(објављено 14. 04. 2023.)
1. Нестанак Југославије и наслеђе
У наративу о Југославији стално желе да нас подсете колико нам је било добро, док то служи пре свега за два закључка са наводно далекосежним последицама:
а) Потребе прихватања регионалне сарадње (мислећи на бишу Југославију и сад већ Албанију) и то до те мере не критички да се не води рачуна о стварности. О чињеницама које нас сваки дан са неке стране изнова подсећају на стварност, јасно не само на Косову и Метохији, у духу оног као у суманутом тексту од јуче: Албански РОСУ разбојник је зато што му се може из чисте обести пуцао на српског возача, па су наводно неки назови РОСУ разбојници после натезања као суспендовани (ништа хапшење, ону психопатску битангу што је пуцала на децу пре неколико дана што су му пут закрчила, већ само својим постојањем носећи празничне бадњаке њега су још на кратко ухапсили па пустили). Па им је и то мало, него ће у безобразлуку преко, ова мафијашка псеудодржава НАТО окупатора наставити да и даље кроз пара-светове медија и ЕУ тела булазни и како испразно пр-састављено кажуi: „Наставићемо да спроводимо службене (у исправнијем читању разбојничке) дужности на правичан и непристрастан начин.“ Само због овог у Србији би морало много оставки да падне, од самог врха, па наниже, а на КИМ би морале истог часа да буду расформиране сад присутне привремене институције, јер се понавља зликовачки терор, ничим изазван, осим из потреба обести. То чак ни окупатори не раде него потпуни идиоти неспособни за дужност и било какву форму државе (ово превазилази по ненормалности и затвор и лудницу и концлогор осим код Усташа).
б) Некад смо као Србија били добри – Пијемонт, па су сви (мислећи на тзв будуће југословенске народе) хтели са нама, а сад нико неће – врло се често чује ово као прекор због кога ми треба да се понизимо, а да се потпуно занемарује контекст и њен стварни резултат. Прво, ти сви су били подјармљене масе које су имале јако мала до никаква права и реално никакав субјективитет које смо искључиво на нашу штету, али и несрећу ослободили и пружили им слободу и право да они по себи развију свој субјективитет. Како год, данас се одбија да се види и схвати да нам је од све ове југоавантуре у мираз само остао југоусташлук истих тих према којима треба да се понизимо. Посебно кад о томе говори ЕУ малограђанска каста међу нама која је попримила само особине воке нарастајуће масе (осећања без знања и разума), РТС и Н1 (Нова С). О британском расизму, немачком нацизму, Укронацизму, као и Усташлуку и коначно Југоусташлуку већ сам довољно писао кроз генезу расизма у Британији (пре свега идеје о људима доброг укуса из 18 века – П. Кондилис, одакле је по мени и нуклеус расизма код њихових антрополога и званичне државе, посебно за британску руљу која је пре тога столећима пре свега само знала у већини за „весело клање“ па се занети покондирли), преко Бејтсове шизмогенезеii контактних култура уз све остале деструктивне елементе као Папске курије током мисионарења и преотимачких амбиција према православним. Тако да је нама оно једино што је остало од Југославије јесте Југоусташлук и бедна идеја међу од нас ослобођеном руљом лумпенпролетеријата да му се поклонимо, јер је официјелно и у ЕУ прихваћена, па се за грешног Степинца праве журке у Бриселу. Док овде неки наши хипстери уз американо кафице са укусом цимета и наргиле воке саосећају са југосташлуком, двор режима се прави на све то све блесавијим. Што је још одавно Шумпетер говорио од увек у основи ирационалне масе и демократије не сме се превише очекиватиiii у свом моделу тржишне демократије, коју је и Меркелова видела као основу савремене Немачке демократије. Док је Југоусташлук једини постојани вектор нашег мираза из Југославије, који странци обилно политички и пропагандно злоупотребљавају и налазе сараднике – агенте међу нама.
2. Запад као такав и онакав какав је према нама
Отпалост „Колективног Запада“ од света је сваким даном све већа и видљивија, а и сам пролази кроз фазе самоурушавања, јер и код њих не иде глатко него се ређају протести. Почевши од:
а) уништавањем људске културе тоталитаризмом гендеристике, релативизације човека зарад још будућег хуман + програма, потпуне хибридизације човека и технике – повукао је ексклузивистичку сада само преосталу медијалну, а не културну границу, јер је културу код себе укинуо, закључно са
б) еколошким лудилом од енергије, преко хране – како би сасвим на силу а не више технолошким напредком изградио нову економску, политичку и војну доминацију (сад је само мутљавина од наратива), до
в) амбиција да се сатре планетарна популација злом на за њих оптималне цифре контроле,
г) у својој тоталитаристичкој еко – идеологији, коју како нема одрживе идеологије јер нормативно и каузално нису ускладиви и нужно идеологије али сад у општем убрзању све брже пропадају, претварају, у религиозни фундаментализам за транзитне „корисничке маса“ конзумеризма, у садашње „воке масе“ екстензивног конзумеризма, који су итекако још дубље утонули у индуковану малоумност медијализација пара-световима, уместо јавности, образовања и културе.
