Миле Милошевић Блог

о политици у Србији и сродном

(објављено 18. 01. 2023.)

Лице детета

Мирно, сабрано лице једанаестогодишњег дечака, док након рањавања лежи на хируршком столу, на мах остарелог лица Србина, јер деца имају у себи, и сав свет, и још чувају везе са оностраним, како би рекао дивни Андреј Тарковски, и бирају. На другом месту убрзо, не на нашем Косову и Метохији које је постало Косове, тако, више без било какве дилеме за било ког умног човека трајна антицивилизацијска провалија, из које гамижу окупатором осиљене албанске наказе, у Сарајеву, усташка деца од 10 година арлаучу: „Уби Србина!“ Да ли су и то деца, или, сабласне приказе накота, или, се са њима нешто десило па су изгубили невину душу детета и неће је више никад имати, бирајући ко зна кад гледајући у своје родитеље, ни кад се смеју са пријатељима, први пут заљубљују. Ни кад унуке једног дана по глави милују.

Није шиптарлуку први пут да убија децу, па они су их митраљезима косили у невиној игри на купању, остављајући на плажи оборене бицикле да се више никад не подигну. Само слике које узалуд чекају мале дечије руке да их поново уздигну. Нити су ове слике као ни опет садашње пропустиле злехуде бабускере са Н1 да слажу и исмеју, опогане, усмрде нам изнова свет. Међу којима је и гномовски елефантских шака, лица, обмањивача живота, обележених да нас не могу преварити са ким се има посла. Док сладострасно уживају у својој нискости како су је одавно изабрали.

Јасно је, да оваква два блиска догађаја превише упућују један на други. Као што нам говоре, да није било првог, не би било ни другог. На Косове је окупацијом одавно отворена провалија и распарана је очито трајно цивилизација. Нема сигурности за Србе то је јасно, али је нема до детета, што широм отвара претњу и слома цивилизације окупатора и не угрожава само Србе (не може се редукционистички прићи овим феноменима како они нису микро појаве, није успутно џепарење, па ни убиство и кување исецканих остатака мужа љубоморне жене из црне хронике), него су холистички. Нити то оштећивање може да престане док се не укине окупација, а зликовци се поново не сакрију иза зида својих кућа, јер им и никад није било овде место што и сами они потврђују док руше српска гробља. Очигледно је да их је не могуће интегрисати, а не да се њима још у наказности безумља препушта вођење светских послова на Косову и Метохији чиме се остварује само трајна општа перверзија до краја времена.

Западу није први пут да у свом оријаштву сеје семе зла, али овај пут је учинио близу властите кичме. Он није ни свестан, а не само да пориче, да та по њима безначајна српска периферија западњаштва изгледа јесте место где пролази, већ потврђено у историји, њихова кичма и зато отада без прекида искључиво сами пропадају. Посебно док данас сам запад пролази кроз транзицију, а њихова клика елите на врху снују јалово на јави да цели свет поново гурну у још једно, чак горе подаништво, пуким обманама и преварама, свог новог пословног модела. Јер ко је кад чуо за „господарску демократију“ са којом наоколо таламбасају и да је боље јести инсекте уместо телетине (која мора да се сатре зато што прежива и прди) не би ли се смањили трошкови људског живота.

Подаништво

Иако се код нас на сва уста говори носталгично о демократији, још чешће се меша са тзв. некадашњим друштвима благостања које полако, али сигурно, и не тако од скора замиру и у западним земљама (још од 1968 Албрехт Кошорка О4). При чему се још весело уплиће у размишљањима, наводно „најбоље од два света“ у овим нашим акумулираним транзиционим аномалијама, као да демократија некако још значи и могућност марксистички колективног власништва над средствима за производњу (често код завршених мастера са ФПН – колико су ти за разумевање способни, изгледа у средини која не може да искорачи из југомарксистичке парадигме, те је по среди теоретски неред, коме зато промиче актуелно, ток праксе имитације запада у целом друштву, која пре личи на колонијално принудна преузимања разнородних диктата, а да након 20 година не доприносе постранзиционој институционализацији српског друштва, па никад краја неуспешним „реформама“). Уз све се још не примећује да на западу све мање има смисла у демократији, сама болујући све више од привида и бирања све горих. Док нема ни тек тако ни основне демократије, изборне (постаје чак упитно које странке имају право да учествују у изборима, као у Холандији, о медијима да се не говори који одавно бирају ко има право на медијалну појаву од странака, а ко не, по свом интересу управљајући јавностима друштава), или, демократије комфорне тржишту, како је говорила Меркелова (на трагу још економске теорије демократије), како нараста проблем, чији је данас суверенитет, као и само питање власништва на западу, а посебно у ЕУ, за почетак са руском имовином.

