(објављено 19. 03. 2024.)
Олимпијада, Апокалипса, кеса и крај фаустовског авантуризма
Уопште ми није јасно шта то Макрон по нашим медијима, коментаторима, прича о рату, јел то он нашао за Олимпијаду да квари зараду својим земљацима? Страши туристе из целог света са загарантованом нуклеарном Апокалипсом у Француској? Па да им муштерије не дођу и улози пропадну и кеса остане без очекиване зараде, па ми није јасно у шта су се то захуктали домаћи медији и коментатори и колико они било кад разумеју свет, али важно је као и обично да их пусте да причају. Јасно да ће нас од нуклеарно апокалиптичног спасавати пре кеса, него памет. Тако да се пре треба бојати оних година кад нема масних зарада за заинтересоване стране. Уосталом, овде није реч о малом поквареном рату као за време Олимпијаде у Кини који је Запад иницирао у Грузији зарад превише доброг утиска које ван-западне светске силе остављају, него о расплету који је дошао прерано за њих, па се можда за време Олимпијаде у Паризу догоди њихов први пораз, што може довести до још већег неповрења у њихове све суманутије планове у које су пробали да увуку поново цео свет. Иначе је уопште питање да ли има тог времена које може њима међу људима дати прилику, зато што уништавају човека (засад само родном дезорјентацијом у овој фази стихија-друштава које јесу наметнули, али га све више пре свега не-западна друштава одбацују), јер коначно теже техничком – хибридном човеку као капитал-ствари на располагању, а за господаре – глобалне капиталбароне неком виду чудовишне техно-бесмртности (а ко томе може да одоли?), или се томе надају, а ипак је пре почео слом фаустовског авантуризма и започиње сазревање човечанства. Гле медија, уштинуо робот за дупе жену и то међу Арапима, добро јој у овом маркетиншком циркусу није здробио карлицу. Или планови да ВИ можда не одмах почне да управља са ЕУ, али да се свакако примени што пре у надзору и контроли (Немачки ФАЗ) у свим „чланицама“ ЕУ, за које је ЕУ „одговоран“ – колико се зна никакав ЕУ устав није прихваћен, тако да медији свашта по задатку намећу. А тек што сам споменуо да је ЕУ рачунски центар. Ништа од тога није „демократско“ (доста више површног брбљања о Атини, тамо се демократија односила на само мањину – неколико процената од становника Атине и то у смислу како је Аристотел забележи да се међу њима олош подмири), па се још мање тиче модерних националних држава, него је реч о тек и искључиво процесу приватизације наднационалних институција. Ствари које А. Вучић вероватно сам слути, али их помаже по задатку и у том процесу у свом личном циркусу обмањивања и понижавању, али највише заглупљивању и осиромашивању Срба, јер само тако пролазе разне лоше глупости „двора режима“ на уштрб Срба. Ништа мање, а тешко да би ком чак и од ЕУ-опозиције пало толико наказно на памет, ритуално претварање Генералштаба понизно у опште безбојно ругло за рачун приватника из Америке, која је исти бомбардовала. Зато, доста више и са ликовима као што је Весић, Мали, те будућа лустрација мора да обухвати и СРС, СПС и свакако ДС и то не само из срамотног СНС за вечна времена у српској историји, период у коме су нас учинили малим – неисторијским народом. И како нас догађаји сустижу (и у Скупштини се све срамно багателише), код Генералштаба у Београду је реч о институцији, а не само архитектури, колико год се врста цивилних власти промени, историјски, српски војници су ратовали док је Срба, па, или, имамо своју културу сећања, или, је немамо уопште него смо само масе, по избору било лумпенском, или, југоусташком, данас у лику ЕУ-космополитизма (оксиморон који прати стриктно интересе капиталбарона и њихових медијалних пара-светова уместо знања, великих нељудских илузија), а нипошто оне народњачке осе којом смо велики, историјски народ који зна о себи да одлучује. Уместо овог стања где код нас ништа не може да се састави.
