(објављено 22. 12. 2022.)
Погано је да председник привремених институција Косова и Метохије Аљбин Курти прети преко страних медија са самовољним убијањем Срба. Само зато што не прихватају албанску шикану дугу већ више деценија. Што никако на Косову и Метохији да је препознато. Зар то не би требало да је бит техничких преговора о нормалзацији да се људи препознају као људи, као и услова за то, управо водећи рачуна о првом, и какав је онда Квинта арбитар? Међутим, Курти иако је бахат тип, испада да је угледан у западним редакцијама кад су себи допустиле да он свињарије изговори, а они бестидно објаве. Ко ту више пристојност познаје. Па човек би требало да је трајно за политику дискфалификован од сад. Док је за нас Србе реална претња против које је легитимно предузети све потребне мере, да он не би спровео своје намере. Уосталом још увек је српски грађанин у Србији, те полиција и судство треба да уради своје.
Истовремено се у Србији одвија јавна расправа о предлогу изгледа по својој природи репресивног закона који би требало да правно уређује технолошки напредне системе полицијског надзора над друштвом. Па се питам за кога се заправо све то ради и зашто? Што нам треба? Зар смо толико криво и лоше друштво и ми? Како су нас власти дали обавестити, за почетак ће се преко камера са биометриским препознавањем људи контролисати јавни простор и нико више нема право да је стидљив и још мање да умишља како је слободан у свој приватности кад је у граду на улици, док нам камере још неће стављати по кућама, али ће зато полиција моћи у њих да улази, колико сам разумео без судског налога. Наводно све је то због ефикасности, као у случајевима отимача деце? При чему у предлогу закона нису ни покушали да категоришу разлоге улажења у куће (јер то не би ни смели без судског налога, па ни не чуди овај пропуст). Него ће довољна бити сумња поступајућег полицајца и вероватно његовог шефа, шефова. Са друге се стране добрим делом развија критика, како је овдашња полиција компромитована, док примера у Лондону који је одавно сав начичкан камерама није (па о чему ми то гледамо у филмовима и серијама – машти аутора, а машта никако да досегне обичну довитљивост свакодневице, као што сви знамо), па ће домаћи сигурно злоупотребити, док они енглески то нипошто не раде, као да су „5 очију“, или НСА наше агенције. Или још, као да уосталом није једино „златно правило“: Све што човек измисли биће злоупотребљено. Као што одавно изгледа да је већ превише тога смишљено. При свему сви знамо да ће се злочинци снаћи, те ће надзор воајеристички пре свега погађати обичан свет у њиховим приватностима, интимностима и глупостима. Стварајући нову реалност тоталитарног глобалног умрежаног друштва надзора и контроле, јер то сигурно неће остати у нашим полицијским станицама него се зна преко кога иде интернет и ко о њему одлучује (а и ко глобално скупља податке).
