(објављено 22. 05. 2026.)

ВИ:

Текст „Петострука кретања пред нама? – трећи део“ са Блога Милета Милошевића представља комплексну друштвено-политичку и филозофску критику савременог глобалног капитализма, с посебним освртом на његове негативне последице по српско друштво. Аутор користи комбинацију теоријских концепата реномираних светских аутора и сопствених запажања из свакодневног живота како би илустровао моралну, културну и политичку деградацију. 

У наставку је детаљна анализа кључних теза и структуралних целина текста.

---

1. Корупција као системски феномен и крах друштвеног уговора

• Корупција као дивиденда елите: Аутор тврди да велика корупција није инцидент, већ уобичајена друштвена дивиденда у којој учествују највиши слојеви структуре у спрези са крупним капиталом.
• Неминовност корупције: Истиче се став да држава без корупције и владајућег сталежа не постоји, а једини реални циљ је смањење изношења капитала из земље.
• Утицај неолибералне глобализације: Овај процес је описан као механизам за стварање неоколонијалних односа и масовно пражњење фондова, уз навођење Немачке као примера где су корпорације преузеле утицај над државом.
• Поништен друштвени уговор: Од 1970-их година бележи се континуирано богаћење минималног броја породица уз стагнацију и осиромашење већине, што води ка глобалном сукобу као преусмеривачу ка новом Реду. 

2. Дистинкција: Потрошач насупрот Грађанину

Ово је централни и најопширнији део текста, у којем Милошевић преноси дугачак извод из књиге „Република“ Каса Санстина (Cass R. Sunstein): 

• Суштинска разлика: Санстин наглашава да „Потрошачи нису грађани и велика је грешка поистовећивати то двоје“.
• Мотивација и деловање: Док потрошачи на тржишту доносе себичне одлуке руковођени личним преференцијама, грађани у политичком и јавном животу делују алтруистички, доносећи колективне одлуке у општем интересу (нпр. закони о екологији, социјалној помоћи).
• Трака за трчање потрошње (Consumption Treadmill): Интернет је драстично убрзао потрошњу и променио друштвени референтни оквир. Појединци купују нове производе само да би пратили друге, па опште побољшање квалитета робе заправо не подиже ниво људске среће. 

3. Локални контекст и критика српског друштва

Милошевић примењује поменуте теорије на свакодневицу у Србији кроз веома оштре и пејоративне оцене:

• Губитак основне културе: Текст почиње баналним, али симболичним примером из јавног превоза где млади не устају старијима и трудницама, што види као слом базичног Реда.
• Медијска и образовна деградација: Српски образовни систем и медији (критикују се подједнако и Н1 и РТС/Пинк) описују се као провинцијалне периферије запада које промовишу јефтин конзумеризам. Аутор уводи израз „медијалне индукције малоумности“.
• Технолошко заглупљивање: На основу сопственог истраживања, аутор тврди да претерано коришћење мобилних телефона и интернета код деце индукује малоумност, напомињући да боље школске резултате постижу разреди без електронских помагала.
• Политички интерегнум: Србија је, према аутору, заглављена између антисрпског комунистичког „југоусташлука“ и потрошачког глобалног либерализма, што је своди на „ЕУ доминион“. 

4. Геополитички оквир и пропаст западног поретка

• Крах Трумановог концепта: Поредак заснован на америчкој хегемонији, либералној привреди и демократији је пропао и претворио се у „пост-демократију“.
• Ускрснуће нацизма и расизма: Тврди се да су западни медији и академски кругови запали у расистичку хистерију против Руса и православља. Немачка се оптужује да користи рат у Украјини и прихватање избеглица како би поново избила међу велике војне силе. 

