(објављено 04. 01. 2025.)

Ред је да се разуме код кога је највећа одговорност и у случају пада надстрешнице: То су они који воде послове. Они би требало први да буду позвани на одговорност, а потом заступници, стручњаци и извршиоци. Без разлике да ли је реч о корупцији или није. Није сама поента ни у овом случају надстрешнице у корупцији него у одговорности и одговору где је она највећа. Те и у овом случају корупција пре свега показује појаве другог реда које у ланцу извршења посла био плаћен да не уради. Било тако што је неко приштедео на незналици, или, прећутао да се не замери, па да сам не изгуби своју зараду у уходаном ланцу намештања послова и поделе плена. Премда је могуће и најгоре, откриће се како нико нема појма шта ради, нити мари, једино је важно да се пара врти и прелива у лични џеп, а сви само у елити паразитирају како је Тојнби уочио за пропасти народа и њихових држава у процесу (лумпен)пролетеризације друштава.

Што се корупције као такве тиче, ње је свакако било, као и у свим већим пословима, како просто без тога не иде – како у Србији, тако и у целом свету (увек су то шеме) и ретко се где суди (ту и тамо неког Кинези стрељају). Тако је у привреди и ништа мање политици, медијима, нашироко и у другим мање профитним областима друштвеног живота. Неко се ту скоро згражао на Н1 како је у нашој политици баш све на продају, а ја се још сећам случаја нашег по пореклу земљака Рода Благојевића (из Великог Крчмара) који је након Обамине победе на изборима продавао његово место сенатора, па се отворила афера (а ту заправо није било ничег новог, него се замерио тасту, јер су га он и његова жена пробали да изиграју у Чикашким играма интереса, па је пао пре свега мали породични обрачун, а разни конкуренти и непријатељи су једва дочекали). Код нас је суштина проблем што је само улагање у привреду мање усмерено у стварање нове вредности, а више у потрошњу, а скида се све време превише кајмака (заправо ненормално претерано), што је и лакше из потрошње. Навикло се, посебно за време СНС брлога који није успео у својој намери да буде формативно дворⁱ – да би се успоставила афирмативна, након транзиције, друштвена структураⁱⁱ (због тога су весели и бирани 2012, а не вероватно по лажној причи што је психолог Тадић хтео кокошкама да даје бенседин после поплава, него због нове, квалитетније друштвене структуре, али и Меркелове и немачких амбиција), док су ови по себи тек заглавили у провинцијалном брлогу, на периферији света, једино погано унапредивши све махинације ДС-а који нас је још 2000-те увео искључиво у шок-(нео)либералну транзицију и удавио у Ђинђићево време. Произвевши једино лумпенпролетеријат (од стотина хиљада људи и њихових породица које су тад отпустили иако су их ови заправо довели на власт, који су тек тад изгубили сваку наду након и историјске кризе 90-их, из чијих редова сад само грабе под СНС и дивљају, али не само они, него многи из ДС, нешто бураније из ДСС и редом) и још један број богаташа на јаслама државних послова, криминала, и све више на прању пара за разне током СНС режима (оно што им највеће англосаксонске перионице новца препусте – како то да има „Панамских папира“, али нема из Ситија, него тек неки банкар осване обешен под мостом; као што су упорно Асанжа деценијама прогањали за наук другима, јер је зачепркао где се не сме – каква је то тек суперконтрола јавности коју ни један прокламовани тоталитаризам не познаје). Па смо у тој рупи само сваки дан све дубље. Па чак и кад је систем непосредно почео да убија недужне и случајне као у Новом Саду (и још сматра – Вучевић, да нема разлога да стане).

