Увод – Контекст Преваранта

Како истина бива скривена од стварности, која то заправо више није, јер се потискују истине времена па и у модерни у демократијама, и то масовно медијима, говори се још само о игри моћи која их надвлада, а онда укусу – задовољству добитника као срећи. Значи само строго контролисано допуштених ствари завладалог провизоријума. Овлашно констатованог фразом као доба постдемократија (Кроуч) или постистина на Западу. Тако да се све више сама људска моћ састоји пре свега од тога да сама укида истину и преварантски патвори стварност, слабећи истините разлоге догађаја, према својим потребама како би саму себе одржала и увећала самоафирмацијама и насиљем зарад само свог насиља, како треба очувати свој престиж, као да је могуће, до краја света (док ни истину ни стварност није могла да укине иако се не појављују у провизоријуму, нити их може надићи, како то неким конформистички изгледа у провизоријуму које је заслепио и због тога су многи људи избрисани). Бивајући само себи сврха по себи – који онда више значај има за друге? Да ли је онда истовремено и граница између добра и зла? Опстанка као таквог и дегенерације (јер на дуже, оваква моћ само разара), нестанка кроз катастрофе или одумирање, колико год живот деловао робусно. Да ли је овакву моћ довољно подвести под ову сад толико хистерично популарну свеприсутну еколошку претњу (као тек замену за све „изгубљене“ истине и сву у привидима сакривену стварност) психологије страха уместо, онолико колико нам је дато, сигурности људског разума.

Деценије све више само себи довољне америчке моћи

У претходници првом Ирачком рату у УН ћерка Амбасадора Кувајта у Америци је изигравала избеглицу приповедајући потресно о тешким злоделима Садамових војника које никако није могла да види. Недуго затим смо слушали, али је већ чудно неразумно постало касно пред догађајима, Америчку Амбасадорку у Ираку Ејприл Глеспи, да су Ирачани обрачун са Кувајтом договорили са Америчком администрацијом. Лансиран је казнена експедиција против Ирака под водством Америке уз сагласност УН. Потом се за нас битно „десио“ Рачак у дрској режији Вилијама Вокера и „објективна“ Хелен Ранте, и закувао се још један казнени рат који овај пут није имао ни сагласност УН, те је у потпуности дошао до изражаја Амерички ратни туризам преко половине глобуса и НАТО лешинарска окупација КиМ која и данас траје као неодрживог плена у форми окупационе лажне „државе“ (опште до комичности небулозног провизоријума Албанци бране „државност“ Косове изједначавајући са одбраном државности Украјине, док је мирна реинтеграција КиМ за многе више него ментално јадне Србе позив на рат). Коначно се за све на свету важно догодио терористички акт од 11.09, за који није ни грађевински објашњиво како су се у паду онако лепо сложиле „Куле Близнакиње“ и она трећа зграда поред која није ни погођена авионом. Уз све је права загонетка колико су то задивљујуће даровити Арапи који су после кратких курсева у Америци за мале авионе, возили Боинге ко Фанђо болиде (да се не говори о безбедносним протоколима у Америци која ни мало увиђавно не поштујући ничије право манипулишу, надзиру, контролишу васцели свет са на све стране разгранатим војним и далеко више шпијунским постројењима, што су згађени Асанж, Менинг и Сноуден разоткрили и објавили са људима и из ондашњих великих медија који су имали људског достојанства). Иза тога су промптно уследила дегенеративна ограничења грађанских слобода у Америци „патриотским актом“, инсценација, махање са епруветом генерала у којој је наводно Борџијски отров судњег дана – хемијско оружје Садама које није пронађено ни након 2. Ирачког рата годинама док није пало у заборав, као и убијених више стотина хиљада људи и уништени милиони живота, али се догодила и перверзија у Абу Граибу, те и у вероватно многим другим јавним и тајним затворима опијене од све мање спутане моћи америчке државе насиља. Насилника склоног отвореном садизму и содомији. Што нам говори о трансформацији од аморалности у социопатски типа глобално владајућег режимаⁱ. Због чега Асанж деценијама копни у сужањству као опомена другим да се не гледа где не треба, док се шири флоскула свака би држава прогонила своје издајнике, па иако пре свега „издају“ својим суграђанима како режим ради и шта постаје у њихово име (да би се једног дана на исти начин обрачунавао и са њима). Док англосаксонски медији и сателити данас само још измишљају обмане, али и производе рутинирано хорор гадарије о злим непријатељима који увек само трују и кољу холивудски из обести, а заправо пуко према потреби англосаксонских центара моћи. Холивудски филмови стварају фиктивну „јавну историју“ и типизацију непријатеља нормализујући лажи. Публицистика шири мистификацију уместо знања, која се не може само подвести под флоскулу да је победници пишу правдајући циљеве, уништавајући објективност и критичност, него загонетно и сам „дух света“ за нас људе.

Епоха и њен крај?

За неке је то био „златни Амерички век“, али не и за нас Србе и не само нас који смо доживели њихово право лице. Оно њихове природе, а не гротескно пројектованих екстатичних привида тзв технолошки нарасле вестернизације до сваког кутка света пре свих комуникацијске „меке моћи“, масовне, медијално-интезивно колонизације света као наводно нове тотализујуће сведимензије живота, несносним, али и непрекидним привидима маркетинга конзумерско комуникацијских пара-светова. Суштински, забавом и забављањем, а тешко је овима поверити сав смисао живот. Пре свега хипостазом перфомативног (очитих примера „медијалних вектора“: помоћу невероватно привлачне брзина, бацакања, вриштања, промискуитетног секса, подметнутих заводљивих лаких блебетања, опште конзумерских површности нових мода и у сталном принудном конзумерском, динамичком измештању економским и медијалним интересом, у општој „женскастој“ непоузданостиⁱⁱ – неутемељене сталне потребе за новим, на крају ничег као нечег) које уништава свако концепцијско и њену изнова упитну сложеност као страно, онемогућава поетско и укида само егзистенцијално у људском животу обрачунавајући се са културом као таквомⁱⁱⁱ, па се не треба чудити данашњој „канцел-култури“. Тако да само остаје заводљива као велики празан осмех експоненцијално растућа глупост из процеса опште заразне индукције малоумности перфомативним (посебно масовне „дигиталне деменције“ сликовне информатичке револуције), за коју је је много важније банална вест колика је задњица Кардашијанове, јер сви медији о томе говоре, и да су им све крпице са Западним брендом у привиду комуникације јер се махом производе у Вијетнаму, чак не више толико у Кини која је постала произвођачки прескупа, у импулсивној похлепи за остварење никад доста профита употребом јефтиног и незаштићеног рада сиромашних земаља, ресурса, сировина, општег смањења трошкова корупцијом и не мање митоманским лажима о једном срећи, али и пендреком кад затреба. Па је такав свет, англосаксонски центрираног глобализма, Фукујама замислио као „либерални крај историје“ (који се сам 2008. почео да урушава, значи отприлике 16 година од Фукујамине објаве).

Ми Срби и епоха

Поред свега што нам се догодило, овакво познавање света раширено је и међу нама, чак надмено код многих, па и код пусто шалом наметнутог председничког кандидата у покушају Поноша, преко на „услузи“ Ђиласа, за ког уопште није јасно да ли било шта разуме, јер кад говори то су све флоскуле без главе и репа, него изнова императиви и претње, па је од дрског бунџије дозвољено младости, постао поштар лоших вести злоћудних центара моћи – значи, увек једнодимензионалним претеривањима. Зато док гледамо махом ове стално једне те исте по тв-еима који се упорно изнова диве Америци и опраштајуће заборавни обожавају њихову гротескно забављачку „културу“ (посебно медијалну – Неил Постман), неретко се намеће тек испразност, још са помодно ботоксом отеклим уснама, како се у „воке – испражњеном“ тоталитаризму „нове осећајности без разума“ једино препознају (преживајући у плитким осећањима без разума, и разумевања места где су, а тим и коначно без знања, као својој мери „грађанске пристојности“ која се своди на у свему једино заступљену малограђанштину и отужну површност зашећерених водица из увоза). Ти сигурно неће стати док и Србија не постане воке провинција америчког света, и којима су искључиво изговори непочинства СНС двора и њихове камариле, која са увелико „дворских“ позиција режима по дубини и ширини експанзивним паразитским интерсима, тако и нестручношћу, уз све очитију тупост, допушта само примитивизам, поквареност и подлост у Србији, симулирајући „степен блискости“ у друштву – разумевања и саосећања људи, програмираним медијалним интимизацијама (не само интензивним ријалити програмима), уместо политичке интеграције друштва и културне јединствености око вредности и величине човека у којима би се у јавности разговарало.

При чему ми нисмо у овој епохи толико уопште блиски и поред дружељубиво препуних кафана, него су многи пре бешћутни, нарогушени, далеко пре равнодушни него што излазимо у сусрет, више од уског круга рођака и негде статистички у просеку од 6 до 10 пријатеља. Не мислим да било где посебно у оваквом моделу друштва ствари стоје битно другачије, вероватно су и горе, посебно од примера фазе „ризико – друштва“ како га је У Бек насловио, раста једночланих домаћинства и високе радне покретљивости кад се нигде објективно не може ухватити корен у похвали „номадизму“ опште економизације као доминанте друштва уопште, посебно глобалног, за који важе критеријуми и то искључиво: који се посао ради и колико си плаћен, и за све друго се очекује да се остане „отворен“, заправо крајње површан и потпуно отупео, јер шта може мали човек пред таквим мејнстримом (још да не буде човек), на шта се своди друштвени образац савременог човека, док очигледно помућена осећања, јасно дивљају, делом се утапајући у петак – субота пијанчењима програма „енглеског дана“ као стварног имена модерне, јер је од њих и дошла. О овом засигурно треба на другом месту више написати, али дневна рутина и њени топоси већини људи изгледају Богом дани, али да ли је тако? Колико се примера на Западу разликује Ле Гофов рано средњевековни дан у градовима и његова правила, којима су такт давали црквени звоници од викторијанског времена и индустријског дана – да ли је људе ослободио? У којој се мери разликују од савременог „радног дана“? Шта тек они испуњавају, који су му циљеви, како се организују. Да ли су они нужност или својеврсна идеологија максимализација прогреса, кроз максимализацију профита, без обзира на отуђење човека, како би марксисти рекли и савремену тезу како је похлепа „добра“? Као што свакако поменута суманута викенд пијанчења нису само особина Британаца. Зато и јесте питање колико и како нас одређује овакав „модерни“ ток времена у друштву, осим примера законске и медицинске контроле времена што је Фуко истраживао (са студијом о надзирању и кажњавању, те осталим његовим студијама)? Статистички дан за далеку већину људи у енглеском модерном „цивилизованом свету“ протиче дугорочно омеђен са 4 константне функције истовремености за све, стоички из дана у дан: време транспорта, време рада, време седења код куће и време спавања. Уз да је поново све ранијој животној доби и код нас, али и све дуже у старост, јер се живот продужава (а многи су принуђени поново да раде и у богатим друштвима). Зар се и код нас није појавила реклама да супермаркети упошљавају млађе од 18 година (статистички на западу се радна снага прати од 15 година), са довољно је завршеном основном школом, уз маркетиншке сретне шлагере, за џепарац, значи између осталог испод цене? При чему ми у нашој јавности, ништа ни о томе не причамо, него влада типично провинцијално прихватање, без речи, као ствари „вечности“.

Две стране истог новчића и „трговачки“ језик

Њима заједно (космополитама и дворјанима) можда су методе различите, али имају сасвим исти и на крају заједнички циљ. Једни, малоумно служећи новом воке тоталитаризму осећања без разума. Какав концепт, као кад само „трговачким језиком“ коме се све може и ништа не мора бити тачно, пророчки изговарају, кад нас приме у ЕУ има да се радујемо, ма колико да им је пута речено од тога нема ништа, уз ако икад лова у мутном. Иако ни то нема значења у општој кризи ново настајуће организације света, па није онда само манипулација осећањима и гротескна трговина „митским–флоскулама“, него ти пре свега само продају себе (и то зову „демократијом“), како другог садржаја нема, али су они упорни дискурзивни агенти против властите државе и народа варајући и љутећи се, кад им се каже да су преваранти док због тога безобално подржавају туђе интересе. При чему су и горе кад су за то плаћени и у договорима, па су њихове заблуде и ниске побуде, јер уосталом не постоје реално важећи „стандарди ЕУ“, него искључиво стања ствари у појединим државама које су још увек у ЕУ (пошто је и ЕУ замишљена^iv као наднационална и сасвим антидржавна творевина региона, што је као пројекат одбијено и пропало, него се сад велике државе боре да оне преузму контролу и остале мање државе отворено периферизују). Нема ништа заозбиљно стварног од тих толико хваљених европских стандарда са њихове стране осим огромне корумпиране, саможиве бирократије којој нико не може да стане на крај служећи разним ексклузивним интересима, а не било којим „грађанима“. Намећући питање чија је то организација и колико је уступака спремна да понуди грађанима и да ли безусловно – које ту суверен (најмање је по Русовом концепту)?

Други, због искључиво слепо – примитивног апетита себичног преживљавања, који никад и нису били превише сами способни за културу: ни за сложене мисаоне концепте, ни поетске прелазе, још мање за освешћену егзистенцију, него су масе маргинализоване у историјској подели постали потпуно лумпенпролетеризована руља транзиције у друштву без поретка, а сад су коначно самозадовољне разуларене слуге СНС двора који док траје и они уживају у пиру само за њих. Док сва оправдања која слушамо, да се само они могу својом сировом, слепом глађу саможивости као да је некаква „национална виталност“ супротставити најезди скакаваца „глобалних провинцијалца“ – космополитима, који би да нас уједно потпуно малограђански периферизују и провинцијализују је обмана као и самообмањујућа представа посматрача, а не чињеница, они то не могу по себи никад, већ мора постојати и за њих место поретка живота. Чему су они искрено суштински супротстављени. Управо га исти свакодневно тупо субјективно саможиво себи беспризорно у корист поништавају, у том завладалом предимензионираном ја, у лику свог вође који заносно може шта хоће да изведе, па онда и они. Као што је чак ако им се прохте, задња нискост, избацивање деце из обданишта, а ни вођа ову беспризорност не жели да анулира јер би оштетио властиту „ауру“ свемоћи и ослабио њихову приврженост.

Хајде што не одговарају кад згазе неког колима што је постала одлика српске елите од 2000-тих склоних беди а не људској величини, као „ново“ саморазумевање српске елите од тих дана, да више нисмо сви ми један народ, који заслужује да има заједнички културу и етички и естетски. Што уопште „инвеститори“ као полубогови дивљају не ретко перући ко зна чије паре из криминала и корупције, па старе жене морају да узму правду у своје нејаке руке (испаде жена по неким одвратним медијима „филмски“ специјалац – убица). Што негују произвођаче ћевапчића од људског меса у својим редовима док и на њих не скоче. Што су у основи до краја довели транзициону промену, да се за реч не зна, нити за дела поноса, части и саосећања. Што се уопште више антикултурно за живот у сложености концепата, поетике прелаза, на крају, као и на почетку целине и њеног места – Србије за нас, не зна (него се или „космополитски“ самозбуњујуће блуди у некој наводној универзалности или саможиво пада у себе транзиционог ДС – хаоса „Само се једном живи“, а сад СНС мафијашког дворског друштва), па се уопште за ред и поштовање не зна. Нити их ко може поучити, него ће га канибалистички прождерати, а не опоменути се, од фигуративно преко својих једино суманутости орјентисаних медија до потпуног егзистенцијалног уништења. Како је све још у њиховим рукама. Двора који још увек изгледа све може, али док им Америчка амбасада не покаже њихово место и да ми живимо у америчком провизоријуму у лику двора као лутке на њиховој руци. Посао на који многи Срби у реду чекају, у пониженој и сваки дан изнова превареној Србији, ако би се лутка опасуљила и почела да мисли, па се и ова пре свега грчевито труди да продужи свој намеснички век по до сад испада несумњиво сваки цену (као што ни цела прозападна опозиција нема ни једну другу намеру). Двор се уосталом претежно и по томе ће остати сигурно познат бави националним маркетингом што се државног посла тиче, док гледам како је преко оних решетака ограде око Председништва, које тек од СНС-а тамо стоје, навукао српске заставе, које су све прљавије не схватајући да је то још само понижење за заставу и нас посматраче. Биће добро ако само по тој штети сви они на крају остану упамћени, а стварно доброг су мало оставили, што се нашег опстанка и будућности тиче (нек пробају да виде шта у будућности значи све то што себи сами приписују да су урадили, бојим се да ни методологију за то не знају, јер о том ни не мисле).

Прилагођавање, без историје

Власт СНС-а је у сваком погледу хаотична, прескупа^v и штетна, јер само тако могу трајати, а не што вреде и сами то знају док се кревеље по Скупштини, да су они само гори континуитет истих тих предходника које вређају, исмевајући се заправо и себи и њима у „хвали“ опште националних брљотина и немоћи. Још више су срозали српску елиту и њене способности. У феномену општег опадања националне државе која је једино остала способна за прилагођавања, а не за свесно очување и стварање властите историје. Данас и далека већина народа несвесно по резултатима националним изборима сама томе тежи затрована од медија као укупности, личне беде и једино прилике за грабеж (мало има места за другачију „животну писменост“). Па се друштво „затвара“ мафијашки у двор све горих, који га бахато изједначавају са државом. Навелико саможиво упропаштавајући државу (не разумевајући шта је то целина државе, а не само прилика за пароле, јер њихова стратегија живота није постојање или макар опстанак него преживљавање). Значи, на том послу нису само некакви странци који би да нас упорно провинцијализују и периферизују, и да би то остварили заправо безумно покушавају да нас потпуно у не тако више далекој перспективи избришу (посебно у односу на друге народе на Балкану). Него им СНС суштински више у томе помаже, и више него већина предходних, него што им својим невероватним усавршавањем „хаоса“ наводно као одмаже гомилањем хиљада микропрепрека појединачних самовоља (а по неко од њих још обмањује себе или ипак пре сви слепо узимају бакшиш за уништење властите државе) док шире несвесно, непросвећено и на крају баш све пролази што странци желе. Једино што се лаже, и баш сви велики медији обмањују – посебно РТС. Напросто је реч о феномену, да српска елита под „духом“ СНС ни културно, ни организацијски није способна за аутопоесис, него искључиво за прихватање свих могућих диктата, уз можда мало затезања, ради пре свега личне користи, чак ни за нешто сложенији процес прилагођавања задњих трагова државности. У том смислу треба разумети и констатацију и захтев СТ Протића^vi, да нисмо способни за државу, ерго треба све безусловно да прихватимо, допуштајући пуну периферизацију наших интереса и провинцијалзацију културе живота. При чему савремени рат није Хантигтонов сукоб култура, него западне антикултуре против култура, у задњој плими пљачкашког модела опадајућег хегемона. Како у моделу који је он резервисао за будућност, нема више места за човека (шема модерне, овај Блог).

