(објављено 05. 11. 2023.)
Национална опозиција није ни помислила да може да победи на децембарским изборима.
Југославија – земља која се никад није одбранила
Како онда уопште може да се говори да је постојала осим као фантом и обмана. Зато и нисам дуже од пар минута гледао урадак Н1, кад им је премиса, као имали смо дивну Југославију до тог Милошевића и Туђмана, док је фактографски Словенија војно напала Југославију и убијала младе војнике у колонама без муниције (па која би то права држава допустила). Као, Хрвати још седамдесетих са нацистичким пролећем кад су Србима бацали кола у море настављајући усташки марш тамо где су стали, а Шиптари одавно вукли Броза на репу магарца. Само се Срби нису чули. Онда ко разуман да гледа разгледнице, кад су употребљене за обмане од прве тезе, која је између циничне и тупе патетике о стварима које више и не играју никакву улогу, ако су икад, као биће фантом и за својих дана наводне земље, а која се никад није сама одбранила, док аутори урадка изгледа чекају безумно Марсовце да бране њихове сабласти. Није А. Вучић због тога никакав државник. Нити је он препрека југословенству, ако је кад више било од сабласти гротескних слетова похвале диктатору за Брозов рођендан, које је (наводно југословенство) деценијама одавно искључиво југоусташлук. Уосталом, нисам ни ономад ни сам отишао да саркофага, није ме дотицало, иако сам на 200 м, него сам гледао са балкона другаре, генералске синове, који су били задужени за ред међу масама поклоника отишлом фараону, у више него кратком року развејане земље које није ни било. Никад ме обмане нису привлачиле, колики се год спектакл правио (ништа мање није обмана ни ЕУ – спектакл дизајна и медија, а свакако као уобразиља средство моћи неке клике). Једина је туга што је племенити М. Ђурић морао на робију због глупачки покварењачког устава из 1974, али управо у обманама, глупаци, покварењаци и њихове узбуђене синдикалне присташе имају увек већу цену од племенитих људи. Исто је и данас и то Н1 упорно промовише. Па се и такви највише радују.
Александар Вучић и „Србија која нестаје“
Није Александар Вучић изгубио право да управља са Србијом тек после Бањске, или, убистава деце како ЕУ-опозиција тврди (како њима само то није пошло за руком у свим непочинствима док су управљали Србијом), него још од Бриселских споразума. Али обмане су тек и даље оно једино потврђено стање у Србији – прво све је обмана, а тек онда понешто друго.
Основно оно због чега Александар Вучић треба да се сам повуче је оса коју он искључиво јача у српском друштву (друштвеној структури) са свим последицама и лично и персонализује, са својим „двором“, како је еклатантан „школски“ пример Тојнбијевске пролетерске пропасти држава кроз историју. Његов „двор лумпена“ (лумпенпролетаријата) у потпуности је само и искључиво стални чин деструкције друштвене структуре појединачно у сваком елементу и све укупно. А то што дворјани и први круг поданика лепо живе (купујући и авионе за себе) тим је већа вероватноћа историјског уништења Срба. Другу улогу Вучићев двор више нема (свакако не ону коју је Н. Елијас приписивао двору у цивилизовању народа, јер АВ са својим двором само стално уништава сигурност Срба – на то се свела српска транзиција, а ускоро и историја).
Милоше Јовановићу – према коме десница?
Док сви други национално опредељени политичари говоре о себи као националним, државотворном, патриотском и слично, што је макар декларативно ближе истини, М. Јовановић се ухватио за десницу у опису њих и себе. При чему тек питање према ком центру (СПС, СНС?), левици (ЕУ – опозиција?) или је ово нека апстрактна медитација за романе које нико не пише, јер не може бити таквог националног политичког система ни у једној држави -неки који су отворено против интереса државе и народа – не уважавајући их, други који само уништавају друштвену структуру? А Србија ни нема политички систем од 2008. него само неки обмањујући привид. Или је пре М. Јовановић одлучио да је НДСС десница на хипотетичком крилу неке „левице“ ЕУ-опозиције, па он и ти чине некакав умишљен дуопол, где су једни јасно отворено против државе и народа па самим тим и не припадају теоретски српском политичком систему, а други прихватају (МЈ) да су заједно са њима који су против државе и народа (јер недвосмислено подржавају Ф-Н споразум), као док наводно не склоне СНС, као да се питају, а после нису, иако ће пре тога СНС и ЕУ-опозиција усвојити у Скупштини и применити Ф-Н споразум, или, обрнутим редом? Баш запетљано. Или само привидно запетљано лећи отворено у кревет са непријатељем (пардон политичким иако је суи генерис непријатељ државе и народа чином прихватања и планиране реализације Ф-Н споразума, па самим тим непријатељ свему српском). Значи постало нам је мало стање обмане у Србији да би ствари ишле даље као што иду, него се Милош Јовановић побринуо већ неколико недеља (након дугог одсуства) и за конфузију. Или је ипак само циљ да се Ф-Н споразум усвоји у Скупштини уз што мање протеста или праве побуне, јер Бошко Обрадовић је у праву да само национална опозиција на неким изборима, али кад буде могла озбиљне ствари да понуди може да склони СНС, али то не сме да буде сад – други су успели више да се питају од српске елите и народа. Зато ови (СНС, СПС) сигурно и даље остају да нас задовољно јашу. Можда добије ЕУ-опозиција као „лепу“ компензацију Београд у његовој намерно погрешно разумевеној вредности, као да је Врчин, за услуге око Ф-Н споразума (али ни не мора јер је ЕУ-опозиција у обавези према странцима). Тако и да гребатори – прирепци могу да остану баш кратких рукава, па им после ђаво крив, а не опет они сами.
