(објављено 05. 03. 2024.)
Мутаво
Нисам ни читао извештај ОДИХР-а, зашто бих, кад само српско друштво није нашло озбиљно политичко па и правно решење за насталу изборну ситуацију, али и друштвено решење како да о томе разговара, јер неће бити да 40. људи живи у трафостаници, па нису пацови (и тако се Срби у српском свету не смеју третирати него као личности, јер чему другом наш свет, док у ЕУ – свету знамо како смо третирани, али то и није свет него један од рачунских центара глобалне клике моћи капиталбарона, где су државе само кулисе, а народи искључени у сасвим отворено фасадном демократском поретку, док бирократе „на задатку“ коло воде). Као што уосталом изгледа да међу нама нема ни језика на ком би се разговарало, него смо постали колонија мутаваца. Уосталом, као што то комедија случаја зна да намести све са вишком изборних намера се показало бесмисленим, како је изненадни добитник контролног пакета у Београду, покрет МИ одмах одбио да подржи било коју од обе доминантне изборне опције и нови избори су били очито једини легитимни исход, а што се још од изборне ноћи све добро знало. Уместо прихватања тих чињеница, многи су оспоравали легалитет и легитимитет покрету МИ, у нескривеној прљавој политичкој игри, од политичких актера које је МИ својом одлуком доводила у питање, да ли су они стварно решење како се представљају (иако нам је сећање сасвим другачије, како што се тиче корупције поредка, слабих резултата животног стандарда, изигравања националних интереса) и да зато баш они имају право на власт иако је изборно нису коначно добили (можда само због изборних манипулација, али ко зна ко још поред њих је био на губитку, па је питање шта би на крају било и ко би са ким у стању потпуно уништеног политичког система од 2008.), до острашћених медија који нису крили да сами манипулишу са јавношћу према циљевима својих власника (осим југоносталгичног РТС-а, коме су грађани власници, али за њих он уопште не ради).
Лумпени су свакако допринели да будемо још мутавији и само су убрзано продужили путем на коме се одавно налазимо (лажи и банализација, примитивизације) ненормалних обрта против наших српских животних интереса. Ми уопште више не знамо да разговарамо због насилних пројекција моћи разних домаћих и иностраних клика које нашу јавност махом преко медија (закључно са назови уметностима, а свашта је данас „уметност“, не само политика и култура савременог живота) своди на више расцепа лажи, ћутања, него икад и пречесте баналности, понављања, чак и без „херојског гласа који би то прекинуо“ и можда још више медија као контролора – публике која би га чула, зато је апсурд говорити о функционалној друштвеној структури и њеном потенцијалу демократске интеграције друштва. Уосталом, констатовали смо, да лумпени (СНС и остали) врше деструкцију друштвене структуре и ограничавају државу, док југоусташе (сад ЕУ-опозиција, НВО 30. сребрњака) фундаментално дегенеришу народ и државу. Што је све могуће кад се упорно сакрива сазнање да је Србија 2008. доживела катастрофу (колико транзициону укључивања у западни свет, унутрашњем и спољном плану, толико и ону важнију историјску) и да су све политичке странке са народњачка осе након овог неуспеха потпуно маргинализоване или су деградиране ојачале до тад политички хипотетичку лумпенску осу у српском друштву (према изгледа пројекцији и уз помоћ странаца који су много боље разумели велике друштвене процесе, о којима се код нас уопште ни не води ни академски, ни у јавности рачуна – да лумпенска друштвена оса непосредно води Тојнбијевски законито до пропасти државе, као и што није било спонтаног долажења на власт 2012. СНС-а), а све ово је довело Србију 2023. до колапса, без и једне вести спознаје о томе у јавности, али са много лоших исхода у животу целокупне српске заједнице, чије нас последице тек чекају уз и надаље несебичну помоћ Запада (нико им не може приговорити да овакве намере крију у лаганом мрвљењу свега српског, а домаћу помоћ су увек налазили).
