочила за неколико месеци за 60% до 70% (код нас за исто 100% до 120%), са трендом сигурно даљег раста кад прође свеже, сезонско поврће и воће из домаћих башти, па је потребно посегнути за глобалним ланцима снабдевања. При чему евро губи вредност у односу на долар јер се европске паре преливају у Америку због претњи са “новим великим ратом” у целој Европи (као код предходна два, мислећи да рат ни овај пут неће стићи до Америке). Док долар полако, али очито испада из игре диљем света. О надолазећој зими у општој ирационалности нико ни не жели озбиљно да разговара у Немачкој кријући као нојеви главе у два џемпера, па шта буде, док се јавност преко медија препарира одавно прихваћеним зеленим агендама, а купује се све више угља, чак са дестинација из Јужне Америке. Где су услови експлоатације робовски сурови по локално становништво и уништава се природа до немогућности њиховог живота, али свакако подобног западног власништва, насупрот отужној медијалној воке “новој осећајности” без разума, него само осећања, а онда наводно осећаја и за цели свет – јасно, дискретног избора криваца и добрица. У опште медијализованој перспективи слика, које лако налази клијенте у јавностима запада одвојених од својствено разуму критичког бављења феноменима. Него се са медијализацијом и то окорело сладуњаво, сликама понавља „персуазивно удварање“ престабилизованим емотивним фантазијама о самоизузетности западних “воке” маса. Једноставније речено “све већих будала у огледалу” – осећања без разума, где и мушкарци однедавно рађају, те и о њиховим осећањима треба водити рачуна, по речима црне професорке права из угледне школе (јер тако се сви уклапају без обзира на чињеницу, док се исти ти црнци лове ко зечеви кад извире из својих гета – гротескна је шала Енглеза, са којом се упорно уводе црни ликови у британско високо друштво у историјским филмовима, док је заправо племство лепе паре правило на њиховој препродаји за своје плантаже третирајући их као животиње, премда их нису држали у зоолошком врту, као Белгијанци – али Енглези снимају филмове, а ја престајем да их гледам, чим видим црнца да се башкари у салону – колико ме сећање држи, укупно је један црнац доживео неко уважавање у то доба).

За Немачку елиту свакако је питање на који није дала одговор ни у својој јавности, зашто се одустало од принципа слободног тржишта који су им још ишли на руку?

Као што је опште питање елите колективног запада, који то они пословни модел хоће да очувају или ипак очигледније да га прогурају под формално заводљивим насловом “сукоба култура”, док се још пре више година одиграла деклинација западне културе и то зарад “новог пословног модела”?

Потискивање идеје слободног тржишта и шта то повлачи

Феноменолошки, све је сигурније да са овако гломазним општим санкцијама и манипулацијом финансијских средстава, као што је то случај са Русијом у светској економији, слама се слободно тржиште понуде и потражње, те да више неће бити речи о глобалном свету који почива на логици и макар привиду универзалних принципа слободног тржишта.

Кроз шта ће се показати да више не може бити заправо ни речи о суверенитету држава на основама логике међународног права, као ни припадајуће владавине права у самим државама, чим се последично урушава демократија, али и доборобит народа, како је доведен у питање суверенитет грађана истих тих држава које уводе санкције Русији, јер је њиховим интересима претпостављен виши интерес глобализованих клика западне елите. Те што више ова клика јадикује преко својих медија и политичара о јако злом непријатељу, управо исти ти који су толике ратове покренули и толике људе и држава сатрли, то човек са минимум разума мора бити опрезнији. А кад се још грађани излажу штети и захтевају даље жртве од властитих грађана, а да нису ни у директном сукобу, јасно је без дилеме да је интерес клика елите постао виши интерес држава, а да је самим тим нестао суверенитет грађана и њихов интерес који више не руководи државе, и да је на истим основама нестала национална држава. Него је ова трансформисана у средство глобализованих клика елите и њиховог пословног интереса, који су запалили и цео садашњи сукоб са ширењем НАТО, одбацујући идеје слободног тржишта – зато НС2 није ни смео да проради, чак и кад је коначно завршен уз све перипетије, јер њихов је план сад очигледан, они Русији поново покушавају да отму ресурсе и тиме да продуже своју доминацију и отежају даљи развој Кине и Индије (кад им то није успело прошли пут са Хордоковским – па уместо том нафтом да исплате своју агресију на Ирак, Русија се подигла). Немци су ту само колатерала, која нема поготово сад храбрости да игра другачије (није само ствар претпоставке даље окупираности Немачке, него опште јавности припадања англосаксонском западу и страха да их одбаце).