Опште су, космополите и дворјани, противници култури ослоњеној на установе живота^vii, која ће од себе историјски наталоженим познањем живота у својој традицију, одржавати опстанак у којој човек стасава, уместо само пуко преживљавања. Верујући у националну спoсобност да стварамо властиту историју. Људи који одлазе то чине не због тежине историје, него насупрот одрицања, изгубивши веру у нашу историју, па одлазе због макар лепшег преживљавања. То и неки коначно добијају, али не и опстанка, тамо тога за њих нема. Могу само да се асимилују (отворено друштво је илузија као и потоње мултикулти) и у дугом ходу генерација чекају као странци своју шансу макар за друштвено напредовање. Мало је са другачијом судбином. Иако у другој генерацији већина ни не зна свој језик; о постојању да не говоримо – то су потпуно заборавили као и сећање, јер које личне претке могу да премећу по својој глави како су се они носили са судбином на овом њиховом новом месту живота и шта онда могу да разумеју о себи и свету, ишчупани и трајно дезорјентисани? Индивидуализација није довољна да опише човека, још мање субјективизације са својим фантазијама, него је итекако важна целина „места“ која је присутна у свакодневном животу свих људи – народа генерацијама. У јавности. Битна на универзитету, међу људима посвећених знању, чега, па јасно „вишег реда поретка“ постојања кад га има, а код нас га скоро па нема, као што нема домаће школе мишљења (никаквог знања о целини места, припадајућем „систему“ и зашто га није могуће имитативно имплементирати пуким преузимањем као опште идеолошке конструкте – марксизам или стандарде – ЕУ/ демократије погодне тржишту). Коначно јавност места (а не затрпавање са „светским вестима“ од политике, филмова, мода до спорта итд), без које нема ни културе, ни образовања (нема „приватног“ знања, ни језика, осим за лудаке, идиоте и лошу власт) – јавности коју сви ми стварамо и критички у односу на „место“, а не искључиво медијални привид наводних универзалија, у стварном и слободном друштву, а не медијализованих пара-светова који све мање простора остављају јавности људи.

Нова воке – осећајност , субјективизације, уместо разума, културе и осећања за драго и важно у новосмишљеном свету господара са Запада

Поредак и очување реда и способности, како обичајно, тако и нормативно, чињенице су које нас граниче као друштва, државе, са окружењем мање или веће стихије ради наше културе живота и добробити од памтивека. Према томе одржавати ред и због њега практиковати традиционална афирмисања људи и процеса у друштвима која трају и постигла су постојање^viii и очекивано управо културно и државотворним искуством одговарајућа искључења, како институционално нормативна, али и обичајна које институције препознају, али и не регулишу из разних разлога, неки пут зато што је садржај превише комплексан, показују се народи који су способни за еволутивно историјско трајање. У основи, за трајања избором промена.

Данашње време посебно одликује, путем опште медијализације, привидно оправдана борба за „родна“ права иако ова води великим штетама и на први поглед слабо се види ко може од тога да има корист, јер хомосексуализам је одавно декриминализован, а његова афирмација је била и остала бесмислица. Те се цела ова појава све више се види користи заправо као оруђе у борби против људског друштва као таквог, растом друштвене хаотичности и тамо где је до скора није било. Тек је реч о новотаријама у људском понашању (медијално – конзумерски нараслих задњих деценија), а посебно хаотично у основи пре свега напразно измишљене и нормализоване различитости између људи, као Бог зна колико велике (све изразитије стихија – друштва запада и њихових медијалних пара-светова, које шире глобално на све) и под све гротескнијом формулом „људских права“, која немају баш никакве везе са трајном друштвеном напетошћу између јединствености човека и једнакости људи, те представљају „силовање политике“ и много чега другог. При чему се шири као пошашавела похвала педерастији која би да нам се, једино ново са њима, свима нама меша сумануто у живот. Приде би они хтели са својом хистеријом (ко има сумње нек прочита „Госпу од цвећа“ Ж Женеа, како ејакулира док немачки авион-ловац митраљира његову избегличку колону) да разарају сам корен живота уопште, да би им овај свет наводно као одговарао. Што је у основи процес субјективизација наспрам елементарних увида разума, контра основној чињеници која све више губи на важности у постмодерни, да свет није оно што ја замишљам да је, а још мање се понаша како то желим, а што ови пошто пото не желе да уваже и данас то могу кроз гендеристички пројект и много шире да примењују. Па се људи забављају не ретко површностима, а у горем случају сулудим фантазијама и приде још патетичним осећањима (ова сигурно нису ни разум, ни чињенице, ни знање).

Медијално промовисане потребе педерастије и раширене су на пуко тек суманутом скоку нарцистички разобручених осећања, па слушамо за хомосексуалце: „и они су нечија деца“ – што је сигурно истина, или, „њима треба брак и деца“ – што не може бити, али ко више мари у свету лажних воке – осећања без разума. До те мере разобручена осећања су и против како саме стварности и њених чињеница, и уопште могућности функционисања разума као таквог, али исто тако су ова против осећања за драго и важно која припадају махом породици и очито трајним вредностима, који овим воке насиљем бивају доведени у путање.

Уосталом, у животу не може бити још увек толико размаженог, као принцеза на зрну грашка, игнорантског срећног комформизма за људе, да не мора да се живи са изазовима реалности. А неки су изгледа управо то пожелели. Па како тога не може бити, хајде да отпишемо до самог краја стварност, релативизујемо до лудила и глупости разум и исмејемо нормална осећања. При чему ови захтеви сулудо треба још да промене и природу брака, родитељства и њихово место у човеку и заводима друштва, док то наводно чудо побуне осећања уопште не припада „установама живота“, него коначној потпуној дегенерацији и њој својственој релативизацији разума и збуњивању осећања, стварајући глобалну воке-руљу слабоумних. Што су млађи, то је боље и данас већ теже да на силу сексуализују децу обданишког узраста.

Занимљиво је што је политика толико укључена, много више него у многе друге далеко важније агенде. Док, због ове гендеристичке агенде и наводне „позитивне дискриминације“ ових случајева „јединствених људи“, спремна је да посегне и за драконским законским мерама, као и самом забрану слободе говора, а нада све да се супротстави демократији као таквој, како је већина, без изузетка сама основа демократије (за свих 26 познатих важнијих теорија, што демократских пракси, за које је све већинска одлука без изузетка основно правило^ix). При чему се тежи да се због њиховог начина живота, свима нама промени наш сам живот и наших породица. Као уопште место и смисао породице у друштву и животу човека. Више одавно није ствар да толеришемо и да нас се заправо не тиче, као што нас се не тиче шта они раде, него се њих тиче шта ми радимо и како то радимо, па би да се то мења, од родитељ 1, родитељ 2, до осталих небулозних глупости, и да је сасвим ненормално, да се ми томе супротстављамо, што је већ занимљива перверзија како припадника ове скупине, тако медија, политике, као и наводне науке одакле је потекао цео овај родни дискурс. При чему је само лудачка чињеница, да се укидају „установе живота“ (па и људски опстанак) девијацијом саме природе у самоубилачком трку целе људске врсте. Макар оне на Западу, јер другде то не пролази, и све ће мање, што су јаснији захтеви и манипулације гендеристичког пројекта, и докле он заправо досеже са својим халуцинативним захтевима.

Да се тако лако утврдити опште, оно што се некад знало, отприлике, да је аберација природе код човека отприлике 2%, били они идијоти или педери и лезбејке, па је „Грешка Природе“ од 2% у људском дизајну природе скоро па изгледа константна маргиналија. Исто, и да свакако у природном дизајну човека нема сулудих вишкова. Као што још мање влада некаква сасвим онемоћала збуњеност природе, јер не би ништа преживело у режиму саме природе. Као што је глупо питање да ли треба да буде зечева у тој истој природи, као „принца непријатеља“ да нахране многе гладне. То је природа и наш свет. Људски „дизајн“ је и те како задивљујуће чудесан у својој моћној сложености, био природни или Божији, како коме драго, те се неко очито спрда кад све хоће сцијентификацијом да напрасно редукује на „хормонални статус“ и сложеност сведе на случајност „вишком компоненти на располагању“. Па да аналитички и напамет комбинујући напразно пеца где му није место, као да је човек техника као „усисивач“ јер му дотле досеже имагинација. Значи, људски усисивач са по избору различитим наставцима који требају али као што знамо и махом не требају, али ту су у „кутији“ – ако затребају, како наводно хормони кажу, а не да је реч о аберацији природе и то од 2%, него све је „аналогна“ аберација, свих 100% људи (јесте да је захваљујући медијално рекламираним помодностима данас наводно стигло до 25% случајева међу студенском популацијом на америчким воке-универзитетима). Каква глупост, као што је изгледа отворено глупо у српским уџбеницима биологије, и још горе је док биолози покушавају да се бучно ваде махнито играјући против саме каузалне целовитости природе у свој њеној још увек недокучивој сложености, а што би требало да је управо њихов предмет, ако га уопште философски разматрају, а нису само занатлије – шустери који изгледа уче из скрипти које само личе на књиге.

Посебно лако претерују неки западни културалисти у овој ствари, тако испада да „теорија рода“ претходи самој природи у људској историји и искључује је, па самим тим и „установама живота“, смештајући нас мимо света и природе. Можда је култура наставак еволуције^x, али јој свакако не претходи, ако је икад било, него је лаж „подметнутих костију“, како дуго већ ништа не еволуира, понајмање човек, али се и нешто слабо сам човек у основи трајно културно мења него пре пропадају читаве цивилизације, потврђујући суштински значај природе, као једине одреднице тзв „дугог трајања“, за коју је генедеристика маргинални виц помодности са циљем управљања друштвом преко теледиригованог понашања људи од неколико деценија на западу наспрам непребројивих еона са којом се идеолошки жели сумануто човека да промени.

