(објављено 28. 11. 2024.)

Исфорсирано игнорантски однос СНС режима према убиствима испод надстрешнице у Новом Саду продужио је у свом слободном паду у Београду са манипулативним избегавањем седнице о поверењу влади и са потпуном симулацијом расправе о буџетском закону за 2025. најављујући надаље посрнуће недорасле владајуће структуре. А чему се другом могло надати од лумпена, још у условима да се политички систем Србије сломио 2008. Исто тако и оном најбучнијем делу српске опозиције замерам, ако немају коначно разрађени сценарио даљих корака, али овај пут ефикасних ( у шта лично сумњам), да нису смели да дозволе на овај начин завршетак расправе о буџету за 2025. уместо да су изложили запажања и своје предлоге. Док ће од овог једино остати гурање, шакетења, па и пљување, али и никакво уверење у некакву уређенију Србију, нити ко би је озбиљан и одговоран могао да је води макар у неком идеалном контексту. Ни које су то ако су организације уопште способне да се изнесу са изазовима стварности, јер то је негде кључ које ово друштво није изнашло (за историјску и не мање транзициону катастрофу и колапс)? Опет што је крњи режим клептократских лумпена (јер једино је потврђено да се у богаћење разумеју, премда само најпримитивније преваром и отимањем) дозволио на споредној сцени расправу о поверењу њиховом градоначелнику Новог Сада, уместо да је човек поднео личну оставку због трагедије за његовог мандата и без сумње за изазвану трагедију због „организованих“ људских грешака за власти његове политичке опције која је у све умешана поништавајући из само својих разлога (слепачких?) институције и њихове процедуре, само може да охрабри ослабљене аутономашке хијене, те многе остале авантуристе и питање ја да ли је то план режима, било по задатку њихових страних спонзора или да се уместо са заборављеним КиМ бавимо Војводином а они да нам опет свакако доказују своје српство? Да би могли сви да завијају Ацо Србине? Иначе ако тај исти Аца „Србин“ мисли да је његова пирамида моћи толико климава да не може поднети оставке свих одговорних појединаца онда је стварно у великом проблему (онда јесу само клика лумпена ма колико мистификацијама дискурзивни агенти покушавају да и даље залуђују народ као на „Ћирилици“). Иначе не сумњам да међу оптуженима има оних који нису кривично одговорни, али су намерно похапшени како би се спор претворио у спрдњу и нову латино серију као и сва по њих осетљива суђења, као што су опет пропустили да похапсе пре свега власничку структуру ангажованих предузећа, јер ово није време социјализма. И шта ту значе иницијали уместо пуних имена и презимена похапшених? Да се превише не пара џемпер, јер овако као да нису људи и личности које други могу да препознају. И какав је то циркус са Весићем да судство може да пише и брише у свега неколико дана уместо озбиљности док се иживљавају над минорним прекршајима протестаната (па би опет два пута пуштене изнова да хапсе). Какав више углед може да има ова земља и ко хоће да је узима озбиљно? А то је одавно проблем, још откад Коштуница није носилац власти у Србији (свакако ни тад се није чуо хор са небеса). Ми смо Срби смешни свима, осим себи, чак и у овако данас трагикомичном свету.

Уосталом то понављање мантре СНС режима како раде и њихових паразита, сад има само призвук да се не само лакше метафорично – медијима, него и реално убија у свакој прилици, доприносећи оправдано опште растућем неповерењу у елементарну сигурни живот у Србији (јер сад никако није довољно понављање пустити институције да раде свој посао који им никако не иде, па га зашто очекивати у овом случају са изненадним смртима под надстрешницом а са случајем Весића у неколико дана нема ни говора). Док полиција реално постаје једини активни „државни арбитар“, тачније једини активни медиј јавности у Србији лумпенског режима (уз њихове параполицијске банде хулигана који су већ годинама уз њих). Док сво „гурање“ никако није неки блистави новум у „политичкој комуникацији и активизму“ и не може бити замена за одавно насталу политичку празнину (и пуку симулацију политике од 2008.). Што ће довести до само нових дивљаштава, већ најављених смрти постојећом лакоћом убистава деструисаног система, узнапредовале дивљачке атмосфере, једино реалног криминала. Даље нас темељно онеспособљавајући као иначе слабу друштвену структуру, све ниже цивилизацијске сигурности (поновимо деструкцијом лумпена друштвене структуре, дегенрацијом државе и народа југоуса као две доминанте друштвене осе које се боре за свој искључив примат у Србији).