---

Кључни закључак текста

Аутор закључује да је савремени човек потпуно преведен из статуса грађанина (који размишља о дугорочним и заједничким циљевима) у статус чистог потрошача зароњеног у инфо-забаву. Промена је евидентна и у доминацији .com домена на интернету у односу на некадашње .edu сајтове. Излаз види у буђењу свести грађана који би кроз демократске процесе требало да „успоре траку за трчање потрошње“ и ресурсе преусмере на стварне друштвене вредности. 

Уколико желите, можемо детаљније анализирати одређени сегмент овог текста – на пример, методологију Санстинове дистинкције између тржишта и политике или цитиране фусноте и изворе које аутор користи за поткрепивање својих тврдњи. На који део бисте желели да се фокусирамо? 

Коментари ВИ на поједине тезе у тексту П3

П3:

а већ су се раније формирали приговори о „предметности демократије“ као њеној природи, а не да је ова „народна“ демократија као таква – види Х. Шлескиvi и други

ВИ:

Helmut Schelsky’s concept of the “objectivity of democracy” (Sachlichkeit der Demokratie) argues that modern democracy has devolved into a functional mechanism managed by technocratic elites, replacing ideological debate with “factual constraints” (Sachzwänge). This critique posits that policy is dictated by administrative expertise rather than popular will, reducing citizens to passive consumers of political, bureaucratic services, a process reinforced by a “reflexive elite” of intellectuals and experts.

________________________________________________________________________________

П3:

При чему је сам „капитал“ интелектуални концепт који не постоји без државе као такве (види правно кодирање капитала К. Писторi, а ко воли и марксистички Н. Пуланцасаii, понешто о односу државе и капитала, а и да је по природи /капитал/ „феудални рачун“ види изванредног Б. Руденаiii, док уопште још Н. Елијасiv говори о основама „дворског форматирања“ људи Западних друштава).

ВИ:

Овај сегмент текста Милета Милошевића представља дубок правно-социолошки деструктуризација самог појма „капитал“. Аутор раскринкава уобичајену економску заблуду да је капитал некаква „природна“ или „спонтана“ појава на слободном тржишту, тврдећи да је он интелектуални и правни конструкт који је потпуно зависан од државне моћи.

Како би поткрепио ову тезу, аутор прави синтезу четири кључна теоријска правца:

1. Катарина Пистор: Правно кодирање капитала (The Code of Capital)

• Суштина: Аутор се позива на професорку са Колумбије која доказује да капитал не чине просто ствари (земља, новац, идеје), већ правни код који им држава даје.
• Како функционише: Кроз институције права (уговори, власништво, стечај, трастови), држава обичној имовини даје четири кључна атрибута: приоритет (ко има првенство), трајност (заштита кроз време), универзалност (важи против свих) и конвертибилност (замена за државни новац). Без државних судова и силе да изврше ове законе, капитал моментално престаје да постоји.

2. Никос Пуланцас: Структуралистички марксизам и држава

• Суштина: Позивање на чувеног грчко-француског марксисту служи да објасни зашто се држава и капитал не могу раздвојити.
• Како функционише: Пуланцас је тврдио да држава није само „оруђе“ у рукама буржоазије, већ је она материјална кондиција постојања капитализма. Држава организује владајућу класу (која је иначе расцепкана у конкуренцији) и дезорганизује радничку класу, стварајући правни и политички оквир у којем капитал уопште може да се репродукује.

3. Б. Руден: Капитал као „феудални рачун“

• Суштина: Ова теза враћа капитализам у његове историјске корене, показујући да модерни капитал задржава суштинске карактеристике феудалног поседа.
• Како функционише: Феудализам се заснивао на екстракцији вредности (ренте) кроз законске привилегије и монополе заштићене силом владе, а не кроз стварну производњу нове вредности. Аутор сугерише да је модерни крупни капитал заправо савремени облици „феудалног рачуна“ (извлачење дивиденди, патената, монопола), где елита користи државни апарат да осигура своје рентијерске позиције.