Због технолошког помака примењеног код Цукенберговог „Метаверсе“ – наследника Фејсбук платформе у којој ће све већи део воке маса добровољно сами проводити део свог дана у пуко симулакруму економизованих медијалних парасветова (чуј купују виртуелне Најке патике за прави новац и шта још не другог) халуцинативних сензација привида перформативног, искључиво само компјутерски симулираних привида појава преко „персонализованих помагала“ ( где се врти фантазерски живописан, али и суштински олакшан живот по свом садржају, као некакав „живот за почетнике“), наместо духовне и још увек душевне укључености у егзистенцију и тајне знања које откључава свет културом којој сами сви припадамо рођењем (концепти, поетика, егзистенција). Отуд новум покретања и форсирања лудила слика које нуди Цукенбергов Метаверсе (умишљени мета универзуми који су само тржни центри са полицама халуцинација) плитиких и тупих релација још једног, наводног, уз наш, „другог живота“, али компензаторски „магијски“ пребогатог суманутим перфомативним сензацијама који треба да заслепе и изгледом да замене људске комуникације у хибридету људи и робота. Људи (деце засад као пријемчљивије) сведених на испразне реплике роботске памети алгоритама лажних пријатељстава, а још мање разумевања. Једино што ће остати реално јесте да може да се неограничено купује и троши новац. Лас Вегаса за слуђивање и потенцијалне лудаке. Стварајући тако још једно тржиште, поред првог тржишта потреба, затим и тржишта луксуза, забаве, спорта, док сад већ тржишта замајавања виртуелним „другим животом“ уведеним од детињства кроз видео-игре. На исти начин започињући као некад како се почињало са масовним спортом кроз дечију игру а онда кроз цели живот, док је ово замена одраслим у „другом виртуелном животу“ и за фрустрације. Позив схизофреним амбицијама уместо маште да се постане перфомативно херој, иако заправо само људски отпадак малоумних сабласти у општем расту колективне заглупљеноти. Док се Метаверсум све више на све стране по медијима хвали и на Западу сматра правим прогресом људских комуникација који ће уз то заменити интернет. Уз поново обећање среће. Оне срећом коју и Шваб обећава: „бићете сретни, а да ништа нећете имати“ ( у буквалном смислу, ни властити живот у сабласти привида виртуелног). Ипак, још увек не прети никаква права виша интелигенција, него још веће искоришћавање наших слабости и негативне слободе, сад у одбијању људске стварности, наспрам некад често оправданог одбијања друштвених реалности, утапањем у игри записаних алгоритама који су лакши и мање напорни од живота у свету и међу људима. Као коначно остварене среће у утопији виртуелног. Премда је ово у сваком погледу иронија среће.
Такав „НАТО Запад“ је свом силом насрнуо на нас и окупирао Косово и Метохију. Није штедео ни уранијумску муницију ни касетне бомбе по цивилима. Уз све ту „епизоду“ истрајно игнорише, као да ми Срби уопште нисмо људи. При чему је јасно да нас Запад 33 године напада и разара. Ми можемо ово да игноришемо, да се правимо мртви, али они не стају. Њима смета и Словенство и Православље и било какво културно повезивање људи па изгледа и кафанско. Није им довољно да смо као што већ јесмо осиромашена економска колонија, него већ од самог почетка захтевају више од само наше потпуне периферизације и провинцијализације, сам наш нестанак. Не постоји тренутак кад су покушали да нас разувере да им то није циљ, или, више није (него да постанемо Југоусташе сами себи, као Укронацисти свом Руском, као и Нацимонтенегрини свом Српском). При чему на таквом Западу више немамо шта да тражимо, било какав пример поретка, како њихов медијални ексклузивитет ће почети да занима и све мање њихово још увек многобројно властито становништво. Зато убрзано покушавају да га сами замене са миграционом бедом који на све пристају и да направе „смеђу“ Европу по старим плановима, који су тад били карикатура, али ко каже да карикатура не постаје стварност? Па и ми једну такву сами живимо са СНС, СПС, ПСС, СПГ и сличним лордовима елите, њиховим слугама и поданицима на трајној услузи западу.
