(објављено 11. 02. 2023.)
Какав састанак таква и пажња
Док жена купује преко интернета, он се загледао у порнографију, а шта да се ради на дугим, досадним састанцима који немају рационалне циљеве. Па била то и Скупштина Србије. Премда шта тек да радимо са ситним душама доушника? На шта ови пазе, док уходе остале (шта ће такви међу посланицима и поред очито много провокатора, или, типова као Палма, који подмеће ногу). Уосталом сам интернет и његове могућности су обол модерних времена, некад би се само кад је досадно, жрвљали по папиру бесконачни квадрати, коцке, или исписивало властито име, или, тихо дремуцкало, док су данас могућности да човек издржи јалово време много веће. Него философски стоја на СНС начин, седења у Скупштини на замрзнутом дупету (без излажења и за пишање, још само тута да им се угради испод седишта, како би казао Радован 3), јер је вођа такав фетиш замислио да треба да је укупно мерило ваљаности српске политике (парадокс: призор празнине, а испуњена људима).
У чему је онда ствар? Вероватно највише у упитној смислености скупштинског заседања. Како за већину учесника и све посматраче, јер је заседање сведено на ритуалну размену разних привида. Пре свих „медијалних“ – оно што као камера види и „коментатор“ потом резимира, као на радију фудбалску утакмицу. Драматизујући догађај баналног додавања лопте, који једном биће може да заврши у голу (сину кад сам му први пут додао лопту, питао ме је „што ме удари?“). При чему је овде питање у каквом голу? И чему тај гол? Осим у општој сакрализацији баналности ђилитања (у Скупштини не само физичког, него и вербалног) која сигурно ништа не може да нам саопшти, јер такве намере није ни било, али може да нас забави. Што Скупштина није успела, чак ни то, него је више личило на фудбал зонаша по ћелавом терену. Те су медији у „накнадном раду“ измислили догађаје (опет нека смртна претња за вођу, нипошто оне стварне за Србе на КиМ за које су лично СНС и СПС суодговорни од кад су потписали Бриселски споразум и уништили институционални капацитет, политички, али и људски, у целој Србији, а не само на КиМ).
Утолико се Скупштина о наводно КиМ, пре свега тресла, да не пропадне СНС забава. Док уопште није било питање оног чему је ова скупштина намењена, одбрани интегритета земље на КиМ, јер тога ни нема. Него је елемент у великој слагалици медијалне илузије СНС – двора са циљем да се у потпуности исцрпи памет и воља за одбрану и очувања Србије као државе, и друштва као још увек српског. И етике договора међу нама, посебно у елити (а нама је и краљ био народни – сељачки, а не страни дођош). Него само у тривијалном духу, то што се не да данас, сутра ће се дати још више.
Тако ни на медијима није могло бити других прича од:
1) Свака је следећа понуда гора. Нико не пита како смо стигли до ове, као и до Бриселских преговора, чврстих граница унутар земље, позивног броја, Валача. Како другачије, него зато што су ти имали све време у непрекинутом континуитету изузетно сервилне сараднике са наше стране (који су само нас циркуски замајавали многобројним медијалним наступима). Па није само до тек навијања кроз уста данашњих безвредних адвокатских и дискурзивних агената, којих је код нас колико се хоће, јер се само то плаћа и са стране СНС двора и наших непријатеља: па да се јадни какви смо по њима прихватимо тога, уз потекст ћути јадо, никад непротивречи.
2) Волшебне претње западним санкцијама (ЕУ заједница вредности да прети зато што не прихватамо растурање државе, а ми лудачки њима хрлимо у загрљај – шта је то иронија општег бесмисла). Премда је то неко објаснио и израчунао да и у најгорем случају то није толико велики губитак радних места. А и на шта се свело опште разумевање државе и друштва? Премда је можда пре свега зато што се држава разуме као искључиво прилика дворске клике за лоповлук, а друштво као „групи-бабе“ које траже вођин аутограм (свака част вођином пр-тиму – ове и даље секу вене на њега). И коначно,
3) Да у новој подели света ми се утопимо и распаднемо међу неким западним наднационалним институцијама, овако дефинитивно без државе и друштва, и изгубимо у лавиринту њихових бирократских ходника и интереса. Иако то пре свега само значи оно што је СТ Протић навео, за почетак збегови за Србе у ужој Србији и мусави кампови и беда за избеглице – јер колективни запад нама Србима ништа друго ни не нуди, јер нас ни не види, али ми и ни не тражимо, па још мање мора да се мучи да нас гледа, јер више ни ми не препознајемо за потребно (шта ће нам кад је ЕУ друштво „вредности“ ту, и Коштуницу је народ због тога отписао, а не само елита, па су добили оптималног вођу за овај тип схизофрених интереса). Зато и наставак може једино остати исти, а и крај.
Медији који год да су, са све аналитичарским карикатурама од Језуита ништа нису приметили (оригинали су у по нешто веровали, утрениравали Лојолине вежбе, и у то име све дозвољавали, а ови аналитичари само раде на таксиметар и колико им је Бог дао памети и морала, а није да се претргао, па само безвезњаке и будале саватавају, а част их никад није узнемиравала – то је тако старомодно). Посебно да нема ни даље плана за преговоре око КиМ, ни тима који ће се са тиме бавити, ни циљеве које морају остварити и одговарати за њих, него је на вољу једног, који нас сад подсећа да није он ставио потпис на Бриселски споразум (у гротескној подели посла Тома – Дачић – Александар) иако је без дилеме све остало вредно подавао, претварајући НАТО окупирану зону у квазидржаву иако никад није била способна ни за један елемент поретка и реда – напротив. Није се без разлога одустало од Куперовог концепта – стандарди пре статуса. Пре је Вучић успео да сроза институционални капацитет Србије – додатно, још мало па на њихов, па неће бити разлике. Зато су са друге, медији итекако обзирно напрасно одустали од најављеног преноса фестивала из Сан Рема јер су се тамо подсећали да су југокомуњаре (вероватно пресвучени усташлук) бацали Италијане вероватно у оне исте вртаче у које су пре тога бацали Србе, које су макар делом штитили ти исти Италијани. Тако да ова наша наводно српска држава и остаје само авет некадашње југокомунистичке. Зато се даље овде више чувају Усташе, него Срби. Све док нас буде физички, али и сад историјски дефинитивно нестајемо, јер шта је човек без историје (своје културе сећања)? Ништа, пуко преживљавање које чека да га сатру, или, асимилују, па да он за њих приљежно сатире – што је судбина Срба који су постали Хрвати, па Усташе, данас Руса који су постали Украјинци, па Нациукрајинци, а увек се нашао и по неки Јеврејин и у најтежа новија времена по њих (и у литератури – Гинтер Грас). Уосталом и Немци су већ једном ратујући 135 година, германизовали комшије Словене – Србе између река Елбе и Одре (осниваче Дрездена, Берлина… – њихови извори), заправо и све даље, док их Руси све заједно нису одвратили.
Словенска „храна“ Запада
Данас и Зеленски тврди насупрот предизборним паролама, да му није ни на крај памети било да поштује Минске споразуме (него да шири нацистички програм сегрегационих забрана руског језика ецт – значи језика одбране од посебно нацистичког дела запада, некад кримских трговаца словенским робљем, програм који је већ показао своје једино нацистичко лице насилним пучем 2014 и спаљивањем живих људи и умлаћивањем преживелих у Одеси). Него је овај као историјски штит Европе – глумац у новој улози, канибалистичког принца нациста? Па га сад широм запада као таквог славе.
Дуга би сад била прича о самом процесу западног „усисавања и прождирања“ Словена политички – економски – културно и још интезивније животно (војно) и егзистенцијално (историјски), али та је намера историјски очигледно несумљива, као што је и у многоме до самих Словена (процес Бејтсове шизмогенезе). Од тог не може бити идеолошке одбране, како ни једна идеологија не може превазићи ограничење неусагласивости нормативног и каузалног, него оне само остају Лиотаровски „велике неуспешне приче“. Нема ту прво цифрања па да видимо шта би, него треба запети, штитећи своје установе живота. Исто, као што је пре зло универзално а добро специјални случајеви, па опет живот – народи опстају, постоје, и из тога треба црпсти знање (скорије по медијима изречене наивности Бориса Тадића почивају управо на колоквијалном разумевању добра и зла, па ће све бити уреду ако смо добри, на чему је градио са својима конструкције националних решења, уместо да се даље држао Коштунице, као и цела наша површна елита, па и народ који се приклонио комформизу „само се једном живи“ ДС-а, као да није чуо макар за дилему Херакловог раскршћа – чему служи ово наше образовање, јавност, па није ни чудо да медијално преферира дреци, порнографији и псовању, па се ти медији хвале са својом „супер“ гледаношћу као ултимативној вредности).
За овај пут је довољно погледати колико је Словена некад било, а да се већ дуго међусобно сатиремо за туђе интересе, толико видљиво, упоређујући некад и сад на толико дугој временској скали и ко је и сад против кога и шта је ко у међувремену постао; преузета карта из Јан Асман „Аксијална времена“ (прим. код њих су “индоевропљани” германоцентрично “индогермани”):
Затим, гледајући демографске трендове – да је Украјина свакако нестајала и без усисавања њихове популације кроз миграције на запад због познато дегенеративног уређења у земљи (по еу реформама):
Те коначно глобални демографски тренд слабљења запада, због општег нерађања, како не слави више само постојање, јер је запад већ дуго против човека и људских друштава у својој тежњи ка хибриду човека и машине, одбацујући саме установе живота човека:
