(објављено 11. 12. 2025.)
Шта је са Редом?
Кад говоримо о студентским протестима и народној побуни, ми морамо да знамо шта је ту само средиште, а оно свакако није тек у корупцији (и сваком другом кварењу) као последици, него о узроку, одсуства Реда у српском друштву, поред свих неприлика које су се стекле (историјска и транзициона катастрофа 2008. и друштвени колапс 2013.) и које нас окружују (израсло западно стихија друштво и јачајући тренд хибридизације човечанства, уз отпор и милитаризацију Запада да прихвати истовремено крај своје доминације и све шире присуство мултиполаризма, као следећу фазу светског система). Уз то можемо јако скромно о томе да разговарамо и сами да допринесемо, јер појма немамо шта је то Ред, него искључиво нагађамо. Поред доброг живота, на крају ултимативни циљ реда је, макар би требало да буде, да је реч у праксама о стратегијама опстанка и постојања српског народа и државе, сад и у будућности. Зато је питање да ли је Устав из 2006. дошао прекасно, али је и питање, да ли је овај био могућ у примени, те имао и смисла, ако у друштву нема реда? Ономад га није било, али је елита уз сву дезорјентисаност, као и цело друштво све то прерасло и успело да донесе нови Устав који јасно препознаје државотоврност Срба, али данас реда скоро више ни нема и сасвим несумљиво паралелно што се више тежило прикључивању ЕУ (и режим испуњавао њихове захтеве, посебно у предаји КиМ, у непосредном губљењу српске државности и самим тим спољне и унутрашње, цивилизацијске сигурности у Србији). Данас дивљаштво наспрам цивилизацијске сигурности има још већа преимућства у друштву, толико да овде зло нема чега да се боји, уз свакако још једну паралелу, овај пут историјску, иако је тих још мало који се непосредно сећају, сличности са дивљачким комунистичким безакоњем првих година власти, комунисти са и југоусташким масовним убиствима и отимачином, у општеприхваћеном насиљу над ближњима које су га први „револуционарно“ унели у српско грађанско друштво, одричући се српства, спуштајући праг људском злу допуштењем да такви сурови односи имају легитимитет насупрот реда. Зато, иако јесте нови Устав био бреша много чему још наопакијем колико још имамо институција које имају способност процедуралног рада, али Устав није био никакав нов почетак, у друштву све мањег реда, који кваре све време управо перјанице елите (уз увек питање самонаметнуте, посебно политичке елите у слабостима јавних механизама и културе, или доведене од иностранства на власт у држави ослабљене сигурности, уз општа питања шта је слобода без морала, поредак без реда), елите којој су мере само између поганости и користи, а и све очигледније да су без било каквог дара па и владалачког (платонистички?), који још мање знају сами за ред макар као идеју (јер увек мора више ствари да се сакупи за било који исход поступања и догађаје у друштвима као сложеним системима, никад није довољан тек један суманути психопата, он је сам само одраз). Зато се често питам да ли ми уопште имамо даровитих људи и свакако како су нестајали, кад се схвати ко попуњава нашу српску јавност, елиту, од организовања, идеја до свакако уметности. Посебно илустративно „на велико“ деценијама очито у архитектури, кад се погледа да за комунистичка времена само Палата Србије може да добије естетски прелазну оцену, а све остало припада убедљиво ранијем периоду, док су савремена здања још ужаснији примери неимарства (по нас можда Писа тестирање са правом сумњичи да ми ни у подмлатку немамо право интелектуално и духовно даровите, којих иначе свуда има мало до цца. 0,2% у популацији младих, а код нас је то између неухватљивости и чисте 0). Колико ће генерација бити потребно да се ми сами као народ опоравимо од предходних 100 година?
Шта је са даром?