Проблеми очито постоје, ко има право да суди, ко има право да одлучује о нечијем власништву, у чијем интересу су државе делатне. Тако да се појављује проблем господара који би да суде, који би да располажу по себи свачијим власништвом, коначно да изађу из друштвеног уговора и државе искључиво користе за свој интерес. Другим речима да народе света укључујући и ове западне сведу на поданике. Можда ове последње као прве, јер шта су иначе друго економске санкције, доносиоци одлука су без сумње итекако знали да ће погодити и властите грађане, као што више нема ни засигурно закона, ни тржишта, ни интереса грађана као приоритета сваке још увек формално националне државе. Као што су нама већ политички судили по својој вољи у Хагу, а сад опијени булазне да ће исто Путину да они суде, а зар немају довољно међу собом властитих муштерија ако им је стварно до морала, а не само игара моћи и надмоћи, које кроз медије и своје многобројне гласноговорнике представљају као наводне националне интересе? Моћи која се увелико уздиже преко историјски насталих постојећих структура друштва (Блог, граф – трокружна структура савременог друштва) насталог у дугом и врло мучном ходу кроз историју, и наспрам самих западних националних држава, и далеко да је само реч о геостратешким играма великих, него је у питању свет у ком живимо и његове још тамније боје сивог.

Друштвени уговор је у западном свету угрожен у искључиво рату елита, и уздизању нових господара (О4), симболички се поништава примат првог сталежа са којим је овај утемељен, па и сам разум у друштвима по Локовој формули пре свега права човека на власништво (О3- ма колико човек може бити сам разуман, то друштво не мора бити, нити разум имати било какав легитимитет, него може пасти и у дивљаштво, а увек пада у безумној похлепи). Није моје да браним први сталеж, као што га ми ни немамо. То мало дворског друштва који је формиран око Вучића и његових, није се ни у ком погледу успешно институционализовао, него је остао безизгледно заробљен у политичко – мафијашкој организацији без одговорности и садржаја и у сталном дефициту људи, без потенцијала да привлачи и одржава другачију врсту људи. Тако да у суштини не упућује живот према вишем реду поретка, него напротив преживљавању, у допуштању у суштини да се друштву штети колико се хоће. Отуд им је борба и за опстанак Србије тако слаба (као што су им уста једино пуна оправдања).

Зато је нама и овај прост свакодневни живот поскупео у садашњој општој кризи, скоро више него било коме у неконтролисаном дозвољавању екстрапрофита свим тржишним актерима уз бацања прашине у очи грађанству малим поклонима и одвратном масовном пропагандом типа како у Британији људи једу псећу храну, па то испаде изгледа општи случај. Док су се у озбиљнијим државама макар актери – држава, произвођачи, трговци у заједничком договору потрудили да ставе под контролу цене потрепштина за грађане спречавајући шпекулације. А ми се чудимо што и свиње увозимо, не разумевајући да је темељно унакажена и упропашћена привреда и да смо на крају ланца светске поделе рада. Ништа не би од прављења Мерцедеса, него мотамо каблове за ауто индустрију. Са чим све није овај народ неодговорно пропагандно залуђиван са врха режима, до небулоза са летећим колима. Што нам говори какво јесте „дворско друштво“ наш режим. Па смо ми тако изнова наопаки прозор гледања у будућност шта друге чека у расту ерозије друштвеног уговора, јер смо већ у фази сведености друштва на тек 30% оних који могу некако да преживе. А остали искључиво животаре загледани у медије – јер кад нема шта своје да се ради онда су ту медији које много више гледамо од многих, и добро познато стање можданих таласа блиско сну ТВ – конзумента, доприносећи летаргији у друштву. Док је тек међу оних 30% до 1/3 оних што колико махом глупо лепо живе и за светске стандарде (нико ни не покушава да објасни шампионски раст неједнакости у Србији). Па ти празникују како нас председник хвалоспевно обавештава за Нову годину по многим светски егзотичним дестинацијама, јер нам толико добро иде – а зар није своје опоменуо пре неколико година јавно да не показују толико своје добитке? Па је изгледа и то заборавио, а и ко ће да спречи људе? Утолико смо и ми шампиони новог света, најава долазећих господара са запада, али и у све отворенијој самообмани где је наше место док постајемо поданици, зар не?