Зашто до Јагодине?
Некадашњи драги познаник (а и сарађивали смо у мом прошлом радном животу) узео је на Нова С за метафору Јагодину, са својим вечитим осмехом, што нисам најбоље разумео. Тај однос неких нас (вероватно мисли на неког из Београда), да би отприлике казао, како смо ми, ти неки, гледали на Јагодину, тако ЕУ (Европа?) гледа на нас – Србију. Те осим о Палми ако на њега мисли, нисам разумео, јер не верујем да је говорио о истим заблудама неког из Европе и Београда. Шта год, нема потребе ићи до Јагодине, довољно је на Дедиње до бивше окретнице 32-јке (сад пролази 42) у непосредној близини Белог двора па да се види велика селендра која је дивље никла највећим делом од „демократских промена“, неки кажу од 2010. и још увек расте (биће самим манипулацијама београдских функционера са различитих нивоа власти и њима блиских), стилски по вољи различитих кућа, махом вероватно скупих, а збијених у неприродном нереду једне поред друге, низ обездрвљену падину и узбрдо са друге стране према огради двора гледајући са платоа окретнице која је сад неуређени паркинг. Тако да се његова скаска изгледа пре сама састоји од две илузије, да је то нешто никакво нереда негде таман толико далеко као Јагодина (а овде је у Београду добро и поред примера Дедиња, као још елитног дела града), а друга, о упорно престабилизованој визији Европе, а посебно бесмислено ЕУ којој управо док је он говорио неред истој није мањкао, како се седиште ЕУ у Бриселу буквално купало у реци балеге побуњених сељака. Па је још неутемељеније ЕУ поредити са апсолутно добрим које на нас „онако“ гледа, нудећи још већу збрку значења поред и даље нејасне употребе Јагодине, да би се схватило о чему је реч. Поред свега, ипак мене за тај простор на Дедињу везују сасвим друге успомене, како сам годинама као дете са те окретнице ишао до баке. Тад је све било надкриљено зеленилом и тајновитим путевима, имајући ноту и мистичног према Лисичјем потоку неочекиванога где су 60-их очеви прали кола, а деца јурила не знајући за кости убијених испод њих у завесама зеленила и воде око нас, о којима су наши старији ћутали. Ту сам први и задњи пут видео принца Ђорђа уступајући му место у аутобусу што је одбио остајући прав и усамљен а тетка ми је шапнула знаш ли ко је то.
Зато ме је познаникова посета у мислима Јагодини, мој случајни пролазак кроз окретницу 32-јке, али и уз несебичну помоћ „Хепи-телевизије“ и њихов не знам чему прилог о циган-мали близу Смедерева навела на закључак да је свуда у Србији иста шема архитектуре „месечевог пејзажа случајности кратера“. Премда имућнији домаћини код Смедерева држе „Луј Витон“ трпезаријске столове, а на овом новом Дедињу не знам докле иду у брендирању намештаја. Како је изгледа скоро свуда и иста способност и шема мишљења надвладала, колико ко год покушао да тврди разлике. Док, како све то још виде из ЕУ ја лично појма немам, нити ме баш нешто интересује (а као и да они стварно знају док преводе са 19 језика), нити верујем да би било шта мењали у својој политици према Србији, ако би „лепше“ мислили о нама Србима. Уосталом има томе већ како сам поставио хипотезу, надовезујући се на Улриха Бека и његово ризико-друштво, да ми данас под глобално – западним утицајем живимо у стихија-друштвима где више мера нема па ни оних које је модерна увела (укратко понешто у Огледу 1.). Док је на жалост више него видљива у домаћем урбанизму, а посебно од 2000-тих, безумност уврежене шеме мишљења са којом живимо још израженије у јавним – медијским разговорима који су постали пре свега ружна „бука“ која никако да проговори. А сви се сити напричаше. И опет ће.
