(објављено 14. 03. 2023.)

Сваког марта, испочетка почиње на неким медијима ширење фаме о Ђинђићу, а што године више пролазе све изгледа уверљивије, али пре свега не што се сад боље разуме „његова“ политика, него што је мање сећања и знања о времену кад је он владао. Управо о оном шта су грађани Србије тада мислили о том периоду свог живота – зато прво упоредно јавно-мњенско истраживање „Три Владе“ из 2007 које је спровео Медијум Галуп, док је људима сећање било живо, а не умишљено уз помоћ медија и најчешће лажно конструисаних наратива о модернизацији:

Шта медији стално пре свега изнова раде, доводе Кораћа, Весића, Ђелића, Влаховића, Питића, Живковића и сличне њима повезане у то време са ДС и тек по неког изван овог круга. Док пре свега иначе недостаје анализа која би била објективна и почивала на критеријумима. Него ови људи искључиво само евоцирају своје слатке успомене на драгог Ђинђића, а без да се упусте у критичку анализу оног у чему су исти тад учествовали. Уосталом и сам одабир људи не може се повезати ни са обичном људском мудрошћу и савешћу него са агентима интереса и моћи, да би искључиво и пре свега увећали своје личне интересе. Ту је једино можда Кораћ изузетак, али који само потврђује ово правило, јер сви су изашли позлаћени из власти које су делили са Ђинђићем. Што свакако Кораћа не сврстава ни у мудре, ни савесне људе, па још некакве јаке карактере, него пре свега самољубиве, размажене синове из југокомунистичких добрих кућа, не ретко површне.

Овај текст нема намере да се упушта у неку могуће дубљу и скривену мотивацију и дораслост – компетентност Ђинђићеве власти, као што још мање има намеру да уписује лажна значења у догађаје, него да поброји неколико догађаја и постави питање колико они вреде и чему су доприносили.

Прво, та власт је спровела шок либералну транзицију, растуривши остатке привреде у Србији, погасила је банке препуштајући страним банкама Србију. Коначно је донела закон о раду који је умањио права радништва у односу на директоре, чиме их је претворила у лумпенпролетеријат, док су се директори, заједно са политиком упустили у сумануту корупцију у којој се не пита не само за први милион, него уопште, па ни до данас ни један од корифеја опште пљачке није одговарао, па ни од ситних риба – значи од модерне у оствареној модернизацији је једино усвојена саможивост и похлепа. Уопште не сумњам да многи нису знали шта раде, али још мање сумњам, да им најважнији циљ није био лични интерес, те моћ коју је та клика приграбила само за себе.

При чему, за разлику од већине ЕУ држава, бескурпулозно су радништво препустили искључиво улици уз помоћ медија и институција. Шта, кад се потроше скромне отпремнине, а људи немају где да се запосле, јер не постоје човеку достојна радна места, а држава не брине о незапосленима, купујући само властиту савест и да медији имају шта да трабуњају и још више збуњују, са тим у основи гротескним концептом отпремнина на тржишту које нема довољан број отворених радних места од којих може да се живи, јер су истовремено темељно уништавали привреду? Тако да д од друштвеног уговора није успостављен, него су све више само децивилизовали земљу у његовом основном кључу сигурности. Док је булумента интелигенције ала Русо трабуњала да је власт слуга народа, што никад нико није нигде видео. Интерес народа је био суштински избрисан из њихове агенде, нити је држава делала у интересу народа – што је оно једино што треба од Русоа прихватити као идеју (и то кад државе безусловно делују у интерсу народа а не клика, онда и јесте суверенитет народни). Они су делали доминантно у интересу настајућих клика транзиционе буржоазије коју је често било тешко разликовати од криминалаца и битанги. Враћали су стару штедњу да би вратили поверење у банке, али сад стране. Као што су пре свега козметички подизали пензије, али далеко испод потрошачке корпе, премда сав раст прихода је пре свега био усмерен на врзино коло потрошње и потрошачких кредита зарад не интереса грађана, него иностране робе и банака које су зеленашки зарачунавале камату због наводног ризика (иако су сви подаци говорили како је врло мали проценат ненаплативих кредита које су грађани узимали)? Значи, правили су од Србије само тржиште у интересу најјачих страних играча (док су себе коруптивно наплаћивали) од произвођача роба широке потрошње до банака, што је и сад једина константа (па зато и сад као необјашњиво и даље дивља инфлација, јер и садашњи режим исто ради).

У дубљем смислу, ове Ђинђићеве перјанице су довршиле 90-е потпуно расточивши друштвено – економску структуру Србије. Није више било места које су имали своје привредне специјализације и њима прилагођено образовање, здравство, ланце снабдевања, коначно знање – тимове људи који генерацијама раде у тим фабрикама, комбинатима. Никако им није падало на памет да би могли да модернизују и ставе на здраве ноге друштено – економску структуру Србије (да се крене од оног што се има), него је све то постала каша и добро и лоше, а зашто? На то нису дали сувисли одговор – једини који се намеће је, да би се јефтиније и лакше продало себи, својим, или странцима (и на глумљеним аукцијама). Није било политике места, да би се касније карикатуре из ДС-а бавили вц-еима по Србији као жижним проблемом– толико од свих тих места живота у Србији. Тако да је свако ко је могао, уздуж и попреко целе Србије, из нужде се селио у Београд, Нови Сад и иностранство. Како је ретко ко у било шта продато у Србији улагао, него је од почетка ово била лажљива мантра, не и једина, да би се сад усуђивали да се поносно осмехују, као што то раде.

Друго, Ђинђић није био баш прворазредни демократа, него је аутократски одузео ДСС-у његове мандате у Скупштини Србије, па је морало са њим да се преговара да их врати. Као што ДС није био поштен ни при гласањима, знали су да их рутинирано фалсификују, као гласање из Бодрума.

Треће, о Држави да се не говори, од дивљачке предаје Милошевића на Видовдан, до подмуклога онемогућавања да се Устав донесе, магарећом фразом: „Устав се не маже на леба“.

Четврто, Ђинђића је тешко рачунати у господу, посебно после простачења на Лабусовом митингу о Војиславу Коштуници (док посету овом митингу Пинк дуплира у преносу за миксетом, стварно неко баш фино друштво). То што се бавио професионално философијом јесте била и остала његова приватна ствар, јер ни философки промишљеним тумачењима није допринео самој Србији (тек читао од њега један превод и један увод за његовог живота).

Пето, о богатству његове породице се мало зна – премало , али се Ружа Ђинђић рачуна по кулоарима у наводно најбогатије удовице као што још мање показује склоност да врати помоћну кућу уз њихову вилу правим власницима. Што се није сазнало ни са РТС-а, ни Н1 и сличних, него са Србининфо, истог оног Златановића кога садашња власт држи у апсу. Па је очигледно реч о уроти поганих, а не угледних медија и новинара.

Ово је већ сасвим довољно да се скрене пажња обожаваоцима да мање фантазирају и свакако се ману халуцинација, него нек пробају да аргументују своју шипарачку заљубљеност – китећи је са више него упитним наративом о модернизацији који се изгледа слабо разуме.