(објављено 08. 04. 2023.)
У друштву у коме поново откривање друштвено-политички српске нације, уз очито продубљену националну и државну историјску кризу много ширу од самога наслеђа пропасти Југославије због својих геостратешких импликација, и истовремено у процесу транзиције у капиталистички систем, где се заправо ни не зна у друштвеном смислу ка чему се стварно иде, конкретно у нашем случају (где се умишља да све оно од пре добро остаје, а лоше отпада, посебно са прикључењем ЕУ), још мање је успело да се разуме да је реч и о ресуверенизацији грађанина и његове националне државе. Него се заправо медијално – трендовски прихвата постмодерни концепт неутралног „корисника“ уместо грађанинаi, који је задњих деценија имплементиран на Западу у процесу хибридизације човека и технике, што је још далеко пре Латурових радова уочено, тамо још 60 – их прошлог века. Тако је 1965 Хелмут Шелскиii написао: „да је идеја демократије изгубила своје битно обележје у научној и техничкој цивилизацији, јер је воља народа замењена „законитостима објеката“ који су измицали утицају јавности и заузврат покретали политику. Техничка држава заузима место политичке. Питања смисла тад су сувишна или се на њих више не може одговорити, а стара идеја „демократског одлучивања“ замењена је „савременим техничким средствима психолошког утицаја“ … Техничка држава стога лишава демократију њене суштине, а да није антидемократска … па се политичка воља људи објашњава „законитостима објеката“ на бихевиорални економски начин (мој коментар: што и А. Вучић стално ради са својим писањем цифара, као и уједно антидржавна – антинационална тзв прозападна опозиција, која пошто-пото жели да нас периферизује као државу и културно провинцијализује) … па се политичко мишљење не обликује у јавном дијалогу, него постаје предмет психолошког утицаја“. Што се посебно данас, након деценија привидног „корисничког“ мира на колективном западу који све више отпада од остатка света својим програмом укидања људске културе види и у протестима и побунама, како у Холандији, где се сељаци боре против „азотних проповедника“ који захтевају сем отимања њихове земље због еколошких претензија и да се праве клозети за краве да би што мање азота ишло у атмосферу (не знам шта ће са слоновима?), иако је свима јасно да је због растућег „зеленог бизниса“ којим би капиталбарони да контролишу и производњу хране много више него данас. При чему сам зелени бизнис је пре свега насилно индукован и присилно се одржава са врха англосаксонске моћи, а да нема ни најмање особине Кондратијевог новог привредног циклусаiii. У прошлом тексту смо поменули да је у Француској реч током ових све већих побуна о поновном откривању нације и ресуверенизацији грађана – борби за повратак националне државе, где су они носиоци суверенитета, а држава „живи“ ма колики да је Левијатан зарад њихове културе и интереса. Док се код Немаца друштвени уговор још држи иако делом и због Веберовог приговораiv природи немачкога капитализма што је прешло дубоко у њихов менталитет у коме је њихово грађанство од почетка и само себе лишавало властите моћи у интересу очувања феудалних односа (оно што ми зовемо немачка дисциплина – зато они не виде баш никакав проблем у пензионој реформи у Француској, јер по законима објеката прихватају рачуницу и да она мора пасти „саморазумљиво“ на запослене – као што и код нас многи идиотексперти то папагајски понављају како јесте једино решење).
Обрт модерне: Што на земљи то на небу
Коначно треба обратити пажњу и на заправо својеврсни Поперов обрт у „Отвореном друштву и његови непријатељи“ којим је он човека довео потпуно у апстрактну – антисветску позицију субјективизација, у само антипостојање које у сваком постојању види тоталитаризам, тако пружајући прилику Ротрију да преузме од свог пријатеља песника (Харолд Блум)v стално захтевање оригинално новог и у томе препозна демократију у либералној утопији стално новог екстатичне среће ( иако среће за човека ни нема – Икар, као што сам писао, и у шеми модерне на Блогуvi). Новост Поперовог либерализма и Ротријеве демократије, која данас већ завршава управо у порицању човека у само свом тоталитаризму хибридизације човека хуман + програма, у не талеко далекој будућности, директно спрегнутог човека са машином, али са програмом који је и изван самих установа живота (одавно је пожељан овакав напредни киборг у општем прогресу, наводно не може да се разболи, али итекако зависи од неке корпорације и најмање могу да му се истроше литијумске батерије, па је и зато уреду да се свуда направе кртичњаци због њих, јер је још је важнија нечија још већа супремација и његови џепови). Показујући да се запад већ опасно и непријатељски заиграо и са човеком, а не само са својим друштвима и другим народима.
Нико од људи не може бити Богу једнак ни у добру, као уосталом ни од анђела. Као што је Божија љубав једино тако чиста да ствара (Мајстор Екарт: „јача од смрти“). Побожном човеку је то јасно, а атеиста сам може бити толико разуман да појми своја ограничења, а не да од њих зида храм, као што је то чест случај ( и ту се психијатрија умешала и поделила).
Човеку је дато слављење постојања већ самим његовим битисањем и ма колико велика дела оставио на радост свих нас, ни са чим га не може превазићи, него самим чином да га рађањем пренесе даље. Док може само себе неумеренешћу понизити и другима загорчавати живот својом туробношћу, као и екстазама ако му се слављење постојања учини малим (зато су и хришћанство и стоја даље витални). Више за себе човек не може добити, нити ће му бити дато осим у очима својих следбеника, који су отпадници као што је и он сам.
Данас код нас: Вежбање подаништва
Свака заједничка лаж их спаја и ојачава
Ми више немамо јавност, посебно се режим са својим медијима побринуо за то иако за њима много не заостају страни медији. Мене лично више ни не занима шта режим говори, као што ми је и све мање јасно ко то слуша како је изгубио сваку веродостојност, а о некаквом смислу да ни не говоримо. Него су то тек онолико колико халуцинације, на шта су се наши главни медији давно определили, па је једнако и кад глумац нешто каже. Више нема границе између стварности и фикције, па је лаж ништа. Глупост још мање уочљива. А будала колико се хоће.
Раније смо већ констатовали да нам је од југословенске авантуре пре свега у наслеђе остао врло раширени југоусташлук, не само међу непријатељима које смо некад ослободили и учинили оним што нису могли сами, да буду слободни људи, него и међу Србима. Као и да тај у себе сублимира овај данашњи са све више отпалог запада космополитизам корисника. Међутим, оно што никако ни сами нисмо до данданас разумели шта нам је донела транзиција, осим привредног уништења, интелектуалног опадања, неморала, демографског пражњења, а раста саможивости и присуства будала у елити, посебно данашњој политичкој која је и дивљачка руља (они би да „секу“ ако неко доводи у питање њихову власт, што све слушамо без било каквих последица). Ма колико пред собом гледамо „двор режима“ и да је он тај једини субјект који има реалност. То нема ни српска држава ни српски народ. Него су потпуно подређени опстанку двора – заправо прото двору, који је сам без било каквих институционалних ограничења као што Норберт Елијас то наводи у свом „Дворском друштву“vii и прича како он настаје, какве су саме првобитне релације, између данас мафијашких и некадашњих породичних обавеза ауторитета, страха, обавеза и интереса клика на двору и око њега. При чему код нас „процеси цивилизовања“ и одговарајуће „фигурације“ људи сасвим изостају које прати развој „дворског друштва“, јер ово је постмодерни двор режима (који у потпуности користи садашње технологије владања са корисницима – као својим поданицима); који се не бави стандардима, него хоће да зидају фудбалске стадионе, тржне центре, почевши од „Београда на води“, који је већ добрим делом „Београд под водом“ (како су станари завапили) и нема ни намеру да увећава – стварно ствара, или, макар да сачува постојећу државу и српски народ ту где јесмо. Сваком је већ искуствено јасно двор режима нема намеру да поштује српске институције и Србе који су без сумње од почетка европске историје један од ретких трајућих историјских народа ( без разлике што нас германске комшије стављају у околности да се хиљадите године ове ере стабилизовао некакав политички систем у „Средњој Европи“ по њима, а ми Срби смо са Мађарима, Викинзима, Сараценима и Бугарима упадали и пљачкалиviii – тако нас по први пут помиње поименице аутор у својој књизи и на овај начин другости уводи у историју Европе иако тешко да су други народи у то време били мање пљачкаши током опадања Рима – него док си мали пљачкаш, кад си већи освајаш; при чему се и сами немачки аутори морају прво међу собом да договоре, да ли су они освајајући, ратујући 135 година, асимиловали тзв Лужичке Србе између Елбе и Одре, који су основали Берлин, Дрездени и још неке градове данашње Немачке).
Потпуно је јасно да нисмо разумели нити разматрамо потпуно последице југословенске епизоде; да ни не покушавамо да разумемо куда нас стварно води транзиција и кроз какве обрасце до нове друштвене структуре и система способног за стратегије национално – државног опстанка и даљег историјског постојања; као што нам измичу пажњи стварне димензије савременог западњачког отпадништва, па га неки олако прихватају иако је насрнуо на нас са амбицијама да ако нас већ сад не уништи, жели што више да нас оштети. Посебно не бринемо шта ће бити са српским друштвом, а не само свеприсутним брлогом двора режима, његовим ЕУ халуцинацијама и присутне антидржавне опозиције. Зашто примера двору требају толики фудбалски стадиони? У какву се медијалну сакрализацију овај са тим упушта, јер људи не могу без светог. При чему је потпуно јасно од почетка да масовни спорт није само било каква игра него ритуал сакрализације за безимене масе корисника баналности капиталистичкога система са којим стичу своје умишљене индентитете навијача клубова. Отуд и ту на стадионима хулигани чине језгро, јер је реч о лажном светилишту. Као што се у управе не само у Србији гура елита. Те је отприлике тако зацртан наш пут на запад, не као народа и државе. При чему као што је Ђукановић отишао, тако ће и Вучић, а он сигурно више од првог ради све ово по задатку, као и што сви знају како је дошао – као што више ни код кога па и задњег његовог поданика не може бити ни минимума сумње у његове намере после повлачења српских демонстаната на КиМ, Охрида, Петковића у Бриселу и стално све дрскијег лова Срба и њиховог безразложног држања у казаматима које осиљени Албанци предузимају на НАТО окупираном Косову и Метохији.
i Oelkers, Jürgen, Populismus, Schulkritik und gesellschaftliche Bildung – Das Ende der politischen Ordnungsvorstellungen des 20. Jahrhunderts, Springer, 2020.
ii Schelsky, Helmut, Auf der Suche nach Wirklichkeit. Gesammelte Aufsätze. Düsseldorf: Eugen Diederichs Verlag, 1965. str 453, 456, 459.
iii https://milemilosevicblog.rs/%D1%81%D0%BA%D0%BE%D0%BA-%D0%B8%D0%BB%D0%B8-%D0%BF%D0%B0%D0%B4-%D1%83-%D0%BD%D0%B5%D0%B4%D0%BE%D0%B2%D1%80%D1%88%D0%B5%D0%BD%D1%83-%D1%82%D0%B5%D1%85%D0%BD%D0%BE%D0%BB%D0%BE%D0%B3%D0%B8%D1%98%D1%83/
iv Schmidt, Manfred G, Demokratietheorien, 6. издање, Springer VS, Wiesbade, 2019. str 158.
v Christian Grabau Utopie – Der Exzess der Demokratie und die Attraktivität der Versöhnung. Politik, Pädagogik und Utopie – Das Ende der politischen Ordnungsvorstellungen des 20. Jahrhunderts, Springer, 2020.
vi https://milemilosevicblog.rs/%d0%bc%d0%be%d1%98%d0%b0-%d1%88%d0%b5%d0%bc%d0%b0-%d0%bc%d0%be%d0%b4%d0%b5%d1%80%d0%bd%d0%b5-%d0%b8-%d1%9a%d0%b5%d0%bd%d0%b0-%d1%81%d1%83%d0%b4%d0%b1%d0%b8%d0%bd%d0%b0-%d0%bd%d0%b0-%d0%be%d1%81-2/
viiElias, Norbert, Die höfische Gesellschaft, Suhrkamp, 1997.
viii Seibt, Ferdinand, Die Begründung Europas, Fischer, 2004.