4. Норберт Елијас: Динамика цивилизације и „дворско форматирање“

• Суштина: Немачки социолог се уводи како би се објаснио психолошки и културни профил људи који управљају овим системом.
• Како функционише: Елијас у свом делу „Дворско друштво“ описује како је апсолутистичка држава (нпр. Версај Луја XIV) приморала ратоборно племство да пацификује своје нагоне и претвори се у дворане. Живот на двору је захтевао екстремну самоконтролу, стратешко планирање, праћење хијерархије и суптилне друштвене игре ради стицања моћи. Милошевић тиме имплицира да су данашње западне корпоративне и политичке елите заправо производ истог тог „дворског форматирања“ – они функционишу по правилима строго контролисане институционалне игре унутар државног апарата, а не као слободни, независни појединци.

Резиме тезе

Капитал није супротност држави, већ је државни дериват. Онај ко контролише државу, контролише правни код који омогућава стварање и заштиту капитала.

Да ли бисте желели да дубље истражимо управо везу коју наводите – како ово „правно кодирање“ Катарине Пистор практично омогућава настанак савремених глобалних монопола, или Вас више занима психолошки аспект Елијасовог „дворског форматирања“ модерне елите?

___________________________________________________________________

П3:

Свет никад није био идеалан, ни само долина суза, али у свету конзумеризма медијализоване слике о свету су то могле бити за много више људи, а да се заправо ништа не мења…

Овај пасус представља филозофско и егзистенцијално језгро Милошевићеве критике модерног друштва, где он прелази са политичке економије на терен антропологије и метафизике. Аутор овде деконструише савремени мит о „потрази за срећом“ који је наметнуо западни либерални капитализам.

Ево детаљне анализе кључних идеја у овом сегменту:

1. Медијализација као пасивизација друштва

• „Медијализоване слике о свету“: Аутор указује на феномен у којем људи конзумирају симулакруме (лажне слике) стварности преко медија и екрана.
• Илузија промене: Конзумеризам ствара емоционални набој (бес, саосећање, одушевљење) кроз вести и забаву, чиме се задовољава човекова потреба за деловањем. Резултат је парадокс: људи имају осећај да учествују у светским догађајима, „а да се заправо ништа не мења“. Статус кво остаје нетакнут, а конзумент постаје пасивни посматрач сопственог живота.

2. Конзумеризам као сурогат за веру и мудрост

• Духовни вакуум: Прелазак са традиционалног друштва на модерно донео је губитак трансенденције (вере) и дубинског разумевања живота (мудрости).
• Грозница потрошње: На место Бога и Смисла, западни модел је инсталирао „грозницу конзумеризма“. Куповина ствари, бесомучна потрошња и акумулација материјалних добара постали су нови секуларни ритуал којим човек покушава да испуни унутрашњу празнину и оправда своје постојање.

3. Егзистенција као слављење постојања

• Исконска потреба: Милошевић дефинише људску егзистенцију као нагон за „слављењем постојања“ од почетка времена. Човек има унутрашњу потребу да освести и прослави чињеницу да је жив.
• Карикатура слављења: Конзумеризам је изопачио тај узвишени нагон. Уместо кроз стваралаштво, заједницу и духовност, модерни човек своје постојање „слави“ кроз куповину брендова, поседовање и инстаграм-естетику. То слављење постаје сопствена карикатура.

4. Илузија „среће“ и Икаров комплекс

• Ми нисмо бића среће: Кључна и најрадикалнија филозофска теза пасуса јесте да је индустријски генерисана „срећа“ обична фантазија. Човек, по својој природи, није пројектован да буде у стању трајне, безбрижне конзумеристичке „среће“.
• Симболика Икара: Позивајући се на мит о Икару (или потенцијално на неког савременог мислиоца под тим псеудонимом/шифром), аутор подсећа на човекову трагичну судбину. Икар, у својој охолости (хибрису) и жељи да досегне сунце помоћу вештачких крила, пада и страда. Модерни човек, летећи на крилима конзумеризма у потрази за фиктивном срећом, понавља Икаров пад – завршава у депресији, отуђењу и егзистенцијалном краху јер су та крила лажна.

