(објављено 16. 03. 2022. на сајту Корени)
На сваком је од нас како ће да гласа, те нећу ником солити памет, али ћу представити онако како можда ни странке не желе да се о њима пита, како ја видим шта су оне, као и ови избори, да би уопште разумели који је задатак политичких странка на овим „изборима“.
Да ли је и колико могуће говорити шта су странке и разлучити међу медијалним миљеницима и тим другим којих једва да има у медијалној јавности, а онда уопште у јавности, посебно после прошлог бојкота избора, који није довео до претпоставке обнове политичког система у Србији. У ситуацији кад тек са времена на време видимо нека истраживања рејтинга странака иако нам није сасвим јасно да ли ово било шта поред релативног квантитета потенцијалних гласача за поједине странке говори о њиховој политици и квалитету. При чему, сведеност објава истраживања на друштвена питања: 1) у ком смеру иде Србија и 2) како се живи и како ће се живети не делује довољно, посебно у прилог некој од опозиционих странака, јер што би са њима било боље? На основу чега? Заборава, посебно кад су у питању фракције ДС – зар СНС није њихов довршетак?
Прво, зато што се све мање зна куд свет иде, а у Србији давно нема ни темеља за „методолошки национализам“, па самим тим ни за општи национални политички садржилац који би обавезивао све странке, па онда чему би конкретна странка да допринесе? Као и да би се уопште знало шта је Србија у много ширем смислу од политичког – да би било коначно компаса, куд се то Србија за стварно упутила (да ли ће колико за деценију или две бити уопште место живота Срба?). Тога баш нема у јавности, од науке и научне продукције, стручно – практичне, преко форума, политике, медија, уопште рада целокупне друштвене структуре, него постоји на медијима искључиво тзв агенда – сетингс, значи манипулативно управљање јавношћу и тек интереси – од клика домаће елите, преко стране и њихових центара моћи који злоупотребљавају друштвену структуру уз њену сагласност и удео у добити у општем паразитлуку провинцијалног модела рада (па се ЕУ ту баш битним делом појављује као пожељни сарадник елити), а не самосвојном. Док у целини само доминира ексклузивни интерес елите, који тежи глобалном умрежавању са сличним, у коме већински грађани као ни народ уопште не партиципирају, осим на нивоу бакшиша, јер се елита генерално поставља као да су господари наше судбине. Друго, последично, зато што је потпуно релативно и бесперспективно преживљавање вероватно у питању кад се прича, како се живи, и нагађање о будућности како ће се преживљавати, а не разумевање властите ситуације и могуће перспективе, па се тек и само у истраживањима јавности бележи колико је беда стегла и кога све на крају, док се можда 10% становништва неумерено разбашкарило и љубоморно чува све ове своје предности као да су вечни закони. Како у Србији, као што нема политичког система, нема ни друштвеног уговора, ни јавности. Нема националне целине, ни синтетичког мишљења.
Можда су странке имале неку намеру кад су се одлучивале на бојкот, јер су управо оне које нису хтеле да изађу (претежно ДС и његове посвађане фракције елита), биле те које су довеле до слома политичког система ради својих интереса и опстанка на власти манипулацијама (од медијалних до институционалних) покушавајући, да направе отклон од својих властитих „отпадника“ огољених рачунџија. При чему је то била операција из два корака, јер бојкот није могао непосредно да води решењу. Није могао да уозбиљи сам по себи било шта, јер није био осим декларативно „разлика“ у односу на режим. На шта је режим итекако стално подсећао. У сваком случају други корак је као каква „мистична земља“ изостао и остао тајна. Тако да су се све следеће борбе са режимом свеле на: 1) разоткривања лоповлука кога иначе никад доста у Србији, где зло, посебно са самога врха пирамиде нема чега да се боји, 2) изборне услове од уопште медија, функционерске кампање до бирачких спискова и 3) прегруписање у опозицији.
Док генерално споља гледано, као што већина нас гледа на странке које ће учествовати у овим изборима, ништа се у ствари о њима не зна. Као што није познато за шта су способне. Којим су им програми, колико су ови разрађени – које све стручне одборе имају и који људи седе у њима, где све имају огранке, па чак се не зна ни за стварни број чланство, ни њихова структура. Коначно ко то све финансира, јер у Србији се странке никад нису издржавале од чланарине, ни од средстава које им припадну од државе кад су у власти. Увек се радило помоћу донација, а оне увек значе и један број обавеза, од програмских, законских до криминалних. При чему је режим извршио врло велики притисак на све могуће домаће изворе донација и то свим средствима у ових 10 година, те сумњам да има много скривених хероја ентузијаста или оних који би да прометну свој посебан интерес, који би помагали опозицију, по цену пословних губитака, до упропашћавања.
Зато у Србији треба претпоставити да је основна подела међу странкама, ко их још финансира и да ово коначно најбоље „репрезентује“ њихово стварно програмско опредељење, а остало су махом секундарне разлике различитих фактора, од маркетинга до васпитања, јер политички систем јесте уништен до краја у режиму СНС, као и укупна друштвена структура.
У основи облици финансирања могу бити страни, или комбинација страног, домаћег, личног, државног и режимског, кроз који овај подржава „отпадничке“ странке или „резервне“ странке. Резервне странке су оне националне провенијенције, за бираче који су антирежимски настројени, док су отпадничке разни шкартови странака космополита (глобалиста, „европејаца“, натоваца који више немају економску подршку из иностранства као некорисне инвестиције) у игри режима у очувању свог рејтинга. Што истовремено остаје као једини начин, посебно националним да преживе у мањој или већој толеранцији и коегзистенцији са режимом, који се очигледно у овој ствари рационално понаша, и да избегну своје нестајање, или, потпадање под утицај странац и упадање у издају националних интереса. Тако да би неки мој списак странака изгледао овако:
У сваком погледу ова табела је моје виђење, коју није могуће проверити, осим на начин, колико људи има слично мишљење мом (додатак, СРС није узето у обзир јер је реч тек о крилу СНС). Док је у самим изборима реч: 1) пре свега, колико ће странци преко своје домородачке елите још преузети контроле у Србији; 2) нова подела интереса унутар домаће елите; 3) спекулативно, да ли ће се отшкринути простор за неки друштвени договор између елите и народа, преко националних странака – зашта, по медијима и истраживањима јавног мњења има најмање могућности.