(објављено 05. 01. 2023.)
У дворани препуној новинара Вучић је обавио још један свој наступ, у свом већ знаном уходаном маниру изложио је своју представу шта смо ми живели у 2022. Новинари су постављали питања, али штета је што није било јавне дискусије у којој би заједно учествовали политичари, стручњаци са њим, како би се макар мало проценило каква је то била година, посебно због последица које је оставила. Ипак ме је запањило да је пословични Пинк зато морао да приупита колико лаже, јер то нема никаквог смисла, ма колико било наручено питање, јер чему? Кад је не једино, али далеко делотворнија отворена јавна дискусија, да изложено не остане само његова мање или више пука представа. А то да политичари лажу, као и сви остали људи, само можда чешће, никог не може или не би смело да изненади. Као и што је кад год горе време то се више лаже, што важи за већину људи. Мало је другачијих.
Основни утисак остаје исти као и у 10 предходних година, тако да нема никаквог разлога да дође до било какве политичке промене. Уосталом до СНС-а се и стигло кад су истрошене све друге како политичке, али тако и наводно, мислило се знатно боље друштвене опције. СНС јесте сам тај наш друштвени рационални избор, само што га демонстрирају немаштовито на највулганији начин. Уосталом њима је естетика страна, што се види посебно у Београду, где раде на томе да изместе историјску, трајну осу Београда, која се протезала од Храма преко Славије, некадашњег Цветног трга који је нестао да би сад осванула „розаријум – фонтана“, Теразија, Трга Републике (са његовим некадашњим „Еденским вртом“, који су претворили у пусту писту за салутирање и мале спортове, клизање) до Калемегдана, у покушају да створе амбициозно свој свет, кроз њихову осу од Храма, преко нове лавор – певајуће фонтане и само шашавог бетонског брда на Славији, до Стефана Немање (са још бесмисленијим лежећим клупама које је неко негде видео, па их овде кретенски на силу уметнуо за сунчање и одмор у овом одсеченом мртвилу) као заправо тек „државног путоказа“ до новог центра Београда ТЦ Галерије, у новом Јулином брду на води, као СНС животне оријентације. Па је јасно макар, колика, искључиво, конгломерантна конфузија мора да влада у главама многих људи у овом друштву, ако им је ово оса (био и погледао и више се нисам вратио).
Утолико хајде да пробамо да разумемо наш владајући „рационални избор“ и зашто је он такав. О њему су многи писали, можда још Нушић најбоље, иако га је он можда тим учинио више људским него што заслужује, јер се заправо своди на најпростију могућу формулу: уз што је могуће мањег међуљудског отпора (зато толико обмана, сервилности и љигаваца у нашем друштву где треба, те насупрот осионости као компензације и питања властите моћи где се може да се бахато покаже) зарад максимализације властитих циљева. На то се своди наш „избор“, који јасно показује проблем одсуства вертикале. Тако да се ми можемо узајамно лагати, али и сами себе колико хоћемо, али већина односа се своди на то што је већа игра моћи, а самим тим и на резултате који су оваквој рационалности могући.
Остало су све само, или само, приче неостварених и тиме незадовољних. Опет, тек по неко има интегритет, али то више нису примери за углед у друштву. За то су се побринули пре свега опште медији, који су укинули друштвену јавност, али да се не враћамо на њихов искључиво све досаднији перфомативно – забавни карактер (други текстови на блогу), уместо културног. Уосталом ми живимо епохално у времену опште људске самоиздаје која релативизује сваку вертикалност у нихилистичком свету где ништа више не значи, до те мере да се не разумеју ни речи, па све мора механички некаквом „политичком коректношћу“ да се нивелише. Како нико више не зна ни шта је добро и лоше, шта вреди, а шта не, где је чему место, него мора да се механички потцрта, како више нема множине различитих контекста, као и разумевања речи у општој индукцији малоумности, него само опште нивелисане једнодимензионалности, толико да се и песмуљци проглашавају за тешке испаде вишка увређености све присутније воке памети осећања без разума (као на стално гротескној Нова С, где две балавице медијски – нво пословно лупетају феминистички новоговорно због стиха песме „Није за њу“ Оливера Мандића: „… за њу је тип да је псује и бије“, пази да није тако, али јесте кад се преносна значења више не разумеју, него само буквална, а тупи роботићи желе нешто сами да кажу, само што им то не иде). Уосталом, у свету прављења компоста од човека, без више било каквог белега о њему да га је било, и да је остао за нас друге, то и јесте довршетак процеса из америчког света, у коме више нико ником ништа не може да значи. Нико више у овом свету не може да сазида Таџ Махал, ако постане само Амерички свет.
Наша елита, а не народ се формира управо око само таквог рационалног избора по себи, силећи народ да се према томе прилагођава, зато ни нема промена које би решавале стварне изазове овог друштва и државе и били реалан основ перспективе, јер би били ирационални по њихове интересе и пре свега начин како их сами остварују. Уосталом, само вестернистичко сад епохално „ништа нема значење“, па ни да се речи разумеју, а још више обавезују, осим комфора и забаве, цинично их уверава да и не треба другачије, него треба још мало више сами себе да издају, народ, државу, те преваре и покраду кад год могу. Па ме тим више увесељава стална парола власти „само да се ради“ и уверење њихових гласача, сви су исти, „само они раде“, посебно што сам сам у кампањи још 2004 користио 2 слогана „Речи у дела“ и „Да се ради!“ као ондашњи стратег избора, јер ми показује да ни СНС ни њихови гласачи не разумеју саму идеју рада: да је идеја рада у испуњењу обећања да ће поредак бити управо насупрот опште конформистичке рационалности са којом рад ни не постоји, него идолатрија преваре и награђеног забушавања, коју је још Нушић исмевао, зато је и он даље једнако „свеж“, јер ова рационалност итекако даље важи, чиме би ово друштво коначно било институционализовано.