Бирократија (а ту мислим најшире од извршне власти до универзитета), а не само двор режима који је спао на брлог, није способна да досежемо властиту стварност, јер она више ни у једној институцији у Србији ништа не значи, ни њиховим „стварностима“, него су банални лавиринти интереса који ни једну стварност не подносе. Тако да нису набаждарени на истине и самим тим смисао. Они само нуде бескрајна бесмислена тумачења (наметнуте смислове) и тако индукцију малоумног и дивљаштва као преосталог модуса међусобних односа. И гурање које по себи јесте немушт језик дивљаштва. Да ли је то уосталом потврда суштином пропалости културе живота у Србији? У земљи у којој све мање има смисао говор о цивилизованости (сигурности) друштвене структуре, која је све више сама заправо трансформисана у симулацију. Док нас је управо ова српска култура живота очувала као људе током ратова, мрачних ноћи и дана комуниста некако га са временом припитомљавајући, НАТО агресије па скоро све до сад успевајући да мења према себи све клике и изазове (баш то што домаћи бастарди нападају, што директно, а што индиректно, па није нам људскост дошла ни од комунизма ни капитализма, ни са Бечког двора, од Немаца, Енглеза, Брисела, тек не од Америке, каоубојштине и вокизма, како је тамо нема, макар онакве као у причи Србина који спроводи Бугарина у заробљеништво, држећи га на коњу, док он иде пешке речима јер је он рањен и њему више треба – хвала Пеци Поповићу што нас је подсетио на ту причу и поред подсећања на ноторног чика Тита). Свакако то не значи да не треба читати Шекспира, Пруста, Мана, Музила, Достојевског, пореде Андрића, Црњанског и било би боље кад би макар наши посланици полагали тест из књижевности и присуствовали једном месечно клубу читалаца само за њих организованог у Скупштини, овако је то само махом грдна багра склона свадљивом џиберисању.

Где и према чему се окренути у потрази за стварношћу, а према чему никако у окружењу гротескних аутонаративних светова безобјективности – о каквој стварности говоримо?

За термин „прекомерна употреба силе“ први пут смо чули од западних политичара и медија поводом једне куће шиптарског разбојника и терористе са КиМ који се пушкарао са српском полицијом и њиховог одговора, а сад кад се руше читави квартови у Гази и Бејруту, нико га на западу више не спомиње, него показују задњих дана дечију собу из Украјине и онако сасвим повређено патетично моралишу, док деца из Палестине ако преживе ни немају дечије собе него рушевине. Док нама Меркелица поводом својих мемоара, нуди исечак кад куди Путина, где она натура „ужасне српске злочине“и зашто их Путин не зарезује, а у томе биће ипак да је та права следбеница нацизма заборавила је да су њени војници кад су стигли као НАТО освајачи на КиМ одмах махнито пуцали на двојцу српских цивила у Призрену и оставили их да искрваре. Нешто касније су Немци нашли да одликују њиховог дичног заповедника по очито унутарњој динамици чега? Иста немачка домаћица бахато изјављује да су Мински споразуми саморазумљива фарса како би се дало времена да се код Украјинаца учврсти нова еу-нацистичка идеологија почевши од вртића, те да се обуче, опреме и организују у НАТО структуре које су стигле до Руских граница у сталном империјалном ширењу. Треба разликовати и некадашњи историјски нацизам од овог савременог умивеног еу – нацизма као средства за подређивање на њиховим границама народа, али и тај је само методолошки следбеник ранијих поступака, од некадашње религијске асимилације, или, и за већ уловљене неприродни језички ексклузивитет како би их поцепали и одвојили од других саплеменика који су са друге стране нове границе (код нас испрва сасвим и супротно са хрватским паразитлуком у српском језику преко аустријског пензионера, док данас конструишу језички ексклузивитет, сасвим исто као у НДХ). Затим потпуно измишљање историје. После 2. св. рата завладала је епоха пре свега због властите ратне урнисаности посебно у зонама уз границу и конкуренције комунизма мит благостања, потрошње, а перфомативно егзотичном медијализацијом баналног којој посебно млади не могу да одоле који увек мисле весело да се једе све што лети од рокенрола, преко мода и наркотика уз много секса као ослобођеног горива (што још функционише у младости па се праве гласине о вечној младости) уместо ероса и нешто промишљања и духовности, као што је сад на реду у борби за нову расподелу светски оскудних ресурса капитализма у нараслој конкуренцији држава напредни алгоритам синкретичког техно политеистичког нацизма сцене видеоигара – хибрида нацизма који добро функционише са већ конзумеризмом и вокизмом (премда једино „стварно“ у медијалним пара – световима), док је традиционални начин живота превише досадан, опањкан као „терор породице“, иако се баш само тако може људски живети и славити постојање (па је нацизам „без прошлости“ чињеница за себе Запада као ново културно оружје). Као што ни НАТО савремени империјализам запада није ништа ново, него искључиво поприма нове облике, јер то је једна те иста 1000 година стара теутонска линија ширења на исток против Словена – што је једина стварност и истина. Некад су тамо јуришали мусави свеже покрштени Германи у име романског католичког Бога, германски, и у не тако даљој будућности методама формализоване инквизиције, махнито сурових мучења и пикантног спаљивања жена из неког разлога (сад су променили па треба да сатиру краве), док сад- данас јуришају рукама других које су успешно претходно нацизмом обрадили препредени англосаксонци у име демократије „отвореног друштва“ и „вечног (либералног) мира“ – Келзен, Попер, Фукујама, нешто Кант о светском друштву а по утаначеном плану Бжежинског, док иначе уходано деценијама спаљују бомбама и по потреби трују оранжом, убацују вирусе. Могу само да замишљам колико им руски „орешник“ изазвао дубок поремећај варења, а тек што су сами „заостали“ Руси толико научно-технолошки данас испред њих и у војном смислу и што доказују сваким даном: кинжал, циркон… да би они по западном разумевању света требало да буду нови господари света уместо њих, а ови користе процесоре из веш-машина. Уз то ова дебељушкаста немачка домаћица од миља некад звана „мути“, док није морала да се правда због користи од Руса коју сад презиру, тужака Путина као клинка, замислите, да је њу застрашивао пуштајући свог црног лабрадора да се слободно шетка током њиховог састанка уз ко зна колико особа у просторији (а нема питомијег и умиљатијег кучета међу великим псима), док је он наводно уживао у томе. При свему Стањин није лоше урадио померајући Пољску на запад о трошку ранијих немачких добитака, али су и западњаци оставили отров католицизма и потом нацизма у Лаврову који изгледа једино ватром може да се залечи кад је остварио симбиозу са новим еунацизмом. Уосталом у свом главном току медија Немци данас већ дрско пишу за Русе, да су отишли као покуњени пси из Берлина. Толико о захвалности (и обећања да неће више никад, ни да се империјлни НАТО неће ни случајно ширити према Русији иако су Немци убили неколико пута више Словена него Јевреје у том истом рату), али и наравучење како Руси треба да поступе ако буду морали поново да долазе до Берлина (који је иначе сам пореклом словенски град). Исто као што су и Немци увелико стално дрско безобразни према нама Србима и не презају од зверстава, док нас оптужују за некаква, што стварна, а више медијална (а морали би да ћуте још најмање 100 до 200 година као ретки крволоци са дугом од неколико генерација и према нама). Док наши јадни бастарди призивају Берлин, Брисел и то подједнако лумпеншког и југоусташког тока (југоуси) бришући са стварношћу своја празна лица. Цепајући нас у самом корену, поред већ у стаблу југословенске авантуре и југоусташког плода брозоваца од 1943. и њихове фузије са усташлуком, Британаца, од кад ми Срби нити познајемо више властити историјски смисао, нити постајемо способни за обликовање властите историје, служећи да другима правимо њихове као шепртљаве исмејане жртве. Тако да не можемо ни фундаментално проговорити о стварности, као ни историјски, ни уопште културно, навикнути на сабласт југоусташког програма деценијама, а сад још и еунацистичког задње три деценије. Него се и даље симулирају представе сабласног уместо стварности у јавности лавирината интереса којима доминирају коруптивни интереси лумпена и југоуса и њихових медија, научника, осталих – дискурзивних и адвокатских агената међу нама против нас самих. Иначе како не успева ни један једини пут пробој наше стварности, политике, интереса, културе, него су све зауздане (заробљене) или како то да само поткупљени појединци остварују своје жеље, зар се на то своди цело друштво и сав народ? Како нема баш никако поретка? Док маса као тражи да се још једном разговара и тако у бескрај како се никад не стиже ни до једне саме ствари која би требала бити у српској јавности, која је о непосредном говору о стварности. Већ од утврђеног, да обрада литијума трује Србију и прети резервама воде, или, уобичајеног процедурално – институционалног нереда, или, да нашим одустајањем од КиМ ми нисмо држава, нити смо државотворни народ, који је способан да живи по књизи, као што поштари више редовно не носе пошту, ни досадне лажи о расту цена, као и све остале лажи и заборави као о укидању здравствених листа чекања, платним разредима – било ком уређењу. Све ниже се увлачи лоповлук, слепило и неред, дивљаштво, како све искључиво предуго траје. Не кажу људи без разлога како риба смрди од главе, јер је свуда, на сваком месту, у друштву преовладала супремација лавиринтских мистификација због сепарантних интереса клика елите у односу на друштво. Мреже домаћих клика које се шире, а све су приземније, као и западних центара моћи који користе прилику историјске бесмислености српског народа, који су и сатрли политички систем у Србији – испрва легитимитет ДС+СПС, а онда легалитет почевши од „Бриселског споразума СНС+СПС, зато што им је сасвим југоусташки атавистички страна свака узајамност и историјски смисао српског народа и на крају отпаднички лумпенски уопште било шта смислено. Зато је увек пре корисније да се говори о томе шта нас повезује, шта је целина, него и о флоскули као што је то „владавина права“ и сличне, јер то су механизми који прате целину способну за вредности у националној јавности (не могу бити октроисани осим силом идеолошког терора, или, колонијално управљачком уређеношћу док је поредак стран – изгледа бриселски, значи англосаксонски „по правилима“). Тако да и ноторни М. Ђурић може да лупи као девојчица и остане дечачки глупо насмејан, како једва чека да се сруши Генералштаб и подигне нешто лепо (на крају коцкарнице и бурдељи уз наводну спомен собу а чему, очито као оне поред плочице тоалета у Црној Гори на острву Мамула за жртве логора, па пијан гост може и да омане) бришући свако когнитивно и симболичко, тиме нашу стварност, зарад извитоперених интереса подивљалих нагона са „планете мајмуна“ Београда на води (чујем да ово Јулино брдо третирају као елитно насеље?). Исто тако чувствују и сви они из СНС брлога, што је иначе њихова чврста унутарња веза, али и једина реална веза на ону страну на коју се никако више не смемо окренути и поред жеље за праштањем. Оних који су нас зверски бомбардовали и упорно држе КиМ под окупацијом, и шире несмањено пропаганду о само наводно нашим злочинима који су и минорни у односу на окружење а посебно њих, заборављјући своје монструозне, форсирајући зликовце и по пореклу и још одређују ко ће нам доћи на власт, а ко неће. Па онда о томе треба и даље да говоримо као о стварности, па још истини и вредности, а не о еунацизму (убиству као безбрижно колатералне смрти новог ЕУ-нацизма) са којим желе да нам трајно помраче свест и живот на шта су многи пристали (па то и живимо) прихватајући провинцијализацију и коначну српску периферизацију тражећи орјентацију смисла у ЕУ (која је отворено од бомбардовања 1999. и окупације КиМ и формално непријатељска). Док све то на крају једино личи на све друге покушаје асимилације, као са верским покушајима закључно са скандалом са конкордатом 1937. који је показао већ тад дубоку кризу у елити српског историјског смисла, ако је неко у то сумњао. Догађаји 1941. су одмах показали да Југославију није имао ко да брани осим Срба, јер је била сабласт, а и да греше да то што они бране није ни Југославија, али ни Србија (као што ни слободу никад нико други овде није бранио осим њих – усташе су само освајале за друге и уз помоћ других, ништа мање ни 90-их, то је и даље само паразитски народ), а 1943. је започела за нас Србе југоусташка фаза која се узима већ деценијама здраво за готово и исто тако траје и сад, чији су следбеници потомци југоуса, који су и даље најмање Срби, и све је то још запетљано са ЕУ еунацистичким културним оружјем симулакрума, у земљи све урушеније друштвене структуре, дубоко и криминализоване и неспособне са лицима потпуно увереног тупавог осмеха. Те са масама лумпенског отпада задњег дана српске државности (који сами припадајући велеиздаји узвикују Србија призивајући је као уточиште на које имају право, иако је баш уз њихову помоћ Србија издана – каква је тек ово суманута комбинаторика?) са којима није могућ ни један трајно смислен разговор који се и једино препознају по потпуно обесмишљеног погледа на свет, пуко уживаоца нагона, које искључиво самозадовољно верглају голе и тупе фразе и конзумеризам као нова елита састављене од девијантних индивидуа из циркуса где год се погледа што се ни не крије. Тако су колико год били различити сви заједно и југоуси и лумпени, на крају су сасвим у складу са преовлађујућим начином мишљења мисаоне комбинаторике Запада без коначне синтезе као што је утврдио П. Кондилис, која више непромишља, него жели немогуће (Ланкановски човек?), на крају употпуњене еунацизмом симулакрума фрагментарне свести о моћи и интересу, тако исто и са сасвим новом осећајношћу или како су је сами назвали вокизмом, коме је и атомска бомба искључиво медијални симулакрум, па зашто да не. Без овакве могућности ни не може се изазивати нуклеарни рат у самој имагинацији човека, а на томе Запад здушно ради.