Данас се историјски одиграва, након дугог урушавања САД, најмање од 2008 године као “доброћудног хегемона”, поново уједињење запада под њеном заставом, али сад отворено по Шмитовом концепту: пријатељ – непријатељ. Значи, више ни не може бити речи о сарадњи међу народима света, поготово не уважавања, па ни мира међу њима. Посебно уз расистичку пропаганду која је узела маха од првог дана руске специјалне операције, кад је као добар дан нечег најнормалнијег водила избацивању угледних Руса са посла на западу и брисању Достојевског из образовања, као и многим другим расистичким примитивизмима, као што је простаклук забране да Руси улазе у кафане, учествују у спортским турнирима. Нису гротескно штедели ни дрвеће ни мачке, јер су ниже – расни непријатељи, ако су руски, па их треба у потпуности укинути.

Очигледно је, на западу више не важи логика најбоље понуде на тржишту, него она као да постаје прави баук “малигне зависности” (од најбољег?) за масе које се успешно препарирају медијима. Док се свима њима одузима право да мисле на своје интересе, слободу и достојанство, јер постоји виши интерес и препознати “расни” непријатељ. При чему сами потцењивачки дају пристанак на посреднички рат који се води како би се нови, по свему тек насилни пословни модел запада остварио. При чему они већ сад бивају прве жртве, јер са спољњег аспекта употребе тероризма присвојене државе са стране елите у глобалној отимачини ресурса, овај пословни модел себичног интереса, овај пут постаје отворено и унутрашњи пословни модел кроз још већу инфлацију која тежи стагфлацији и губитку послова. У процесу, у коме нема више разлике између унутра и споља, па ће и нестати прва зона света као повлашћено место, те ће на крају и те исте западне масе жестоко сатирати у све лошијој расподели која се већ деценијама дуго погоршава (од 70-их прошлог века, кроз неолиберализам и модел економизације и медијализације живота¹ ), али одбијају да уоче везу пројектујући непријатељство на Русију, дубоко уверени у свој свет, какав год да је он постао, кад више не могу у бујици свог света, ни тло да додирну ногом. Док се елита око Барбок и од овакве масе боји, изражавајући страх да су претерали са циркусом?

Поново, уместо елите и народа, свет господара и сад космополитске воке масе

Ако је у било чему Хегел био користан у свом разумевању историје, онда је у борби за слободу, признање човека у модерни (Аксел Хонет) коначног превазилажења ноторног односа господар – роб, који изгледа данас као да се стално враћа. У том смислу је модерна итекако била корисна појава, закључно са стандардом живота већине грађана (начина живота у малим породицама), а свакако је питање да ли на овом нивоу и врсти потрошње, у овом моделу привредног светског система под надаље англосаксонском доминацијом може опстати и у будућности. Те се данас, ако се, не одиграва тек борба за будућност, него и за очување моћи и доминације англосаксонаца у свету, иако прва зона света за многе њене грађане све више губи на значају и враћа се заборављена беда, посебно у предграђима – “трећим зонама” С Саскен по мегаполисима (стари фото албуми предграђа Париза који једино личе на циган-мале, или заједничке спаваонице у којима се на смену спавало у истој постељини поспешујући ширење ТБЦ-а итд све до у 20 век). У нашим претежно космополитски плитким паролама стално се понавља како сви људи желе да живе у ЕУ, јер ови заправо не разумеју економске миграције у њиховој природи, да почивају у многом на општем и бескрупулозном искоришћавању друге две зоне, а не универзалном, хумано чудесном прогресивном поретку. Сад све много јасније видимо, колики талас прети општег опадања првој зони света само зато што остаје након деценија без јефтине енергије и сировина. Пре свега зато што земље у развоју конкуришу за исте, а услужни сектор престаје бити западно ексклузиван. Док ни запад више не може да паралишуће прети са супремантном војном силом и намеће своју вољу. Што све заједно потврђује да много тога није у расподели у основи како треба у светском систему, па онда ни по вертикали, ни по хоризонтали.

