(објављено 30. 10. 2023.)
Док су децембарски избори референдум за опстанак српске државе и народа, за странце и поједине центре моћи у Србији то је пут како да амортизују надолазеће лоше вести по Србе уз њихово мирно прихватање и општу помиреност са судбином, трагикомично загледаних у „светлу“ ЕКСПО – ЕУ будућност у Сурчину коју СНС двор нуди. Мало им „Београд на води“ који је глобално провинцијални поглед на свет (ко ће писмен те безличне разгледнице да купује?).
Услов како странци и отуђени центри моћи у Србији могу то да постигну подразумева и да поред већ СНС и ЕУ опозиције имају прећутну сагласност националне опозиције, било кроз сарадњу са СНС или ЕУ опозицијом на било ком нивоу власти у Србији. Нема ту да али, ова питања ми издвајамо, него је реч о компромисерству иза којих су интереси и договори а не политички циљеви опстанка државе и народа које народ упорно боље препознаје од елите. Коштуница је ту очито само глупост већ платио са ССП-еом и прегласавањем у влади на челу са ДС, Г17, па и онда непринципијелну коалицију ДС и СПС са којом је нестао политички систем у Србији. Зато људи не држе до партија јер њих не руководе политике, ем све што раде је у интересу клика, а не друштва и народа (док се изнова у изборима свашта обећава и заклиње, а благостање остаје резервисано за изабране и расте раслојавање), зато ЕУ-опозиција излази на изборе скривено са насловом наводно ексклузивне борбе против насиља и јасно без Ђиласа, иако сви знају да је он кардинал ЕУ–опозиције, а насиље над Србима на КиМ их се не тиче, него бируцкају насиља која их наводно занимају. Политикански бахато Тепићка је давно присвојила бол родитеља из школе Владислав Рибникар, изјавивши да они „немају тапију на бол“ за властитом децом, него изгледа нек исти стану у ред – прво су Тепићке и слични. Зашто све ово ако су им намере стварно искрене и знају шта раде него нема Ђиласа, али који је на мах кад треба отрчао код Вучића, и ко су онда стварно они, ако знају, зато ти пре свега могу бити првенствено избор „политичких оваца“, па њихови махнити медији морају прековремено да раде и беспризорно измишљају наративе утркујући се са медијалним картелом СНС двора у обманама – заједно трујући српску јавност.
Другим речима, услов је да национална – државотоворна опозиција нипошто не победи, да чак нема ни такав наум, да народ не би препознао стварне размере децембарских догађаја у изборима, да они јесу референдум о опстанку: на коме бирамо сами себе или да ми Срби постанемо неко други, али пре свега маса без идентитета и заједничке воље за опстанак. Опет, ако не победе из разних разлога ситуације (СНС изборна машина), буду опет довољно јака опозиција коју ће народ у довољном броју следити и они представљати озбиљну артикулисану препреку у реално удруженој власти (СНС-а и ЕУ опозиције) у рушењу Србије и Срба, уместо да су слаби „прирепак“ који нико неће узимати за озбиљно кад завапи, према чему иду сви текући догађаји у Србији у даљем пропадању Србије и Срба.
Свако ко прича да је Београд збир комуналних проблема ништа случајно глупошћу или већ намерно не разуме, јер Београд је културни центар сваколиког српства, па затим политички и економски центар српства (па и ДСС је некад годинама у Београду добијао највише гласова у свом изборном портфолиу, али и дозволио је да преовладају снаге деградације из друге две деструктивне културно-политичке осе на које се дели данашња постполитичка Србија, зато и што није разумевао по дубини свог руководства стварност, како би онда чланство).
Тако да садашње стање отворене располућености на народњачкој оси јесте испод сваког критеријума времена, допуштајући не само раст угрожавања државе, него и Срба како у самој Србији, посебно на Косову и Метохији, али и у Републици Српској, саму РС и у Црној Гори.
Шкољка без меса
Оно што Вучић данас нуди Србима, након свега што је дао од српске државе, претварајући Србију у провизоријум зато што јача државност окупационе творевине Косове, нескривено угађајући од 2013. бескрупулозним циљевима колективног Запада, јесте шкољка без меса за Србију и Србе, како ништа друго не значи наводно како он не признаје Косове, а сви елементи државности су предати, чиме се уништава српску државност, а странци овима праве и војску, а против кога? Те утолико све његове досадашње активности као и његових сарадника могу се посматрати у светлу испуњавања агенде коју им је колективни Запад дао и стално допуњава, па како и да он хаотично управља Србијом (Тони Блер?), закључно са Бањском, али и овим децембарским изборима по уиграном сценарију са ЕУ опозицијом (па нису сад случајно тражили изборе, а не могу ни контролоре да организују, него запомажу преко медија).
Зато Шормазове медитације које су се појавиле чак у две верзије иако имају део бурлескног наратива од ког се не може направити ни сценарио за филм Б продукције не греше у једном циљу: да Косово и Метохија фактички, али и де јуре од примера фебруара 2024. (уз заправо небитну ограду) није више Србија, и да је власт увелико одустала од суверенитета Србије заједно са ЕУ – опозицијом и да их Срби као чињеница уопште не занимају као најстарији у екс југословенском простору државотоворни народ, коме и сами припадају или не, који се данас бори све мање одлучно за свој опстанак у савременом свету. Ми се сами више не боримо – наше институције. И они (СНС и ЕУ опозиција) планирају отворено заправо да нестанемо.
Да је циркус релативизација и навлачења народа у току сведочи изјава Радомира Лазовића у Утиску недеље да су они били за расправу о Ф-Н споразуму иако су што је опште место одбили да потпишу захтев за сазивање седнице Скупштине Републике Србије на позив националне опозиције после свих оних догађаја у Бањској управо због предложене тачке овог дневног реда: расправе о Ф-Н споразуму. Онда такви људи по дефиницији не могу бити патриоте. Не могу тежити артикулацији било које политике која штити националне интересе. Самим тим не могу озбиљно говорити о било каквој уређености националане државе. Могу медитирати за наивне о неком хипотетичком благостању кад постанемо колонија, док они испуњавају туђе интересе. Да ту није био крај додато је и правничко глупирање са упоређивањем „суштинске аутономије“ са стране не тако више младе правнице са отцепљењем, гарнирано булажњењем неком је до територије или само народа, не разумевајући државу у целини у свом залетању. Значи само је настављена сезона општег циркуса и са ЕУ-опозицијом очито другачије не може бити (па из њихове кухиње је предходна реформа судства, пословник у Скупштини Републике Србије, нотари, извршиоци, отимачина, беда, дозволе за истраживање литијума и општи лоповлук – ни једно зло ни сами нису пропустили, а са СНС је само добило нови узлет и шмек опште пропасти). При чему се ЕУ опозиција само кисело присећала, а до сад је већ заборавила да је иста национална опозиција дала своје потписе кад су они тражили заседање. Те је пре питање кад ће српска национална опозиција нешто да научи са ким има посла? Никакав њима неће бити проблем да заједно са СНС формирају власт у Београду – па то су само комунални проблеми, или, са СПС – па не би било први пут, ако је то цена коју странци траже од СНС, да њихов план умртвљавања јавности и Срба прође. Како он подразумева целокупно умртвљавање Срба где год били.
Србија – катастрофа која траје
Поновићу, нема политичког система, нема идеологија, ми смо ако смо пре били у историјској и транзицијоној кризи од 2008-е смо у искључиво катастрофи и данашње се друштво дели у три осе: лумпенску трајне Тојнбијевске пропасти држава кроз историју, отворено југоусташку колонизације и расистичког нестанка Срба и очито друштвено слабу народну осу. Све друго је брбљање са којим се не стиже ни до артикулације у друштву, уређености друштва јер нема стратегије опстанка државе и народа у савременом, увек сложеном свету (о свему томе сам довољно писао у задња најмање три текста).
Децембарски избори су отуд или раскрсница са које ће се референдумски у народу кренути у борбу за опстанак државе и народа, или, ће се као што моћни планирају ући у умртвљавање и даље распадање и слабљење српског фактора до коначног нестанка маса који су или само лумпени (обесмишљен поглед на свет и нагони) или искључиво по свом избору југоусташлук – искрени непријатељи српства и својих предака, али и свог потомства. Тврдо, али тако је.