(објављено 02. 06. 2023.)
Исходи који се више не могу поднети
Како су се другачије могли разумети два догађаја насиља почетком маја, за који се стога често чуло због њихове свеобухватности зла над нама, па и из уста Патријарха, да смо сви ми криви, него као шок због крвне жртве недужних за све нас, зато што смо такви какви смо као заједница, са чиме смо стигли до властитог зида да деца масакрирају децу. Уз дневно сурову и гротескну неспособност власти да коначно сама у оваквим догађајима увиди реалност и макар сад погне главу и покаже људске особине, уследила је уместо тога равнодушност да ће то колико сутра, бити још само једно обично јуче за њих, јер што је човечно, више не погађа њихов свет какав су они направили за себе, опијени од моћи које више ни за шта, ни због чега, не могу да се одрекну – од најмањег до највећег међу њима, прекинувши задњу нит са властитом заједницом. Што је још више, све заједно, изазвало потребу за катарзом, да се ово друштво, толико већ у свему различитих индивидуалаца и група, одбрани много дубље од пуке појавности, као основно, заједница живота, од зла са којим живимо и које одавно овде више нема чега да се боји. При чему би неки да га уврсте у права наше друштвене елите, медија, модернистичких токова и демократије, права „двора режима“, индивидуалистичких права. Историјски, као и више него што нам треба непријатеља и због наше ослабљености, а не само наивно мислећих да је све до наше националне дрчности да не желимо да се повинујемо наводно бољем и бољима, од Америке, преко Усташа до албанских терориста – свих оних који су нам учинили зло и даље га варварски чине, а да не бивају кажњени, него некажњиво дивљају и судски прогонећи само наше право на одбрану. О медијима да се не говори као савременим пророчиштима шта су божанске истине овог света. Свакако наводно и сваки дан изнова небулозно, јер шта ти тек могу да знају, него да су пре свега комуникацијска пројекција моћи, а не могућност, медиј комуникације.
Тако су се већ четири пута људи на улицама окупили, сваки пут у све већем броју, што им дуго није био својствено. Показујући се као заједница, иако Н1 уз све своје добре услуге да је једина преносила мимоходе жртвама није могла да пропусти политиканску напомену како то организује „еу – опозиција“, као што и Јанко Баљак у њиховом студију није могао да не искаже несвесност тражећи од учесника туге и коначног отпора заједнице која само зна за једну реч „доста“ да праве карневалске гегове, како би исмејали режим, на шта је чак и водитељка Н1 остала у чуду.
Сваком је јасно да људи на скупу, нити се организују, нити артикулишу поруке, још мање се баве политичким захтевима, али је очигледно да се сами окупљају. Већ да то раде политичке странке које су препознале моменат, а за које сам у прошлом тексту написао да их се у основи не тиче у највећем броју ни сигурност, а још мање култура српског народа. Али и оне тренутно пружају добре услуге, јасно само да то у неком следећем моменту не постане Фаустов уговор са ђаволом како то већ заправо предлаже Слободан Георгијев са идентификовањем два политичка проблема које режим не може да реши: 1) санкције Русији и 2) Косово и Метохија (а што су нам све туђом силом наметнути проблеми, јер ко још озбиљан од окупације и терориста прави државу). Па се што се првог тиче, за њега важи као и за Ђиласа, ПСГ и сличне, да је сукоб у Украјини исто, као да смо ми могли сваки пута да се обрачунамо са Кроатоусташама кад су напали наш народ, као што то могу Руси, уместо што смо три пута од њих изгубили и праштали им два пута злочине, једном који је био и геноцид, а из пуких политиканских разлога, а задњи, трећи пут, и коначно решење над Србима. Једино које је успешно реализовано у Европи, протеривањем Срба са њихове земље на којој су имали државно правоi. ЕУ друштво баш то некако олако заборавља иако столује у подељеној земљи где не организује етничко чишћење једних у корист других, али као и многи од европских универзитета. Београдски посебно у својој урнебесној идеолошкој смушености између југокомунизма – југоусташлука, поправљеног представом као западног космополитизма, насупрот саме српске аутентичности и тиме даљег опстанка и постојања Срба, независно од марифетлука како југокомуниста прераслих у југоусташе, а данас конзумерски шарадом шаренила заоденутог у медијском шуму ала „Евровизија“ за све, у космополитизам маса гендеристике са сасвим неутемељеним и ликвидним идентитетима зарад сутрашњег хуман+ програма (хибридизације човека и машине у такту задатог алгоритма) који се шири целим западним светом и покушава да продре у друге:
“Немачка бива све луђа” – (предња страна сликовнице која је по изјави Босбахове једна од оних која је ушла у обданишта на њено запрепашћање: “Тата да ли то имаш бебу у стомаку?”)