Резиме

Овај део текста повезује економију и психологију: капитализму је потребан несрећан и незадовољан човек. Само човек који верује да ће следећа куповина или следећи медијски клик коначно донети „срећу“ наставиће да окреће точак потрошње. Обећање среће је мамац, а конзумеристичка грозница је механизам који човека држи у стању перпетуалне илузије.

Уколико желите, можемо повући паралелу између овог става и Бодријарове теорије симулакрума (како слике мењају стварност) или Франклове логотерапије (о човековој потрази за смислом насупрот потрази за задовољством). Шта Вам се чини као занимљивији правац за даљи разговор?

_________________________________________________________________________

П3:

xiiDas Ende der politischen Ordnungsvorstellungen des 20. Jahrhunderts.

ВИ:

Ова кратка, али изузетно тешка фраза на немачком језику – „Крај политичких концепција поретка 20. века“ – представља теоријску круну и коначну дијагнозу коју аутор (у контексту својих претходних фуснота и позивања на немачку социолошку и филозофску мисао) поставља пред савремени свет.

Она директно сумира све оно о чему је у претходним пасусима било речи:

1. Слом великих идеологија 20. века

Ова теза констатује да су три велика политичка модела која су обележила и сукобљавала се током 20. века изгубила своју виталност и легитимитет:

• Фашизам/Нацизам (поражен 1945),
• Државни социјализам/Комунизам (колапсирао 1989/1991),
• Либерална демократија (која данас, према аутору, доживљава унутрашњи слом и претвара се у своју супротност).

2. Прелазак у „Пост-политичко“ доба и техно-менаџеризам

Када се каже да је дошао крај политичких концепција поретка, то значи да политика у класичном смислу више не постоји.

• У 20. веку политика је била простор дебате о вредностима, идејама и друштвеном уговору (простор Грађанина).
• У 21. веку, она је замењена технократским менаџментом, глобалним корпоративним правилима и медијским инжењерингом (простор Потрошача). Одлуке се више не доносе у парламентима на основу воље народа, већ у затвореним круговима финансијске и технолошке елите. 

3. Веза са претходним тезама (Пистор, Руден, Елијас)

Овај „крај“ поретка 20. века директно произилази из делова које сте претходно цитирали:

• Пошто је капитал прерастао у модерни „феудални рачун“ (Руден) заштићен међународним правним кодовима (Пистор), националне државе су изгубиле суверенитет.
• Демократија је постала „предметна“ (Шлески) – она је претворена у формалну процедуру, љуштуру без правог садржаја, чији је једини задатак да пацификује масе кроз медијске слике и грозницу конзумеризма.

Закључак

Ова фраза упозорава да ми данас живимо у међувремену (интерегнуму). Старе политичке мапе и концепти из 20. века (левица–десница, демократија–тоталитаризам) више нису адекватни за разумевање стварности. Свет је закорачио у нови, неофеудални глобални поредак у којем су традиционални грађани деградирани на ниво пасивних глобалних потрошача, а друштвени уговор је једнострано раскинут од стране елите. 

Да ли бисте желели да истражимо како се овај „крај поретка 20. века“ конкретно рефлектује на геополитичке сукобе у данашњем времену, или како аутори попут поменутог Хелмута Шлеског дефинишу тај прелазак из класичне демократије у технократску државу?

П3: Хелмут Шлески

ВИ:

Helmut Schelsky’s theory of the “technical state” posits that modern democracy is emptied of its substance and replaced by expertocracy, where political decisions are replaced by the “logic of facts” (Sachzwang). This “objectification of democracy” results in a formal shell where power is held by bureaucrats and technological experts rather than through popular sovereignty. For a deeper analysis, see the discussion at Technokratie staatspolitik.de.

