(објављено 22. 03. 2023.)
Неприметно сви сад говоре искључиво о преговорима између Србије и Косова, а не више Београда и Приштине. Нормализација је остала и даље термин у опису наводне природе преговора иако најмање покрива садржаје тема о којима се говори, као што никад није на самом Косову и Метохији било мање облика нормалног па и по питању права на сам голи живот Срба. Како су се сад и Срби на Северу КиМ нашли градњом система албанских стражарница и ту у окружењу, једино упоредивим са концлогором, захваљујући и свесној манипулацији српског режима (последњи догађаји изласка из привремених институција Приштине и повлачења протестаната без остварења постављених захтева на наговор АВ), поред НАТО држава које су изашле из мандата Р1244 УН, допуштајући терор над Србима и даље по себи провизорних институција из Приштине – из наводно формалних институционалних разлога иако ове изазивају опасност по живот становништва. Тако да српски режим поново, и непрекидно, потврђује своје саучесништво у укидању Србије на терену дела своје државе и угрожава живот Срба.
По томе како се стално и лако пуца на Србе и врше друге репресалије над њима, ми јесмо све време у рату – рату ниског интезитета и отворене окупације, апропо наводног страха прозападне опозиције и самог режима да се не склизне у рат. Док се само бира са њихове стране да се игнорише терор и подносе жртве, и замишља да ампутацијом дела државе, држава напрасно неће више бити у рату иако тешко да ће остати држава са неинституционалним приступом властитој егзистенцији. Док је на инсценираном скупу у Охриду: ЕУ, Америке, Србије и тог руководства назови институција из Приштине (јер ни то не могу бити без да задовоље стандарде и то не само формално – још јасније само на папиру, него супстанцијално у свакодневном животу покрајне), српски режим започео са “препознавањем” државности Косове. Другим речима ништа лажније и насилније се у Охриду није могло догодити него што јесте. Показујући колико западне политике немају више везе са реалношћу, а што режим прихвата, као и део његове наводне политичке опозиције у Београду и сви велики медији (при чему и даље не може бити довољно пусто узвикивати да је измишљотина реалност, па да то буде).
Државност Косова
Као што нас је немачки ФАЗ уосталом известио из Охрида одмах исте ноћи, резултат је:
Србија треба да узме “на знање“ државност Косова
“Истовремено, међутим, две стране нису следиле “амбициозније идеје” посредника ЕУ, рекао је Борел медијима у Охриду. Није се позабавио разликама у садржају. Рад ће се наставити “све док се не постигне свеобухватан споразум”, додао је он. Косово које сада готово искључиво насељавају Албанци, отцепило се од Србије 1999. уз помоћ НАТО-а и прогласило независност 2008. године. Србија то до данас није признала.
Према новом споразуму, Београд неће признати Косово по међународном праву, али ће признати државност своје бивше покрајине. Конкретно, требало би да призна косовске пасоше, регистарске таблице и царинска документа, што до данас није учинила. Косово би, заузврат, требало институционално да обезбеди права српске етничке групе у земљи.i“
Уз све оно што је пре и после Охрида писано код нас у медијима, а и сам Вучић говорио о „болу у својој десној руци“ што ништа не потписује, без сумње је он лично у Охриду прихватио један број конкретних државних елемената Косове. Што је по први пут (па и сам Вучић чита договор између Косова и Србије, само још Гутереш говори о Београду и Приштини, поштујући Р 1244, па Рама дивља?). Док мантра о ЗСО остаје и даље маркетинг „да ти да чика бону“, али и то исто, сад без било какве сумње унутар наводне албанске државности наше покрајне. Док је сам „договор“ у Охриду, само наставак према финалу који је покренут у првим преговорима у Бриселу, а „нацртан“ још онда кад се пристало на небулозне привиде у политици као што је: и ЕУ и КиМ – као једни са другим немају везе, док је сваком иоле још разумном јасно да преговори са ЕУ постоје само док Србија не преда и формално КиМ НАТО окупаторима. То што ће током реализације ове накарадности доћи до пуне периферизације и провинцијализације саме Србије, те следствено државног и националног пропадања, а што све видимо из дана у дан како се пропада на сваком кораку, док вреба све више знаних али и не знаних авети сумрака нације и државе и самог српског човека, јер је пропаст зацарила и на двору режима а одавно је и међу агентима запада у облику странака, медија, нво итд, у облику мантре: што је реалност гора, смртоноснија као за Србе на КиМ, ти дај више могућности да буде још горе. При чему сво то брбљуцкање о Бечким конвенцијама падају у воду пред простом чињеницом тзв Локове федералне моћи, који државе изводи изван било какве правне обавезе. Што је још Роберт Купер реафирмисао – није он ништа избунарио из ничег, или, Борељ, него се вратио трезвеном Локовом разумевању државе у спољној политици (јесте то Монтескје избациоii, али га је пракса изнова толико пута демантовала). Уосталом које је уговоре Колективни Запад спреман да сам поштује? Зар СЗО није одавно потписана обавеза колико год била супротна Уставу Србије, као и цели бриселски процес? Те и тако треба са њима преговарати на исти начин, а не стално давати са очитим циљем наше у сваком погледу пропасти (потпуне провинцијализације и периферизације).
