(објављено 29. 04. 2022. на сајту Корени)

Колико је запад данашњи свет учинио оваквим какав је, а јесте, и које би се две колоне дале саставити аргумената за и против колико је то бољем свет и за коју цену – која ту колона стварно претеже? Као што је сад важније питање, док данашњи запад неоспорно нескривено расклапа свет, који јесте прављен да одговара њима као систем, а који то више није у жељеној мери, да ли нас сад све вуку у пропаст? При чему није излишно ни потпитање од кад, и у којим све димензијама људског живота. Да ли је сам запад на неизбежном заласку коме се не може утећи, као искуствене чињенице људских светова које су више пута потврђене, насупрот фантазије о вечном прогресу? Напросто: да крај увек наступи из самог бића, али још увек стоји и нови почетак, и нада да ће тако и сад остати на месту апокалиптичких тонова цивилизације која неће да одступи чикајући атомска сучељавања као никад пре, а знају да баце атомску бомбу на градове?

Неоспорно доминантне силе запада поседују још увек велику моћ, али одавно урушеног легитимитета (као што Кондилис подсећа: „… од настанка високих култура ни моћ, ни владање, ни организовано насиље, не могу успешно деловати, ако изгубе легитимитет“) који су потпуно проћердали од агресије на Србију и окупације КиМ. Махања са епруветом у УН измишљајући оправдање за агресију на Ирак и колико год пенили медијским лажима они не могу надоместити реални губитак легитимитета, и непоузданост својих уговора, и општу насилност коју шире око себе уз све испразнију причу о слободном и демократском западу која брани свет од „малигног“ утицаја. Заправо борећи се против нове реалности која хоће да им поквари њихове навике: пословично првенство у профиту. Показујући на почетку, као сад на крају, да њихов ни један остварени систем никад није био другачије мишљен, а најмање је био партија мира у свету. Него распростирући насиље које се, иако се директно догађа, оно је постало парцијално, на разним местима, и у врло различитим областима живота, то се као општа појава не доживљава, него брзо „заборавља“. Још брже се релативизује као чудовишно самоподразумевајуће – „нормализовано“ или „примитизовано право“ јачег који би могао и више штете да ствара, па се ни не примећује код свеколиких агената запада, њихових политичара, било шта наопако са моралног или логичког становишта (као кад Путин подсећа искрено изненађеног Шолца да су итекако од 2 св. рата бомбардовали престоницу у Европи и то они сами). Логика мира не доминира код агената запада, ни кад су у питању дискурзивни агенти који заговарају њихове обрасце живота, а посебно не код адвокатских агената који штите и намећу њихове интересе. Посебно тога нема у њиховим поступцима, а још мање плановима, те је скоро не могуће говорити о људима човечанства него агентима са Запада (сви утицајни људи су искључиво у тој функцији), те се то онда и сви други тако разумеју па се од руског тенисера очекује да се изјашњава поводом тениса и о државним стварима? Достојевски се „канцелује“, као што су некад и свог Езру Паунда возили у кавезу назад за Америку, бришући сад задњи траг индивидуалности и либерализма „краја историје“, који су изгледа само од других тражили док је њима било корисно, да не би ти штитили своје.

Цео тај крај, краја историје кроз медије, културу, све се то још од свега најмање уочава, јер наративна навика, као и начин живота је суштински, глобално, повезан са западним начином живота, ма колико ни духовно, ни природом не одговарао људском начину живота ни на далеком западу (зар неко мисли да су коинциденције толики масакри по школама Америке, док још нису сви ужлебљени). Промискуитет због конзумеризма ради забаве ствара раст нове примитивности, брише последње трагове пристојности, са чиме се потиру једини вредни утицаји модерне на људски живот, који почивају на обрасцу: достојанства, права и знања. Толико да се данас узима право да се лаже, као право на лични став, иако је можда једино јасно да лажов не може бити слободан човек. Посебно још ако који није ни изложен принуди и животној угрожености, па да га према згоди натегнуто сврстамо у хероје и мученике. Него лаже битанга и прича и кад нема шта да каже бенавећи се у похвали незнању, али важно је да забавља сличне, па ни трезвени разум није најважнији (Блејк – а онда наиђе ђаво сами те намигне).

Процес који се није могао зауставити или?