___________________________________________________________________________

П3:

xi  Има већ неколико година да сам спровео шире истраживање школске деце и њихових родитеља па и колико дневно користе мобилне телефоне и интернет (граф ради лакшег прегледа) и предиктивни рачун је показао да ће искључиво расти време на мобилном, интернету, друштвеним мрежама:

ВИ:

Овај дијаграм стабла одлучивања (статистичка аналитичка метода, највероватније CHAID) представља емпиријски доказ за део текста у којем Милошевић говори о „медијалној индукцији малоумности“ и губитку базичног друштвеног реда код младих генерација.

График приказује одговоре родитеља на питање: „Колико времена ваше дете проводи на интернету?“ у зависности од старости детета (узорак: 1.010 испитаника).

---

📊 Кључни подаци из статистичког стабла

• Чвориште 0 (Node 0) – Укупан узорак: Више од половине деце (50,4%) проводи до два сата на интернету, али већ тада свако четврто дете (25%) проводи чатири сата дневно, док је 8,2% на мрежи више од 6 сати.
• Чвориште 1 и 2 (Деца до 9 година): Код најмлађих доминира умерено коришћење (до 2 сата) или потпуно одсуство интернета (чак 33,7% код деце до 7 година нема приступ). Екстремно коришћење (>6 сати) је на нивоу статистичке грешке (~1%).
• Чвориште 4 (Деца од 11 до 14 година): Овде наступа преломна тачка у социјализацији. Проценат деце без приступа интернету пада на занемарљивих 2,7%, док број деце која проводе четири сата дневно скаче на 35,9%.
• Чвориште 5 (Деца старија од 14 година): Ово је забрињавајући тренд који аутор наглашава. Код средњошколаца, проценат оних који су на интернету више од 6 сати дневно драстично скаче на чак 20,1%, док још 38,5% проводи по четири сата дневно.

---

🔗 Веза са основном тезом блога

Овај графикон није само сува статистика, већ материјализација филозофских теза које смо претходно анализирали:

• Трака за трчање потрошње од малих ногу: Како деца расту, систем их кроз паметне телефоне и алгоритме успешно преводи из статуса потенцијалних Грађана у статус перпетуалних Потрошача дигиталног садржаја.
• Форматирање унутар инфо-забаве: Скок на преко 6 сати дневног коришћења код младих старијих од 14 година (свако пето дете) значи да интернет и друштвене мреже постају примарни простор њихове егзистенције. Они своје „слављење постојања“ обављају унутар дигиталног симулакрума.
• Губитак реалне културе: Ауторов пример с почетка текста – где млади у превозу не устају старијима јер не скидају поглед са телефона – овим графиком добија своје математичко објашњење. Када петина младе популације проводи четвртину дана у виртуелном свету, долази до системског слома традиционалне социјализације у физичком простору.

Желите ли да анализирамо како овај интензитет дигиталне потрошње утиче на урушавање образовног система (пошто аутор помиње да су разреди без електронских помагала постизали боље резултате)?

П3: Да

ВИ:

Auf основу овог емпиријског тренда који дефинише драстичан скок времена проведеног испред екрана код старијих основаца и средњошколаца, аутор у тексту изводи директну унутрашњу везу са сломом модерног образовног система. Тај слом посматра двојако: технолошки и идеолошки.

Ево кључних тачака како интензитет дигиталне потрошње из графикона урушава образовање према Милошевићевом тексту:

1. Електронска помагала као катализатор пасивности

• Пад когнитивних способности: Аутор напомиње да боље школске резултате постижу разреди који не користе или у мањој мери користе електронска помагала. Стална изложеност брзим дигиталним стимулансима (кратки видео-формати, инстант нотификације) ствара зависност од допамина и драматично смањује распон пажње (attention span) неопходан за дубинско читање, анализу и критичко размишљање.
• Од „едукације“ до „забаве“: Као што се интернет у глобалном смислу трансформисао из простора академске размене (.edu) у комерцијални полигон (.com), тако се и образовни процес, под притиском дигитализације, своди на тзв. еду-забаву (edutainment). Смисао учења више није стицање мудрости, већ брза конзумација лако сварљивих информација.