Национални речник наших догађаја који нам не достаје
2 примера који мењају ствари:
Ми немамо језик који прати наше догађаје, јер немамо речи које значе толико да можемо да разумемо своје догађаје. Тако док се са правом говори о мрежи коруптивно – криминалних актера који даве државу и живот у Србији, не види се да ови нису само и искључиво партијски другари, другим речима партократска пијавица, него имају јаку сарадњу како са другим елементима из земље, тако и из иностранства, јер нисмо схватили процесе које је транзиција покренула. Уопште нам није јасно ка каквој друштвеној структури води транзиција као таква, а посебно у нашим условима. Него се наивно замишља некакав идеал-систем, па људи најрађе говоре ми немамо систем, или код нас нема владавине права, демократије – што је све заједно по себи упитно а не чињеница. Примера упитност демократије је увек била велика, од још Аристотела, Америчких очева нације итд. Док државе итекако постоје и имају своје посебне друштвене структуре. Код нас се на све те ствари гледа медијски или идеално идеолошки из симплификованих позиције јесте – треба, са познатим односом, тим горе по чињенице, и са сервилношћу према западном делу света. Док сами присуствујемо да је Вучић успоставио свој „двор режима“. Унапредивши све најгоре трендове, а што је велики део добитника и господара транзиције прихватио, а онда и народ у великом броју, без разлике, дал због права на крађу, незаслужене награде и послове или због пропаганде, што га мрзи да мисли – није сигурно да би нешто направио што превазилази њихов лични интерес, јер ни такви га не воде. Као што није само код нас народ „глуп, необразован, поводљив“ – свуда је у целој Европи. Тако је и могла да промакне и пропадне једина демократска, национална и државотворна политика коју је заступао Војислав Коштуница, онолико колико нам је било могуће, али неодустајно, толико да се ни не спомиње, поред све пропасти у коју срљамо од 2008 године.
Слично је и са лутањима ко смо ми политички и културно и у шта се делимо, па се прича о екстремној националној десници, те добрим левим грађанистима, другосрбијанцима, случајним Србима, европејцима, космополитама, никад краја, док су ствари заправо много јасније. Посебно су занимљиви сви они који туђе жртве претпостављају нашим. Они који се радују пропасти Србије на КиМ, толико да би изгледа кад би имали куражи отишли на шиптарску страну да се туку против Срба. Који, иако су Срби, за све криве Србију, неспособни за политику „методолошког национализма“iii који данас јесте темељ државних политика у већини земаља. Док се сва та острашћена и на крају пре свега сервилна и тупа булумента негатора српства може само ваљано ишчитати из дегенерисаног југословенства које је изгубивши материјални ослонац, себе свело природно на „југоусташлук“ који би Србе да затре. Све у складу са властитом генезом: Како су комунисти – посебно аустрокомунисти кад су се себи својствено очистили од 1948 од руских комуниста, демократа из Србије, преко Голог отока и темељно по себи индоктринирали словенофилско протојугословенство краљевине (кроз процес Бејтсове шизмогенезе), док су сами били и остали тихи сродници само са усташама. Не само Туђман и та повампирена булумента, него и преко југокомунизма индоктринирани Срби. Што се коначно и то потпуно оголело, кад се комунизам дотекавши до свог природног краја деградирао у пропадајућој Југославији и код својих наследника прелио у југоусташлук (да не би можда у нешто страно прешао и које, како?). Тек кад се овако разбистри, да се разумети шта они уствари мисле, говоре, као и шта заправо желе (тзв грађанисти, другосрбијанци, европејци, космополите итд) – чему се човек од њих може надати. Све оно по старом: Да Србија и Срби нестану. Зашто тако радо булумента хрли у Хрватску (заборављају бацање у море и гомиле која све то навијачки гледају на риви, већ дечију дреку „уби Србина“), а наводно културни, може се мислити, довлаче Албанце и то све једне кад су отровно непријатељски настројени, а ови пуни разумевања. Зато их и треба ваљано именовати, како би се разумело шта раде и да би се избегла сва њихова јефтина европејско – космополитска мимикрија (јер те и немају садржај осим онај медијски пре него и бирократски).
У сваком се случају требамо бавити проналажењем властитог речника догађаја са којим ће нам макар бити много јаснија и властита одговорност, јер реч човека обавезује, а вола свакако не, те зато треба имати истините речи о догађајима, које сами откривамо, а не да нам други подмећу по себи, за своје интересе. Онда нас неће ни реч Косово збуњивати, да ли је проблем, територија, народ, јер је то реч да је Држава Србија.
i https://www.faz.net/aktuell/politik/ausland/serbien-und-kosovo-normalisieren-ihre-beziehungen-18759319.html
ii Schmidt, Manfred G, Demokratietheorien, 6. издање, Springer VS, Wiesbade, 2019.
iii Да се подсетимо из О3 шта је дефиниција методолошког национализма по њиховим ауторима (Вимер/Шилер):
1) Народни суверенитет на политичком нивоу;
2) Држављанство на правном нивоу;
3) Обавезујућа солидарност – узајамност на друштвеном нивоу;
4) Етничка хомогеност на културном нивоу.
Из: Assmann, Aleida, Die Wiedererfindung der Nation, C. H. Beck, München, 2020.