Погано је ово доба у многим погледима, како га најбоље неконтролисана поганост повезује – претње убиством и надзорне репресије уз лажи са круто измишљеним оправдањима насилника. Као Квинте која позива на слободно кретање људи, који иду у лов на друге људе, док их не побију или се ови коначно измучени безакоњем, репресалијама и хајдучијом не раселе. Никакве величине човека ни вредности, скоро ни на једној од ових страна, тако да то више нико јавно не разуме, нити тражи. Што је посебно изазовно за нас који смо се историјски родили у доба кад се ни станови нису ни преко ноћи закључавали, а да нико, па ни лопови нису помишљали да упадају. При чему, није то било тако далеко у прошлости. Што не значи да није било обијача станова, али су и они сами знали изгледа за неки општи ред, а не на крају као Квинта данас. Јасно, било је и тад држава као што је Америка где се одавно није смело пешке заћи у неке квартове, јер је ту цветало насиље, а полиција је сама пуцала широко посред улице. Нису они почели од јуче случајно да убијају црнце, него су сад скоро први пут једног полицајца судски прогонили. Док су као чудо у наше младалачко доба приказиване фавеле стиснуте бедом и насилним животом из Бразила у контрастно непосредној близини са луксузним здањима. Као што су у Америци изграђени читави ограђени блокови са приватним обезбеђењем. Касније је подоста тога у транзицији и распаду земље стигло до нас, више него што смо волели. При чему је Београд још увек један од мирнијих и безбеднијих градова у свету, али свуда пре свега расте насиље, криминал, и на неки начин његово олако прихватање. Зар би другачије могле да се преносе сумануте претње Куртија, а да не буде презрен? Да тај човек не буде природом ствари одстрањени локални пијанац у некој приградској биртији који чека своју цирозу јетре док његова бунцања чује једино заморена келнерица, али он има своју норвежанку из структура која се у чистој спрдњи још бави студијама тероризма, очито ширећи пошаст насиља? Док изостаје заправо кључно антрополошко питање каквог човека желимо за себе и ближње? Не само ми, него широм света, а посебно ипак на Западу.
Заправо је основно антрополошко питање иза присутне поганости и сваким даном све брже настајућег паноптикума: какав је човек будућности? Док се више ни не зна на које се све начине људи надзиру и контролишу. При чему је несумњива корелација између раста надзора и људске поганости. Обе расту, гурајући једна другу узајамно, само све брже. Те је смисао очито потпуно изгубљен и сви смо пали у стихија -друштво. Људски смисао је нестао, и наступа један сасвим нови у повоју. Али који једино је сигурно да не рачуна превише на човека, поготово кога би желели да познајемо и са којим би имали људске, а не неке друге односе.
Да ово није кратки дневни текст него студија, могле би се разматрати и анализе, колико је порастао број затвора у свету и лудница, као и нових или промењених чланова законика који би све и свашта да регулишу.
Све би да се законима стандардизује као да није реч о човеку, па је то престабилизација: Где и колико, како, све по некој наводној „мери“ (али према чему?). Очита је тенденција, да се све више регулише и правно се меша у животе људи без права на њихову слободну вољу, догађаје у местима живота, него све мора да је механички по „правилу“, без раста и промена у чему је и живот. Као да места пре тога нису постојала у својој чудесној сложености, току, догађајима, уместо тога све би да се линеаризује и она укину. Па нам карикатуре по закону одређују од сад како треба да живимо. И то помало онда личи на Сартров хотел у паклу. Уз то све се одвија без више уважавања места куће, државе и врта, једина три места у свету живота човека него се мрежа шири из некаквих наднационалних центара који би све да уједначе на крају до једино могуће табула расе. Васцели свет, ако се допусти.