Искуствено је познато да је овој средини у наслеђе остављено у дугим деценијама комунизма да тешко подноси велике људе, а и Милорад Павић је у своје време писао („У пределу сликаним чајем“), да мораш негде напољу нешто велико да урадиш, да би те овде коначно признали, док је Слободан Жуњић стално упозоравао, да је друштво онолико велико, какав однос има према својим великим људима. Зато је нама остала недостижна површност стакленастих ликова из оперета, а ништа друго није био тзв. југословенски свет током зрелог „комунизма“ (Брозовских маршалских униформи) уз исмевање свих осталих, али зато није ведри, здрав хумор (ишло се и у затвор), који уме да повуче границе између шале претеривања, јер то је увек шала живота и озбиљног (јер смо морали да се дивимо малограђански гротескном лику оперете од једног глумца, што је медијски – јавно завладало до обожавања па је остало као белег који се не скида, преовлађујуће малограђански „савршено“ као владајућа оптика јавности до данас), док се све друго смандрљавало и умртвљавало у бесконачном доказу пуког изругивања свега осталог до потпуно бесциљне морбидности јаловог (као наш у елити облик „истанчаног конзумеризма“ за наше прилике, који међу њима и данас влада). Тако се и данас изнова нашао лик познат по производњи забавног шунда – уметничког, интелектуалног, који би Беливуково млевење људи идеолошки искористио за прављење канибалистичких виршли које једе цео Београд, јер је његова потреба да упорно понизи што више Србе (који су се заглавили врло згодно у слепом тунелу у његовој имагинацији), а и испунио мокар сан и не само његов, да их онда лепо сатре Томахавк на радост „региона“ где се ионако у свакој прилици ти нацистички изроди дерињају деценијама „Убиј Србина“ (од деце до маторих, као морбидна тв серија са више истих сезона). Као што можда (због „лепе“ рекламе за Томахавк) његов филмски урадак добије пролаз у америчку дистрибуцију, па опет буде још више пара – ко ће га знати у овој суши памети. Па опет и то је само лош цитат Сингера, а не дар, као кад Гимпел луда уринира целом селу свако јутро у тесто док им пече хлеб, што га жена и мештани праве будалом. Те би по том продуценту кича требао да буде онај некакав ултимативни доказ наше историје, историје у шунд фантазији произвођача кича. Још једно много глупо доказивање ала „Пешчаник“ којих тамо иначе не фали. Које нам стално следује већ деценијама из једне исте претрајале домаће кухиње од 2. светског рата, која никад ништа велико није могла да понуди, али ни да отрпи (и Михајла Ђурића је иста банда стављала у затвор), него је претрајала преко сваке мере. А нема јавности која може да им поручи да њихово време никад није дошло иако они не пролазе, јер загађују извор сваком дару.
Шта је са стварношћу?
Ми као народ и друштво никако не стичемо увид у нашу стварност. Постоје интересни диктати над нашом јавношћу до тачке обесмишљавања заједничког интереса (и вредности). Значи, ако се не прихвати наратив наметнутих интереса, или, уследе пробоји у јавност докази супротног, онда је за манипулаторе прихватљивије јавно обесмишљавање стварности. Што нас доводи до површности, пасивности људи и дезорјентисане јавности (на скали од суштински историјске до свакодневне шта је ред). Толико да су сви медији постали полиглоте најразличитијих бесмисла, а сви су најмање исто ноторно слепи да у овој земљи само до 30% економски може да живи од обећане добити транзиционих реформи (ко се још сећа обећања ЕУ, благих прича Божидара Ђелића и сличних како ће нам ускоро бити боље), а остали само да отежано преживљавају и то и тако само ако по цену прихватања и раста нереда и са њихове стране, из нужде беде и бега из помрачења, док се медији баве шарадама (костимирањем лутака) без жеље за основним редом живљења у егзистенцијално сумануто поремећеној стварности. Шта онда рећи о сложенијим институционалним и међуљудским појавама? „Владавини права“ без реда. Коначно како да тамо, у медијима, осим одсуства реда, нема ни мало дара?
Равнодушност која се од нас очекивала па и за масовна убиства система прекинули су студенти (уопште појаве пукотина дубоке деструктивности јер не могу да се занемаре макар симболички феномени масовних убистава у Дубони, Орашју, ОШ Владислав Рибникар, као опште последице губитака друштвеног Реда и у јавности и у међуљудским односима, а пре свега општег нестанка заједнице/узајамности и релативизације режима феномена губитка заједничке сигурности, као основа сваке цивилизованости – не да се то психолошки свести на стања саосећања – то је тупа вокистичка перспектива којој је склоно кафићко друштво Београда са својим НВО постројењима, као и део југоусташке академске заједнице и њихових политичких странчица у Београду и Новом Саду). Затим је кад није успела друштвена побуна и у коначном збиру се није одиграо процес саморегулације институција, уследила је народна побуна (15. март 2025.) у Београду, на коју је режим брлога СНС и клијентеле одреаговао подмуклим насиљем (употреба звучних средстава сејања панике) над побуњеним народом. У том тренутку скоро спонтано у симболичком центру српске државности кренуо је да ниче свињац симулиране стварности који се шири месецима пречећи нормалне токове живота (испрва од масе криминалаца у Пионирском парку, са пар студената, који се проширио до Скупштине Србије и уз искључиво разне криминалце клијенте, као и остале бројне лумпен-клијенте режима). Чији је једини смисао и коначни циљ да потпуно обезвреди симболе српске државности и српски народ, а у интересу из брлога режима насталог првог сталежа (а већ сам спомињао њима као првом сталежу нису довољне уобичајене свуда у свету опште друштвене дивиденде, него хоће више, а као ноторно неспособна руља они га још извлаче директно из криминала, или, криминалног јатаклука – коначно историјски – издајом, једући своју државу а све заједно из гаме Тојнбијевског лумпенпролетерског распада народа и државе, заједно са бандитским непријатељем, као ЕУ, ништа мање УСА, који су заједно извели терор над нама 1999, 2008, и сад чинећи бандитизам 2025. са енергетским санкцијама и још захтевом да се хитно глајхшалтујемо са ЕУ – нацизмом).
