(објављено 14. 10 2023.)
Јавност и идентитет
Ових дана сам због догађаја на Блиском истоку окретао разне стране тв-канале и приметио, при чему једно је, што ББС-и, наводно за углед тачан, у временској прогнози има на карти и Тирану, али нема Београд – док је друго, стање, што се и у нашим продавницама нуди увозна западна роба са принтом карата, на којима има свих држава, али баш не и Србије. Првом не можемо ништа, осим да се узмемо у памет, а друго је већ наш проблем од увозника, царине, примера Југоинспекта, велетрговаца, трговине и инспекција што се таква роба појављује, или, не избацује из продаје. При чему осим трошкова дотични који је заказао у ланцу испоруке не мора ни да буде кажњен, него поучен за своју олаку заборавност, јер управо на овим малим површностима и немару већ се виде појаве слабости свести о идентитету, али и почивају све лоше намере, јер за почетак рачунају да могу да прођу захваљујући равнодушности која је у основи, а код институција и на менталитету отаљавања.
Нико више не може да наброји шта се све по нашим медијима врти против српског народа и државе Србије, а онда и људским главама, прави неред, па чак и у школским уџбеницима пролази иако за све постоје агенције и разна тела која би о томе требало да воде рачуна штитећи нашу јавност. Зато се пре стиче утисак да нико јавност не схвата озбиљно, а поготову да постоји нешто такво као српска јавност што одавно стиже и до образовања. Како је јавност једнако кључна за живот заједнице као институције, привреда (утицајна на животне токове). Уосталом као што нема парафразирајући Витгенштајна приватног језика, нема ни приватног знања у било ком облику (има субјективистичких фантазија и халуцинација лудака), ако јесте знање, онда је јавно (примера: искуства, конститутивни међуљудски односи, концепти и вредности – култура, наспрам мамбо-џамбо секташких наводно знања, различитих тајних друштава, или, пошто пото новог кроз бујајуће информативне сервисе забаве и замајавања конзумеризма). Зато и не може бити другачије него свако организовано образовање у успешно артикулисаним и уређеним друштвима јесте јавна ствар, али изгледа не и више код нас где вршљају посебно неки НВО као агенти ко све зна чијих интереса и идеја са својим агендама који се успешно мешају у рад недораслих и не ретко подмићених институција које радо испуњавају различите туђе жеље, али и комерциализовано издавачи уџбеника са безумном паролом нека професори бирају из чега ће да предају као да је то искључиво ствар тржишта и издавача – наставника, правећи од јавности продубљену перверзију (не мало свињарија је пронађено последњих година по многим уџбеницима). Па овакво безобразно умножено дегенерисање јавности стиже и до образовања младих, а она су само делић оног што гура српску заједницу у самозаборав, укупно друштвену структуру у све већи хаос, отварајући питање чему служи комуникација и јавност, посебно данас у Србији (а зашто је то тако?).
Стихија-друштво, после ризико-друштва није само моје запажање овако како сам их ја сам реконструисао у историјском низу, као што и Марк Лила види наше време „нечитљивим“, а В. Хавел је још у своје време изјавио: „… свет у коме живимо у нашем се искуству појављује хаотичним, неповезано, погубљено … као и што све мање разумемо свој живот. Кратко, ми живимо у постмодерном свету у коме је све могуће и ништа није извесно. Додајући, како Запад није знао шта да започне са својом победом у Хладном рату.“i Није моје да судим Хавелу што није уочио континуитет, јер није онако како се он надао, очито магловито, на страни на коју се сврстао, гурајући при том све Чехе, али не и против њихове воље у растуће стихија-друштво које треба да избрише сваку заједницу, свако друштво и на крају човека у припреми новог хибридног света интегрисаног човека и машине, у процесу где се све мења на западу који је хтео у то даље да увуче цели свет, да би све остало исто, па чак изгледа нарастао добитак западних „господара“ и постао „трајно стање“ наспрам покушаја свељудског уређења модерних времена која су прошлост (макар као интенција које ни као такве више ни нема).
Занимљиво је да се томе а не знам да ли свесно или несвесно, по инерцији другачијости која није нестала, Немци на западу највише опиру, како најмање напредују у дигитализацији, воле више готов новац, месо, хомосексуалце зову у скоро свим великим медијима по њиховом еквиваленту „педерима“ итд. Док јесу и многе мантре стихија-друштва прихватили и сами су потпуно сврстани уз Англосаксонце и на своју штету, као што имају свенародну зелену странку са рејтингом од 15% под руководством у Британији школованог кадра (леви су скоро нестали, док се СПД једва држи) која партиципира у власти, али ЦДУ добро захвата, као што је АФД већ странка избора, а не протестна. Док код нас дигитализација из све снаге напредује – можда и једино. Као и да је покушај поновног успостављања политичког система потпуно замро, уз да код нас од почетка никаквог смисла није имала исфорсирана подела политичког спектра на леве и десне, што се данас урушава и на ширим просторима света.
Тако да на фону стихија друштва са запада, глобално расте број лако доступних инфо-сервиса већ на мобилном (као што га већина носи стално у руци) који производе симулакруме пара-световаii фантазија искључиво „ексклузивне потрошње“ субјективизација у оргазмичком самозадовољењу (да неће бити да шире духовно?), који јачају себичност и саможивост, са друге ширећи безобални декларативни и површни вокизам. Исто тако тек расту и социјалне мрежне структуре које супституишу по свом интересу модерну, функционално диференцирану друштвену структуру и као такве оне су тоталитарније и од сваке тираније, где су сви изван ексклузивно њихове мреже непријатељи, не више пријатељи, комшије, конкуренти, странци, различити који имају још било каква права, као што пре свега не могу имати идентитет, већ могу бити искључиво самооргазмичке субјективности изгубљених појединаца у маси. Па им је погрдна комуникација у конфликтним ситуацијама кад не успевају кризу да обраде са својим инфо-сервисима, те свуда присутним управо по принципу само мрежа дискурзивним и адвокатским агентима. Како искључиво глобално ширеће мреже могу бити функционалне и исправне (као синтагме: зато по правилима, а не закону; те чудни проналасци као што је то јавно-приватно партнерство; као и оксиморони слободни -„либерални“ медији крупног капитала; приватни извршиоци – утеривачи са енормном ценом услуге итд.) откривши да је либерално давно изашло из друштва, увелико превазишло самог човека и завршило у тоталитаризму мрежа, како се само тако данас може разумети, али и применити, јер су само оне слободне и то да раде што хоће. Нерешив проблем за њих настаје, кад кроз свеприсутне инфо-сервисе предузете операције више не обезбеђује привид – да се управо они открију као непријатељи и колико успевају да се забрани мистификацијама и митологизацијама (сцијентификацијама, псеудонауком) како су баш они паразит и коначно непријатељ заједницама и друштвима, док они све могу непријатељски безобразно да третирају, уништавају, и тек не мање подмукло да користе. Прича о дивљини и башти, те Р. Купераiii опште подмукли однос „Колективног запада“ према иностранству нису случајне: па нас су због једног тенка оптужили за прекомерну силу и то на нашој територији против помахниталих терориста – наркокриминалаца ОВК који су већ нашироко убијали и клали и српску полицију и цивиле, отимали, па су их превели и у наводне „ослободиоце“ и потом нам приредили све остало бахато и безобразно, а Израел има право на одмазду и то како и докле жели. Уосталом прво су српске главе биле одрубљиване у БиХ од Изетбеговићевих „бошњачких“ хорди, па је тек онда ИСИС преузео то као рецепт. Док су били Срби у питању није било важно, а онда је са ИСИСО-м и западњачким главама наступила је и западњачка кукњава. Али, већ неко време они су сами жртве овакве корупције односа код себе, јер се ширећи враћа као ново правило односа и за њих међусобно, док је далеко већи део света који сам јача а изгледа по неким подацима и претеже (од 18 минута: глобални југ данас већ држи цца. 65% светске производње, а запад 35%; 80% енергената – ето и то вам је пре прави разлог „зелене агенде“ на западу а не клима итд.), освешћује се, одбацујући не само њихове шпекулације, него велике планове, методе и њих са запада, како су они сами за себе све мање заједнице народа и друштвене структуре – отуд су разне халуцинације, па и о „канцел култури“ да би се људи као појединци у маси без идентитета утопили у „прогресу“ пара – светова).
Док се Србија сама налази на размеђи између новог западног погледа на живот и додељене улоге доминиона (по ББС-у овај ни нема свој главни град, него је ништа) колонијалне свести (фрагментарне, а не историјске) и саме себе, у историјској кризи и транзицији, више него што се проналази у процесима већине света који сваки дан расте и јача, јер би за то морала бити прибрана и снажна. Уместо тога део елите понавља залудне колоквијализме како Србија треба да припада тамо – овамо, уместо да се одреди шта је, посебно кад је у питању сам опстанак и државе и народа (а не да потоне у архипелаг доминиона Англосаксонаца, а народ изгуби особине заједнице постајући маса). Међутим, Србија као таква се већ дуго не може изборити ни сама за себе, за свој властити идентитет – не само државу по Уставу и УН и не само што непријатељи поричу. Па тако ми изгубисмо по непријатељу право да управљамо са властитом територијом, као ми примењујемо прекомерну силу, а Израел може све са 2,5 милиона људи – авионима да руши по вољи читаве квартове, укида воду, струју, храну и да убија по вољи – па нас је НАТО напао и окупирао и пустио Шиптаре да се иживљавају над Србима, док нас терају да признамо ово као освојену од Шиптара територију, а не од искључиво њих окупирану. Како је Србија расцепљена између историје, транзиције и своје културе, али и места у савременом свету уз све, а све пре свега у недостатку идентитета, није ни самосвесно у борби са светом за свој опстанак, као и са самом собом за своје постојање.
Садашње политичко стање у Србији и колико је од нас Срба остало
Политичко у Србији не одређује у социјалном смислу, ни животни стилови, ни класе, него настанак три осе поделе у покушају политичког одговора на изазовеiv историје и транзиције. При чему историјски је реч о слому 100 година дугом разумевању државе, али и Србије и Срба као просторног фактораv који је био темељ југословенског пројекта. Код транзиције у потпуно неосвешћеном међу елитом односу према транзицији (преовладао је имитативни приступ и потпуно провинцијални са потпуном скалом криминалне грабежи од очекиване код првобитне акумулације капитала да је саможиво и себично само за себе међу кликама елите, до изградње трајне паразитске структуре упоредо са целом државом), од слома предходног друштвеног система, у стихији настанка новог, без покушаја артикулације у каквом друштвеном систему желимо и можемо да живимо, па нам је друштвена структура више провизоријум него било шта друго и прети да се она самоукине.
Тако да у односу на вишеструку паралелност изазова, није успела да се избегне катастрофа у Србији и да народна елита самосвесно артикулише политички одговор на изазов (чак више ни нема политике) тако да се данас и социјално делимо између три осе:
1) Лумпенске осе (клијентелистичко – лумпенпролетерски гласачи СНС, дворски медија-картел) која се потпуно препустила обесмишљеном – само још нагонском односу према свету, нагонском животу, и која бројчано доминира, посебно у друштвеној структури након деценије власти СНС и СПС. Који су и поданици СНС двора, док их овај на све познате начине уместо да уређује, јер су сва европска друштва дворска (Норберт Елијас) он их пошто пото задржава у стању растројства и нагона. И они су коначно све више поданици свог „краља“ него што су Срби и одговорни за државу, него само још чекају свој део тала међу дворским кликама ако им нешто уделе и по могућству његову личну милост.
2) Југоусташка оса (тзв елита, страни медији, ЕУ-опозиције и бирачи) која прихвата и тежи колонизацији Србије и ексклузивно свом социјалном умрежавању у елиту Запада (као да ови не знају шта ће без њихових способности и талената, а какве су ту све пришипетље, само је сигурно да то неће хтети да схвате), тј. претварања Србије у Западни доминион у „коначном решењу“ Срба и српског идентитета (зато истовремено трају удари и на Србију/КиМ и РС).