Мала Крсна вс Михаљица
Као и обично нису у питању сами догађаји него искривљене медијске репрезентације и пре свега наметања теме у јавности, тзв. агенда-сетингс. Иначе, оба догађаја јесу огавни примери продубљене криминализације самог живота у Србији и ваљања у блату друштвене структуре, као и повећано од уобичајеног проституисање медија, јер иде још једна изборна прилика, а таман да се све остало сакрије. Пре свега, несрећа на КиМ и план да измишљено Косове као изузетно демократско, па још та назови земља, по мишљењу примера немачког ФАЗ-а уђе у Савет Европе, док је то искључиво део Србије под НАТО окупацијом и најмање је демократско него страшило што сви добро знају осим западних и домаћих медија (који о тим аспектима ретко јављају и не гњаве даље), а посебно западних дипломата и дубље, више не знам чему служе западни универзитети, о ком знању они говоре, кад су им овакви кадрови на медијима и у дипломатији? Тако да је питање у ком свету они могу у не тако далекој будућности наћи своје место?
Нама је одавно познато питање обмањујуће неснађености у свету, премда још непризнато, као и колико ће деценија тек њима требати да се призову памети изван остатака уобразиља, како нашим универзитетима ни данас не полази за руком. Људи на нашим универзитетима нису способни за синтезе ни наших прошлих и садашњих прилика, и откуд ми у њима, а куд би нас тек знали да ситуирају у свету и сагледавају будућност, па ни такви људи из њихових клупа не излазе, него само занатлије осредњег квалитета, посебно у хуманистичким дисциплинама. Тако да су нама Србима предуго велики проблем и наши интелектуалци уживљени у своја беспредметна мудровања. Њима је успело да промакне и да српско друштво јесте у ситуацији пуне катастрофи од 2008. након дуге историјске и транзиционе кризе, и далеко раније, само заглављени у пуко испразне идеолошке конструкте, којим смо увучени као народ од 1943. у југоусташлук. Као што се и данас многи боре у мислима и посебно гротескно ставовима и искључивим закључцима за земљу фантом „Југославију“ која се сама чињенично баш никад није одбранила, ни сама покушала, ни прва, ни ова друга комунистичка Југославија, јер није имала своје Марсовце (само такви објективно пашу у њихове идеолошке концепте – па све катедре које се баве овим аспектом треба распустити и скинути са регистра сва њихова памфлетска трабуњања). Фантом који није имао: 1) свој народ, 2) своју културу сећања, ни 3) интелектуално-духовни развој, него је био провинцијални свет општих места и примитивне синдикалне површности, што се многима и данас ништа мање допада у немању самосвести. Као што је заправо наше друштво само по томе лако уклопиво у стихија-друштва Запада: замајавање и „забаву до смрти“ (драго ми је што се РТС сетио Постмана, иако исти њих свакако не обавезује него нас гњаве са квизовима, музикантима, лажним вестима и огавно сабласном југоносталгијом трошећи наше паре на бесмислене и некорисне тв-серије, где би фантазијама требало да се учини допадљивим њихово опште штеточинство, заман докле више карамбола упорног спајања неспојивог). Зато толико неуспешно излазимо из катастрофе дезорјентисани небулозама и могу да нам буду доминантне опције лумпени и југоусташе, а да сви медији шире ненормално. Да су лумпени и поред деструкције доминантни, а народњачка оса потпуно деградирана, јер није успела у свом примарном задатку, да одбрани народ и државу, него је сама отварала пут ка својој пропасти. Зато што није ни најмање контролисала наративе медија.