Наш је национални проблем што нисмо спремни за пост-транзиционо друштво и да онда знамо да именујемо најодговорније, а то су власници, па онда закони и институције. Ново уређење друштвене структуре итекако има своје најодговорније а то су власници (суштински део елите у нашем друштву), којим се не сме дати да се крију иза многих слојева закона и њима услужних институција, посебно кад се одвратно и смртоносно прекардаши, иако се баш свуда закони пишу пре свега за њихову заштитуⁱⁱⁱ, а институције их итекако по основном задатку штите. На Западу уходано вековима, а ни 2. века сервирајући причу како је то изрекао Дерида о демократији која је увек „у доласку“, ништа мање и о вредностима (па кад „старе“ вредности не функционишу баш најбоље „појаве се“ џендеристичке, којима ће исто тако скоро по Трамповој верзији доћи крај, премда ја мислим не онакав какав жели, јер су им друштва подивљала, нападајући како полицију тако и лекаре као за ову Нови годину 2025, формирањем стихија-друштва; док су и економске друштвене разлике данас на Западу поново такве као пре Француске револуције). Посебно је све лако могуће откад се располаже са мас-медијима, интернетским мрежама, које контролишу јавност индукцијом малоумности кроз општу забаву и замајавање. Как год, нама је стигло време да постојећу елиту позовемо на одговорност. Не из детињастих идеала (опет новог праведног почетка), него разумевајући како Ред функционише и да у сложености реда и за елиту постоје границе које их обавезују у друштву, чинећи их одговорним народу. Свакако једна од њих је да не могу отелотворити само свој систем који убија недужне и по случајном избору грађане и то масовно. Па ма колико слали идиоте да причају како је реч о „обојеној револуцији“ (а Западни елемент је одавно у савезу са њима, он их је и довео на власт, али не могу очекивати колико год од тога профитирао да није и према њима дволичан – нема ту ништа личног како воле да кажу). Ипак, не може систем да убија – власници ових послова морају да одговарају и фиктивни и стварни (Нови Сад); као што не може да се копа литијум и што шта још друго – све су то границе на које мора и српска елита и онда са њима повезана страна да се у Србији навикне, по цену дугогодишњих робија за домаћу елиту и њихове многобројне помагаче. Свакако ако су упорни, мораће појединим и све да им се одузме, сва имовина и моћ, и да не буду више ништа. Него ће се градити нова елита, како се ни ова нису родили, ни сви ти успешни наследници из комунистичких дана (југоусташлук – краће југоуси) са златном кашиком. А ми Срби смо и праве краљеве убијали, кад забораве где су им границе према нама. Можда зато у модерној историји познајемо тако мало генерацијама трајуће елите, јер се нису сналазиле? Можда зато Вучић бунца сам на јави о духу Аписа, зато што зна да га призива својим чињењем, он и његова елита и његови подивљали поданици?

Комеморација, култ жртви, или ритуалних 15 минута заустављања свега?

Не мора човек бити циник, па да закључи, да не би било ништа од ових јесењих – зимских студентских протеста 2024./25. који сваког правог Србина радују, да није режим покушао да угрози еснаф универзитетских професора са поприлично безумним предлогом са увођењем страних факултета у Србију. Професорима је прорадио страх јер многи нису низашта, али и много више сујета и вероватно тек код неког да ће брлог режима са овим да развали српско национално образовање (ма колико било ко швајцарски сир шупље), као што је и државу већ поприлично расходовао, добар део народа, посебно лумпене уверио да је дивљаштво сасвим уреду, друштвену структуру деструисао скоро до потпуне неспособности. Заправо свега чега су се ови из брлога режима весело дохватили то је постала увенула карикатура склона распадању. Ни коцке на Тргу Републике не могу да наместе као симболички пример трајне неспособности и недаровитости, него та изнова пропада, а од покушаја приказа Едена на Тргу који је ту некад био остала је само огромна све прљавија перспектива празнине са неколико закржљалих дрвенцета као сасвим одговарајућа симболика за њих.