До јуче се говорило по твом ставу о Косову и Метохији, знам ко си, томе се данас увелико додаје Коштуница, као последњи државник који је штитио националне и државне интересе на сасвим демократски начин, ма колико за неке лоше, ово су му биле одреднице, што се од 2000-тих не може рећи ни за једног другог нашег политичара који је био на власти. Међутим, изненада итекако расте број Коштуничиних оговарача у задње време, што пре свега казује да се све више напуштају национални и државни интереси, док је демократија одавно извргнута само подсмеху – колико год демократија заправо најпрецизније одговорала Деридиној дефиницији, да је она највише што може бити „у доласку“, а не чињеница као таква од које се полази.
3. Наше друштво
Ту се може поређати неким условним редоследом већи број тема, од:
а) Политика и демократија. Смисао политике како је сведено говорио без околишања академик Војислав Становчић је да одговори на изазове и пружи најбоље решењеiv. Демократија са друге стране јесте и форма суверенитета грађана у националној држави да држава ради у интересу својих грађана уз некакво веће или мање њихово учешће, а не интересних клика и господара (па и „законитости објеката“ у све доминантно техничкој цивилизацији и процесима хибридизације); али демократија је и никад остварив идеал саморегулативности друштва, да се са демократијом спонтано као таквом стиже до најбољих политичких решења око којих се друштво у сагледивом институционалном процесу интегрише. Ту је већ све другачије него да је тако. Никад се другачије није показало. Никад нико није макар другачије доказао док многи то на разне начине злоупотребљавају. Она је оно што је увек у доласку, како је Дерида казао, у покушају регулације како је Кант казао. Није конститутивна и нема демократске моћи као такве. Да је има не би било потребе за протестима, побунама итд.
б) Транзиција – јесте пре свега питање као такво, како се то савремена – модерна функционално диференцирана друштвена структура успоставља након слома једног система и преласка у други који ако не боље, а онда је једнако сам способан да организује стратегије преживљавања, али и опстанка државе и историјског постојања народа; и од чега све то заправо почиње и кроз шта пролази попримајући управо упитно какве форме и међуформе, јер је више него очигледно да се до успешног друштва не стиже пуко „духом из машине“ демократских избора, него изнова развојем саме структуре друштва.
Зато што слом једног система, истовремено је и нужно слом структуре друштва. Скраћено речено, изгледа да мора да се изнова започне од неког вида успостављања дворског друштва који цивилизује и остварује фигурације људи, што код нас још увек није случај (осим у колонијалним условима кад је довољан намесник, апарат насиља и данас медијиска машина пуке манипулације). Мора дакле да се почне много пре изнова код темеља, из скоро баш ничег, далеко пре него што су успостављене институције, јер вакум између два система води и стихији (ДС шок либералне транзиције и деструктивна поприлично тупа саможивст провинцијализма и периферизације), а и очито потпуној анархији (СНС брлог уместо двора дегенерације друштва на сваком кораку). Што смо већ видели у Јелциновој Русији, па су им и Американци писали њихове уџбенике из историје, стављајући Дејвида Крокета на насловну страну; још увек ми актуелно сами живимо у Србији (нама је нека будала у уџбенике историје за основне школе ставила да је данак у крви нека Турска Фулбрајтова стипендија), али не примера и у Кини, која је те деструктивне тенденције оштро пресекла уз вриштање са Запада, али она јесте једина од 5 основних цивилизација (Ј. Асман “Аксијална времена” и култура сећања) која је свој континуитет очувала уз све кризе. Напросто није могуће револуционарно прескочити овакву врсту етапности да би се стигло до трокружног модела савременог друштва у нашем интересу, како га ја видим у свом моделу (иако је у глобализацији присуство Англосаксонаца стално), али који данас сам већ показује озбиљне слабости, посебно на самом западу где њихове елите саме убрзано пропадају а редом „законитости објеката“ и то сцијентификованих небулоза (Хараре, Шваб) и англосаксонски господари све више преузимају доминацију (капиталбарони, значи чак ни никакви М. Веберове харизмате, вође – „plebiszitäre Führerdemokratie“). Уосталом код нас недостаје и сама мисао, а тим и прави минимални услови за друштвени уговор, да би се озбиљно говорило о нацији и држави и поступало у складу са потребним стратегијама опстанка и постојања – те и „вишег реда поретка“ и очуване способности еволуције друштва, да би опстали и постојали у историји, а не да постанемо неки остаци бивших народа.