Заправо се парадигматским модама (како их Брдар смислено критикује), као што се изразито манифестује код гендеристике, ова иста епохална грешка резоновања понавља у свему (одбацивања целовитог и синтетичког мишљења), умножава се и редукује човека на свој експоненцијално растући свет схизофрено аналитичких и комбинујућих фантазија – коначно да је људски живот нешто „друго“ до чега тек треба стићи по мом разумевању овог што се догађа. По Панајотису Кондилису почевши негде од 1850-е се шири аналитичко – комбинујући комплекс. Искуствено као све више стихија – пошаст привидних ослобађања, проглашених за прогрес човека, више него што се може доказати (њега по Кошорки и не само њему нема што се самог човека тиче, чему је још Монтење био близак са својим скептицизмом). Коначно опште деконструкције која је започела са овим наводним рашчаравањем света зарад заправо мноштва програмских и идеолошких митологизација и фељтонизација света и на крају само парола и медија-маркетинга у агенда – сетингсу медија. Све, као да се стварно нашла, али схизофрено веза између нормативног и каузалног, па је исто у физици и код човека и друштва на медијима, а заправо ништа није ново, нити може бити, него се пало у нихилизам и коначно постмодерну – тзв крај великих прича, што не значи да важе „мале и могуће шашаве приче“. Како у виђењу узрока, тако и последица. Па утолико сви ми присуствујемо општој западњачкој „субјективизацији“ света воке осећањима без разума и стварних осећања за своје друштвене масе, које више немају право на старомодно трајна осећања за драго – породице и важно – вредности. Томе служи и овако напета свим средствима махнита промоција педерастије, јер ова својом животном абвивалентном произвољношћу и промискуитетношћу без било какве људске перспективе (за то није био довољан феминизам, јер оне увек могу да се предомисле и удају, и заснују породицу) искључиво тренутног перфомативног живота лакше премошћује све раширеније контрадикције и парадокси Америке ненаклоњене егзистенцији човечанства, и друштва. Зато се пошто пото жели да се легализује имитативни брак и породица и да као паразит преузме улогу породице у друштву. Чиме долази до коначног раскорењивања човека гротескним гендеристиким бесмислицима, док број гендер типова вртоглаво расте у нестанку света људи, новог вештачког друштва, спремног за као што је Латур уочио „хибридно“ друштво људи и техничких ствари без културе и човека у новом још само „упакивању“ где више неће бити разлике ни по чему између биомасе и техномасе за управљача.

Утолико разум мора бити сасвим дезорјентисан, а стварна осећања за драго и важно сузбијена – то је искључива улога примера родитељ 1, 2, 3,… као и сва остала тирада о роду, људским правима да уништавају установе живота човек, зарад будућег техно-симулакрума. Премда се пожурило, јер још нема услова за скок у такав технички свет (губици Мете то управо показују), ни техничке, ни људске спремности, те велики преварант који стоји иза свега тога, још не може да се радује уживајући у свом добром укусу победника (сад већ над људима у целини).

Транзициони добитници као трајни номади на погрешну западну страну који нестаје у стихији

90-их година прошлог века, у новим транзиционим земљама ка Западу носиоци овог процеса као што се вероватно очекивало била је домицилна елита „аморалних паразита транзиције“ приступајућих земаља. Они су своје земље сами коруптивно предавали западним олигархијама на тацни по наметнутом узусима Вашингтонског споразума, којим се општа приватизација легализује у бесцење за интерес англосаксонских отимача ресурса транзиционих земаља (што је била и коначна победа Труманове доктрине^xi, кретања земаља ка Америци у неколико Хантигтонових таласа наводне демократизације). Демократије која нам на крају пре свега „доноси и стабилизује“ општу економизацију и тоталну медијализацију живота друштва уместо демократије (не само у растућим захтевима економије који по Монт Пелеринцима који су на крају дочекали своје, наводно нешто свима даје у очекивању бесконачног привредног раста неолиберализма, што баш није случај, напротив, али и поред тога овај свет се пре свега сломио у брбљању медија). Био је то дуги тријумф Америчке демократије које иза себе итекако и даље остављала, и на све више места темељно спаљену земљу, уништене људе и односе (па једино миграције преостају) и саму власт над људима у рукама не више само аморалних него све очитије социопата који су се можда ређе сретали и у варварским данима (шта рећи о М Олбрајт која је сахрањена са свим почастима, шта је била, кад је олако правдала своје учешће у убиству стотина хиљада ирачке деце у америчком војном туризму на другој страни света, али и оних који су јој одали почаст?).

Транзициони добитници су сасвим довољни за њену реализацију, како се заправо транзиција и мрежно одвија, а не демократски увлачећи транзиционе земље у нов свет ризико – друштва, а без одговарајуће инфраструктуре (па узрокују општу деиндустрализацију, беду и миграцију кадрова), и сад већ више од деценије стихија – друштва. Они ће исто тако постати са временом искључиво космополите окренуте Западном интересу (што се од њих и очекује). Посебно кад напуне у пљачки и покварењаштву (корупцији) бисаге ништа их више у властитом народу не може задржати, јер и то јесу били људи од раније без корена и очито необавезног разума, сами склони искључиво саможивости. У супротном не би ни никад радили шта раде и како сами раде. При чему нису ови никакви „срећни“ добитници на Вавилонској лутрији како би Борхес рекао, а какву нам причу, али афирмативно о транзицији продају медији. Приклањајући се као да су потписали Фаустов уговор са ђаволом, као речи В. Блејка: „… а онда наиђе ђаво сами те намигну“, ни Бог, али ни човек више (а можда и тачније Достојевски у „Великом Инквизитору“ спремности елите на толику превару да њима ни ђаво више не треба, до порицања самог Бога и кад делују у Његово Име) провизоријума моћи у коме све мање има права на стварности и истине. Те све више ризико – друштво, замењује, стихија – друштво Америке, која пре свега сад полако гута преварантски земље у својој орбити, где су добици већи, сматрајући их можда за прасиће које је сама гојила, а онда тек прави штету својим традиционалним жртвама и непријатељима, јер им треба све више. Зато ће америчка елита бити још неко време врло успешни добитник, али све ове остале, поготово пре свега транзиционе елите из њихове нарасле орбите земаља које је успели да усиса неће, из различитих разлога. Пре свих што су воке трендови у Америци и најдаље отишли, па ће имати најмањи отпор код себе, док ће остали почети да посустају у унутрашњим конфликтима у све већем узајамном замерању (не само што их Америка исисава и вуче за собом) и то ћемо прво гледати у Украјини. Док је Америка сама и пространа, а и одувек су мешавина народа без било какве заједничке културе. Него су тек простор бескрајног црнчења, по мало забаве и пуно медијалне приче о забави (3 димензије Америчког света). То их и разликује од Русије, која иако је далеко већа земља створила је заједничку културу. Те су све њена остварења и заблуде, заједничке величине. Зато се не одричу не само балета, него ни царског времена, ни комунистичког, ни времена пада, ни успона, како су сви заједно у томе учествовали, ови данас, као и они јуче и зато се не одричу ни прошлих, а онда вероватно ни будућих, јер то је њихова историја. Док у Америци није случај, тамо је свако за себе од свог рођења до смрти, а заједнички су само филмови и оно што пропаганда направи на кратко. Зато ничему не могу бити привржени, јер ни немају чему. Немају љуску величину која постоји и као идеја. А у Америчком свету који шири глобално, више нема светаца, мудраца, законодаваца, хероја, уметника и многих других, него само медијских звезда.

Адорно и лукавост

Давнашње запажање заборављеног Адорна, како је Америка пример земље без културе, није било једино, што је понео из свог избегличког боравка тамо, него је вероватно дубоко утицало да коначно страх и „лукавост“ буду оно суштинско за њега са чиме је човек изградио своје преживљавање у свету у његовим књигама. Те кад Вучић спомиње врдање у свом обраћању из Њујорка – зграде УН, а ово изазове подсмех, више говори о незнању света и суштинском непознавању преварама склоне Америке. Онда и да медији који колонизују нашу јавност и културу јесу пример гомиле срамних глупана. Поред тога што су им маргине тривијално искључиво интереси власника, па поред тога што нису способни да пренесу биће догађаја са макар почетним разумевањем, ограничени су и углом гледања власника или руководства као РТС-а, који сам врви од отупеле успављујуће лукавости и коначне летаргије, па је потребан стални хигијенски отклон од њих, да се макар не губи време на прежвакавања њихових ведета о нечијим интересима, који свакако нису наши, него јесу били и остали ексклузивни. Уосталом РТС ради у том режиму од кад постоји, фалсификујући стварност, јавност и истину – и сеју тај „пелцер“ на све остале медије у Србији, као доминантни медиј и расадник кадрова за све њих. Тако да није ни могли да буду ни брана пре свега ЦНН афилијацији, немачким, који сигурно да ни немају другачијег до само интерес својих далеких оснивача, њихове перспективе, коју покушавају да представе преварантски као и некакав наш сулудо светоназор. Док и наша наука провинцијално рециклира са временским заостатком западњачке мисли, које су без сумње искључиво флоскуле у својој особености за нас, никад недосежући до језика науке нашег живота и друштва у јавности. Врло су ретки и скрајнути другачији гласови научника међу њима. Тако исто Немци сами јавно кажу да само следе англосаксонске мисли данас, али са 10 година заостатка у односу на англосаксонске изворе уз висок степен условљене аутоцензуре према мејнстриму, отворено препоручујући да се критикује тек на крају каријере, кад вам нико ништа не може, јер каријеру другачије нећете ни имати. И то су онда управо демократска друштва? Међутим, да ли је то довољно за више од оног да се спаси властита душа – да ли човек треба само тако да живи?

