Миле Милошевић Блог

о политици у Србији и сродном

(објављено 29. 12. 2022.)

Да ли ови дана присуствујемо извесној мистификацији или је реч о пукој случајности која заводи на погрешне утиске, а све заједно јер је истраживање Демостата које се ових дана појавило о национал – политичким ставовима Београђана по много чему остало упитно.

Редом, осим хвале да је реч о теренском, а не телефонском испитивању, није сасвим јасно да ли се број испитаника од њих 1200 односи на Београд, или, реч је о националном узорку из ког је издвојен Београд; затим тврде да су наишли на велики број испитаника који су их одбили, како и чиме су они кориговали узорак да не буде реч о некаквом истраживању тврдњи од оних које су пуко „нахватали“, па онда такви испитаници само „глуматају“ статистичку целину.

При чему се цео налаз Демостатаi врти око пет њихових наводно кључних налаза које су представили у свом наступу у Медија центру.

а) Да се ставови Београда разликују од остатка Србије. Како су до тога дошли? Тако што су истраживали Србију на узорку од 1200 испитаника и онда поредили, или, Београд на 1200 испитаника, па га упоредили са чим? Могуће, својим, или, нечијим ранијим истраживањима из којих су искључили Београд? Како онда то функционише, или, на крају само онако „новинарски“ причају стварајући ефекат својим изјавама?

Заправо тврде да Београд није главни град Србије, него сам још један од региона, по њиховим наводним налазима више и у ЕУ, него што је у Србији?

Те су још створили утисак да је неки прави Београд антинационалан, антидржаван и зелен, са „добрим укусом“ за пре свега забаву, јер тешко да је за било шта друго, са оваквим ставовима.

б) Питања или понуђени одговори. Из целог њиховог наступа имам проблем да препознам да ли кад причају о својим налазима, они то говоре о питањима, или, отвореним, или, понуђеним одговорима. Како се ту мешају сугестије, жаргони па чак и медијски спинови. Редом,

1. Косово и Метохија

Шта уопште значи конструкт и од које је врсте „ Косово (је) и сада независно, само то нећемо да признамо“. Преузето са (НСПМ). Шта значи реаговати на тврдњу? Која је при томе конструкт, спин и жаргон. Да ли је то било питање са понуђеним одговором колико се слажете (од 1 до 5) или тек са: да, не и нзбо. Из текста на НСПМ произилази ово друго, при чему на шта, конструкцију, како је „Косове“ независно само за оне који су га признали (иначе Косове и не постоји Него Косово и Метохија), а које су истовремено окупационе снаге и Албанце терористе које дивљају доле у име окупатора како им се ћефне (хапсе, млате, отимају деценијама), те је тамо реч о „зони сумрака“ и ничему другом. Уз још додатак „то нећемо да признамо“ – па нећемо, са чим је анкетар збунио ко зна колико људи. Тако да је ова јадна жаргонска сугестија пре свега збунила истраживача, а онда и многе испитанике. Бесмислица.

Потом то трабуњање о рату. Било је пуно истраживања ове врсте и до сад и ова су потпуна бесмислица, јер нико неће да ратује у миру. Нити тежи ратном решењу, док није принуђен. На основу тога се не могу изводити никакви закључци. Нико у миру нити устаје нити леже у кревет са идејом о рату, нити га призива. Тако, да ван контекста рата, ово питање је тек мањи показатељ да ли и колико њих би можда хтело и то сад одмах да реши ратом проблем са окупатором.

2. Србија, Русија, ЕУ

Истраживачи су овде понудили описно да је од некаквих „нахватаних“ Београђана који су пристали на анкетирање (по њиховим речима) 19% за усклађивање српске спољне политике са ЕУ и увођење санкција Русији. Па и да занемаримо проблем узорка, остаје какво је било питање, блок питања, понуђени одговори. Шта је. Тако да уверљивост остаје упитна, па самим тим и наводни резултат који очигледно значајно одступа од већине досадашњих резултата различитих истраживања, тако да пре налаз није уверљив, него што јесте. Па и да их је више водила скривена намера, док и њихов главни истраживач уме да сасвим погреши у процени парадигми (из личног искуства, за неки од штрајкова таксиста Михајловић је видео политику, док је била речи о тучи газда такси-удружења око поделе интреса у конкретном случају). Са иначе хипотетичким уласком у ЕУ се ни не вреди бавити, јер од тога одавно нема ништа (још онда кад су одбили да нас приме као државу, а сад и због њих самих док се велики боре за превласт итд).

в) Какве десне, центра и леве странке?

Да ли да би научно звучало или политички озбиљно, али српске странке немају везе са овом у сваком погледу бесмисленом поделом кад су оне у питању. Посебно ове центра и лево – ту се само виде наводни зелени на иностраном платном списку, тајкунска и увели прирепци ДС-а, опет заједно по вољи странаца, као што су снажно медијално подржани од ино пропагандног бироа (Н1 и Нова). Постоји и владајућа – по свему „дворска странка“ са својим апаратом и медијима (која је већином у зависним диловима са Западом) и нешто слабо развијених протонационалних странака, који дишу на сламчицу (чудо је да још опстају) и немају никакву моћ, ни своју кроз друштвену структуру Србије, ни ову коју дају странци.

Суштински нема методолошког национализма и политичких агенди добробити српског друштва, па ни таквих односа у политици. Отуда најблаже речено јавашлук и непоштовање су узели маха. Уосталом, нису само странке проблем, него институције, медији, нво, институти, привреда, у најширем смислу елита и од њих долази „слуђеност кризом“ коју З Стоијљковић констатује код народа, као што ни народ не може бити стални контратег и демократски коректор елите, био и по Русоу носилац суверенитета то се у држави нигде не види, кључ је био и остао у интересном конфликту елита који од тога даље нису мрднули.

г) Коначно прекаријат. На основу којих критеријума се овај одређује и препознаје? Стандарда, прихода, старости, образовања, могућности рада, перспективе итд, али је очигледна опаска ЗС да је великом делу народа „перспективе сиве“ и да су све више друштвене прилике лоше, колико год да су Срби трпељиви, овде елите пре свега подбацују и свака би хтела свој феуд или макар дугорочну концесију. Ту међу њима нема разлике.

Зато се и Београд може представити као да није главни град Срба, ни Србије, него регион. Што је можда био случајни исход Демостата у Медија центру или може бити ипак циљана намера да се што пре оствари. Али је свакако постављено питање, да ли за преиспитивање, или, као дуго већ тежња даљег распадања Србије за туђи интерес и нестанак Срба.

ihttp://www.nspm.rs/hronika/srecko-mihajlovic-javno-mnjenje-beograda-se-blago-pomera-ka-politici-koja-je-okrenuta-ka-eu.html

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *