(објављено 31. 01. 2025.)

Ми јесмо као народ у ванредном стању, а посебно у друштвеном и институционалном од 01. 11. 2024. Без сумње манифесно од физичког напада функционера СНС на студенте ФДУ приликом одавања 15-то минутне поште убијеним испод надстрешнице железничке станице у Новом Саду, који је нулти тренутак настанка студентских протеста са њихова 4. захтева, од кад они повлаче бразде уз подршку све више народа нове друштвене стварности. Месецима, ни институције ни режим не показују се способним да одговоре на овако једноставне захтеве. То је стање ствари, јер тешко, ако су и у трећем покушају пробали да подметну фалсификоване „радне листове“ са потписом инжењера који 2023. није више радио у Стартингу, како нас је Зоран Ђајић обавестио колико исто вече, да ће и институције и режим одустати од надаље симулација стварности. При чему институције изнова пропуштају да похапсе власнике (стварне или фиктивне не мења на ствари) ангажованих предузећа на реконструкцији, који јесу суштински одговорна лица па и у нашем пост-транзиционом друштву. Него режим говори како је испунио жеље студената, док је реч о дужностима институција (што јесте захтев студената). Уз то ни мање уз позив на дијалог, а о чему, да ли ће институције да раде свој посао, а који, оне имају јасно законом прописан, те је то њихова дужност, а не да се баве или саучествују у симулацијама стварности режима (са којом овај никад није знао да изађе на крај, нити хоће). Или да су институције потпуно неспособне за своје дужности што је све више случај у процесу опште деструкције друштвене структуре.

На РТС-у је организован потпуно бесмислен разговор о дијалогу, са намерно погрешним гостима и тезама, што јасно говори о изузетно лошем стању наше јавности у презентацији медија. Ту пре свега није могло бити речи о редовном стању ствари, ако смо чињенично у ванредном стању, са свим последицама што дуже траје нарушавање елементарног 24-часовног животног циклуса ( у било ком подсистему друштвене структуре – факултети и други образовни заводи) и то пре свега зато што институције никако и то дуго не испуњавају своју друштвену мисију, па чак и сад кад је кардинално масовним убиствима потпуно угрожена елементарна „цивилизацијска сигурност“ у друштву (нараслом коруптивном аљкавошћу система), него на силу и даље режим и институције желе да нас гурају у симулацију (коју зову стабилношћу?), на шта их искључиво студентски протести опомињу да не чине (него да испуне свој део „друштвеног уговора“). Као што било шта налик дијалогу (одговорном разговору, да се не претерује са упитним смислом шта јесте дијалог изван примера Левинасових халуцинација) не може постојати без јасно уоквирених институција, иначе постаје искључиво разговор са „1000 мишљења“, или, пуки релативизам, чему смо присуствовали пратећи емисију. А то сви наши медији највише воле (све до једног), брбљање у којима медија – агенти (тек у улози новинара) гурају само задате агенда-сетингс својих власника (за то итекако подмукло бирају одговарајуће госте, а не све оне који јесу исто друштвени и политички актери). Што је Декан ФДУ јасно изразио на крају емисије да разговор очито ни најмање није био конструктиван, јер није ни могао бити ако се замени теза, па се прича о жељама и дијалогу кад је реч о неиспуњеним дужностима институција које су довеле до ванредног стања у друштву које и даље траје. Док покушај режима и институција да нас угурају и надаље силом у симулацију стварности сада не пролази и све мање има изгледа да може успети. Како су све последице њихових симулација крајње стварне. Осим јасно на медијима који једино причају приче својих агенда-сетингс без разлике на стварност. И без разлике који медиј пратимо, сви медији штимају стварност колико да се уклапа у њихову агенду, што ни најмање не мора да кориспондира са стварношћу. Довољно је да неком „личи“ (познати Платонов приговор софистима). Те премда пуко фразом изречено: нема дијалога без јаких институција (које и саме знају шта су, што изгледа код нас није често случај, примера тужилаштво, па и Загорка Доловац уместо да ради она би да води аброве са студентима и нешто се по свему и уврнуто договара, уместо да нас озбиљно и одговорно обавештава о предузетим мерама из њене надлежности и то не само сад кад је коруптивно аљкави и гротескно некомпетентни систем побио 15. људи у Новом Саду, 8. у старачком дому или што генерално не реагује на нарасло дивљаштво у друштву него му и изгледа по свој прилици тужилаштво само погодује својим учинком итд.).

Транзициона трансформација институција и неуспешно пост-транзиционо друштво

Сведоци смо да и од 2000-тих и поред покушаја неких (који су и опште исмевани због приче о дужности, владавине права па и Устава који се „не маже на хлеб“, или, „не сипа у трактор“, као Коштунице) уместо „демократске“ трансформације институција, догађа се масовно довођење „својих људи“ и по вертикали (што је донекле свуда уобичајено) и хоризонтали, уз суштинско задржавање једнопартијског управљања институцијама и јавним предузећима и уређења у овом подсистему друштвене структуре. СНС режим („двора“ деградираног у лумпенски брлог) је искључиво перфектуирао довођење својих људи са улице, пијаце, одакле год, докле год сви они, и све институције и јавна предузећа служе њиховим интересима (за чије потребе стално изнова и прерађују законе, а још и чешће се не држе закона следећи обичајно још и Брозово уврежено подсмевање ко да се тога држи „ко пијан плота“). Док је суштина, да ни уз сву „помоћ“ Запада, НВО, није дошло до трансформације институција, него искључиво поткупљивања за интересе Западне агенде (којима је једини исказани циљ да легализују окупацију КиМ, а да сав остатак Србије претворе у сировински „жртвовану земљу“, са тенденцијом у даљој колонизацији „регионализације“ Србије, тј. распарчавања, зато им је и даље милији Вучићев режим него сва ЕУ опозиција коју су и сами направили, као и гомилу медија и НВО). Отуд им и одговорају све до једне садашње институције и то такве, какве су. Отуда и код нас нема у јавности, а поготово на медијима приче какво би требало да је уређење, посебно институција у друштвеној структури и како изгледа такав модел (него искључиво пљуште фразе о прилагођавању нечега са нечим ЕУ). Док би по мом схватању хеуристички модел након транзиционе трансформације институција требало да изгледа као на графу ниже (упореди са мојим моделом модерне диференциране друштвене структуре), а чиме је приказан модел више него одељен од модела једнопартијског система који и данас претрајава у свом неоспорном руглу режима лумпена:

Те са овим моделом није тешко утврдити, да институције не гарантују цивилизацијску сигурност, као што не испуњавају друштвени уговор, него су потпуно подређене капиталу (домаћем и још више страном), занемарујући потпуно и државу. Док саме институције уопште нису свесне своје улоге у пост-транзиционом друштву.

Више пута сам писао о сигурности и да је ова основ цивилизованости, кроз однос човека према свом окружењу у свету, другим речима да не би ни било цивилизације без покушаја човека да оствари какву – такву своју сигурност (као што и цивилизације пропадају губећи сигурност за оне заједнице које су их стварале, док оне дегенеришу,као што се дешава нашој држави и народу скоро па 100. година лоше историје коју не знамо више да обликујемо, нити да погодимо смисао – Русен: историјски смисао народа). Па је то у основи цивилизацијске мисли, а не сакрално или привредно или шта год треће иако и ове, свака има свој део у развоју друштава и друштвеној структури. У томе своје улоге играју како спољња, тако и унутрашња сигурност у много ширем смислу него што је само безбедност, као и ништа мање и у модерном диференцираном друштву.

Исто тако се бојим да у институцијама не разумеју ни капитал, како каже Руден: „Традиционални концепти обичајног права својине били су створени за и од стране владајућих класа у време када је главнина њиховог капитала била земља. Данас велико богатство лежи у акцијама, обвезницама и слично, и није само реч да је покретна ова имовина него је и сама покретна, прелазећи океане додиром тастатуре у потрази за фискалном утопијом. ( … ) У смислу правне теорије и технике, међутим, постојала је дубока, иако мало дискутована еволуција којом су се концепти првобитно осмишљени за непокретну имовину одвојили од свог првобитног објекта, само да би опстали и цветали као средство руковања апстрактном вредношћу. Феудални рачун живи и размножава се, али његово станиште је богатство, а не земља.“

Другим речима капитал је и даље успешно потпуно феудална категорија и у модерни, заштићен кроз кодификацију приватног права (јасно, само онај који има пара да плати скупе адвокатске канцеларије), који га истовремено и ствара (већином без њега и не постоји, као очити примери ауторских права итд.) ослањајући се на државу (и на пристајање слабијих држава да своје право препусте моћнијим). Омогућавајући капиталу да буде неосетљив на кризе, а и да се гомила, како Писторис каже, да су данас разлике толике на Западу, као пре Француске револуције (оног формалног почетка модерне). Или како сама пише у својој књизи: „Уговори и имовинска права подржавају слободна тржишта, али капитализам захтева више — законско привилеговање неке имовине, што њиховим власницима даје компаративну предност у гомилању богатства у односу на друге.“ Што би се онда казало, да ни наши властодршци не раде ништа друго него неуморно привилегују своје власничке структуре до потпуне аљкавости и некомпетентности система што је све још гротескније са институцијама које ни не знају шта су и које је њихово место у друштвеној структури. А онда би и они из Прогласа да их уређују дајући предност ЕУ, како каже Божовић, да приоритет имају ЕУ интереси наспрам свих вредности (а изгледа посебно за нас). Досадило ми је да понављам, како њима уз сво њихово наваљивање нипошто не треба изаћи у сусрет, мало нам је лумпена који неће да сјашу. Али, да се вратимо теми, значи, институције имају задатак као у предходном графичком приказу да балансирају свесне самих себе, своје улоге у друштвеној структури, премда пре свега да испуњавају своју комплексну мисију цивилизацијске сигурности, а не да нам све више надвладава дивљаштво у друштву. Коме коначно студенти покушавају да стану за врат и зато имају све ширу подршку српског народа.

Мрцварење и политички слом 2008.

Режим је одлучио, како видимо по честим наступима да нас мрцвари. Али пре свега да не дозволи да се институције трансформишу и одговоре задатку који имају у пост-транзиционој друштвеној структури. Надаље само председник Вучић наступа и он нуди дијалог тамо где је реч о раду институција. Док ништа не може бити бесмисленије. Нуди и изборе исмевајући се својој опозицији, добро знајући да је 2008. наступио политички слом и да нико нормалан нема поверење у политички систем (да је у вакуму после и фузије ДС и СПС засео уз помоћ странаца за које све ради и ништа супстанцијално за народ и државу више од деценије). Док он и данас све ради да се политички систем не може опоравити упражњавајући без обзира на последице свој клијентелистичко лумпенски аљкави систем симулација стварности, уз не малу подршку својим постојањем, таквим какво је тзв. „грађанске“ ЕУ-опозиције која никако да се сама опасуљи (али то су такви људи и пре званичне постмодерне „фрагментарне“ безисторијске свести) заглављени образовањем, суштином и интересима као југоуси у сабласти друге Југославије (уређену кроз фузију брозоваца и усташлука 1943. – на пуко не национално српским позицијама, чак шта више презирући их, посебно српски национални интерес, него органски теже југоусташком Брозовском рецепту којим се њима причињава да су „космополите“ и да су онда прави грађани сабласних апстракција укључујући и Аустроугарске).

Зато објективно док се не постави национална Политичка Агенда Србије која баш све актере обавезује, а пре свега крње институције на транзициону трансформацију у потпуне националне институције, није ни могуће поново водити политику у Србији. Обликовати историју и друштво са смислом. Отуда је и потребно као минимум да институције испуне захтеве студената, како би постале свесне самих себе и како би се уздрмала лака рука симулације у друштву, којој су српски режими склони, а баш све институције пружају клијентелистички подршку. Уосталом садашњи режим и не одустаје да нас и надаље мрцвари, тако да сви политички актери имају на жалост времена да се призову коначно некаквој памети и вредностима живота у Србији, или, да нестану.

Животна писменост студената

Коначно, не мање важно је, ако и није и најважније што им понуђена „животна писменост“ режима уопште не одговара, него како сами кажу, хоће да њихове дипломе вреде онолико колико су саме вредне. Зато је и њихово откривање заједништва на вредносним односима заправо кључно и трајније и од самих њихових истакнутих захтева. То ће да највише мења ствари, али и то што су понели из својих заједничких ритуала окупљања, тај дух поново радости живота (пасионираност) као примера на Аутокоманди, много ће дуже да одређује њихово резоновање, вредновање и понашање, и по себи ће давати резултате. Тај ритуал окупљања заједнице јесте вероватно древнији и мање је разумљив у данашњој по себи разгранатијој електронски посредованој комуникацији, али што сами кажу – они су се нашли. Па ћу и ја да им верујем.