_________________________

Преварити преваранта

Феномен, са којим се сусрећемо у дубоко политизованој јавности Србије не само на медијима, него међу нама по кафанама, славама и другим местима разговора јесте фиксација да режим „Обреновићевски“ хоће да „превари преваранта“. Па му због тога све остало треба гледати кроз прсте, и онда кад без сваке сумње подбацује, издаје и пљачка, јер тим нас у сваком случају ускраћује, онеспособљава и унижавајуће нагрђује, чинећи нас горим људима, него што јесмо, а одавно се величина човека не практикује и не препоручује међу нама (док тамо неки дивљак може децу да избацује из обданишта у нараслој ситуацији „можемо да радимо шта хоћемо“ општег немара и неспособности за „виши ред поретка“ сврха и смисла). При чему једна од основних идеја наше историје треба да је, да коначно сами толико оснажимо и за себе, да никад више не долазимо у трагични оквир обреновићевског исхода (и за то никад није довољан новац). Својственог слабим пред јаким и данас. Па се тако закотрљала Садамова глава, Гадафија, Милошевића и многих наших ратника и вођа, а и исто се од Руса тражи у сад већ пуко машти Запада, да се деси не мање него са Путиновом, јер он само наводно срља из грешке у грешку, болестан је јадан, луд је, по уиграном блејању западњачких медија и њима колонијално придружених трабаната и у Србији. Публици, којој је на тај начин најлакше да не мора сама да пропита резоне и акције својих режима, заправо све отуђенијих од демократских начела. Како то што раде није у интересу самих грађана, него глобалне Америчке елите која је отела државе. Зато још више увесељава, кад се обрачун између Америке и сателит у њеној орбити и Русије, Кине начелно представља као обрачун између демократа и аутократа (премда постоје гласови као Давида Прехта и ко, да медији у Немачкој управљају политиком^xii неостављајући ни најмање простора демократији, али нема сагледавања ко је иза тих новинара, медијалних структура и плаћа их, како се у том не малом него масовном, свакодневном, мноштву објава великог броја медија види и унисоно исти став и чак исти рукопис – сви другачији су потиснути на маргине интернета, осуђени на нестајање у дигиталној деменцији, као да је квантитет довољан да прикаже стварност и њену истину).

Утолико наше националне хоровође по медијима умишљају да су некакви језуити док се брецају на сваког ко се спомене критички реалности СНС дворског режима међу нама Србима, а онда се логореично губе у „фолклорној религиозности“ и „осећајном дивљењу за српске објекте кад их држе у руци“, те се са приговорима има одмах прекинути и због тога одушевљења. Подругљиво у дивљењу заправо простоти прекида се сваки разговор, као испразно „философирање“, до чега наводно наш народ уопште не држи (нити се тиме било кад бавио – природом ствари и шта можемо да доживимо и разумемо, што није тачно, како је по Слободану Жуњићу српски језик проширен властитим философским речником пре многих других европских у раном средњем веку). Као што ни један Језуит не би дозволио себи овакво кафанско излагање (а сам сам их довољно упознао још у дечаштву – на страну Паскалова борба са њима кад их је лепо отрцао, или, каква је била улога Декарта у појави модерне). Као што, осим за буновно увесељавање било чему другом могу служити такви типови иако је изгледа сад њихових величанствених 5 минута. Ништа ти нити представљају, нити објашњавају, осим сами себе, као што ни режим није преварио ни једног правог преваранта, него ако само властити народ, па је изгледа и овима то једини циљ. Они сами нису привржени ни једном предмету као Језуити па да им је у то име наводно баш све допуштено, јер да јесу било би то што причају и зрелије као и мање бучно -као да покушавају и сами себе да увере, а не само скептичне. И сигурно не би толико трајало кад је ред на њих да говоре као да су читав блок реклама на ТВ-у како би тад на пречац изнова конструисали свој магловит предмет, те и у основи немају чему да су верни, па мора да се потражи други канал. Како то што они причају никакве везе са животом нема, нити ће икад имати.

Тако да разлика између режима који наводно покушава да превари преваранта и назовимо пре по навици дела опозиције која је склона преварантским перфомативним доскочицама Англосаксонаца је што су ови одушевљени преварантом и радо му служе, колико год слуђивања и штете да то производи. Зато је у бити ствари народ њима једини стварни непријатељ; отуд им није јасно да са Косовом и Метохијом није завршено, нити може бити колико год било то потребно њиховим господарима, а њима се чинило у крајње сумњивом идеалном случају да ће на тај начин олакшати свој задатак да наводно допринесу друштву, па макар мисле на тренутак нешто и завреде. При чему смо ову опцију видели у власти и знамо да њени припадници осим себи ником другом нису никад помогли. Те могу да се мењају и имена опције и људи, али природа опције не, а она очито не доприноси Србима. Као што у крајњем збиру ова опција води периферизацији и провинцијализацији Србије, а ако не већ као искуствено општег контактног феномена са Западом, шизмогенезом, нацификацијоном јазу (усташлуку) међу Србима. Можда са Англосаксонцима и највише, у чијем „дану“ глобално живимо планетарно, јер овај начин живота код њих има исходиште и још увек управљају са њим (давно је прошло време кад се у бољим кућама увек говорио француски, а само стењало на матерњем, а и овај енглески начин живота је далеко обухватнији). Тако су и Немци први који су кроз то сами прошли и код којих се развио нацизам као феномен, као што су данас потпуно провинциализовани да би имали своју културу и сами штитили своје интересе, у страху да их ови могу одбацити, а не зато што би могли добити ЕУ и преко ње Европу као награду, јер им то очито нико неће дати. „Неко“ им је збрисао НС1 и за „будућност“ оставио од НС2 само 1 крак, јер ће остало морати преко Украјине и ЛНГ из Америке, као нови стални „порез“, те контролни механизам њиховог даљег развоја, што Немци јавно одбијају да схвате ухваћени у парадоксу велике, али опадајуће нације која данас није способна за историју, па сами лупетају невероватне глупости опште провинцијализације и периферизације; при чему ако Шолц није можда ни знао шта ће бити, мало је вероватно да то није Барбокова и њене структуре, и да није са одушевљењем прихватила у напразним верглањима зелене утопије.

Енглески дан и Америчка ноћ над Светом

Појаву „њиховог дана“ које сам интуитивно, а данас очито исправно препознао док гледамо како сад контрадикторно сами вештачки деле свет који су некад спајали под својим утицајем за искључиво своју корист, као радни наслов назвао „енглески дан“ и „америчка ноћ“, која је после 2 светског рата заменила одавно претрајало увели викторијански дан. Писао сам раније понешто о томе на сасвим различитим сајтовима, а суштина је да васцели живот организујемо по тим у бити принудно реализованим моделима живота (стиловима живота) англосаксонаца који њима структурално – функционално највише интересно одговарају на дуги рок и само условно задововољавају неку „културну форму“, нудећи нешто од живота у њиховом „миру“ за све остале (ни мање, скоро 99% људи на свету). Ништа ту није због стварно понуђене потентне уравнотежености и смисла (није то никакав „платонизам“, ни некаква „демократија“^xiii у својој основи или хришћански обзир) у поретку, посебно учвршћеног у антлатистичком језгру, и на њеној блиској периферији, а у осталим световима је тачкасто заступљен („модерна“ уосталом пре свега долази од Енглеза, а само делом Француза, Немци су ту увек били у заостатку и онда тек или имитативно повлађујући^xiv или реакција). Енглеском дану је типологија Дикенсовске суровости својствена, па онда као заувек само „образованом дивљаку“ расизам је изгледа особина од које се не може одвојити^xv као средства за управљање над слабијим. И за старе Грке ексклузивистички настројене у својим полисима сви други су били и Аристотел „метоке“ или „варвари“, али ни они их нису изгледа обезљуђивали као англосаксонци, јер онда не би ни знали за Аристотела^xvi, него, како су наводно међу њима Енглезима „лордови“, некакви толико „бољи људи“ због свог чудесног „укуса“ па их и њихове домаће енглеске слуге толико захвално служе да од тога направише наводну уметност, а остали нису јадни ни за такву „милост“. Као и ноторни колонијализам (сами рачунају Ирску као своју прву колонију коју ни данас не желе да пусте). Премда дуго већ пре освајања, одавно је реч о усвајању њиховог начина живота и њене осе (и језика – и фуфица Одета нешто баш воли енглески како се исмевао Пруст још у своје време). Те „модерне“ психолошке осе безалтернативне саможивости до аутоматизоване хистерије, кад је човек човеку вук, а не од природе друштвено биће^xvii. Потом, следи самоподразумевајуће опште преузимања структуре и интегрисања у њихов поредак као акт лепоте „модернизације“ и то је за ове „демократија“ (не оно Линколново „власт људи, од људи, за људе“, као идеала који је како је изречен престао да важи, будући да се у реалности односи на елиту и утешно колико је друштво проходно да се стигне до елите). Што очигледно многе словенске земље гута целе у нацизму, или, цепа, на нацистички део шизмогенезом провинцијално сараднички склоног колонијално западњаштву и национални део под ударом и фаланги домаћих нациста терминолошки наводних модерно космополита, милитаристички у служби западних интереса и њиховог поретка. Зато Руси у Украјини захтевају и денацификацију и демилитаризацију јер ови шиканирају и убијају Русе и у миру, премда је то суштински и њихово порекло и укидају руски језик иако до скора ни за други језик нису знали; при том су све више извидница Англосаксонаца и сателита у даљем насртају и продору у Русију. Мит прогреса који се и данас по пукој инерцији развија кроз општу медијализацију и економизацију васцелог планетарног живота. Потом долазе „управљачи“ и пљачкаши и њихов мир – Амерички „демократски“ мир, који је на заласку и присиљени су да одступе, због све већег броја потентних изазивача, али и пропасти овог начина живота у самој Америци, који замењују воке – трендовима. У том се кругу налази покушај момака из Давоса да сами себи пронађу погодно корисну алтернативу, исто онако као што је К. Квигли писао како су Енглези тражили за себе деценијама за крај своје империје формирајући Комонвелт, а данас их представља Трасова, енглески еквивалент краља Ибија^xviii, али који још лоше на око видљиво пере судове, као антипод било чему прихватљивом, да би она за било шта могла да одговара, а пре свега моћна клика елите иза ње, која ће још цинично да ужива у надолазећој представи – зато су и макли Бориса као дворског штићеника да га не брукају, па он је само човек уживао у журкама ширећи оптимизам коме више нема места, јер је не могуће помирити све те контрадикције и парадоксе, спремајући се да прошире задах рата, као још једном једино решење за њих (да подсетим све оне који су пре више година били у Метрополу у Београду на трибини Вука Јеремића, Џефри Нај је рекао да ће се тући по принципу чији је магацин дужи, а онда је Трамп победио и очито само одложио сукоб).