Н1 је лансирао кампању о Малој Крсни, Нова је у Утиску недеље преузела и таман да развију динамику, појавише се протести поводом отете деце Михаљице, што је претило да одвуче пажњу. Ужас за њихову пројектовану агенду, па су брже боље после првог извештаја почели за лажним репрезентацијама протеста подршке Михаљици да врати њена три отета сина. Тако су у прилогу, док говори пред скупом адвокат Михаљице искључили тон шта он говори, него су се концентрисали на дезавусања скупа подршке „забринуто се подсмевајући“ да тамо има верујућих, играјући на увек лако запаљив процеп у Србији између оних кој верују у Бога и оних који мисле да у ништа не верују. Чиме је Н1. објективни феномен не само у српском друштву, селективног мешања државе у породицу, отимање деце, за у великом броју случаја нечије ексклузивне потребе, претворили, како то њихови коментатори сами потпуно наивно артикулишу: у сукоб између примитивних – верујућих и њих заправо неких, релативизованих тек бесмисленим субјективним одредницама, шта је баби мило, иако би им објективно онда као некој врсти и анти-културе највише одговарао назив животиње која брбља (па је њима и стаја довољна као њихов свет). Што би сами разумели кад би стварно били вични разумевању ствари и рефлексијама, уместо њихових заувек само синдикалних памети које су способне да науче тек по неку једноставну мисаону шему, колико им је довољно да се крећу у својим друштвеним круговима и каче на одговорајуће медије истих перфоманси. Колико ту просте мисаоне шеме владају сведочи ничим изазвана „психолошкиња“, шефица центра, која тврди да родитељи нису они који су власници деце, редукујући тупо људске односе на питања власништва (јасно колико је бедно фундаментално знање на нашим универзитетима). Као што у судској пракси Америке поводом случаја убице од 15. година, отац је проглашен кривим, што значи искључиво повратак на патријархалне односе, како су се сви ови наводно „напреднији“ људских права распали у сусрету са савременом праксом (до чега су управо напредни односи довели). Па је позван патер фамилијус на одговорност, исто као и код нас код младог масовног убице. Која се год форма као суђења изабере, скривено значи да се завршава са периодом привидно напредних односа на бесмисленом нарастајућем конструктивизму напредних људских права, јер су исти ударили у зид стварности и природе, али и културе међуљудских односа. Илузије су се распршиле, иако ће многим синдикалцима требати много времена да до њих дође, па ће на крају и у то бупнути као што су и у ово садашње без имало самосвести.
На срећу Н1, и двор режима је решио са поквареном погодбом услови мајку, те је случај Михаљица на пречац нестао, не дајући одговоре, а они са Н1 и Нова С су могли да наставе са својим наративом, а да му ништа не одвлачи пажњу. Да тим изведу пун ефекат, ако је једно несумњиво истина, а јесте СНС манипулација са изборима, онда је и остало што ће рећи ЕУ-опозиција. Чак шта више успели су и да појачају са Ђутом на симболичком нивоу открићем докле иде већ огавна беспризорност двора режима са Генералштабом. Толико Н1 заједно са ЕУ-опозицијом је далеко отишла да они напрасно ексклузивно штите српске националне интересе. У том смислу је започела у Скупштини Србије сасвим успешно да чинодејствује ЕУ-опозиција, иако из лажних разлога како то отворено логичким карамболом изражава Понош (узгред текст његовог наступа у Скупштини је нестао са НСПМ – морам накнадно да реагујем, појавио се “дотеран” текст Поношовог излагања али сад у стубцу текстови на НСПМ па не знам за кога сад “влашки” НСПМ поново навија после Јеремића) везано за ЕУ-Вучића-КиМ који је доведен да преда КиМ, а угрозио је наше приближавање ЕУ испуњавајући издају КиМ? (допуна са обзиром на дотеран текст Поноша: значи АВ је требао да преда КиМ па да оде, да се “лепо” и без буке како западњаци воле