Лудила, како то Немци понекад откривају за себе „Да је Немачка полудела“, али који нека „виша сила“ одржава и против побуне људи, али и самог разума човека са којим је још увек сваки човек обдарен, али је и спречен добровољно овом „вишом силом“ да га користи пуко од баналности поблесавелом забавом и забављањем (зато су сви ти „концепти“ као Пинк свуда незамењиви).
Људе у београдском ходу туге покреће сама исконска жеља „установа живота“ заједнице, а не приче Георгијева и сличних. Њима је доста насиља над нашим животима – како се у прикрајку међу њима види још један покретни зид порука поред отпора насиљу, српске заставе, са поруком жеље да се у овој земљи хода и живи: „усправно, исправно и пристојно“. Не би ли се коначно изашло на крај са свим лошим исходима који заправо започињу да се изливају још више од раних 80-их година прошлог века док нам нису увелико стигли већини преко главе, а посебно откад живимо у епохи режима СНС двора као и кулминације зла које нема овде међу нама више чега да се боји. Не мора ни да буде опрезно, лукаво и притајено, него нас вреба са свих страна, заправо господарећи и хвалећи се кроз све медије. При чему очекивана појава и успон СНС је еклатантни пример опште друштвеног, а не само политичког процеса са лошим исходом. Када се скоро све најгоре скупило у једном. Наизглед неизбежно. Зато се ни не може тако лако изаћи из ове ситуације и поред свих, а стварно превише доказа људског, народног и државног пропадања за сваког мислећег Србина, док би југокомунисти па макар и кроз југоусташлук да задрже своје позиције моћи и перспективе сабласне идеологије која је постала огољено југоусташка авет кроз космополитску мимикрију бастарда сваког народа и тако и надаље нас Србе и Србију задрже под својим јармом у сарадњи са својим страним господарима (и еу-опозиција и СНС двор режима, док је свака аутентично српска позиција истиснута још пре 12 година) у наводној борби против српског национализма као нацизма, иако управо они јесу огољени практиканти нацизма као Југоусташе, као и данашњи Нациукрајинци – отуђени по принципу који сам више пута помињао Бејтсове шизмогенезе који има свој израз, а не да се наводно „најбоље“ поприма од друге, доминантне културе, очито је колико је процес дегенеративанii. Оно што нас збуњује јесте, како позиција СНС двора, али се заборавља да су пропагандно Двери дуго нападали као „фашисте“, али и далеко више колико се територијано нацизми разликују, тако да код нас фигурира појавно као добро познати усташлук – који се дуго већ шири као југоусташлук, па је стога Хрватски постао прихватљив, а не обрнуто, остао опомена. Нико му више ништа озбиљно не приговара, а нема ни ко, него се са југоусташких позиција шири небулоза, како нико неће са Србима, док теже да нас ослабе и без сумње спроведу тотално коначно решење над Србима (па сад то покушавају на КиМ, сутра РС, па редом Рашка, Војводина, пре чега би већ Београд морао да падне, као средиште српске заједнице живота, а тај коначни ударац ће заједно да задају СНС и ЕУ-странке, у то нема сумње).
Немушта фаталност лоших исхода
Од нас се очекује, и од двора режима и са запада да „сутра“ наставимо, као да ништа није било данас док њима тако одговара. Заправо се очекује „култура“ безпоговорне послушности, а онда то више и није култура, него је управо њено одбацивање (што прати цели западни свет са „канцел културом“), кад се очекује разумевање и понашање, које је очито приближније животињама сваке за себе сатеране у тор пред клање, а што је и политички насупрот друштвеном уговору и основи демократије. Најприближније концлогору који су једнако били легални (по закону) као избори на Северу КиМ 2023. године на који није изашло ни 12 Срба. Као што исто ни систем у Србији није заказао почетком маја 2023, иако једва да још постоји, и иначе „систем“ у свој упитности шта је он, као оно нешто између каузалности и случајности у друштвимаiii. Тако, што се тиче тих наводних избора на Северу КиМ они свакако нису легитимни, али нису ни нипошто били ни легални, како ни садржај и форма нису потпуно поцепани, као у манипулативним медијским и политичким перспективама – опште довољности „изгледа“ из медијализација моћи (у овом случају Квинте како би одржали свој сабласни конструкт Косове и неких „косовара“ који се сваком очито ужасно лоше играју државе јер то није нипошто за њих). Него су садржај и форма увек две стране исте целине, које управо кроз целину присуствују и коначно препознају, посебно за човека да би остао у животу и са његовим смислом, а не у безумљу које нам управо у случају избора на северу КиМ нуде и високе западне политичке институције, а не само неко као што је Вучић и СНС, Дачић, Ђилас, ПСГ, Н1 у општем процесу периферијализације и провинцијализације Србије и нас Срба (који јасно да смо у својој националној држави ми грађани, јер другачијих држава ни нема, тако да ту нема никакве стварне поделе него само лажне – ако су ти неки „други грађани“ нечег трећег – вероватно најчешће грађа(-ни) халуцинације, а не Србије).