Обрт ка поразу
Друштво које се лако дезорјентише, није акумулирало довољно знања у јавности. Пре свега зато што људи не сарађују а што је у основи разговора и самој природи језика као таквог и као начин настанка знања. Иначе, чему језик?
Некако пратећи и овлаш новију српску историју не може се побећи утиску да нам се догађа феномен самоуништавајућих пројекција, при чему без разлике да ли као народ били испрва историјски у победничком, или, губитничком контексту. Па колико год биле важна 1918, или, 1943. кад се формално уједињују комунисти и усташе, који су заједно фактички наставили сукоб против српског народа, остављајући нам и данас у мираз југоусташлук међу Србима као борбу против саме егзистенције Срба, а онда и сваког нашег интереса, иако оваква срамна заслепљеност неетичношћу између дела Срба постаје правило због мањка самосвести (свако свестан може да научи шеме, али самосвест … Пирмин), за мене је важнија 2008, као што стално понављам: 1) први чин ове српске националне драме, кад је ДС изабрао да самоукине на захтев ЕУ српску државу (у поквареној Западној намештеној игри између парафирања и потписивања ССП, кад је део ЕУ чланица признао лажну државу КиМ – тад се још није знало да они могу да признају за председника и неког као што је „Гвидо“ па да га забораве кад им затреба нафта) и народ (дегенерише), а не 2) други, исто тако добро познат чин потпуног уништења политичког система коалицијом ДС и СПС коју сад, напрасно после дугог времена спомиње Александар Вучић (посебно Дачић-Антић обрт у корист Ђиласа, којим су изиграли договор са Вучићем). Добро се Вучић сетио, након што је деценију и више година у коалицији са СПС и истим Дачићем, и потписујући ништа мање заједно од Бриселског споразума све, закључно са пристанком на Охридским споразум 2023, и на терену погоршавајући положај народа и државе на КиМ, уводећи их у потпуну антицивилизацијску несигурност – док НАТО штити терористе, а злочини се праве над Србима и то у континуитету. Формално у овом свом медијском наступу делом је тачно приказао стање нације, али без улажења у одговорност како њега тако и СНС и нада све јачањем и одређивањем лумпенске осе као судбине Србије. Док је формално – логички у праву да повратак на југоусташку алтернативу његовом двору режима није уопште решење – напротив, ЕУ опозиција је исти ДС уз нешто зачина који нас је 2008. увео у катастрофу. Него само њихово коначно растварањем у друштвеној структури (они у народу сами ни немају потребну и довољну подршку, него тек кроз јаке позиције утицаја у друштвеној структури а посебно медијском делу структуре и то колонијалним фабриковањем медијских пара-светова), а не пуком заменом са лумпенима који и јесу настали током пре тога опскурне шок-либералне транзиције коју је спровео ДС у Србији (од Ђинђића, Влаховића и сличних). Те да се тако укине коначно потпуно гротескна алтернатива СНС-у, ЕУ-опозиција, и отвори простор за обнову самог националног политичког система у Србији (зато је њима било толико важно да покрет МИ ових месеци претворе у спрдњу, а и сами су томе помогли). Иначе овако смо само у једном те истом циклусу изнова обрта ка поразу. Што нам се непрестано изнова догађа више од једног века. Кажем, били у том часу победници или поражени. Некако се увек намести што би Пекић укратко казао (Златно руно) да нам други бирају, играјући на нашу непоправљиву површност погађања туђе намере, уместо да се држимо својих, ако их темељно разумемо и пажљиво градимо (шта нас брига шта ЕУ „мисли“). Што изгледа никад није случај, него нас понесе, не слушајући шта се међу нама говори, још мање шта „тихо“ мислимо, проверавајући и побољшавајући сами себе. Па се само утолико задовољавамо простим шемама мишљења и тренутног ћара трговаца у страху да ни то не изгубимо (занемарујући самосвест зреле личности), отуда нам је и урбанизам изнова гомила стешњених страћара, колико сад биле скупе, које гледају једна другој у тањир и кревет кроз прозоре без правих улица уместо да се то коначно размакне, посади неко дрво, изгради неки врт, препозна шири план.