Покушај општег резимеа о губитку стварности

У модерни је природа стварности историјска, а она је сведена у позној модерни на мноштво тривијалности баналног слабих могућности? Данашње стабилности друштава почивају на слабим могућностима стварног (утишавању и препрекама). А шта је стварно? Шта су могућности стварног – отворен а не скривен доживљај непосредних догађаја, исказане људске вредности, поштоване норме, одговорна воља у јавности, нескривена историја смисла без чега и нема говора о човеку у свим могућим контекстима. Без тога нема говора о човеку, него о сабластима као на вашингтонским брифинзима новоговора (као некад НАТО потпарол Џими Шеј са својим похвалама лажи). Заправо нама се искључиво нуде идеологизоване медијалне митонеме или кратко интереси и њихови обрасци поремећене стварности, псеудомитови о уређеном ради поретка освајача. Који је у свом центру стабилност његових интереса, а на периферији, данас еунацизам уништавања стратегије опстанка, као и стратегије постојања народа на њиховој линији освајања. „Вечни мир“ је илузија а ЕУ је опасан не само за ван еу-народе него и за њих. Данашња махнита русофобија на западу је очит пример доминантног присуства међу њима еунацизма, коме је све дозвољено, па да униште при томе не само Русе него и цели свет.

Кад је заправо почео овај пут изнова циклус? Вероватно још онда са неолиберализмом када су започели са слабљењем на сваком фронту баш сваке националне државе, а чему се тад у западној Европи супротставио Шарл де Гол. Тад и јесте дошло до промене парадигме са којом је човек изгуран са првог места у пракси свих сегмената друштвене структуре и чиме је укинута стварност за човека. А све се то одигравало на широком фронту (премда је много пута поједностављено тумачено, примера као у пракси слабљења здравства у Немачкој, мислило се да је фонд који је дотад имао новац за све активности напрасно пресушио само зато што су приватизоване набавке – тако и да дан данас хронично све апотеке имају непоправљиво проблема са потребним лековима). Ове су се промене шириле досежући са временом једну по једну област, па уместо саморазумљивог да искључиво национална банка издаје новац, то чине разне финансијске институције на велико, док није постало уобичајено разумевање „погрешно“ да држава ствара опште уређене услове – ресурсе, које уступа на коришћење предузетницима и они профитирају према успеху користећи их, и за то плаћају разумљиво порез, ови одједном постају некакви „инвеститори“, а сви други што каже Бранко Милановић „гребатори“, а посебно националне држава. Чиме јесу друштва сасвим поремећена увођењем у пуки симулакрум „инвеститорског глобализма“ који наводно више напрасно не зна за националне државе иако само бахатије користе ресурсе управо националних држава и све више искључиво као пијани мајмун код Кустурице у тенку. Те је свет уместо многих места разних народа постао искључиво апстрактни простор. Док је сведено садашњи врло велики и опасни сукоб између еунацистичког апстрактног простора и слободних култура националних држава, у томе се прелама какав ће бити свет, да ли човека или хибрида човека и машине под корпоративном влашћу (са односима господар и роб).