Тако да са ЕУ и Западом стварно ми Срби ништа не добијамо ни у једној будућности, па чак ни пристојног саговорника. О њиховим медијима да се не говори и бесмисленим кампањама против наводно туђих „лажних вести“ пропаганде, кад сами имају елементарни проблем са формалним разлогом нуђења у својим извештајима предуго, деценијама искључиво „изгледа“, који је сам онда пре свега и све чешће само прорачунати или глупи привид предуго грађених предрасуда, како многи за стварно ни не знају о чему причају, а не истина (ма колико сви имали проблем са истином, да разаберемо шта је важније и да ли је доступна као таква адекватност или је ту пре реч о аутентичном и шта је тек то иако је ово конкретно и универзално за нас, непосредно и опште).
Јасно је да нико нема право да одузме аутентичну српску државност Србима на КиМ, а најмање то право имају махнити већ предуго албански терористи и ЕУ – Запад и то пуким перманентим деценијама некажњивим насиљем и зулумом стварања наводне нове реалности и ма колико им у томе помагао СНС од првих Бриселских споразума. Нити могу од Србије да одцепе КиМ. Могу само да врше мање или више прикривену окупацију. И колико год 30 мај 2023 био сам потресан због пуцања на Србе 29. маја и још једног општег насиља над нама као оне 1999, 2004, у заједничком подухвату терориста и КФОРА који се од јуче легитимисао само још као окупационе снаге Запада, овај се кратки текст неће бавити тим конкретним догађајем, него даље општом појавом лоших исхода и њеном по свему немуштом фаталношћу за нас чију петљу неумемо да прекинемо.
Наш проблем почива како разумемо властите лоше исходе. Никако да генеришемо разлоге наших лоших исхода. Шта су им основе? Зашто се понављају? Сигурно да није само због доминације странаца и све више колонијалне позиције Србије. Него се губимо у препричавањима са мало чињеница, тим са још више вике, свађе и пиљарских увреда. Уосталом шта нам друго деценијама нуде посебно скупштинска заседања, а поготово од кад је ту владајућа већина махнити СНС, који је срамни пословник наследио од ДС-а. Свим разумним људима је одавно јасно да СНС са буком намерно дезорјентише српску јавност и да ради искључиво у свом и од почетка најамнички туђем интересу (а што су исти недвосмислено потврдили и са првим Бриселским споразумом). Док истовремено разарају српску заједницу као нико пре њих уништавајући саме установе живота. Зато су уосталом у мају 2023. људи изашли на улице Београда. Зато што мора заједница живота да се брани пред лошим исходима који су угрозили основе живота. Тако да бунцају и они који би у томе да виде увертиру за „обојену револуцију“, било да је планирају или се ове прибојавају. Уосталом овде је најважније задржати статус кво моћи који је одавно против установа живота. За то је довољно погледати лажни РТС, али ни мање лажни САНУ, свуда само царују привиди и лажни саговорници. Тако да се на улицама Београда ваља друштвени покрет на елементарном нивоу заједнице, коме неки приписују недовољне политичке захтеве, јер не би садашњу поделу интереса и моћи коју регулишу странци да угрозе више него што треба. Како би то онда и њих збрисало. Ту док се заједница сама брани, две политичке опције на истој руци се боре на живот и смрт за превласт једне. Као што су људи и пре појаве психолога живели, сами поштујући установе живота у својим заједницама, сад би неко да их као поправља, а очито спречи да одбране своју заједницу. Него, ево „научног“ привида о човеку „музичке терапије“ и сличних да све остане баш овако, као што је и истоветан и овај „политички“.