Млади нису упознати и не може се много од њих очекивати
Можда ће неком изгледати претерано, али не може друштво мислити да изгради народну војску од младих који старијима не устају у градском превозу. Кажем претерано звучи, али сам смисао поредка је нарушен и то тако да друштво не може интервенисати, напротив управо са претераним мешањем више се не може говорити о кућном васпитању, како је постало врло проблематично говорити о породици, браку. Уосталом чему се данас суди у случају младог убице из основне школе? Ко је позван на одговорност? Патер фамилијус? Збрка је то како се одавно закон нашао да петља у породицу, као и међу младе у политизацији, сексуализацији од обданишких дана и многе паразитске НВО 30. сребрњака организација које приучени дрско баратају помодним бомбастичним шемама мишљења, без грама личне самосвести. При чему кућа и породица нису ни у ком случају налик држави, још мање корпорацији рада, а најмање туристичким аранжманима. Тако да млади немају у многим случајевима никаквог темеља и то не треба очекивати од њих, како јавност – посебно медији и универзитети шире стихију да би оправдали своју тржишну позицију и правили каријере у стихија-друштвима. Замајавање и забава јесу једини стварни њихов угао гледања на свет живота. Зато западне културе уопштено гледано пропадају, а поштапалице о пост-истини, пост-демократији, проблематичном белом човеку, токсичном маскулинитету, свакако ништа не могу да објасне. На срећу по дубини нису та друштва толико урушена, јер живот по себи има своје потребе, него је више реч о том феномену медијске претераности, као и о дегенеративној паралелности која се и код њих све чешће доводи у питање, посебно деловањем антисистемских политичких странака, али какво ће бити финале, да ли ће они надвладати, или, капиталбарони успети да аутоматизују друштва – глобално друштво у коме би они били стварни господари то јесте још неизвесно (јер да јесте ово решено не би толико нуклеарна апокалипса поново била актуелна, као 60-их 20. века).
Демократија без народа
Системски модерна је понудила концепт суверенитета народа, на коме почивају националне институције, те слободни грађанин и обрнуто не важи (не може то као у српској Википедији да се изједначи). Док сукоб у коме су подељене улоге између система и популиста почива на врло јасном сукобу између народа и клика, у реалности између народа и друштвене структуре која је изгубила способност интеграције друштва, јер је под супремацијом нових глобалних клика које је најпрецизније означити као капиталбароне. Ни у неком тренутку популарни амерички ђак Х.В. Милерi у Немачкој не тврди да народ није у темељу модерне, већ да је „исцрпљен“ у стварању функционално диференцираног модерног друштва и да нико више не може у име народа да говори – занемарујући случајем супремацију интереса клика, и да је реч о односу између основног интереса народа и поново посебног интереса клике (па свако у оваквој констелацији може да приговори јер се руши основа модерног поредка као таквог), док клике додуше сад саме своја права не црпе од Бога датог права, него из виртуелног света глобалних финансија и комуникација – свеопштим управљањем информацијама по „својим правилима“. Па на тим правилима уз своја средства (разне приватне институције, корпорације, медије, НВО, шуму разних агената за алхемију бљувотина – као код нас за НАТО или за литијум, исти су актери, уопште запад – неумерених хвалитеља на наше здраве очи, јер ко нас је бомбардовао и остало) граде све отвореније задњих деценија фасадну демократију без народа. Тако да је модерна друштвена структура заправо суштински угрожена, али не од популиста, него управо од глобалних капиталбарона и њихове свите која народ и традиционалну елиту покушава да у потпуности избаци из игре по њиховим правилима и да нас све уведе у антиљудски поредак у коме машине и животиње имају већа права од сваког човека, јасно осим њих. Можда неког збуњује мој приказ друштвене структуре какав је, али он покушава да објасни вишеструки уговор (друштвени и историјски у градњи система националне државе од три подсистема, итд) који модерна у основи представља у свету националних држава, што глобални капиталбарони са својом „либералном“ свитом која је и човека давно превазишла (јер овакво либерално није више људско либерално) покушавају да замене.
Коначно језик, како Пирминii наглашава разумевање језика и разговора, најадекватнији је концепт Брандомове семантике нормативног закључивања, што Пирмин посебно наглашава у тачки 6. сама природа језика јесте таква да „тежи сарадњи између људи“. Управо оно што је све ређи случај, посебно захваљујући интезивној медијализацији језика, кроз медијализацију јавности. Формат који уништава сваку могућност разговора, одвећ често лажним разговорима подесних актера која нас 24-часова све сустиже, годинама већ и до властитог џепа и телефона од кога се нико више не одваја. Па по природи ове силе сви постајемо мутавији. Док посебно електронски медији бивају све манипулативнијим.
iMüller, Jan-Werner, Was ist Populismus? Suhrkamp V, Berlin, 2016.
ii Брандомов приступ семантици нормативног закључивања је пожељнија из следећих разлога:
1. Биће очуванја разлика између експлицитних правила и емпрактичних, заједничком контролом норми.
2. Експлицитни прописи као што су они формалне логике или терминологије схватају се као делови конструктивне експликације имплицитних, у почетку често „материјалних” норми „дозвољеног резоновања”.
3. Разуме се зависност добро утврђених намера од норми правилног поступања са експлицитним објашњењем намере као експресије интенција.
4. То је ваљаност изјаве у контексту заједнички схваћене пракса давања, узимања и контроле разлога.
5. То је сам разлог (оправдање), а норме су моменти или делови уобичајене праксе кооперативног разумевања, а не само део индивидуалистичког „мапирања“ света или „тумачења“ понашања других људи.
6. Све у свему, појављује се слика разумевања заснована на теорији сарадње.
7. Брандомова структурална слика тада изгледа овако: Након првих корака увода у већ традиционалну праксу, говорник и слушалац играју и игру употребе и игру контроле. У контролној игри проверавају да ли и друга особа испуњава обавезе које су му додељене (у извесном смислу у маниру Дејвидсоновог тумачења) или да ли и инференцијалне дозволе воде до жељених и очекиваних резултата. За ове контроле се воде рачуни: задужења и кредити се пореде, да тако кажем. Аналогија бележења резултата има за циљ да покаже у којој мери су говор и разумевање нормативни. Норме, каже се, не постоје изван хваљења или окривљавања, признавања и одбацивања или позитивног или негативног „санкционисања” реакција партнера у дијалогу.
8. Говорни чинови, посебно асерторички говорни чинови и закључци, се стога схватају као „интерактивни“, а не само „интерпретативни“. Њих нормативно процењују учесници у ми-групи, признају или одбацују као „исправне” или „дозвољене”; или се питају разлози. Ако се на ово питање не одговори адекватно, тврдња се сматра неприхватљивом (али не и лажном).
9. Додавањем аспеката дијалошког и нормативног, Брандом у извесном смислу покушава да попуни компоненту која недостаје у Дејвидсону. Његов „принцип доброчинства“ више није следећи: Већина реченица (од компетентног говорника) је тачна или истинита. Сада је више овако: Говорник се залаже за њих, у њиховој интерпретацији као правила дозволе за даље закључивање.
10. Повезани материјално-појмовни закључци, а самим тим и садржај, а још више норме за успешност говорних размена („говорних чинова“) заснивају се на наученом канону и самим тим уобичајеној пракси комуникације са припадајућом контролом одговарајућу сарадњу. Stekeler-Weithofer, Pirmin, Das Wissen der Person – Eine Topographie des menschlichen Geistes, Meiner V, 2022. Brandom, Robert B, Making it Explicit, Harvard U.P, 1998.