убрзано настави са бездржавним приближавањем ЕУ, зато нек иде Војводина, редом и све остало, јер само то значе Поношова вијугања) Па је очито каква је карамбол национална политика у истом ДС владала од 2008. Што јесте настављено у епохи националне катастрофе још драстичније са СНС, који нас лумпенски претвара у мали народ водећи искључиво у пропаст српску државу. Тако да се не може ни зарез порећи у оном што је Ђилас прочитао током свог експозеа (ко год учествовао у писању) о епохи СНС режима. Говор којим је још једном потврђено да СНС искључиво чине лумпени и да ту не може бити никад са њима промене на боље. Не бива. Као што не бива ни са југоусташама да ови прекину коначно са дегенерацијом српске народа и државе, како из југоусташлука долазе а теже и колонизацији (у којој је сасвим наивно изједначено унутар државе Србије и српског народа, са неким ЕУ-светом и некаквим ЕУ-народом који не постоје). Тако да је игра Н1 и Нове С великог улога успела, у којој су методом карамбола постали и заштитници националних интереса. Али, то само могу медији, само још да преко РТС преноса Скупштине стигне до довољно људи – довољан број пута (каже се у маркентингу, реклама мора да се види најмање 4 пута да би ушла у уво), ови са Н1 могу бити задовољни успели су са припремом, јер је сам режим још једну своју свињарију гурнуо под тепих подло принудивши мајку да ућути, како би видела децу, уместо да је своју инфраструктуру позвао на одговорност. Тако да је коначно и на властито изнанеђење ЕУ-опозиција са југоусташке осе стекла напречац екслузивно право да шири истину.
Пут за Сурчин
Београд више не треба да је у Београду, него у Сурчину. Премда нико тамо неће одлазити. Како каже Несторовић нико тамо неће ићи на пиће, у куповину, још мање да прошета. Онда ће све што тамо као направе пропасти за највише деценију. Тако је прво двор режима покушао да измести осу Београда са свог правца од Храма према Теразијама и даље према Калемегдану, на измишљену страну према т.ц. Галерија, преко споменка Немањи као путоказа, а то тамо је увек ништа, увече поготову испразно постаје полумрак безличног чим се искорачи из храма потрошње ђинђува (а нема тог стотинама година уназад људског центра града без да је ту Опера, Позориште, Музеј итд. позорницаi живота у дословном смислу, а Галерија је позорница чега и за кога, људе?).
Превише смо навикли на инвеститорска објашњења као ултимативна па ништа не питамо. Премда нико није успео овај феномен да растумачи, није ни покушао, он се залепио и кад год двор режима нема шта да каже за деструкцију друштвене структуре, угрожавање културе живота, изостало напредовање у знању, он се маши лопате. Па булазни о као 3000 дневно радника на градилишту као за „Београд на води“ што никад није био случај – а заправо Јулино брдо танког бетона и нешто изолације преко (колико то може да потраје док не почне да и оно пропада?). Уз то још невероватна поређења приватног инвестиционог грађевинарства где год се стигне што је Ратко Ристић темељно критиковао да је у току опште бетонирање, па имамо најмање зелене површине од сличних градова, са некад увођењем електрике у Београд. Какво је све то замајавање. Док присуствујемо највећем могућем раслојавању које није ни на знању, ни на било каквим вредностима, него на пропасти.
Искључиво су медији ти који одржавају привид попуњавајући све веће рупе и разлике између смисла и бесмисла приучених, који су носиоци добитака и јасно не желе своје недовршене карикатуре од света да се одрекну. Премда то није свет без медија. Као што ни они никад неће разумети шта раде – мала је то памет коју хвале сподобе по Марићевој Ђирилици, Пинку и реци других не мање медијских средишта и састајалишта великог броја људи искључиво скромне свести, без трага самосвести, без смисла за свет, само нагони. Сви су они на симболичком путу за Сурчин.