Тако да остаје нејасно у самој основи одакле долазе наши лоши исходи, да ли из менталитета, система, лоше расподељених интереса због одсуства друштвеног уговора, опште недораслости, антикултурних и антицивилизацијских трендова, како год, институције се са тим не баве. Све оне остају запетљане у играма моћи и личним интересима који уништавају друштвени живот, коначно угрозивши заједницу до њених самих основа установа живота где син убија оца, а сад већ и деца убијају децу, и што је најгоре, не би ништа да мењају због себе, очито ни у ком случају, и то зато што и немају способности, али зато и што не желе.
i Уместо тога, та кроатоусташка стока је стекла трајно право иживљава, посебно кад се неки глупи Србин затекне међу њима, па мора на присилно пливање, пљуне му се храна као Пуповцу животињски за врат и сличне примитивне свињарије и све се сулудо самоподразумевајуће трпи, јер се исти усташлук трансформисао у југоусташлук и међу нама кроз југокомунизам те се кроз њега промовише. Е баш то Руси очигледно неће дозволити, поред геостратешког резона, да се сулуда вестернизација спроводи нацизмом (Бејтсова шизмогенеза) међу њима (мека моћ запада у свом суштинском изразу?), па да Укронацисти усташки дивљају – него или ће се уљудити или ништа од њих на крају неће остати. Као што нацизам не желе ни сви остали народи Азије, Африке, на очито жалост дружина Георгијева, Ђиласа, Шормаза и сличних, него их Руси полако, али поштено лупају да стигну сви да се опамете, а англосаксонцима смањују апетите и уче их докле им могу бити пешеви капута. Тако да Руси себи и даље обезбеђују историју. Оно, што ми нисмо успели. Међутим, где то наше прозападне пиљарске душе да схвате. Као што Алексић из Народне Странке лепо каже за подмуклу (А Вучићеву) СНС-овску коначну предају српских општина на Северу КиМ непријатељу (истовремено док Албанци возе његове плаћене статитсте на митинг у Београд са КиМ) како то све безобразније раде (од Бриселског споразума до данас). И не само то, него што наш режим све више подржава Укронацисте и њихову државност са нашом еу-опозицијом, то влада веће бесправо и насиље против Срба на КиМ (и на српску децу банда шиптарска пуца зато што пролазе путевима) и тежи се отцепљењу КиМ од Србије (ФН уговор, као наставак Бриселског споразума Вучића, Дачића, па и Тадића који је у ЕУ пренео преговоре). Зар нам то документа и чињенице не потврђују? Које тако недвосмислено подржавају интегритет Украјине, тако исто недвосмислено поништавају наш. Потврђујући да се ствари усаглашавају на дубљој и исправнијој равни, јер нити је Косове држава, нити Косовари постоје као народ, исто, као што ни Украјина није историјска држава, нити Украјинци постоје као историјски народ него пропагандно. Па се само на тој дубљој равни могу исправити, а за то се управо брину Руси. Док ће Срби на КиМ у неком скором тренутку морати да оснују свој ослободилачки фронт због општег зулума, слепила, али и неодрживе конструкције окупације Србије од стране помахниталог Запада у садејству са албанским терористима. Па и тај отпад у људском облику морају заједно да признају, макар у својој подсвести, јер ово није време савести, да чине невиђени зулум над Србима, какав никад нису доживели од Срба и то већ предуго (а Вучић је омогућио да овај порасте до ових неслућених размера).
ii Иако се код нас не анализира тзв “Посебни пут Немачке“ и нацизам, он је очигледан пример неуспеха Немачке да очува свој културни образац пред доминантно Англосаксонском модерном, него је пала под њихов утицај ширећи се, англосаксонска модерна у Немачкој, кроз нацизам (па је поред многих испрва и неко као Хајдегер прихватио). Тако исто и кроз Украјину, Југославију. Уосталом и сви Амерички ратови од другог светског рата поготово јесу нацистички, само што су са бољим пи-аром (као што и сад само њима саморазумљиво стављају бодљикаву жицу по српским општинама на КиМ). При томе како је и зашто је англосаксонски културни образац дуго био доминантан (Енглески дан) посебна је и свакако важна тема о којој сам писао помало у предходним текстовима.
iii “Теорија система је покушај да се пронађу описи за феномене који нису довољно једноставни да би били узрочно-последични нити довољно случајни да би били статистички описани. Теорија система се бави феноменима самоорганизације и питањем како посматрачу обезбедити терминологију која му омогућава да схвати да је са својим описима део света, а не да делује у имагинарном споља.” Dirk Baecker, Schlüsselwerke der Systemtheorie, Springer VS, 2021.