Еволуцијом до реда у српском друштву
Покушај студената да се побуна преведе (28. 06. 2025.) на политички терен и да уз најмању цену људског и друштвеног коштања се поврати народни суверенитет и на тај начин се разреши сав народ од обесно разбахаћеног новонасталог транзицијом првог сталежа, који системски и не мање приватно може без одговорности да убија, уз остала непочинства, јесте заправо подухват да се поново открије ред у друштву у коме може народ да се препозна. И тај процес како је из корака у корак се кретао јесте заједничко еволуцијско учење реда. Заправо ништа мање.
Насупрот томе су искључиво сепаратни (ексклузивни) интереси клика, али и агентуре и њихов жаргон у којима се истичу речи као стриктно ЕУ странке, и са њима повезана правна држава (као да ови нису својом реформом дотукли судство док су били интегрални ДС, као рада злоупотреба истог, у земљи у којој судство и пре тога није било на цени и због себе самог), људска права (за која их је баш много било брига док су волшебно као клика постојали транзициони добитници, а сви остали губитници), демократија (по њима се ни Устав „није мазао на хлеб“ него су били и подмићени, али и принуђени од народног расположења и ДСС да га коначно изгласају, а знали су ДСС да избаце из скупштине кад им се хоће, лажу, обилно краду са обе руке, демократски лажно гласају из Бодрума, а њихов је допринос и ригидни Скупштински пословник, да се ни не говори о шлеперима изборних поклона и куповине гласова итд.). Њихов је проблем да их Ред у друштву уопште није занимао, нити су га сами разумевали, зато им је одговарао жаргон са којим су могли да превреднују садржаје, појмове реда које људске заједнице од памтивека практикују, и са тим манипулишу по угледу како то раде на Западу са својим народима – методологији којом се из самих ствари извлачи суштина, а што се види у кризи, као сад на истом том ЕУ/Западу који започиње отворено са општом нацистичком милитаризацијом своје отужне јавности подмуклим лагањима спремајући се за агресију на Исток (па и нама бандитски отимају повољне енергенте из Русије како би нас угушили и превели својој страни). А онда неко очекују да нам Ред дође из ЕУ, злурадо цинкарећи као француска собарица да Србија гради односе са себи природнијим савезницима као што су Русија и Кина који нам неотимају нашу државу рушећи нашу вертикалу цивилизацијске сигурности, нити нас убијају бомбама, школовањем терориста, које окупацијом доводе на власт као на КиМ и још више што се праве блесави?Други тражи збуњен ултимативно „унутарњу слободу“ са којом сам не зна шта ће осим пословично да изда кога стигне ко зна који пут, трећа рашчупана појава скрибоманише збркану лажну историју у својој фрагментарној свести наопако школованог, ушушкана катедром, вероватно стечену непотизмом. Просто је чудо да се оволико дезорјентишућег понавља, као да их искуство ништа не учи, нити уопште виде, него нам нуде пут главом кроз зид у њихове површне фантазије света у ком треба да само нестанемо и заправо ништа нису ни научили ни од своје победоносне 2008. кад су ти заправо, напротив, у перспективи постали губитници власти и коначно моћи, покушавајући себе да учине трајним првим сталежом. Онда кад је врхушка ДС са Западом учествовала у конструисању СНС (док су мислили да изграде двопартијски систем и тако имају ствари под контролом, у држави у којој би они остали недодирљиви први сталеж), али толико су погоршавали ствари у земљи да се сломио и политички систем, па је СНС преузео сву власт у врло кратком периоду уз практично њихову помоћ, те на крају свакако “беле листиће” ( уз “деголштине” Весне Пешић и сличних ЕУ агената, гротескне будалаштине о Вучићу и Дачићу, док ЕУ агенти упорно искључиво уништавају сваку сигурност у овој земљи тежећи као “модернизацији”: западној примитивној атомизацији српског народа у глобалну безобличну конзумерску масу и то зову непроверено/без значења/ пуко медијално-маркетиншки стилизовано “грађанском опцијом” “ЕУ-вредности”?). Тако да нас је ДС увео у историјску и транзициону катастрофу 2008, а СНС 2013. у колапс (јасно претварајући себе у први сталеж, уместо ДС клике клијената, али какав – по свему лумпеншки – са перспективом искључиво опште пропасти народа и државе). Што су све сами очити примери нереда.
Ништа мање није ни површност „откриће“ Роберта Михелса (на страну што је човек завршио као члан нацистаi), да партије окоштавају у олигархије, кад ни једног модерног друштвеног система нема, ма колико револуционарно почињао испочетка без „првог сталежа“ након транзиције. Разлика почива само у томе да ли се друштвени систем држи „народног суверенитета“ или не. А Ред? У модерни реда нема без очито народног суверенитета. При чему сам Ред почива на парадоксу велике слагалице друштва у епохи у чему колективно препознајемо етичке задатости (као морал) у шта се можемо морално уклопити и уз властито препознавање смисла. Или како о томе пише Кошоркаii за Пруску из 1806, као безизгледној заосталој аграрној земљи у којој саме „реформе“ немају успеха све до Хегелове контрафактичке фабуле које је све објединила (у ред). Јесте да ми немамо Хегела, али имамо Ломпара који је саставио 3. правилаiii за нас, али треба и дуго време еволуције да би и тврде главе то усвојиле и унеле у своје понашање, што може бити почетни камен о реду, јер о реду, поновићу, појма немамо, али од Ломпарова 3. правила се може почети.
______________________________________________________________________________________
i Bluhm, Harald, Robert Michels’ Soziologie des Parteiwesens, Oligarchien und Eliten–die Kehrseiten moderner Demokratie, Springer Fachmedien Wiesbaden, 2012.
ii Koschorke, Albrecht, Hegel und wir, Suhrkamp Verlag, Berlin, 2015.
iii Зато је и у епицентру свих питања, оно што је Ломпар дефинисао као „дух самопорицања“ пратећи Црњанског. Сам Ломпар је дуго присутан у јавности и као такав јесте најбољи српски говорник. На неки начин он приповеда о „одлуталости“ српског човека, својеврсним „одисејама“, изгубљености за ствари стварног живота (као кад узима Д. Туцовића у његовој идеолошкој заслепљености, да га је баш намћорски равно брига чија држава и ко је води ако није идеолошки поклопљена са његовим фантазијама). Његове поруке су пажљиво изабране, као за Видовдански говор са етичким вектором који је и животно морални избор за сваког од нас већ дат нама у Косовском завету, да ли ћемо бити верни себи и спремни на подвиг и пред Богом као у Косовском завету, или, све издати (као још на старијој Херакловој раскрсници због живота мање достојног у пуком благоутробљу без духа /подвига/ – животиње у нама, како је човек и бестијалан и духован и аскеза се увек тек односила на дисциплиновање – култивисање животиње у нама, нико је није заборављао него се односило на савете умерености, не све да нам се може па и због варљиве екстазе среће што нам је модерна једино понудила као заправо свој изговор /а махом у сензуалним задовољствима/, како човек по још сазнању мита о Икару није „биће среће“, нити може бити, него је ту сам /у свету/ животом награђен да слави постојање, што и чини што дуже може, људски до задњег даха, а онда и у болести, и сличном злочиначком реду за усташко клање, или, индустријски гасни-туш неодустајући од постојања – постојања и за онај свет). Док политички за све нас орјентишући са националним либерализмом и српским интегрализмом, ништа Ломпар сам не жели да помири, него да игнорише позивајући нас да се измакнемо из паланачких ( премда пре заправо из тек клошмерлеовских) зађевица плитког духа, како опстанак и постојање народа и државе јесу историјски фундаменти наших живота у свету, где једино тако имамо своје место. Уосталом да ли желимо да будемо народ без свог места, тумарајући од једног до другог у фантазијама као историјски просјаци. Багателишући са својим прозаичним духом да га имамо и да ми сами заборављамо да није баш много по себи уреду да га препустимо најгорима међу нама да они због њихове упорније зловоље управљају са нама, уместо спремности и упорности свих нас осталих.