3) Народњачка оса (национална опозиција, маргинализовани медији и симпатизери), без развијеног органона способног да одговори на оба изазова и пронађе место Србије и Срба у савременом свету, што је добрим делом узроковало расцеп на три осе.
Друга је оса у својој основи и јако наследство југословенских комуниста међу Србима и њиховог покушаја да задрже примат у друштвеној структури Србије, док су они сами отворено дегенерисали у себи најближе у тој борби, не космополитизам како би волели да мисле о себи, него у огољено југоусташтво са својим ограниченим хоризонтом разумевања света, као и свака лоша елита -слабог и порекла, јер треба више генерација да се елита формира, а не да је то револуционарна шала. Као што то непријатељ обилно користи за своје потребе, док и они сами убрзано пролазе метамофорзу у непријатеље – нису они одавно никакви издајници, јер би то онда био сам српски идентитет, од чега они као ђаво од крста беже. Као што Данасова брука од коментатора проглашава како каже: „цигански панађур“ свако национално политичко удруживање Срба (а што је и основа да се обави било кад коначно успешна транзиција о чему сам писао у прошлом тексту на примеру Пољске), него су само непријатељи као дегенерисани Монтенегрини који очевима са гробова скидају знамења да су Срби.
____________________________________________________________________________________
i Rödder, Andreas, 21.0 Eine kurze Geschichte der Gegenwart, C.H.Beck, 2015.
ii Још једном. Шта су пара-светови? У чему се разликују од културе и друго? У најкраћем. Испрва су пара-светови били најобичнији маркетиншки приступ повећања зараде, примера да се уз филм направе и играчке, костими, видео игрице, читава лепеза медијалних и материјалних производа градећи свој свет филма. Данас је посебно одкад је књига изгубила своје место (шира истраживања показују па и код нас да једва до 12% је читалаца и то свега и свачега у друштвима), то постао основни вид – узнапредовали конзумеризам, потрошачке медијализоване јавности “забављања до смрти” (Неил Постман), медијализације која је потпуно заменила културу и само је продукцијско питање у том односу, колико материјално, а колико виртуелног садржаја потрошње, јер све мање има другог базичног односа људи у свету по западном начину живота, значи, ни према свету по овом концепту – зато је Мета тако важан пројекат за запад (потпуног сељења човека у информативни симулакрум перфомативних фантазија и у њему пуне виртуелне потрошње за „стварна финансијска средства“ са којим треба да задовољи већину својих “виших” животних потреба и жеља самооргазмички у општем замајавању и залуђености, а што ни једна религија не може да пружи човек, јер мора сам да се ангажује, а овде машина интуитивно ради све, још угађајући субјективизацијама конзумента – права вртешка за индукцију малоумности – зато пропагандни инфо-сервис ЦНН-запада Н1 заозбиљно наводи кретенизме као што су инфлуенсери, тик-токери ецт, шта је исто као и те певаљке и нељудских деформисаних ботоксом отеклих усана и мозгова старлете Пинка – карневал наказа у општем циркусу који се преко медија шири на јавнаст и понашање људи који су изложени Пинку и сличним медијима и “инвентима” од музичке индустрије па надаље).
iii Купер, Роберт, Распад Нација – Поредак и хаос у 21. веку, Филип Вишњић, Београд, 2007.
iv „Политика је одговор на изазове“ – Становчић, Војислав, Политичка теорија, С Гласник, Београд, 2006. – у томе се неизоставно у другом реду феномена разликује ко је пријатељ, а ко непријатељ (К. Шмит) при постизању решења изазова у интеграцији заједнице и спољње подршке у самом процесу решавања изазова итд.
v Народи који имају самостални потенцијал стварања историје на одређеном простору. Што су Срби и више пута потврдили у последњих хиљаду година „европске историје“ посебно у односу на све остале Југословене који нису ни имали препознату самобитност, док им је Срби нису омогућили, а данас су само нечији пројекти, а Југоусташе према Србима.