(објављено 26. 12. 2023.)

У изборима Лумпени су надвладали Југоусташе, а заједно су сатрли Народњаке. То толико, да се једино претекли, гротескно удружени патрљци ДСС-а (НДСС) и СПО-а (ПОКС) придружили Југоусташама, док се појавио неочекивани МИ, као некакав последњи рефлекс народњачког код Срба, о ком још увек не знамо шта да мислимо, јер је први пут међу нама као организовани политички ентитет, од људи које познајемо махом као коментаторе, од којих Несторовић показује неку врсту контроверзне „харизме“ⁱ. Што је отприлике све што је политички у децембру 2023. остало од Срба у самој Србији. Док схизофрено изгледа што у пост-изборним протестима југоусташлука овај поново маше за њих до јуче презреним српским заставама коју су покушали да промене током лета са заставом краткотрајног „Сретењског устава“ на Француском узору и ЕУ заставом у тенденциозној релативизацији опште српског. Занемарујући од половине „протеста против насиља“ званичну заставу народа и државе чију националност сами суштински не признају, као ни државу, радећи против са нескривено настраним сладострасним задовољством, а од Бог зна одакле „узвишеном моралношћу“ већ на прву лопту, у свим домаћим политичким нарацијама. А шта су ови сад пост-изборни протести, да ли Мајдан, или, аутентични бес пре свега њихових гласача због изборне преваре, или, призивање ино-посредовања како би се режим боље контролисао да испуни Охридски план или нешто треће, као и шта стварно власт смера, тек ћемо касније сазнати, и то по последицама, али све ово отворено говори о огољеној слабости српске државе. Као што је отужна срамота да полиција изгледа пред мајком туче/03:35:56/ једва пунолетног сина, а њу вуку у неком тренутку по земљи, и можда се међу њима тек један од полицајаца на кратко сабрао? Јер смо ми Срби још увек људи који имају осећај за породично и нисмо аутомати. Желим да у то верујем.

Као што је и медијално надвладало легитимно и легално, само де факто, а процеси што се тиче политичког немају дуго везе са политичким, него економским, јер ни нема ни говора о политичком систему. Одавно из Скупштине Србије само слушамо Тарзанске урлике са пратећим сазвучјем, док на РТС-у гледамо најпримитивнији могући програм цупкања уместо информисања и културе. Као да међу Србима више нема културе, ни оног о чему би требало да буду информисани што се тиче садашње стварности друштва. РТС је постао искључиво предузеће које нам упорно продаје југоносталгичну прошлост, а заправо актуелну југоусташку парадигму са југо-комунистичке стране против Срба, запаковану у приде приземну забаву са цупкањем као нашу данашњицу – скрућену лудачку кошуљу халуцинација за све нас о многим фантомским феноменима медија а не увидима у свет и идеје које их прате, а посебно оне које нас се тичу.

Значи, искључиво имамо посла у друштву (друштвеној структури) са медијализацијом и економизацијом, а не више са јавношћу заједнице и самим тим њеном стварношћу. Ове више нема, него је искључиво редукована на приватне полусвесне рефлексе појединаца и донекле малих група које не могу имати никакав важан јавни утицај. И онда као што то видимо са МИ тек после избора у којима је јако тешко узети учешћа постиже се некаква више несретна него сретна медијална видљивост, која опет само абвивалентно оставља могућности да осветли стварност кад нема своје медије. То не бива. Генерално, стварност је тек видљива кроз политике, а не по себи. Као што је евидентно да је „политика“ уређена подређено по кључу економизације, која држи медије, а не стварности и може искључиво да погодује саможивим кликама, али никад и нипошто националном друштву. Кога уосталом ни не може бити више у овој фази историјског катастрофичног – посткатастрофичног кретања Срба, који са потпуном превлашћу лумпенског и југоусташког и нису кретања интегралног живота народа, а тек не и то најмање ствари националне културе. Па и за СНС и главницу њихових „симпатизера“ било ми је јасно још од 2015. да неће подржати у кључним тренуцима националне интересе Срба (из једног од истраживања кад се макар најавом ломило да ли да Тома Николић одигра сам своју карту, од чега је одустао, док се 2023. појавио да подржи АВ и СНС, као своје несретно лично политичко финале, иако му је удобно, како вероватно никад није сањао да ће бити, него му је у животу кашика легла у мед). Сви они се напросто крећу својим лумпенским правцем деструкције друштвене структуре на сваком кораку (у самовољи до зла које нема чега да се боји) и исти се очигледно историјски финално појављују удружено са југоусташлуком у дегенерацији српског народа и државе, коначно као такви без избора до краја, под сталним притисцима западњачких захтева, али и у самозадовољству властитих слабости, јер се само тако може у њима још неумерено уживати, а не испаштати у етичком окружењу (то је и један од разлога зашто посебно у постмодерни ником више не треба хришћанство ни као могућност, а СПЦ је изгледа сам напустио своју улогу у српском народу, немајући више ни једног Павла, Амфилохија, или, сива већина међу њима сада гуши достојанство таквих).