Иако су мени „Месечари“ познатији по Херману Броху, а не извиканом историчару који је наводно нашао лаке ноте, за тешке теме краја епохе, који је уједно био и крај оног што се сматрало европском историјом као таквом, за време у коме се, како је Музил забележио, није ни знало име владара, нити је ко марио, као што је своју књигу насловио са „Човек без својстава“, то је постао свима познат крај Европе, који у „бескрајности“ стално свега мањег Европе, постао само епизода сукцесивних откуцаја европског хропца. Тако да се фигуративно ЕУ, као пре свега амерички пројект, дигла као сабласт над европским мртвим телом из великог рата, без „виталности“, да буде сад ЕУ, 60-тих након 2. св. рата. Па сад изгледа не случајно да само може да следи Америку у њеном светском пројекту и у њеној судбини, док при томе као што сваком мртвацу ништа не смета, иако противречи свуда и у свему од суб-атомске природе космоса и његове хармоније, где одувек важи правило ни преблизу, ни предалеко међу атомима, што се фино протеже и на феномене наше људске природе, овој ЕУ ништа не смета и све прихвата упадајући мртви сами у све дубљи стисак Америке.

Хајде да видимо прво са „или“: да хумани Запад данас обуздава за општељудско добро размахану регионалну силу Русију – да ли је тако?

1) Да ли су током дужег времена били потписивани Мински споразуми? Јесу.

2) Да ли су се Украјинске власти држале слова који је записан у споразуму? Нису.

3) Да ли је Запад толерисао непоштовање споразума? Јесте.

4) Да ли је Запад гласним ћутањем одобрио кроз године терор и убиства 14.000 руских цивила свих узраста на улицама Донбаса (док је ОЕБС импотентно брбљао о једној и другој страни у уобичајеној општој релативизацији). Јесте.

5) Да ли се НАТО све време ширио? Јесте. Па кога је оживео, кад није био мртав?

6) Да ли је подстицао Мајдан и са шепурењем Нуландове са кесама сендвича свима говорио то смо ми који одобравамо насилно-крваву смену власти у Кијеву и ми смо ти који подржавамо нацификацију: укидање људских права и језика Русима у Украјни до њихове потпуне маргинализације, а ако затреба, даљим усташким истребљењима и њихов нестанак као у Донбасу, Одеси, Мариупољу, Харкову, свуда колико треба, а за то и очито погано будуће стварајући од школских дана, преко медија и политике нове притоке Усташа у Старој Русији? Зарад чега и то пред самим вратима Русије? Тако да је очигледно да рат није могао бити избегнут, само се он изгледа није догодио кад је планерима овог хаоса био по вољи. А да би га медијски тад претворили у милкшејк не треба ни сумњати.

Ко је уосталом одбио последњу могућност договора, док метанишу како Руси користе енергенте као оружје, а сад имају прилику да изгладне потрошаче и увале по скупе паре, дозирано на кашичицу свој ЛНГ по Европи – колико ту мора бити лудих људи посвађаних са минимумом разума, или, неслободних да би ово насилно комерцијално везивање потрошача за себе схватили као „слободарско и заштитиничко“ обуздавање неке треће нарогушене силе. Толико истовремено глупости и шашавости је једино упоредива са српским „морал – локаторима“ који и даље кукају што Руси у рату са Усташама и њиховим НАТО савезницима не користе пеинтбол. Него се у рату изгледа као и обично руши и гине, као што је било и код нас док нас је НАТО сатирао, само што ни они ко остали западни свет не кукају због тога – заједно се ни не сећају, него баш овај пут кад и Усташе уче да могу да плачу и да не могу бити само кољачи голоруких и чувари у концлогору, а жене и деца кући да једу супицу, док тате доносе поклоне. То се зове узвратити и сместити се на вечно праву страну историје где је достојанство живота, при чему на колатерале нема још ни колико у Србији, на онолико већу и бројнију Украјну према нама, где је ради пуко сејања страха Алексинац разорен без иједног војног резона. Све из ваздуха и без да се сусретне жива сила, него комфорно из собице уз хладну Кока-Колу и вероватно бучни хеви метал, да адреналин ради. Па о чему онда морал – локатори трабуњају, јер они живе у свету или медијалним бајкама за које мисле да је знање, закон, право – све у једно?

Утолико, ни прво питање не треба доказивати, да ли је ово што доживљавамо историјски процес, за који је Џефри Нај већ одавно усред Београда у Метрополу изјавио кад га је Вук Јеремић доводио, да га неће прихватити, него ће се тући до задњега (није то било лоше чути директно из њихових уста, да се зна како је). И то по принципу чији је магацин дужи. Нема ни говора о одустајању, или, разуму – свакако га ће бити све мање. Те ми се у том насилном савезничком загрљају који се данас шири Европом намеће питање те фине равнотеже ствари у космосу док је има – ни већ преблизу ни предалеко, јер из овог што се догађа на западу, а онда последично у свету не може ни бити никакве дијалектике и новог квалитета већ искључиво новог самоурушавајућег тоталитаризма на Западу.

Уосталом, у загрљају двоје људи сви изгледају замишљено како је отприлике Гете рекао, овако очигледно не, па отуд и морају остати кратки сусрети, да додам. То је људски.