Шта је стварно данас популизам?

Две тезе, стабилност изнад свега и да се у етаблираним демократијама нико више не може позивати на народ, јер је „демократском метаморфозом“ претворен у савремени политички систем, заједно чине основу негације било каквог садржаја популизма. Тако макар критичари популизма из пре свега академских кругова образлажу, зашто са медијима и политичарима заједно исмевају пре свега популисте као оне који „продају људима оно што желе да чују“ као нестварно (противно стабилности) и манипулацију (постоје и многи који више себе не сматрају народом, па га занимљиво уствари више ни нема у радикалним читањима либерализма, чији пол није либертаријанизам, него хипотеза је, изгледа „ослобађање“ и од човека у хибридном свету људи и ствари, коначно у потпуном човековом обезначавању и обесмишљавању у хибридном свету биомасе и техномасе). При томе уопште не улазе у садржај самих захтева који се чују од тзв. популиста (и оправданост) а они су свуда исти, ни како је дошло до појаве популизма у савршеним западним демократским политичким системима, ако су ови способни да одговоре на све изазове – ако су пре свега то зашта се представљају, демократе, па није реч о пуко дисквалификовању изборне и све оправданије перспективне владајуће конкуренције. Посебно их иритира што су „популизми“ национални и десни, и не зна се кога више погађа, да ли наводни центар потпуно га обесмишљавајући, посебно одавно неупотребљиву левицу, или директно десне странке, што им улазе у њихово бирачко тело и наводну политику. Осим овог, „популизам“ приписују банана државама Јужне Америке, заборављајући да му је порекло још у старом Риму. Као и да се савремена политика дуго одигравала на левом крилу између социјалиста и либерала, али преварантски у доминантно интересу различитих врста капитала (условно назовимо новог и старог, значи у конфликтима првенства између саме елите), све мање спремне да се носи са својим политичким затајивањем и дегенеративним процесима животних идеја, као и опште преварантске расподеле у друштвима која влада од почетака слома државе благостања раних 70-их прошлог века (довољно је успредити распоне прихода, тад и сад у друштвима) пробојем неолиберализма са десне (коначно за мандата Тачер – Реган) који не посустаје ни за време тзв. „трећег пута“ у политици. Напротив, лево – леве (либералне и социјалдемократске) странке су управо те које су саме допринеле, довршиле неолибералну доминацију кроз економизацију и потпуну медијализацију друштава. Ширећи упитаност поред о демократији, и шта је стварно остало од политичког система, више од интересних клика у политици и око политике. Како би то рекли у Немачкој, доводећи у питање опстанак „народних странака“ као таквих. При чему посебно комуникацијска елита (трећа и последња елита по историјском развоју у мом моделу Друштвене структуре и њене функционалне диференцијације у Огледима 2, 3 и 4) игра важну улогу. Прехт и другари не греше много док сумњиче новинаре утицајних медија да су они ти не превише промишљени и дорасли подстрекачи и манипулатори високе политике. Што отвара још једно питање, да поред борбе елите међу собом, немачка прва и друга елита су у основи слабе према клики глобалне елите којом управља Англосаксонска елита. Вршећи свој утицај не само наративним уоквиравањем медијима преко 3 Немачке елите (и власника медија), него и директним, личним везама утицаја на политичку врхушку самих новинара. Доводећи у питање колико сама Немачка још располаже са државно потентном елитом.

Демократија као култура Запада

О феномену превласти медијализације одавно је фон Алеман писао код Немаца као значајном питању. При чему се посматрање не може свести на медијализацију јавности и политике, него и на изазивање дубоке промене поретка и међуљудских односа, последично, самодоживљаја и саморазумевања човека путем медија као таквих (за Запад посебно после кризе `68). Од кад су заправо у опадању. Уз то ако се погледају општи трансформативни процеси у Немачкој, кратко, да је некад држава била та која је имала свог човека у сваком великом предузећу, док данас оснажене Америчком – англосаксонском глобализацијом корпорације увелико имају своје људе у државном апарату; те онда појаву приватизација (или тзв прикривено кроз јавно – приватно партнерство на широко, што води све већој и унутарњој међусобној борби елита ко ће већи колач да зграби из односа са државом и са каквим преференцијалима) као што су општи процеси приватизације као у здравственом систему, који су довели до тога да су здравствени фондови свуда хронично испражњени, наспрам ранијег времена кад је било пара за све, док је здравствена услуга лошија, као што је теже доступна (феномен листа чекања, а самим тим и отежане, неблаговремене здравствене заштите). Уз кључно јачање финансијског сектора. Кад се све сакупи, очигледно је да се заправо смањила способност немачке елите за унутарњи договор. И да је значајно поремећена стварна способност друштва за интеграцију у претезању ексклузивно парцијалних и личних интереса елита, како из земље, али тако и изван ње уз механизме Америчке глобализације. Док је све више реч о потпуно медијализованој демократији под утицајем клика елите (краткорочних интереса, опште превласти тренутне максимализације профита без вођења имало рачуна о последицама, а посебно дугорочним интересима и општем добру „казино економије“) кад сама држава мање или више јесте разрушена и све мање препознаје интерес грађана – њихов суверенитет као своју битну одредницу. Што је онда тло за вансистемска и популистичка манифестовања политичких захтева грађана, јер је држава у суштини отета и без намере да разуме властити договор са народом и своју одговорност, искључиво форсирајући „стабилност“ (очувања статус кво стања) у којем има све мање места за саме грађане, док све више њихови захтеви излазе из оквира, те се сматра пре свега због тога популистичким. Уз то посматрамо да се посебно у западном свету формирала уска скупина на врху од 1% добитника, не може бити говора о квалитету овог модела, не само економски, него у најширем смислу поремећајима друштва и суштинској редукцији човека. Модел који намеће глобално очито за све земље неизбежну тајкунизацију друштава, корупцију, казино – економију, деструкцију, пропадању периферије, миграције, док централне земље запада демографски деценијама одумиру (од наводно „доброг живота“ без смисла и разумевања постојања самог човека, не само људске врсте) и који очигледно није представљен описима у својим стварним димензијама и научно протумачен, ни објашњен, ни разумевен, посебно због огромних последица које ствара. Уместо тога се нуди стално исто, мало критике у мору зашећерене водице, поткрепљене медијима. За модел који води као што сам у О4 назначио поново људском свету господара и поразу елита и народа. Стварном крају модерне (и политичког као таквог). Као што је разлика између данашње „демократија“ и аутократија, да су код првих тајкуни умрежени у глобалну клику, под отвореном супремацијом англосаксонаца а код других, да су претежно национални и подређени интересу државе и народа, ако је држава довољно сачувана. Ту је Кина најочитији пример која је задржала са ограничавањем власничких удела за странце контролу над својом привредом (тек у задње време има неких промена са правима куповине странаца у Кини, кад више не може бити угрожена ни њихова национална економија ни друштво). Тако и медији, као цела та непрекидно радећа машинерија продукције различитих наратива која прождире јавност, потирући непосредности самог живота друштва и људи, „одласком“ ка том њиховом Олимпу тема и њихових садржаја (тзв меке моћи све више воке карактера) коју у основи контролишу наднационалне комуникацијске корпорације које све боље знају од самих националних јавности (а тртљају, нема блаже речи о слободном, те и вица ради независном новинарству за људе). Отуђеност медија је код нас још изразитија, јер насупрот глобалних комуникацијских корпорација стоји мрежа само од двора контролисаних медија и обе отворено уништавају јавност, онемогућавајући ток интеграције друштва и по ширини, али и по дубини (знању), чиме нам угрожавају живот и моћ да опстанемо, тако утврђују „бескрајно лоше“ преживљавање као опцију, кад о постојању не може ни да се мисли у самопорицању (М Ломпар).

О чему је заправо реч са појавом и сталним јачањем популизма на Западу? У чему је много општији проблем у том раширеном рату појмова и генезе појава, због чега се изгледа морају ствари вратити на Западу уназад са свог тако слатког победоносног марша над Совјетским Савезом и код њих самих (за који су уверени да су га тријумфално победили, и још веселије маштали су о великодушности према пораженом која се никад није догодила – види уосталом НАТО пут на исток, али и пљачке укључујући и Источну Немачку, од самих Немаца, тако да ни према њима нису могли да буду „великодушни“, него су дебело фондови проневерени током транзиције, као што и сад Исток Немачке заостаје за Западом по много чему). Како популизам доводи у питање победоносни тријумф концепта „Демократије као културе Запада^xix“. Који сви наводно деле на западу као заједничку вредност, макар као ту општу медијалну уобразиљу (потпомогнуто више флоскулама него чињеницама политике, као и многим опсесијама универзитета, махом представама кратког трајања о вечној срећи). При чему су им друштва пред очима у процесу растакања и стога незаустављиво и поред све машинерије моћи јача „популистички“ – народни облик интегрисања уместо „културно демократског “ који се свео на субјективизме разних врста, али који не доводе у питање све проблематичнију „стабилност“ (статус кво) у друштвима.

Прво, вође западних друштава дуго не знају шта ће са „народом“ и нешто им се не уклапа у „творевине“ поредака какви су сад, а и какви су могући планови, посебно са нарастајућим „хибридитетом“ човека и посебно техничких ствари и не само њих него и животиња у коме је сам човек све мањи део и све релативнији и безначајнији, па самим тим и народ као такав чија се „дефиниција“ стално прилагођава. Што наводи на помисао да је наука на услузи моћи, а процес сцијентификације је тек идеолошки наратив пројектованих интереса који по себи нису зарад самог човека, док је народ уз много шта остало постао претња реализације нама још увек непознатих циљева. Моћи, чији се центар све чешће препознаје у Давоској дружини, што може бити, али и не мора и није ни важно, ако је главни ток у обесмишљавању човека и његовог опстанка. Запад дуго већ не рађа људе, само предуго живе, кријући се иза тзв конформистичког квалитета живота, а и тај посустаје не само због јачања изазивача западу, већ што западни модел показује све особине исцрпљења – при чему ту треба бити опрезан, јер није реч само о проблему расподеле ненормалног богаћења тек 1% светске популације, тад би то био само проблем левице и њихове евентуално револуције, док је у овом случају суштином много дубљи.