Отуд се све више режи преко медија у јавности: мас-медијалних парасветова филмова, НВО аналфабета, медиокритетских института који треба да оправдају своје грантове. При чему је једино очито како је ту пре свега човек из тога и сам искључен и заборављен, пре свих праксе „установа људског живота“, и то све брже и шире на западу. Што смо разумевали у модерној епохи као наше достојанство, право и знање, и имали на тим основама мерећи се лично према њима многе оправдане односе са другим људима као суграђани, колеге, пријатељи и свакако своје љубави, породице и потомство. Него се тежи универзализацији нечега све више махнито релативизујућег што се човека тиче и међуљудских односа са запада, изненађујуће и за саме њихове становнике. А то о чему сад пишем и причамо, подоста се тога може пронаћи још у раду М Фукоаi: политички, везано за „гаверменталитет“ и „биополитику“, али и његово људско и међуљудско решење са „сексуалношћу и слободом“ која је кључно допринела афирмацији рода и гендеристике и разградњи позиција нормалног човека. Премда се и више од тога данас појављује, вероватно и због његовог утицаја и следбеника, јер у односу на његов опште раширени концепт биополитике (како је он разумео државно – политички контигентно и конгломерантно као статистичку бригу о популацији, те томе наводно припадајућег либералног политичког разума баш кроз неолибералну економизацију, која сама довољно говори о овој петљи као безумно вечној механичкој машини, а ево је сад цркава у ропцу осе која би да убоде) реч је да се човек изгледа своди само на крају на биомасу у хибридном односу са техномасом. Блиско дехуманизованој Давоској формули иако ни Хараре изгледа ово не изражава потпуно јасно шта је (можда и да, али избегавам да читам његове књиге, искрено ми већ довољно сметају његове изјаве које медији пренесе) у релативизацији човека до тачке да и ми треба да допринесемо људском нестанку, само није јасно у чије име, или, коме још у корист (довољно ми је кад слушам екологе који се жале да краве прде, а деца дишу стварајући ефекат стаклене баште). Премда пре него што нестанемо више нам неће ни требати друштвене науке у тој некој међуфази, него ће бити довољан саобраћајни факултет који ће се бавити транспортом и упакивањем безличне БиоТех масе, премда никако не разумем што би журили? Чак и да је тачно да смо безначајни, па и 80% нас само изјелице како наводно Хараре каже – премда изгледа да уопште није разумео људски смисао да је у самом дару постојања. (Овде уопште нећу да скрећем превише пажњу да „квантни компјутер“ чак и да постигне стања свести ништа неће имати заједничко са људском биолошком свешћу. Можда је неће ни приметити. Како каже А Зелингер, 2022 добитник Нобела за физику: „кванти немају везе са биологијом“; уз то да додам физичка аутономија каквог киборга сигурно не може бити на ветар, него вероватно мора бити на атомски погон а и овај стане, истроши се гориво или се поквари, ако ко замишља аутономно претрајавање до неке нове вечности тешко је изводљиво – ако је то извор постојећих лудила, него је потребна сарадња већа од машинских аутомата.)
Оно што би лично волео да се поново у јавности разматра јесте питање величине човека и то сваки дан, а не да са позиција „плуралистичке“ множине којој је све допуштено стихија-друштва забрањују поштовање и одређивања човека (то свакако није ни расизам, ни нацизам ни фашизам), а онда и културе као такве и припадајућих институција у складу са установама људског живота. Као што је сигурно да нас хај-тек надзор поноптикумом неће заштити од зла и поганости која на све стране расте у отупелој саможивости, сад још индуковано поремећеној, него само ако поново водимо рачуна узајамно о понашању људи и шта ови поново вредносно за нас значе. Поштујући места људског живота у свету и њихове разлике. Зато је и сад основно питање каквог човека желимо, а не како ћемо да се хибридно стопимо са техномасом, као још искључиво преостала глобално збркана биомаса, без будућности како нам то запад нуди и што они сад свим силама бране.
iНеколико хипотеза за критику Фукоа:
1) Не безлично територија како он види да би се искључиво везао за само популацију, што је апстрактна позиција, јер човек не живи у вакуму, него је место важно, то је кућа, држава и врт, чворови комплексности стратегија постојања као смисла човека (људски лик);
2) Као што Сигурност јесте цивилизацијска категорија (види О4), а не тек нижег ранга, па се самим тим нужно појављује и код њих, као код државе;
3) Не „сексуалност и слобода“, него је заправо реч о врло практичном (чак ни критикованом Де Садовом односу према модерни) промискуитету хомосексуалца склоног садомазо задовољствима. Те у родном, као и у слободи је, као наводно „провокацији“, чега, кога, шта, открива се сакривена искључиво самозадовољавајућа перверзија. Фуко је изгледа лично неспособан да доживи и разуме породицу, а самим тим има проблем и са самим слављење постојања и не може да појми њено афирмативно преношење. Смисао преношења дара – Радост Детета. Зато је за њега живот перфомативни егзерцис без било каквог преноса и потребе за смислом – механичка машина.