Између реалности и медијално виртуелних пара-светова више нема мостова. Сви само и кад говоре, причају чешће о оном што им као мисане шеме нуде медији, без разлике на реалност. Медија који су превазишли својим пара-световима и реалност и свест код људи у многим приликама, осим лично најважнијих. Ту интимност код већине ни медији не могу да преузму (о томе сам писао приказујући истраживања бриге родитеља о деци, где медији не могу да доминантно утичу на њихове ставове – немају никаквог поверења; можда и у томе треба тражити разлоге напада на породицу, зато што чува здрав разум у бризи о деци, уз мали број оних дегенерисаних отпадника од људског). Док је са друге Постманii у праву, нема директног, институционализованог лека за атак медија, они утичу значајно на свест (својим лаким до малоумним мисаоним шемама које индукује учесталошћу емитовања истог, док је човек пред ТВ-еом у стању блиском спавању како је још Меклаун препознао у својим истраживањима), те остаје на крају само иначе потребно лично сазревање људи до самосвести (Пирминова тема где се ослања на Хегелаiii), којом ће медије одгурнути тамо где треба у споредно, што она и јесу у људској комуникацији (посебно не могу бити замена за свест, а поготово самосвест), а посебно по питању знања – ту медији најчешће нису низашта.
__________________________________
i Werner Hennings, Uwe Horst, Jürgen Kramer, Die Stadt als Bühne, transcript Verlag, Bielefeld, 2016.
ii Postman, Neil, Amusing ourselves to death, Penguin books, 1986.
iii Stekeler-Weithofer, Pirmin, Das Wissen der Person – Eine Topographie des menschlichen Geistes, Meiner V, 2022:
Стр 83-84
Према Канту и Хегелу, можемо и морамо додати, посебно у погледу анафоричких заменица, да деиктичке референце на објекте искуства такође претпостављају одговарајуће облике заједничких представа. Свака емпиријска стварна референца пренесена кроз поглед већ је, иако често непримећена, у оквиру (канонски) формиране праксе. Платонова и Хегелова идеја као тоталитет пројективног посредовања или метексе (платоновски однос између слике и архетипа) између облика као предмета говора и облика животног модела, не сме се стога тумачити емпиријски или индивидуалистички у смислу пуког понашања субјеката.
Стр 88-90
Моја прва кључна теза је да је субјект сагледавања, ништа другачије од субјекта мишљења, јесте ја у моду ми. Ово је такође суштински увид Хегела у његовој Феноменологији духа. Тамо, поводом његове расправе о преласку из свести у самосвест, он препознаје да је Ја Кантове филозофије свести такво ми. Али ово ми иначе реално постоји само у облику појединачних субјеката.
Особа у компетентном смислу те речи је по томе индивидуални субјект способан за акцију и праксу. Што значи постоји у начину постојања ми. Овакав човек је људско биће које може довољно добро да игра различите улоге у оквиру заједничке животне праксе. Овакав смисао за компетентност личности, мора се потпуно одвојити од концепта приписивања личности „достојанству“, тим пре што се свим људима и само људима без икаквог пријемног испита може приписати с‘правом људско достојанство, шта год утилитаристи мислили и говорили иначе о томе. Концепт атрибуције правног лица, који се односи на право ми, као што је корпорација, очигледно треба разликовати од концепта надлежности појединца.
Сада се може артикулисати друга, комплементарна основна теза: „Сагледавање“ треба схватити као један од облика праксе. Само бића која учествују у таквој пракси су особе. Даља логичка разлика ће постати важна у наставку, наиме она између унутрашњих и спољашњих објеката језички артикулисаног односа. Док се говор о чулном податку у најбољем случају односи на унутрашњи, односно у почетку чисто формални, граматички објекат чулне перцепције (узгред, у почетку без икакве идентификације идентитета), посматрани објекат сагледавања је увек већ спољашњи објекат.
То нас доводи до следеће терминолошке дефиниције: ствари као објекти искуства стварног садашњости, које Кант донекле, нажалост, описује као ‘пуке појаве’ (феномене) желе да разликују од пуко само замишљеног узрока појављивања, као управо оно злослутно само по себи, јесу као такви увек већ међусобно разликовани објекти опажања, који су сами увек различити предмети сагледавања, а не само односи субјективног осећања – исто, како то такође сматрамо у погледу енактивних опажаја животиња, што и код нас одређује сличности и разлике објеката из наше перспективе.