Као што није ни случајно Проглас преузео од Става њихову уличну комеморацију са 15 минута ћутања за 15 убијених у време пада надстрешнице и мирног стајања на улицама, и проширио је кроз своју мрежу на целу Србију. А и ту има прпошних људи којима се лично режим замерио у предходном времену од Бјелогрлићеве кафанске туче са потомком Димитрија Туцовића (док се про ЕУ опозиција гурала са полицијом на вратима суда у Новом Саду). Онда је баш испред ФДУ ко поручен режим извео скеч сувишног дивљаштва из своје махните бахатости, да обесхрабри комеморацијоне скупове. Те није јасно докле се протеже спонтаност протеста, где је Проглас у томе, медији, странци и откуд допринос режима, јер су сви они заједно творци протеста? Што се онда раширило по многим факултетима где је морао бити неко први, а у атмосфери штрајка сељака, просветара, перманентног глупирања медија па се онда и Вучићу причињава Талебов „црни лабуд“ у друштву Србије на „Ћирилици“ код Марића, док је само реч о границама које и пост-транзициона елита мора да схвати да има у српском друштву, али и да је очито како је његов лични брлог на стакленим ногама које су напукле са убиствима. Те да он никако више не може да гарантује сигурност у Србији (ако је икад покушао, осим криминалцима), па га студенти са правом игноришу и обраћају се српској јавности и институцијама. Тражећи да институције преузму њима дату одговорност (уговорно?) према народу у националној друштвеној структури, а не само уобичајено према елити. Како је у модерни суверенитет народа основ друштвене структуре. Демократија је искључиво регулативна идеја – ако и кад, а не конститутивна, како је још Кант рекао. Па је понекад само до народа, а не уобичајено како елита воли само за њих. Уосталом ни југоусима (у облику ДС) нешто није најбоље ишло са демократијом за њиховог вахата, него се њихова елита иза демократије крила натежући је како им одговара (зар нису бахато избацивали ДСС посланике из скуштине, лажно гласали, доносили ригидни пословник који и данас Напредњаци користе), исто као и за Брозовог југоусташког комунизма (фузије брозоваца и усташа 1943, па им нешто сад рођака Брнабићка смета); а чега сами да буду весели грађани, него српске националне државе (неће ићи да су Келзенове конструкције за постмортем вишенационално друштво Аустроугарске које је нестало са историјске сцене иако га је и Попер усвојио^iv, а то је тек апстракција са којом кокетира ЕУ, иако нису успели да усвоје Устав ЕУ уз све марифетлуке и по два пута поновљеним референдумом, јер га народи националних државе из ЕУ сами не желе, а и Ковид је макар показао како се ЕУ у трену распала на националне државе, док су добри Американци отимали Немачкој плаћене стокове заштитних маски^v). Хајде што елите југоуса интересно лажу себе, али докле мисле да лажу српски народ? Ако овако наставе, а хоће никад више неће добити изборе међу Србима и сви да почну ћирилицом да пишу. Тако да нису лумпени (Напредњаци) само проблем као пуки показатељ историјске пропасти народа и српске државе, него жилавост непријатељских антисрпских празноверица југоуса који даље упорно не желе да дозволе постојање Срба и наше државе – да она јесте место само по себи, него је то тек прћија како су брозовски навикли (зато је њима важна ЕУ, као замена за сабласти Југославије, Аустроугарске и сличних историјских гробаља). Они не могу да се одмакну од тврдоглавости која је одавно само малограђански савршено о неком страном као универзалном наспрам српства па им је онда и даље добар брозовски југоусташлук (уз гомилу простаклука о српском народу и интересима које бележи Слободан Антонић већ толико дуго, јер са чим могу да потврде своју псеудоидеолошку заслепљеност колико год да све ваде у својој „фрагментарној свести“ из контекста, посебно историјски релативизују, површно имитирају идеологије које им умирују савест и дају наводни материјал да набусито штите своја тзв. уверења). Њихове критике Напредњака, су махом интересне жалопојке, а не што их мотивише Ред (а ред код њих не може да се продуби ни до поретка, тек не до историјског смисла народа^vi и даље). И тако се Вучић најлакше брани, јер успева изнова да покаже шта их покреће. Иако је сам, само мера пропасти Срба и отпалости лумпена од дрвета српског опстанка и постојања. Тако да и југоуси морају да прођу коначно кроз транзицију што им никако не успева, али и да би лумпени одумрли (а сами југоуси су за почетак на добром путу кад прихвате без остатка да Србија не сме бити „жртвована земља“ рударењем ни за ЕУ – ма колико их Амбасадор Хил упозоравао да је то усмерено онда без дилеме против Запада као таквог; још кад престану да булазне да је наше богатство што имамо два писма – па ни Гугл им то уопште не разуме него подмеће хрватски или босански).