Зато је потребно вратити народ себи где припада без апстрактних идејних почетака који то могу бити и не морају, и краја, него у средину. Кратко. Народ везује место (а шта ћу ја сам на том месту је само докона полумисао у чуду живота), а препознајемо га по језику, религиозно-културним карактеристикама. Народ чине људи, породице које су нас одхраниле, одбраниле, научиле и омогућиле живот са којима заједно живимо итд кроз заједништва у друштвеним структурама (да ли свакако боље у заветном заједништву, или, институционално формалнијем или још старијим облицима познатих етнологији, ми ту можемо набрајати, али не и разумети онтологију, колико год се причало – зато је увек боље држати се „средње теорије“, појава које сами по врсти и садржајима животно познајемо и са те стране можемо да их разумемо). У најкраћем овај садржај одређује појам народа и сасвим је „органски“ како то живот у свету заповеда, јер мора да настане и да опстане, коначно да постоји, а не да „наступи“ из ничег, значи битне су и крвне везе места, и култивисани заједнички дух подухвата заједнице, и заоставштина која расте у овој Гумиљовој „пасионираности“, док живот нараста, и стечена права минулог рада генерација народа, а не да се увек варварски замишља, па и иза наводно „учених“ речи да је реч о пустопољанама које ће освојити, још да имају право на то (уосталом зашто се плаћа порез, него зато што је уређен простор – место, и да се тражи пристанак за сваки подухват, да би се утврдило да ли је у служби народа, што је управо економизацијом и медијализацијом неолиберализам покушао да анулира). Док проблеми са разумевањем шта је то народ наступају, кад се он жели дефинисати из позиција појединих подсистема, који себи желе да припишу снагу појма. Такав је случај и са западним појмом демократија, који за савремени запад представља важну ставку у самопрепознавању иако ни сами нису иначе начисто шта је демократија и шта би желели да је она^xx. Зато данас парола „Демократија као култура Запада“ је више постао неуверљив борбени поклич, и према споља, и према унутра властитих нација. Те побуне народа су природно стање, ма колико биле неартикулисане како је елита пропала, јер је реч о очитој силазној путањи колективног запада (оној коју су ухватили под своје „друштвено природне законитости“, а не манипулације моћи или рад непријатеља, иако се умислило да више природа нема утицај – донекле дајући увид да легитимитет има своје јаке везе са природно људским).

Илузије последњег, великих очекивања од растућег „политичког друштва“^xxi где све наводно постаје „политика“ након огољавања `68, слома „комунизма“, претвориле су се не у слободу, него субјективизме сваке врсте, показујући и да границе очекивања теорије по ко зна који пут нису исте са праксом, свега након неколико година живота (нема слободе индивидуе, ни простора за личност, ни места за заједницу али више ни за саму људску врсту). Термини и њихове каријере посебно у сцијентификованим представама, а онда препуштених медијском конзумеризму, нису исте као у животу, јер су људе последњих деценија претворили у руљу. Тачније космополитску воке руљу, док је елита сведена на слуге господарима, којој предстоји жестока варварска будућност (хај-тек?), јер је човек као такав прегажен, док се из њега извлачи на површину све очитије најглупље и најгоре и то баш на наводном „врхунцу моћи“ човека, у грандоманској илузији „руље у стрипу“. Зато спонтана борба да народи пронађу поново сами себе јесте основно бојно поље на западу, а секундарна је да господари запада очувају зграбљене интересе у свету (јер ће је свакако потпуно изгубити, ако занемаре прву). При том је на овима – господарима и добрим слугама да ли ће на то гледати Тојнбијевски као побуну безвредног, пролетерске руље или ће изаћи из овог тапкања по мраку са „политичким друштвом“ и хуман плус програмима, јер не може човека држати у животу, и вратити се установама живота као природној одредници. Како још увек не могу бити машине сурогат-мајке, ни вештачка интелигенција више од апроксимативног рачуна. Ако се послуша добитник Нобелове награде за физику ове године (2022)^xxii, квантни ниво је више „луђи“ (понашање кванта) него што се мислило и нема везе са понашањем у биологији, па је тек безумно да било кој компјутер може да буде идентичан са човеком и људском информацијом. Него нам најмање треба нова философија, по његовом мишљењу. Осим ако је претензија да се избрише људски род, јер тако мисли неколико лудака, или, неколико господара сматра да ако не могу они реализовати своје фиксације до краја, онда нема потребе за људским родом, него ће они преживети у некој дубокој рупи под земљом – предуго се ова фантазија врти у западној машти, а да не постане самоиспуњавајуће пророчанство.

Зашто за запад бомбардовање Србије није догађај?

Посебно од кад западњаци тако предано штите суверенитет Украјине, почело је да боде очи њихово инсистирање да пониште наш. Још важнија је њихова заборавност да су пошто пото одлучили да нас бомбардују и то се вукло од почетка 90-их, да би нас 1999 бомбардовали као чопор лешинара иживљавајући се на далеко слабијој страни. Све су рушили и убијали су кога су стигли, не ретко болесно подмукло ударајући по други пут на исто место по спасиоцима. Све им је била оправдана мета, а жртве колатерала, лаконски грешка и кад баш по пијаци и људима у шетњи по улицама, као у Нишу Британци зверски туку распрскавајућим бомбама. Потом су, по повратку под мандат УН и потписаном споразуму, пустили испред себе шиптарске хорде да протерују Србе са КиМ докле стигну, који ни гробља нису штедели. Затим је кратко завладало затишје под УН Де Меловом управом, а онда су га сами напрасно склонили и пустили перманентно шиптарско насиље које траје на КиМ и за које нико од њих „опуштено“ до данас за свих 22 године не одговара (наводно ће их казнити за нешто предходно), док су Америчку базу сместили посред Косова и Метохије, како би терористи били заштићени (Де Мела су убили у Ираку, одавно заборављено – ко, вероватно треба питати прво Американце), јер то је њихова НАТО окупација дела Србије, чији задатак је да и српски народ варварски уништи. Другу сврху немају, поред тога да су освојена предстража против Словена и још једна одскочна даска у насртају на Русију (јер шта ће уопште тамо? У свом тек зверском туризму преко пола света.)

Суманута је збуњеност наше полуинтелигенције, тих пре свега 6% космополита (О3), шта да нам ко врати Косово и Метохију, шта би ми са „толиким“ Албанцима? Прво им није јасно да ове дилеме не би било без Америчке – НАТО окупације Косова и Метохије, као што би се Албанци брзо одвикли од тероризма и насиља без њихове подршке и подбадања. Па и данас кад би окупатор изволео отићи, Албанци по себи нису самоодрживи (одувек су небројене дотације текле према КиМ деценијама). Друго, морали би да живе по законима Србије. Треће никад не треба заборавити да им Србија није забрањивала кориштење албанског језика, напротив, него су уживала врло велика права, као што смо их тек ми Срби образовали и уљудили. Четврти је већи проблем за њих – опште криминализовани односи са чим су они срасли и гротескна грандомански извитоперена свест Албанаца ко су уопште и шта могу бити (нек погледају код Черчила анегдоту кад долази у аудијенцију код Зогуа, а његов министар спољни стоји иза завесе са два исукана колта), колико је онда времена потребно да Србија стекне поверење у њих и како тај процес учинити рационалним. Пети проблем је само наш колико овај чир на нашем телу и нас чини таквим да би се са свим тим носили и друштво вуче у опште пропадање (и Албанци и странци и битанге међу нама) – те да је једино решење, да би себе излечили, да излечимо чир, а не да га апстрахујемо и предамо се болести, одсецајући Косово и Метохију, допуштајући да нестанемо. Јасно, за дуго времена не би могло бити говора о аутономији Албанаца на КиМ.

Док медијална, политичка, културна, историјска невидљивост суверенитета Србије у западним дискурсима је очигледни противприродни блуд, перверзија. Тишина око злочина које су овде изволели починити током својих санкција и војне агресије је гадна рупа у колективној свести запада из које не могу изаћи. Практични изговори, те је НАТО био без сврхе, те код Немаца, да је то први пут да су их англосаксонци позвали да са оружјем гостују у иностранству (скидајући им стигму за њихове злочине, као да се то тако дешава) и тако даље јесу бесмислице, посебно пред чињеницом шта су урадили. Развејали властите бајке о самима себи, те ако себе још одржавају у насилној илузији, свим другим је постало јасно да одлазе и то без части. Ти више не могу бити основа поретка света. Него су искључиво варвари. Нити то може да Србија ублажи предајући њима „добровољно“ свој суверенитет.

Шта би тим добили „трговачку“ предност над Русима, јер не би било танте за кукурику у вези са Украјином, што нема никакве везе са светским поретком ни са стварним величинама у свету који не живи од само пљачке (О4 – њихов преостали пословни модел) и трговине.