Као што је сад већ очигледно, како је са веселом спрдњом са принцом Харијем, први сталеж на западу отворено нападнут, јер то није никаква мала епизода у питању, него се први сталеж дефинитивно демистификује, како би они неки постали господари запада – вероватно спој сектора премоћне војне индустрије, финансија и нараслих комуникацијских компанија – из редова америчке високе класе (а они имају сасвим другачије садржаје и путање организовања друштава). Зато им је и рат са Русијом требао и био је и остао неизбежан како би покренули процес са добрим замајцем – никакав то није миран прелаз и без штете по остале. Напротив, кад су то удружене партије рата, зеленаша и обмањивача. Претварајући пре тога своје народе у глобалну воке руљу. Док можда сутра из неког привида континуитета и општег наводног консензуса ако им буде и требао са Харијем и Меган замене Вилија у новој поетици на трону. Како је реч и о сукобу поетика као људских суштина, којима се доживљава и разуме свет, а ова ће поетика бити уз пуно осећања и јако мало разума – што би отприлике рекао Шваб, ништа нећете имати, а бићете сретни, јер ће нови господари одлучивати о свачијем поседу, а не закони (вероватно примером, неће бити тог мајчиног сина који неће бити презадужен код банака јер ће њихов систем бити такав). Или како је констатовао С Љепојевић за принцезу Дајану, никакав она није била на двору аутсајдер као чланица старе породице Спенсер, те је онда неизговорени наставак овакав: то је била очито каприциозна особа неспособна за своје сталешке дужности (склона промискутету као љубави – мила, али шлампе што би казао П Кондилис за модерну жену, а још раније Пруст узимајући Одету за тип модерне жене), а не у трајно не разумној воке поетици неснађена млада жена која је бринула о деци (која поред дадиља, од најкасније 10-те године су по школама; за сво моје искуство у мојој школи, само је једна мајка стално долазила да обиђе свог малишу и нама је уротнички помагала да скривени на задњем седишту њеног аута збришемо на кратко из ње напоље).

Радосне гуске дочекују непријатеље

Ако је од 2008 дошло до продубљења транзиционог унутар друштвеног сукоба, а самим тим и политичког у Србији, невероватним отвореним спољним притиском да нас у ЕУ неће примити у капацитету признате државе противно свим законима и правима, чиме је у српском друштву раширен привид да ми онда треба да бирамо између државе и развоја. Што се десило, зато што се не малом делу актера у политици, институцијама и медијима, елити уопште, као и код нешто народа учинило да је уопште могуће да то буде било кад, било каква стварна дилема. Како се заправо искључивањем првог неизоставно искључује трајно и оно друго (ништа нису вредела упозорења као Душанића, Комазеца, Катића да је економски развој искључиво унутарња ствар и да никад неко други није развио било ког). Међутим, у потпуности је отпало Коштуничино упозорење да неће да нас приме као државу и шта то заправо значи, и да морамо радикално одустати од приступа ЕУ (ма колико се он сам пре тога залагао, али до овог немогућег услова). Затим је уследило потпуно расуло од 2008 са спонзорисаном одлуком СПС-а да подржи ДС и гуске су почеле радосно да дочекују непријатеље, уместо да упозоре Рим, јер као што то 14 година касније видимо парола: „И Косово и Метохија И ЕУ“ јесте била и остала искључиво деструктивна по наш национално постојање и опстанак, као што су култура, институције и економија још брже све време пропадали. Демократија и медији су се од 2008 још више уназадили (иако је и пре било ДС вожења по АПВ шлепера шећера и уља за Роме, Карићеви бицикли, купљени гласови, запошљавање и услуге, али се није крало на изборним кутијама), а вредности су потпуно нестале, посебно достојанство и вредност људског код човека, јер је постојао не више људски захтев, него имитативни – требало је искључиво прихватити политичке притиске запада на националну штету (што само потпуно поражени прихватају откад је историје) и угледати се на медијски запад и те многе медијалне пара-светове (О3) плуралистичке наиве за масе, која је са собом донела медијализација људског света. Наступило је расуло у коме нам много добро иде (вероватно за неке – те се тако разуме либерализам, као у Француској О4, како је то Пикети у свом интервју образложио за изборе 2022). Што нас је усмерило у процес тоталне периферизације и провинцијализације, са тенденцијом под атмосфером и политичком влашћу ДС да се од државе и народа сведемо на неколико региона „грађана“ – делића будуће глобалне воке масе. А онда саморазумљиво кад се ствари развију у поданике господара запада.

Утолико, 2012 представља специфичан сплет околности, који је са једне стране по високу цену (Бриселски споразум) зауставио „спонтано расуло“ и формирао по први пут нуклеус „дворског друштва“ (Н Елијас, пре него Веберов харизматични лидер, као што нема тајних служби који то могу да одржавају па ни у Америци) који је похватао конце, али и никад се није развио до „вишег реда поретка“ и његове поетике. Како је искуствено цело то окружење неспособно за културне концепте, поетске прелазе и егзистенцију (иако је било траљавих покушаја уз велике отпоре да се понегде нешто уради, али није ни било довољног разумевања шта се заправо ради), па се коначно двор режима бави махом самопреживљавањем (премда РС још постоји, у ЦГ Срби тешко али стичу основну афирмацију, али је КиМ више него угрожено, док је Србија у целини подељена и сломљена, једино некако опстаје у медијалним привидима као целина – не потпуно бесмисленог РТС-а, него оних других, двора режима). Јасно да је било далеко боље, у оквирима нама историјских датости да је „дворско друштво“ формирано око неког као што је Војислав Коштуница, али елите су уз посебно помоћ Амбасадора Мантера 2008, а затим и сам народ су од њега одустали (воле да су живахно манипулисани и обмањивани, као и да где могу ухвате по неку своју слатку прилику, уместо реалног и досадног националног живота). Уосталом код нас никако да се образовно и медијски превазиђе наивна представа да је демократија друштвено конститутивна, а не искључиво само регулативна (како је још Кант тврдио, Дерида да је демократија „увек у доласку“), па преовладава Келзенова формула која је писана за несталу К унд К – пука теоретска апстракција за мртваца, која се од тад варира (ван Ојен, Ротри, ТХ Гравен итд), а да то нема ни смисла ни реалности. Укратко, и даље су искључиво у националној држави грађани оригено суверени (Русо), као народ и његова народна елита у семи „дворском друштву“ (како се иначе замишља заједничка култура, институције итд, ни на небу, ни на земљи само псеудорелигиозно норме, као што нема ништа од мултикулти експеримента осим пуке површности медијалних пара-светова и Ватимове „pensiero debole” – слабе мисли), држава је делатна у њиховом интересу, а не клика елите који би увек изнова да врли постану „господари“ и да се уротнички потчине другим господарима, или, покољу. Ту се ништа није променило, нити може него је даље једино реално и оптимално решење тзв „методолошки национализам“ (А Асман, Ј Лепор О3).

Утолико, на крају, шта су неки наши проблеми:

1) Срби стално изнова „лако“ живе не правећи драму, ма шта им се дешавало, па се стиче општи утисак немара и заборава, али и што може да води површности према властитим интересима, као и ка лењом потцењивању непријатеља коначно до глупости, што је онда скупо за исправити или се у процесу Бејтсове шизмогенезе стаје на страну непријатеља, јер не жели да се плати лична цена, код лоших карактера.

2) Наш тип конформистичке рационалности (писано у “Зашто ће политика остати иста …” – не треба нама више „храбрих одлука“ како нас свако мало упозоравају одлучиоци, него мање осионих љигаваца на задатку) међу нама, која нас спречава да градимо темељне друштвене структуре.

3) Посебно због југомарксистичког синдикализма (тешко да је то чак и идеологија), који се ад хок доживљава „универзалистички“, само не знам за ког још осим за „неке њих“ (о којима је и њиховој малоумности толико често С Антонић још добронамерно писао колико они заслужују да буду исмејани, али и даље ове авети држе важне позиције у друштвеној структури) отпор „методолошком национализму“i.

4) Ма колико да смо једини на Балкану имали краљевину и у новијој историји и „народну монархију“ – што ни много већи нису имали од нас, него дођоше за краљеве, код нас се данас одбија да се уопште разуме смисао „дворског друштва“, као што је за многе изроде саблазан наша СПЦ, као да је погребно предузеће, а не живот.

iДа се подсетимо из О3 шта је дефиниција методолошког национализма по њиховим ауторима (Вимер/Шилер):

1) Народни суверенитет на политичком нивоу;

2) Држављанство на правном нивоу;

3) Обавезујућа солидарност – узајамност на друштвеном нивоу;

4) Етничка хомогеност на културном нивоу.

Из: Assmann, Aleida, Die Wiedererfindung der Nation, C. H. Beck, München, 2020.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *