(објављено 18. 01. 2024.)

Вучић мање више овде ништа не ради на силу осим што непрекидно прича, колико год сами акти по себи били преварни и насилни, наопаки, јер увек има више оних који ће за њега (и себе) то да ураде без било каквог уверења. Као што он много тога ради за неког даље, без било каквог уверења. За неке од тих многих његових лумпена, као за карикатуру Мерлин Монро са Пинка он је и за Божић бог. Значи, реч је о двору и првобитној транзиционој мрежи интереса, а не вечерње-школски на шта су нам се свели факултети: аутократији, јер се њом тешко да може да се објасни толика спремност вољних поданика на све из свих до данас насталих слојева, које искључиво повезују интереси и никаква уверења, ни вредности и само такви требају и напредују. И нико и ништа их у томе не може обуздати и кад деструкција и двора води у брлог како нема духа, јер то су одбачени у ДС транзицији које је СРС сакупио (људи претворени у лумпенпролетаријат), потом лумпени као власт људи са свих страна, људи без дара а похлепних (зато нам је већ урбанизам као прво видљиво толико наказан), обесмишљеног погледа на свет који им ништа боље није понудио, који боље сами не умеју, и препуштени нагонима без трага самосвести, а онда је једина могућност себичност и сасвим капиталистички похвална похлепа. Сасвим модерна – још развијенија постмодерна саможивост огољених субјективних фантазија потрошње, што је заменило грађанска уређења националних држава. У сталној општој дилеми, да ли је свет у нама или тек кад трансцендентира међу нам (по угледу на језик, да нема приватног језика, што је доста чврст аргумент, а ни духовног без језика; чак је и то мумлање лумпена још неки језик иако свакако ништа од тога није духовно, а где су ту онда човек и самосвесни људи са својим вредностима и уверењима).

Ништа од овог нама заправо није ново итекако имајући искуства са Титом коме дупелисци из целе Југославије ништа нису могли да одбију, у неким тренуцима и по двадесет милиона њих – нису га без разлога у бољој штампи за западне више класе називали монархом још далеких 70 – их, набрајајући са завишћу добра који су њему стајала на располагању и привилегије које је уживао. И тако су га испратили, као свог. А АВ са његовима још не тера да деца по школама певају песме о њему. Зато је уопште питање да ли смо способни за нешто другачије, а да је то што нам се данас дешава рецидив, а не образац који ће нас још дуго држати под својим. Отуд штета што историја нема своју памет па због намерног доношења деструктивног Устава 1974. нису Тито и његова партија потом судски забрањени, а људи поштеђени смрти, патње у општем разарању, него се викало: „И после Тита, Тито?” Како још тад није било духа међу људима, него скрипта фраза које су се све неуверљивије изговарале у свакој званичној прилици.

Јесте СНС, по свим доказима које смо у овом дугом међувремену својим очима видели, са манипулацијом бирачким списковима претерао кад је 40 бирача пријављено на киоск. Исто тако масовно по шупама, недовршеним грађевинама, запуштеним радњама, чиме је изван сваке сумње СНС дерогирао изборе. Одузео је народу као целини изборе и са тиме је фатално продубљена деструкција друштвене структуре иако су то исто неки људи били који су гласали али не где треба и кад треба. То више није категоријално ни крађа избора, него негација избора као таквих. Изведена је негација избора и то је све, а лако је људе правити блесавим кад у друштву дух не заузима своје место. На страну размишљања да је СНС могао и без тога да добије изборе, али сигурно не тако спектакуларно, као што би још многи ушли у скупштине, али неко је хтео да учини крај игре и да му се овако подигне споменик, кад већ није могао да га добије због историјских заслуга. Није му се дало, јер то очито није за њега. Ма колико сам господарио у ових 11 година. Њему се то неће сложити, јер наслеђе које је оставио већ само до сад, док год буде било Срба неће се са наклоношћу гледати.