Њихово бесмислено урликање да је „насртај“ на Украјину, напад на Европу, па због тога треба забранити „руске мачке“ на такмичењима, јесте јадно утеривање у хистерију својих народа да раде сами против себе (ругло вређања непријатеља је одувек пратило њихове ратне припреме као што Музил бележи како се својевремено Немци и Французи часте безумностима још из школске клупе). При свему не могу сакрити „зној“ властитог силаска са врха светске моћи, о чему више знају него било ко други (не само кроз 43 издања Шпенглера у Немачкој који тамо самоуверено најављује долазак Русије, за коју ће комунизам бити само епизода, као што је Хегел заврши своје са протестантима као носиоцима историје као такве, уосталом ни ЕУ сама у својим документима не препознаје своје хришћанске корене, тако да је питање чија је она), него су се истрошили и преостао је искључиво варваризам, који су управо показали у Србији и то их неповратно обележава.

iЗато им као што смо већ констатовали у О4 (огледу4) нацизми свих фела им уопште нису страни. Премда и сам феномен од аморалног човека сумљивих вредности до социопатског човека чини кључну тему укидања сваке замисливе величине човека; и ако се само циљеви у људском свету могу тако постизати онда смо као врста на заласку.

ii“Женски рат“ – Лепен, упитна Ђорђа, Вагнехт са једне, жена којима је дозлогрдила постојећа глупост владајућег модела „женскасте непоузданости“ и са друге, Барбок, Трас и многе председнице и премијерке са друге које му хистерично служе по узору на Олбрајтову, Хилари К, Нуландову. Изгледа као нека задња линија одбране живота, пред силама дегенерације, битка, коју су мушкарци на Западу већ изгубили.

iiiЧулност, или монизам модерне је понајбоље изражена чулом мириса, најмање духовним чулом. Тако је примера филм Парфем у најбољем смислу апотеоза модерни (коначној понуди у постмодерни Прустове екстатичне среће). Од почетка саме модерне у њој је присутан абвивалентан однос према култури кроз супремацију психологизма (види граф шема модерне на мом блогу).

ivЗашто региона? Па зато што „место“ остаје трајна одредница човека у свету. А и све друго води двоструким стандардима. Само не региона, него националних држава јесте место човека у Европи. Овде комплексност места искључиво одржава и рефлектује национална држава.

vХајде да кренемо од грејања у октобру 2022. Власт СНС нас је већ коштала 50 милиона долара, а да није једну калорију топлоте испоручила док и сад једва греју. При чему, макар за Београд је познато: 1) да је још за време Ђиласа цена грејања усаглашена са ценом барела преко 100 УСД, и да никад није смањена и кад је примера био 30 УСД; 2) да је калкулација грејања таква да нам годишње наплаћују најмање ДВА грејања одавно и 3) да једино од нас скупље плаћају грејање у некој од Скандинавских земаља. Сума сумарум, сад у октобру смо вероватно платили најскупље грејање у свету икад, плаћајући низашта. Са друге стране имамо једну од бољих цена гаса у Европи (коме онда ови препродају, и ко узима кајмак). Док нама причају да смо ми уштедели и тако све раде. Те делује да им је и такав предлог закона о бесплатној легализацији и претварању пољопривредног земљишта опасна ујдурма са којим надокнађују своје високе трошкове које трпају у своје џепове док Србију претварају у табула расу. Ако замислимо просто да је свака држава плоча са густом мрежом прекидача, они као прави лоши мајстори укидају прекидаче, као вишкове у својој алавости и тупости, док не остане ни један, јер шта ће, а Србија буде очерупана, огољена плоча дивљачког живота.

viЈеремић трибина са Милом Ломпаром и СТ Протићем

viiЧији је модерни обрис толико ослабљен, „медијално подивљалог“ перфомативног наспрам концептуалног, тако да вера остаје једина одбрана у неартикулисаном постмодерном стању модела западног друштва који срља у стихија–друштво, који нам се очигледном Бејтсовом шизмогенезом намеће, попримајући облике нацификованог расцепа у друштву – карактеристично је за нас и добро што се и даље бележи тек на 6% присуство „космополита“ – отпадника међу Србима (видети Оглед 3).

viiiУместо да га блесаво измишљају као Шиптари,наводни псеудо Илири, који су у свом лудилу наше споменике на Косову и Метохији присвојили у својој лажној историји, а да нема ни једног њиховог топонима, ни новчића, ни књиге, исто као и Хрвати који су племенске контрибуције плаћали крзном куна, па тешко да су били држава било кад до Усташке НДХ, као њихове прве државе – заправо је много нешто “институционалних” халиуцинација око нас које запад упорно подржава. Наш је проблем што и властито постојање поричемо (Мило Ломпар), да ли због историјских прекида и процеса, идеологизација, притисака шизмогенезе, или, неко ће надам се дати одговор.

ixSchmidt, Manfred G, Demokratietheorien, 6. издање, Springer VS, Wiesbade, 2019.

xOehler, Jochen, Der Mensch – Evolution, Natur und Kultur, Springer- Verlag, Berlin, 2010.

xiUlric Binder (Hrsg.) Das Ende der politischen Ordnungsvorstellungen des 20. Jahrhunderts, Springer, 2020.

xiiПремда, али то је још само кроз мој хипотетички концепт „историјско генетичке структуре друштва“, разумљив пример присутног јачања утицаја комуникацијске „3 елите“ – видети пре свега Оглед 2 (и граф Друштвене структуре) и О4; „рат за доминацију“ међу елитама.

xiiiШта се узима за основу „демократије“да ли: 1) Аристотел и Атина, 2) Хобсова конструкција уговора, па 3) Идеалне позиције и које (у том мноштву теорија чији број стално расте) демократских концепција и наводно „мерљивих индекса“(Демократија – Диктатура Индекс; Полити 4 Индекс; Индекси потпуне демократије и политичких и грађанских права Фридом Хауса), 4) Тек ће се наћи ( како садржински, тако и епохално); Те је хипотеза да се у свим случајевима сме говорити само о „ограниченој демократији“ и то унутар Кантове регулативне идеје у процесима пре свега комуникацијске интеграције друштва(који слабо до више него често нема никакав утицај на институционалне и економске структуре неког друштва, потврђујући да Русо-ов концепт „сувереног грађанина“ не игра за стварно велику улогу у пракси, јер државе не раде у самом интересу грађана, као што видимо сад са санкцијама Русији, које директно оштећују многе грађане, а зарад моралисања и пре свега интереса клике међу Англосаксонском елитом која се са првом осећа угроженом, јер јој се смањује колач на који су навикли). Па је код демократије пре реч о престабилизованом наративу или жељама са мало покрића у пракси.

xivИлузија је Немаца (Лепенис) да Немци несамостално имитирају Англосаксонце од краја 2св.рата, не, они су у том односу провинцијалности током целе модерне, само што временски заостају за главним током и односу на овај се јавља реакција, али без већег домета. Од малих до великих ствари тако да они због тога припадају кругу оних земаља „некарактеристичног Запада“, али су и даље Запад. Плеснеров пример: како су Немци одбијали фудбал као врло бесмислену моду са острва, да би им данас поред пива, аутомобила, фудбал био трећа карактеристика.

xvРоберт Купер у Распаду нација само варира ову тему проширујући је на ЕУ (право да се сви изван ЕУ варају као мање вредни), а несретни Борељ понавља као папагај усвојене глупости, потврђујући колико је енглески дан ухватио корена.

xviАристотел је део Канона знања и данас за већину аутора, посебно политике (један од неколико имена на који се већина аутора у западној научној продукцији уобичава позивати у својим радовима и тај се списак у основи мало мења; какве год биле тренутне помодне новине изгледа као да су промашаји кратког века). Основна група Канона је: Платон, Аристотел, Макијавели, Хобс, Русо. Далеко иза су остали, као Лок итд. Stefan Wallaschek Über was spricht die Politische Theorie? Eine Netzwerkanalyse der Zeitschrift für Politische Theorie (2010-2019)

xviiХобс вс Аристотел (Звонко Посавец у уводу у Аристотелову Политику, Глобус, Загреб 1988). При чему сам у О3 направио допуну преко Лока, да без власништва за Англосаксонце нема ни сидра разуму у њиховој уговорној конструкцији друштва. Док сви ми живимо у оваквом њиховом свету, зато га и зовем „енглески дан“, иако се практикују неутрална имена „модерна“ и „постмодерна“.

xviiiИндус је заменио, конкурент који је прво од Трасове и њеног круга моћи изгубио, а шта је добри Сунак, израз још дубље мимикрије сутона времена, или, потпуна превласт мрачног времена глобалних финансијских кругова? Он сигурно једино није „спасилац“ било чега живог у Британији, него играч моћи. И сад је то „демократија“, док народ нико није ништа питао (него су се 3 премијера заменила без избора као пуке пословође). Уз све расте и утисак да је Трасова на своју руку реализовала диверзију „северног тока“, или, жели се такав утисак.

xix Michael Th. Graven, Demokratie – Eine Kultur des Westens? u Trimçev, Rieke (Hrsg.), Die Erosion der Demokratie, 2020.

xxSalzborn, Samuel, Demokratie, Nomos, Baden-Baden, 2021.

xxiМ.Тх. Гравенов концептом индивидуализованог „политичког друштва“: све је политика и то појединца „одоздо“ покушава да надомести све губитке човека у друштву какво је на западу по човека и посебно деструктивном неолиберализму (бранећи се од саможивости, а која јесте основна модерне, увођењем „5. арбитрарног правила солидарности“) гурајући га у привиде нове испразне субјективизације; те тако покушава да успостави везу између културе – демократије – и Запада (јер очито је да култура сасвим нестаје усвајањем „америчке ноћи“ – није пуно прошло од Адорновог запажања да је Америка друштво без културе, да би се свуда раширило са њиховом моћи, а посебно на западу, и стигло до ових гротескно тупих из зелене секте просипача парадајз супе по музејима уметности, каква отужна пародија; као што је тешко говорити шта је данас демократија и кад елита служи „господарима“). У „Демократија као култура запада?“

xxiiAnton Zeilinger https://www.youtube.com/watch?v=Ba7bALHHN8Q – другим речима не може бити наивне сцијентифистичке аналитике и комбинаторике како шта коме падне на памет, како халуцинирају момци из Давоса. Премало још знамо, а питање је да ли ћемо када много више.