в) Српски народ. Владушић у “Ћирилици” спомиње потребу за „националним пројектом“ који би људе ујединио дајући им неки „пројектни идентитет“, док се Ћирјаковић оштро стрви на Ломпара уз помоћ Марића, који мора и Коштуницу да оплете, са тезом да ови ако су и прави Срби, укључујући већ и самог Слободана Јовановића, њихово “јесте – треба” је окренуто западној мисли и њиховим моделима (као западном „греху“). Док је сам одговор увек био и остао један једини у стратегијама опстанка и постојања које даје идентитет народу и његовој држави као форми живота у свету савремених националних држава. Самим тим одређујући унутрашње уређење довољно проактивног односа у складу са епохом у којој се живи и изазовима које свако време са собом доноси. Увек захтевајући својствене модернизације, али не и самозаборав, напротив, оног што Асман зове суштином културе сећања (начин како се разуме и артикулише): зашто и како се ради, да би се шта или биће постојања у свету као такво артикулисано – културно сачувало у целини народа и човека (што је донекле ствар самог битка – што би Хајдегер казао о томе се не може речима). Насупрот примера Константиновићу који као свака гуска у магли тежи самозабораву и провинцијализацији и периферизацији, оцрњујући Србе по мери своје уображености, веће што је такав глупљи (данас сумануто кроз безусловно утапање у ЕУ, а да су пре тога одбили да нас приме као државу, него нас разарају).
Владушић дакле у Косовском завету види базу а у пројекту некакву надоградњу, док је све време реч о целини и његовим епохалним појавама. Проблем Срба је што су целину разградили на свом властитом државном нивоу декомпезујући се са Југославијом, па више није могло бити речи о националној држави. Него им је још од исте Југославије као мираз остао југоусташлук који продире у саме Србе, једном као жеље да се Срби униште или макар понизе, други пут као безусловна тежња да се утопи у ЕУ која пре свега дуго већ ради против Срба свуда и темељно Србије као такве, замагљујући причу са давањем ситног новца док реално они извлаче озбиљне суме новца, бранећи да развијемо властиту привреду.
г) Нешто мало о привреди. При чему шта је то лоше у задругарству (ако се сматра да је то наше ограничење заосталости, како се приговара, уз досадну опаску о сталном очекивању да држава нешто даје, а наша никад није била издашна како се чешће претерује, напротив, у много чему је заостајала и као стара Југославија)? Вероватно би далеко боље било да је развијена читава мрежа налик задругама општега јавно-приватног домаћег партнерства супститутивне индустрије мале и средње производње и пољопривреде са одговарајућим државним фондовима, технолошким и тржишним институтима за почетак за властите потребе, јер је све наше мало и мора да се праве крупне мреже које могу да се носе поготово са нелојалном конкуренцијом из увоза и увозничким лобијима. Овако само плетемо за мале паре каблове и још дебело за то плаћамо, страхујући за свако радно место. При томе се могла водити и одговарајућа политика места, а не само да три града нездраво расту и да се и код нас људи исељавају, а усељавају мигранти.
Шта је проблем са нашим тв – емисијама, па и у овој у којој је учествовао Владушић, највећи је вероватно што воли да се препричава, а не прича, па онда изостају поенте – концепти који стоје иза нарација. Драже су анегдоте за забаву и замајавање, па се прихватају површни изговори који се пласирају са циљем да се сакрију изазивачи и узроци. Марићу је био циљ да се сакрије шта је Александар Вучић урадио са КиМ политиком, и који је прави концепт такве политике, па онда и резултат, док су га остали само пратили. Док су Ломпар и Коштуница морали да плате, као она сушта супротност СНС Вучићевој политици на КиМ, јер постоји и она СРС Вучићева политика према КиМ која је сушта супротност овој новијој и тешко је за ову мислити да је реч о опамаћеном побољшању. Него напротив потпуне пропасти КиМ политике, али и Државе Србије за сваког још човека и Србина овде и у свету. Макар једно од та два, ако ниси и човек и Србин.
ihttp://www.nspm.rs/hronika/kosovska-policija-najpre-demantovala-pa-potvrdila-da-su-njeni-pripadnici-pucali-na-srbina-kod-bistrickog-mosta-nastavicemo-da-sprovodimo-sluzbene-duznosti-na-pravican-i-nepristrasan-nacin-bez-obzira-na-to-ko-je-ukljucen-u-slucaj.html
ii Watzlawick, Paul, Menschliche Kommunikation, Hans Huber Verlag, 2011.
iiiDemokratie als Markt und Methode: Joseph A. Schumpeter u Schmidt, Manfred G, Demokratietheorien, Springer VS, Wiesbade, 2019. (књига која одавно заслужује превођење, посебно ово 6 издање)
ivСтановчић Војислав, Политичка теорија 1, Службени гласник, Београд, 2006.