Исто, човек не мора бити циник кад се бави са централном епизодом друштвено – политичких догађаја која живимо, да ова више није 01. 11. 2024, него се померила, на известан начин и абвивалентно, како са једне стране нико осим директно погођених не може да преживљава убиства под надстрешницом у Новом Саду и оплакује, дајући помен сваки дан месецима, а и видљиво је како скоро нико имена страдалих не помиње, да се и не гради ни култ жртви (јер то јесу биле осим невине и сасвим случајне жртве), док се са друге стране дописују изгледа и претерано вокистички разни страдали у убиствима која су узроковали по првим извештајима умоболни, премда ексклузивно из регион, а не из целог света. А у Новом Саду убице нису биле ни случајно умоболне него део система. Заправо само је важан сам ритуал иако се са временом замаглила његова суштина, да је реч о убиствима система и да она не смеју да се прихвате, тако што ће 15 минута да се ћути и мирује и тако изнова прекида сам систем 24 – часовног циклуса живота у Србији, јер је сам режим покварио природу система. Уместо тога одједном наопако се тежи вокистички (осећањима без разума) емотивном освежавању шока од 01.11. увођењем разних смрти, уместо суштинског важења централне тачке, да је систем потпуно заказао и да нас убија и што је правосходно изазвало протест са преводом на 15 минута прекидања циклуса. Исто као и грешка извесне „психолошкиње“ на Н1 која каже да је нека лажна Србија прослављала Нову 2025. на трговима – не није била лажна (нити је „паралелни свет“ како је пробао Н1 да исправи дотичну „психолошкињу“, једино ако су они у Твин Пиксу), него то су тек лумпени (људи који су обесмишљеног погледа на свет, само нагони). Важан је ритуал са којим се стоички опомиње режим прекидањем елементарног 24 – часовног циклуса простор – време живота у Србији, и што га више људи у миру и тишини заједно прекидају то пре режим мора да прихвати одговорност и да се договара. Уместо што лаже, вара, подмићује, јер тако ни један народ не може ни да живи, ни да опстане – постоји, него пост-транзициона елита мора да буде свесна своје одговорности и улоге у друштвеној структури.

__________________________________________________________________

i Сва су западна – европска друштва дворска и треба изнова читати и Хобса и Норберта Елијаса, његово „Дворско друштво“, да би се стварно Запад разумео. Транзиција према њиховом моделу националне државе, исто тако изгледа и да поново треба да се успостави и прође кроз формативно „дворско друштво“ – то је и реално време краја „транзиције“ а не само увођење изборне демократије и свакако првобитна пљачка капитала (на коју сам неолиберализам и највише личи, али на глобалном нивоу) – више разбојлнук пљачке и палежи (Манкур Олсен) него феудализација са својим лабилним везама интереса због реално краткорочних интереса профита у тежњи за једино сталном максимализацијом, из чега наше друштво никако да изађе. Па је на делу општа деструкција и дегенерација.

ii Истраживања мњења су истрајно показивала највеће поверење и то у преко 20. ставки са националне агенде (политике, институција, привреде и културе) од 28. да ће они боље водити и урадити. Што се односило још на радикале и пренело се на напредњаке (толико колико мњење сме да се узме као поуздано мерило способности било кога).

iii Pistor, Katharina, The Code of Capital, How the Law Creates Wealth and Inequality, Princeton University Press, 2019.

iv Ooyen, Robert Chr. van, Hans Kelsen und die offene Gesellschaft, Springer Fachmedien Wiesbaden GmbH 2010, 2017.

v Да их уједини може само онај ко их увери да имају заједничког непријатеља – Ковид се показао да не може, него су се одмах распали на границе националних држава, али као што је феномен Турака као непријатеља довео до политичке употребе појма Европа, тако већ дуго фигурирају Руси промењивог интезитета као непријатељ свима њима. Види код: Ивер Б. Нојман, Употреба другог “Исток“ у формирању европског идентитета, 2009.

vi Rüsen, Jörn,Historik Theorie der Geschichtswissenschaft, Böhlau Verlag, 2013.