Задужена лица у Ћирилици су нам отуд почели да продају „фору“ о некаквом фанатазерском „реалном национализму“ као одредници двора режима СНС за њихов лумпенски правац развоја догађаја под њиховом влашћу (двора који се сам свео на мафијашки брлог). Премда, ни не треба имати никакве илузије да то што људи у јавно-мњенским истраживањима преко 90% јесу национално и државно Срби, да се заправо све више односи на идеалне околности. Ван њих, бројеви значајно опадају, а пре свега се деле на три осе културно – протополитичке оријентације, од којих је политички народњачка оса најмања. Што није проблем истраживача како сами људи за себе тако мисле и изјављују, док не доспеју под реални притисак околности, медија, збирно не превише сретног тока личних биографија у кризним временима без доброг исхода (тачније у општој катастрофи). Те многи од њих заврше као лумпени, како на крају имају потпуно обесмишљени поглед на свет. И зато им постаје довољан медијални маркетинг. Док их лично све више пре свега руководи кад самозаваравајуће маске падну, од вредности до свих могућих интереса, искључиво реалност задовољења нагона – па отуд за њих и јесте релативизујућа кованица „реални национализам“, оно што може сасвим лепо да их умири, кад већ није било прилика да сами себе не морају да упознају какви су заправо у кризи у неком бољем свету (одавно и сам мислим да људе не треба превише искушавати, ни лошим, али ни добрим). Што АВ одавно добро зна продужавајући агонију српског народ у беди (у које их је увела историјска криза, али и шок либерална транзиција ДС са чим су претворени без наде у пуки лумпенпролетеријат). Зато АВ нуди искључиво економију наводног благостања, али без трага достојанства, дубине културе, помена инхерентних вредности и норми. Приде и да је све економски могуће па и криминално „срећно наопако“, да се и њима осмехне, јер нема савести, као ни казне у Србији ако су у служби двора (а двор увек познаје миљенике и изузете поред процеса “фигурације” свих осталих – Н. Елијас “Дворско друштво”, премда код нас пре говоримо о деструкцији у мафијашки брлог). Као не мање невероватне комбинације економског футуризма потрошачких перфоманси новог до летећих аутомобила због чега треба да од себе одустану као људи. Шта ће им то? За њих је довољан Пинк-свет. Тако су и они део глобалног конзумерског света а не само неки Срби у Србији. Преко непоновљиво карикатуралног Пинк посредника, који игра много значајнију улогу од целокупног српског образовања и оног што се данас зове тржиште културне продукције „креативне индустрије“, која генерално само провинцијално прежвакава глобалне трендове англосаксонских медијалних пара-светова за масе, који су преко мобилне комуникације стигле у свачији џеп, премда телефон већина више не испушта из руке. Кад онда могу да се замисле? А и то људе све више међусобно раздваја (и породице), много више него постојеће обавезе и усмерава их на „перфомативно“ и екстатично потрошње, уместо културе живота (развија се индукција малоумности, као што све озбиљне студије потврђују, да електронска помагала и у настави штете образовању уништавајући способност младих да мисле, јер им је све готово као супа из кесе на таблету при руци, шта год у њој заправо био састав).

Лудачка кошуља међународне позиције Срба

То што се морамо у међународним односима стално сами правити луди, не треба да значи да треба да поверујемо у ово наметнуто лудило, па и да сами масовно полудимо.

Позиција Србије није само са српске стране компромитована због односа са Америком, од врло бенволентне флоскуле „слажемо се да се не слажемо“ везано за Косово и Метохију, него још више са еуфемизмом „нормализације односа“ са делом властите државе. Зато што силни НАТО држи де факто окупираним део државе Србије. И очекују да постане засебна држава уз пристанак власти Државе Србије. На шта се велики део, сад лумпенског државног апарата прави луд прихватајући терор над Србима који су на Косову и Метохији и све захтеве Запада због више личног односа са окупатором, него тешке позиције Србије на Западу. Док још већи део наводне српске, а заправо и то све време од нестанка Југославије, југоусташке елите тежи да се поистовети и придружи непријатељу, поверовавши у властито лудило (то што су ови схизофрени заправо јесте једино извесно, будући да их мотивише расистичка мржња према свему српском, док су им могућности ограничене на безисторијску фрагментарну свест пацова у лавиринту који никад неће решити) живећи сумануто у илузијама да припадају ЕУ. Док иста ЕУ, чија администрација, која нам је отворено непријатељ, такву одлуку не може да донесе колико год истрајно радила против Срба и Србије, због противљења њених 5. чланица. Једино да се та силна бирократија изнутра уруши, што нико од њих не жели због силних принадлежности, не малих гарантованих повластица и бесконачних прилика за корупцију, којој ОЛАФ никад није стао на реп ни кад је значајна Бриселска тела распуштао – све је то мува на медведу, што бриселска бирократија, ову гротескну стабилност, ни по коју цену сама неће да наруши, па ни кад неко као Немачка тражи промену начина гласања, јер би све почело да се пара. Па је све заједно симулација бескрајног придруживања који се не сме прекинути. Што не значи да било ко са српске стране сме да спроводи Охридски план, како би то разорило саму идеју државе до краја међу Србима. А још мање да пристаје због ограничења ЕУ администрације на само даље мрвљење Србије, јер само то могу и хоће да раде, али и због очитог губитка идејности као такве у елити Србије (лумпенске и југоусташке елите), те и идеје државе као такве они би пошто-пото да продубе односе са фактичким непријатељем најкасније од 2008. од кад не признају отворено нашу државност (премда је питање да ли је ЕУ била, било кад нешто друго према Србији).

Оно што разликује Коштуницу од Тадића и поготово Вучића што никад није допустио да га ово лудило обузме. Чак шта више уопште није пристао на њега. Ни да се привидно прави луд, а тек као Вучић да иде све даље због неке своје године властитог режима више у испуњавању захтева Запада у овој директној предаји Косова и Метохије. Праћеног стално и све већем излагању свеколико Срба губитку државности. Исто, као што гледамо задњих 10 година пристанак на отворено терорисање и уништавање Срба и на Северу Косова и Метохије ( и својим прећутним учествовањем, као кад их је збуњене присилио да напусте институције и предају своју полицију, а био опоменут од њих да ће бити ловљени ко животиње ), као и наше културе коју шиптарски варвари све отвореније присвајају (цркву по цркву гамад отима, прекопавају дивљаци гробље по гробље, чак у друштву осрамоћеног Француског и Немачког амбасадора, који још отворено њима за рачун измештају споменик из 1. св. рата погинулим Србима). Док се данас Вучић нешто као јавно љути на Запад са својим дворјанима (Хит-твит камарила) због ала Мајдан протеста југоусташије у Србији (оних са којима заједно у исту Западну тикву дува) док заправо даје истом Западу јавно свечану изјаву да ће све испунити што се предаје Косова и Метохије тиче, како то јасно наглашава др. Крстић у Утиску недеље осим ето признања у УН, што и не зависи од њега. Док би једино могао да говори, да је он стварно а не само формално председник Србије, о реинтеграцији Косова и Метохије у поредак Србије (и Устав на који је положио руку, на то га обавезује). Док је сасвим и могуће да је претерао са намештањем изборног резултата које би сам добио, али такав му је карактер. Можда не толико спектакуларно победио, посебно после Бањске, за коју се не зна ко све има прсте из Србије у овом намештеном поразу и поновном стрељању Срба и Србије.

Те колико се год ко правио луд због тешке позиције Србије на Западу, изгледа да су се многи уживели у ово лудило па сами уништавају Србију и једнако поблесавеле Србе, јер је оних који су дали како год глас лумпенима и југоусташама и њима сродним отприлике 80% (код нас је и иначе увек проблем са милион вишка наводних гласача – исти је био проблем и 2006. кад сам водио референдумску аналитику за владу и нико никад то неће средити – многи су пробали да уреде бирачке списковеⁱⁱ – задњи Марковић из ДС). Тако да је резигнирани Бошко Обрадовић у праву, Срби све више воле покварењаке (Адорно ионако тврди да је лукавост основно код човека), док код нас свакако да нема политичког система, ни по садржају, ни по односима. Овде се политички ни не покушава одговорити на било који изазов пред државом и заједницом. Него само клике тврде пазар. Па како онда да буде демократије? Ко више о народу и држави као целини мисли у наводној српској политици и да су испред клика, што јесте суштина демократије? Док Бошко Обрадовић свакако није неко као Коштуница, али он се бавио отворено политички српским животним темама и увек одмах био на нишану, изложен понижењима са подивљалих медија и од њихових простих, приглупих коментатора. Добро је колико је издржао. Па сад његово одустајање симболички изгледа као почетак одбројавања краја Србије колико год његова улога била мала, јер никад ни једну одлуку у власти није донео, али је сам носио искру непатвореног добра. А свакако потпуни нестанак народњачке осе у овим изборима речито говори да више нема ко да брани Србију (МИ јесте упитно ма колико лично веровао у Павићев интегритет). Док Срби сами то изгледа више не желе? Дотле нас је довела историјска и транзициона криза које су завршиле у тако очитој катастрофи иако људи даље иду по својим истим траговима из дана у дан за својим послом и жељама много тога се у децембру 2023. завршило и то на лоше.

Покушај теорије транзиције и наша заробљена ситуација

____________________________________________

i Нико здраве памети није могао да одрасте без интереса и за необичне феномене, егзотично, да га копка Атлантида, да не разговара о Ведама, медитира, и много тога другог као Генон, Штајнер и шире, ко зна шта још, па и ала Деникен, није да га нема, што и данас остаје на овој планети необјашњено и не тиче се само маште, јер као што и нобеловац физичар Цајлингер каже да се свемир не да објаснити без духовног, али људи који пречесто о томе без задршке говоре лако сами изазивају контроверзе о њима самима, посебно кад имају више одговорних улога у друштву, да су пре незреле сањалице, а не особе ширих интересовања. Оно са чим се свакако не могу сагласити како Н1 Несторовића дефинише, да је „контроверзни лекар“ – јер он је колико о њему знамо доказано успешни лекар са различитим, могуће контроверзним интересовањима за иначе простодушну конзумерску већину (па и Индија је Ивермектином решила најсмртоноснији делта сој короне, док су се тв-будале овде исмевале да је то само за коње, иначе познато људи који су генералне незналице и потенцијала лаких кафанских забављача за столом, ма шта о себи мислили). Док је цела ствар око короне и даље врло контроверзна, а не Несторовић (скорије сам у Немачком Шпиглу гледао графиконе раста смртности међу посебно младима од срца због наводно вакцине, док се упорно не допушта са стране моћних а не „теоретичара завере“ да се формира коначна слика о корони и свега око ње, јер су многи и то шпекулативно много зарадили и имају шта да чувају, док данас нико више не води рачуна о корони – заправо од почетка специјалне операције Руса против Укронацизма и НАТО експанзионизма).

ii Можда са моделом обавезног гласања.