Како год било Милош Јовановић је већ у прошли понедељак или уторак са ЕУ-опозицијом озваничио и предизборну коалицију у Крагујевцу, тако да је изгледа дан пре у недељу тек замајавао све своје саговорнике из националне опозиције током њиховог састанка, јер сигурно ову коалицију није договорио сад за сад у понедељак, него данима пре. Ова вест се појавила на Нова С и Н1, али је и брзо нестала, док остали нису пренели (занимљиво), али ни те вести нема на сајту НДСС, што још све чини очитим. Зашто, да ли је то залог да ће да буду послушни, како другу улогу они више немају? Па ми није јасно шта тек Б. Обрадовић прича о некој постизборној заједничкој националној колони са НДСС, кад су ови већ сад дали залог на другу страну са које се нико не враћа, па није ни СРС кад је постао СНС?
Професионална ЕУ – Опозиција
Да ли покушај да се ЕУ-опозицији дода префикс „про“ треба да значи да им је сад одједном на првом месту српска држава и народ, па онда ЕУ, или, пре је реч о пи-ару и да је то само колико за козметику док су они „професионална“ ЕУ-опозиција Србији и Србима са својим захтевом да се Ф-Н споразум не доводи у питање са свим његовим разорним последицама. Тако да и даље циљано дегенеришу државу и народ, а да су се пре тога, током њихове власти као и СНС отворено бавили деструкцијом друштва (друштвене структуре). Па ни за то нема никакве гаранције да неће даље ако имају прилику (њихови кадрови у СНС то предано и сад раде). И само будала прекљукана обманама као Сингеров „Гимпел луда“ може постати уверен да му се жена не курва док је сам гледа, а онда блесав какав је да пиша у тесто целом српству. То нам је изгледа судбина.
Србија јесте у стању катастрофе. Сами се Срби труде да ту остане.
Историјска, као и транзициона криза су у тренутку неуспешног политичког одговора на изазов 2008. довеле на крају до слома политичког система кроз сомнабулну коалицију ДС и СПС као ствари „помирења“, тј уништења политичког као таквог. Услова за политику дакле нема, него се друштво као што је већ напоменуто културно-прото политички дели на 3. осе:
1. лумпенску (обесмишљени поглед на свет и нагони) Тојнбијевског историјског пута пропасти држава лумпенске масе;
2. југоусташка (расистичке мржње према српству) колонијалне свести (безисторијске, фрагментарне свести) склоне само претапању у западњачки доминион;
3. народњачке осе слабе културно-друштвене снаге као некакви последњи Мохиканци.
Прве две показују и унутрашњу повезаност – како једна другу јачају, са искључиво поразним ефектом по трећу осу.
Национално окупљање
Човек је склон да посумња да је то од почетка био план са циљем да не успе, али да привуче пажњу национално опредељених људи у Србији, којих је још увек декларативно већина (али и лумпени декларативно за себе мисле да су Срби иако све раде због својих нагонских потреба да униште српство) у корист само две странке. Снагу тој идеји је давао један број одговорних и реномираних српских интелектуалаца и професора, и они даље представљају снагу, али слабо смо видели остале из српске друштвене структуре. Као да ништа не желе да ризикују због исте државе у којој живимо и народа -заједници којој припадамо. Као што видимо да постоји нека чудна шума наводно политичких кружока, који се граниче са разним чудацима, који би сами на изборе, а има и политички писмених људи који прескачу изборе, као да ће тек то променити њихов исход. При свему шта ти кружоци – печурке мисле, да се може анархично без странака и да свако у њих може да залута – да нису структуре (од руководства, чланства, симпатизера итд.), као што је и друштво само структура или супротно, као да је у реду да под лумпенима нестаје. На националној оси заправо је највећи проблем и основни задатак како да се изгради друштвена снага, управо као питање снажне друштвене структуре способне да се носи са изазовима. Да поновимо цитат: „заједно у вредностима, удружено у потребама“. То јесте основни задатак народњачке осе, јер то није интерес ЕУ-опозиције, напротив, они би да се колонијално лично умрежају, а лумпени само желе да задовоље нагоне па им то СНС лепо слика: само нико не зна где, јер питање је шта ће од Србије и Срба остати у СНС-овском историјском ходу, па треба питати те који ће стварно доћи да одлучују, а ако погледамо најближи пример Еулекса, шта ради са Србима на Косову и Метохији не мора много да се замишља. Јасно је шта нам се свима смеши и са СНС и са том врло професионалном ЕУ-опозицијом.