Ових дана је на НСПМ изашао приказ књиге С Антонића² о моћи и шта махом философи мисле, што ме је подсетило на упутну опаску К Панајотиса³ , да поред тога што философи по себи немају никакво ад хок право на моћ, да моћ “…од настанка високих култура, моћ, као ни власт и организовано насиље не могу дугорочно и успешно да се остварују ако изигравају легитимитет”. Са друге стране Антонић супротставља да никад није било оволико послушности као данас. Те се посебно на далеком западу више сусрећемо са психички – спонтаним пуцањем људи и неартикулисаним смртоносним насиљем по тржним центрима и занимљиво школама, него са било каквим артикулисаним обликом реакције, јер побуна се не разуме, нити је ову могуће организовати у комуникацијском облику (о институцијама и политици је бесмислено говорити, као све недораслијим).

Уопштено говорећи склон сам мишљењу да и поред тога што никад није било реч о неком потпуном легитимитету моћи (колико год се говорило о демократији, владавини права, институцијама, посебно наспрам аутократије), да се данас у ширем друштвеном контексту дефинитивно реализује општа друштвена регресија од модерног трокружног модела друштва (кругова институција, економије и комуникације који се структурно и организацијски пресецају у националној држави). Које је јасно да предводе елите, а не процедуре као такве. Чим модел, сигурно је како није саморегулативни систем, него историјски феномен, посебно градећи се током развоја капитализма и модернистичке секуларизације – па је у средиште друштвене пажње доспела људска ситуација, парадоксално далеко више хришћански схваћена, сад пропада поново у једнокружни модел, под власт врло мале скупне господара са запада са глобалним амбицијама. Како то показују једносмерни трагови новца ка све богатијем 1% – тзв антена модел расподеле, за који је пирамидални скоро па права држава благостања.

Господара који на западу већ сад скоро о свему одлучују, не морајући да маре више ни за кога, јер се очито нешто необично догодило са функционалном диференцијацијом друштава и њеном управљачком комплексношћу и одговорношћу, па господари могу опет бити потпуно самодовољни, док људски живот изнова губи право на разумевање у нормализованим фантазијама потрошње – неолибералне економизације и путем пуне медијализације друштава и живота. Зато је све зачињено са феудалним правом на безобразно глупе одлуке које медији безобално аранжирају бесомучним толковањима. Брбљаријама оперетског карактера, препуног патоса, оговарања, интрига, императива и јадиковки, а тек шта би будућа светска влада западних господара спроводила у овако јадном стању медијално произведене јавности, ако би се каквом несрећом дозволило да је успоставе? Јесте забрињавајуће, али је детињасто забавно, сва та карикатуралност и лакрдија, као кад дежмекасти дворски пајац Борис жели макар једном да буде право мушко, па би и он да се са браћом и сестрама оголи до појаса као Путин, али обазриво тек скине сако, где ће више, па да му испадне неупечатљиво бело шкебенце. Опет је и све ово пропраћено шалом универзума, кроз појаву мајмунских богиња које гле чуда преносе анти-мушки током својих сексуалних активности (као АИДС некад, понавља се морбидна опомена од некуд, вероватније из саме природе, него што је ко подмеће, јер природа може да се искоришћава а и она да се освети кад се претера, али прошли пут је одвела бахато наопаким одлукама 80-их у антирађање – пропаст слављења постојања, у гендеристику – забаву за изгубљене, да ли ће и сад исто да се застрани, или, отрезни, премда тешко уз зелене као врхунац политичке збуњености).

Док Господари ових дана од запада праве тврђаву, која треба да је сад већ изван сумње у функцији пљачкашког погона отворене глобалне отимачине ресурса осталих. Отуд идеја да се ограничи цена руских енергената, колико год моментално деловало сомнабулно, а онда исто и осталима кад се и ако се изграде прилике, ако се ко помами и наседне, и њима преда власт. Јасно да то делује као неостварив сладак циљ сложене преваре, али се не би догодила ни по први пут у историји кад би се остварила. Зато не препоручујем да се према западу праве нови гасоводи, или, нафтоводи, па ни лнг-терминали, јер ће постати тачке продора новог насилног модела господара запада. Поготово да земље извознице енергената у то улажу и своје капацитете резервишу за запад због наводне добити. Нема од тога ништа, или, ће им на крају “замрзнути” као Русима. Са западом се више не сме имати стрпљења, нити мислити да ће одустати.

Раније сам погрешио, сматрајући да елите запада хоће колико толико рационално да изграде за себе своју протекционистички замак-хемисферу, јер не могу у перспективи да се успешно носе са растућом конкуренцијом земаља у развоју и њиховом развојном перспективом, од демографије, до моћи самосталне контроле хране, воде, енергије, знања итд. Не, они очигледно желе да сасвим одустану од било каквог облика слободног тржишта и да се баве пљачком свим средствима. Зато сад најснажније расте војни елемент и ратно расположење на западу – отуд су и пошто пото испровоцирали и даље свим средствима одржавају сукоб у Украјини (без сумње опремајући Украјину да Руси нису кренули, ови би реализовали њихову Олују што је Порошенко потврдио, а и да није јасно је). Ударајући и недвосмислено Немце за НС2 по прстима (какво слободно тржиште и ваша предност, кад имамо успешнији пословни модел са којим ми из клике западних господара дебело зарађујемо па сад то накнадно немачка елита “разуме”, спремајући свој народ да по потреби буде топовско месо). Те злоупотребљавајући још увек постојећу глобалну инфраструктуру комуникација, финансија, владиних и не владиних организација. Хибридне методе, као што су опште присутни зелени покрети у глобално медијализованој јавности конзумерским парасветовима за сваког по нешто, инфантилног забављачког “џанка” (Постман и Врли нови свет у његовој књизи “Ми се забављамо до смрти” – тако на западу живе свет, остали га живе слично, а отпадници кроз перспективу Орвела, док запад једнако контролише обе отуђене слике, као две стране истог новчића – или се забављај или трпи – мора да ти се да и наративни оквир у коме ћеш да трпиш, а не да ти сам нешто неконтролисано смислиш), наместо култура које кореспондирају са установама људског живота и што је у основи савременог антилиберализма, јер су се установе живота изгубиле у култури која се као таква данас укида. Док већина елите деградира сваким даном само у мноштво бољих и горих слуга господара које махом никад ни не сусретне у мрежном уређењу – тзв бакшиш добитника на даљину. Елите више нису одавно слободни средњи слој, драстично губећи и признање у друштву, у односу на господаре (додатно интересно умрежавање кроз грантове, нво и слично врши управо ту битну функцију наместо слободне интелектуалне индивидуализације). Док без сваког од њих господари одавно итекако могу, лако се праве и уништавају путем мрежа и медија из угла садашњих господара, и то јесте коначно савремени смисао, али је већ и крај либерализма, који се историјски довршава у општој безначајности човека. До чега се каријера термина “либерализам” на крају саморазвила.

Крах либерализма је наступио добрим делом самим доприносом елита. Урушавањем међу њима, модерног трокружног модела друштва елите и хијерархије вредности, пре свих достојанства, права и знања у сложеном трокружном модерном друштвеном моделу. То је изазвало повратак у једнокружни модел друштва господара, свеопштом економизацијом неолиберализма и медијализацијом – свако има само још цену, а и највећа будала у медија формату постаје већа звезда од било ког генија у људској историји. Морална громада и шта год да затреба кроз пуку медијализацију, која постаје небулозни колективни ум. На крају је, да ће се у националним државама, од властитог становништва уз свакако пожељан раст миграната који непрекидно пристижу, а потребни су, јер се демографски убрзано опада због поништавања суштине културе слављења постојања (опште дегенерације установа живота до одбацивања културе као такве зарад медијализованих парасветова, чега је гендеристика само део). Кроз још све већи, сваким даном прекаријат распрострањеног неолиберализма, гомилати растући лумпенпролетеријат, од чега ће се акумулирати нацификовани пси рата (сво то посебно наци обележавање, огавно унакажавање тетоважама људског тела као да су људски телевизори у хистеричној, суштински медијално халуцинативној субјективизацији, наместо индивидуализације) за будући велики обрачун у који ће још једном похрлити са одушевљењем масе Европе. Како је врло тешко овом дати неки други ток. Будући, да су још 2008 “студије будућности” за 2030 резервисале процену од 60% прекаријата међу грађанством на западу (Студија Хорста Опашановског за Немачку).

Ништа друго ни изборне пројекције 2022 Пикетија у Шпиглу⁴ за Француску нису казале делећи бираче у три стратума приближне величине: 1. либерале или добитнике, 2. националисте и 3. левичаре. Значи: 1/3 добитника наспрам 2/3 незадовољних и губитника. Јасно да су либерали концентрисани у медијским машинама манипулације, које предано уништавају јавност (никакву сагласност медијима не треба, нити се питају за вредности – довољан је привид изгледа, за разлику од природе јавности, као што нема новинарског кодекса који их може контролисати, а крилатица да се даљинцем може променити програм на тв-у, а по том онда овај је јел безопасан је глупост). Медији који су у власништву крупног капитала, док продају причу о слободним медијима. Медији за које од свих ексклузивно раде либерали, како и Пикети констатује у својој краткој анализи – ко за кога гласа и међу новинарима у Француској, добили су поново заједно највише на изборима, али не више неупитну могућност да “храбро” владају у искључиво у слугањерском интересу господара зарад све више стабилности, него сигурности и културе живота који следи установе живота онакви какви су. Како 60% јесте свесно свог галопирајућег прекаријата и искључености, живота у погрешном медијском свету (телетина на трпези или инсекти, каква то уопште може бити дилема), посебно какви су им изгледи у перспективи: глобализованих маса лумпенпролетаријата, као вероватног резервоара за псе рата будућих сукоба, јер им мало шта друго остаје у оваквој као данас стабилности. Уз све то у Француској, побуну сељака у Холандији не треба имати илузија да је могућа нека нова саморегулативна промена како је све мање могућ трокружни модел модерне на западу – исцрпли су га, а рекли смо да је реч о историјском феномену и да није систем који може да се саморегулише, као што се не зна за неки нови 4-кружни модел који би постојећи исцрпљени заменио, него за даљи раст мера паноптикума надзора и контроле, који поништава сваки легитимитет моћи (а нема друштвеног организовања без прихваћене моћи, зато се и тежи замени и „воке“ човека кроз хуман+ програм).

Шта треба да радимо са ЕУ?

Уз све ове све очитије појаве у западном свету: 1) спремања сасвим новог пљачкашког модела пословања господара колективног запада наместо слободног тржишта – сад је то једина перспектива коју свету нуди колективни запад (њихов диктат цена за који ће пробати да пронађу коалицију вољних међу водећим земљама у развоју); 2) општу масовну прекаризацију за најмање 2/3 становништва у свом “центру света”. Шта онда остаје полу- или периферији света у расподели, ако и даље пристају на западни светски систем и његову организацију света? Појављује се уз то сад сасвим јасно за нас, и то искуствено, посебно међу нама православним Словенима, потврђено код НациМонтенегризације, те НациУкрајинизације абвивалентни културно – национални расцеп и пропаст друштава кроз вестернизовану комуникацију Бејтсовом шизмогенезом нацификација (зато запад о томе тако баш гласно и наивно ћути, од Хрватске па до Одесе и Донбаса, док баш упорно трабуња о медијском сребреничком спектаклу).

Нама је одавно познато као усташизација са познатим последицама, јер су Усташе пре свега за разлику од немачких нациста, окренути у сладострашћу уништавању према својима и блиским себи у стварању, а искључиво сумануте субјективне разлике, расно бољег. Коначно је потребно рашчистити са појавама. Енглески расизам не подразумева по себи уништавање другог иако га не избегава у свом “мисионарском” налету, али му даје “право” на ексклузивност сурове користи – док сама идеја почива на 18 вековној мисли о уопште праву на предност људи са “добрим укусом” као бољих људи, што је одавно исмејано, али не престаје – значи размишљањима далеко пре еволуционог концепта да само најјачи опстају. Немачки расизам почива на научном сатирању слабих (хиљаде Немаца су судско-лекарски кастрирали) и побили милионе научним декретом нижих нација индустријски, у чијој изради је учествовала немачка интелигенција и то не мало њих. Док Хрватски усташлук подразумева сатирање својих, блиских, ако нису Усташе по вокацији у самозадовољавању расно бољег, схизофрено бивајући и Готи – што највише личи на плиткоумни лумпенпролетерски “хероизам”. Очигледно је код Словенских племена са границе према западу који никад нису имали своју државу, па их запад на овај начин асимилује и шири своје интересе. Монтенгрини су ту најгори случај какве резултате може да прави шизмогенеза према доминантној мекој моћи ломећи дух људи (правећи од њих будале које преправљају надгробне споменике).

Од оног тренутка кад је ЕУ јасно одбила да нас прими у своје редове као државу, што је Коштуница констатовао ми смо морали да прекинемо приступање. Након примера које имамо са НациМонтенегизацијом и НациУкрајинизацијом више немамо дилеме да је реч о тоталној периферизацији и провинцијализацији нашег места живота, јер ЕУ ни у једном тренутку не жели да критикује нацизам, него га или отворено подржава, или га релативизује, не види, сматрајући га заправо за оптималну меру, шизмогенезом разарања словенских нација и њихових држава. Уосталом Усташе никад и нису имали државу без нациста или нацистички реализоване западне помоћи, као што је то била Олуја. Тако је НациУкрајина у нестајању, јер Руси морају приоритетно да зауставе шизмогенезом нацификацију властитог простора кроз некритичку вестернизацију. При чему нас Србе ЕУ на сваки начин пориче, наша права, толико да не желе ни да се сете да је НАТО бомбардовао Србију – свирепо и варварски како сад лако изговарају за Русију, како би НАТО окупирао КиМ, које покушавају све време да отму, не прежући од подмуклости и терора над осталим Србима на КиМ и посебно понижавања режима у Србији који су сами инсталирали 2012, али ни ти још не смеју против народа, него дозирано издају. Док исти режим машта да на крају субјективним чудом (лудила) буду неки други, а не оно што су били и биће. Утолико и оштро треба сузбијати сваки усташлук међу нама, од медија до свих облика организација и кад је под кринком космополитизма.

Крај културе (“канцл култура”) на западу кроз медијализацију јавности

Укратко, на западу се одавно јури погрешни зец – Ланкановски речено. И то има дугу предисторију која се протеже током целе модерне. Није само феномен краја модерне и појаве постмодерне, јер и ова се протеже како то каже Панајотис Кондилис скоро све време у сенци свих тих процеса модерне. Пре свега шта је модерна понудила уместо Бога човеку? Па срећу човека како Кондилис примећује, при том нихилизам је неизбежан, јер каузално није ускладиво са нормативним. Значи нема основа модерни, макар таквих да понуде срећу, као што ни човек није “биће среће” по себи, како је то маестрално изложено у миту о Икару, или, психолошки како се може читати код Достојевског, срећом му се не може удовољити. Тако да модерна није донела срећу ни у једном од својих идеолошких покушаја, него је цео програм опште психологизације понудио тек Прустову варијанту тренутака “екстатичне среће” (а и он је прорекао да ће полови завршити, свако на својој страни – док данас поборници гендеристике говоре од 70 до преко 100 некаквих „субјективних“ родова, исмевајући из своје карневалске непотпуности све природно и његове културне облике код људи, па им нешто сметају „мачо“ мушкарци и жене „принцезе“, а они баш ником не смеју да сметају законски? Док је тек реч оригинално о до 2% популације сексуално девијантних, што је донекле и у границама опште уочљиве „грешке природе“ у људској популацији и за друге појаве аберација, као примера код ментално заосталих, па нас за њих, на срећу још нико не покушава уверити да им дамо да возе путнички авион или да се још боље на њихове потребе ето из воке памети редукује целокупно друштво ).

Стихија друштва и гендеристички језик медија и постмодерних универзитета запада

Могло би се рећи, да је гендеристика уопште, а посебно гендеристички, „родно сензитивни“ језик далеки искривљени ехо у постмодерни саме модерне и то погрешно протумачене, ако узмемо у обзир приговор феминисткиња: да се мучене декларативно „не препознају“ у језику у коме доминира „токсични маскулинитет“ (јасно све из њихове за себе нарације у ексклузивном интересу њиховог пројекта), па треба да се мења по њиховим упутствима. Као да је језик прћија по ком би оне да вршљају по својој памети зато што су толико мучене, још од токсичног маскулинитета, па и језик због тога треба да се мења, како ће тако бити боље за њих, јер их због нових језичких дрангулија (као што су бесмислене екстензије и комбиноване завршнице речи, а у писању, звездице, две тачке, коса црта итд) мушкарци неће више млатити, него ће бити једнакије. Очигледно је да се модерни импулс сам од себе дивље грана, посебно одкад доминантно зависи од субјективизација постмодерне, па тек привидно има везе са концептом: једнакост, слобода, правичност и разум, који је и сам по себи више заменски комплекс: једнакости, слободе и братства људи (како Дерида каже, формуле из које је на пречац убрзо испало „братство“). Док ја концепт модерне видим као спој: достојанства, права и знања, као далеко реалнији дух времена односа људи у модерном друштву, који је посустао кроз процесе надошле са неолибералном економизацијом и медијализацијом (информативних репрезентација забављањем и забавом уместо знања), који су разградили коначно дух модерне препуштајући кроз субјективизацију друштва стихији, у којој као таквој све више живимо. У коме више није по себи јасан, као да није ни потребан однос жене и мушкарца, у наводном процесу ослобађања, и то таквог процеса престабилизоване једнакости који разара саме установе живота, потпуно их у самој основи више не препознајући, па је у току драстичан демографски колапс. Толики, да је оно што се демографских предикција тиче, након скорашњег пика планетарног броја стасновника види трајно опадање врсте која више не жели да постоји.

Што се самог језика тиче, осим што гендеристички облик говора и писања га своди на рогобатну кашу, отвара питање, да ли може бити више књижевности са таквим језиком, посебно поезије, шта се са њим уопште може изразити и како је могуће на њему да разговарамо и играмо своје игре. Док по форми више већ сад личи на некакав „програмски језик“. Пуко технички језик и писмо, где ћемо морати више рачуна да водимо о правилном коришћењу. Као да је наш језик на баш било кој начин упоредив са техничким језицима. Као и да се зна како је уопште настао у свим својим за већину непрегледним могућностима изражавања.

Целу ствар чини још проблематичнијим, што то није феномен јавности него екслузивно медија и универзитета ( на шта се лепе изгубљени, незадовољне и често ружне жене, глупи професори за које је „мушка патња“ што не рађају – значи све оне скупине са особинама које су проглашене за политички некоректне у јавности, па се овај свет идиота не сме коментарисати). При чему колико год и у данашњој стихији је преко 93% изјашњених грађана на континенталном западу је против ружног и сувишног гендер-језика, медији, појединци са универзитета и политике инсистирају на томе као по задатку.

1. Албрехт Кошорка повезује: 1) ерозију либерализма 1960/70, 2) 1968, 3) реформе социјал-демократа у јачању државе благостања, те 4) одрицање од државе буржоазије, и њихову 5) неолибералну реакцију: https://www.youtube.com/watch?v=jYSWycy3Z3I&t=646s
2. http://www.nspm.rs/prikazi/nova-knjiga-moc-i-poslusnost-slobodana-antonica.html
3. Kondilylis, Panajotis, Der Philosoph und die Macht, Junius Verlag, Hamburg, 1992.
4. https://www.spiegel.de/ausland/parlamentswahlen-in-frankreich-gastbeitrag-von-thomas-piketty-a-d801a04b-ed25-4fa8-845d-ff5b927524cd
5. Што је Т.В. Адорно препознао још у своје време изгнанства у Америку. При чему цео његов концепт који је увео у „Дијалектици Просветитељства“ на Одисејевој лукавости, мени не изгледа централним у Одисеји а чиме је уопште довео „мужевност“ у питање (и отворио „лажни прозор“ за потоња медијална, посебно феминистичка, а потом хомосексуална, гендеристичка трабуњања о „токсичном маскулинитету“; поред свакако касније утврђених научних лагарија Маргарет Мид – на страну што су западњаци посе властитог потпуног културног пропадања у два светска рата хтели пошто пото промене након обилних западњачких клања, укључујући индустријска и атомска поред традиционалног дивљаштва), јер је у Одисеји централан крај, ако ишта, а он је у односу Пенелопе и Одисеја и способности за лични однос и самим тим разлику да 1000 и 1, није 1000 просаца – контингенција, на крају испаде полова (један мање више како се то посебно данас разуме). Тако да се не може градити на „лукавости“ премало је, јер не одговара ни чињеницама у таписерији Одисеје, ни целини Одисеје. Видети примера Адорна код Предрага Крстића, Субјект против субјективности, Филип Вишњић, Београд, 2007.