2. Школа као фабрика „Потрошача“, а не „Грађана“

• Сунстејнова дистинкција у учионици: Модеран српски образовни систем (који аутор пејоративно назива делом „ЕУ доминиона“) реформисан је тако да ученике посматра као „клијенте“ или „кориснике услуга“ (потрошаче), а не као будуће одговорне чланове заједнице (грађане). Уместо развијања алтруизма, националне свести и друштвене одговорности, систем подстиче индивидуалистички прагматизам – како проћи кроз школу са што мање отпора ради каснијег уклапања у тржиште рада.
• Губитак ауторитета и институционалног Реда: Податак да млади масовно проводе између 4 и преко 6 сати дневно у виртуелном простору (Чворишта 4 и 5) значи да је примарни агенс социјализације постао телефон, а не школа или породица. Професори губе битку за пажњу, а дигитални ауторитети (инфлуенсери) замењују институционално знање.

3. Медијална индукција малоумности

У коначници, аутор повезује ову образовну деградацију са општом медијском сфером у Србији. Без обзира на политичку оријентацију медија (где изједначава утицај различитих ТВ канала), образовни систем служи као припремна фаза за дуготрајно одржавање људи у стању пасивних конзумената. Систем производи функционално неписмене појединце који су савршено форматирани за тржиште потрошње, али потпуно онеспособљени за суверено политичко одлучивање и очување сопствене културе.

---

С обзиром на то да смо овим заокружили анализу свих кључних аспеката текста – од правног кодирања капитала, преко филозофске критике „среће“, па све до статистичких података о младима – како бисте желели да наставимо даљи разговор?

Можемо урадити компаративну анализу овог текста са сличним савременим филозофским критикама дигиталног капитализма (нпр. концепт „Психополитике“ Бјунг-Чул Хана) или се фокусирати на конкретне методолошке аспекте предиктивног рачуна који се помиње уз приложени графикон. На који аспект желите да ставимо фокус у наредном кораку?

П3: методолошке аспекте

Предиктивни рачун који аутор помиње, а који је генерисао приказани графикон, заснива се на алгоритму под називом CHAID (Chi-squared Automatic Interaction Detection). То је напредна метода заснована на стаблима одлучивања (decision trees), која се у статистици и машинском учењу користи за сегментацију података и предвиђање понашања циљне групе.

Ево математичког и методолошког објашњења како овај прорачун функционише и зашто се назива „предиктивним“:

1. Како алгоритам „размишља“ (Хи-квадрат тест)

За разлику од обичне дескриптивне статистике (која само приказује просеке), CHAID користи Хи-квадрат (

) тест независности да пронађе унакрсне интеракције између променљивих:

• Алгоритам узима циљну варијаблу (Време на интернету) и анализира све доступне факторе (у овом случају, старост детета).
• Он рачуна вредност   (приказано на средини графикона). Овако висока бројка означава екстремно јаку статистичку повезаност.
• Вредност   представља прилагођену вредност вероватноће грешке. Пошто је она практично нула, прорачун потврђује да уочене разлике нису случајне, већ системске.

2. Аутоматска сегментација (Креирање чворишта)

Математички модел је сам пронашао прагове на којима долази до радикалних промена у понашању и попречно поделио старосне групе (кораци у гранању):

• Прво сечење је на   година (Node 1) – где је тренд најбезазленији.
• Затим прави групе  ,  , па   године.
• Коначно, изоловао је децу старију од 14 година (  у Node 5), где се дешава нагли скок екстремног времена на интернету (>6 сати).

3. Зашто је ово „предиктивни“ рачун?

Иако су подаци прикупљени у одређеном тренутку, овај модел служи као прогностички алат (предикција):

• Условна вероватноћа (Приориитети): На основу структуре стабла, модел предвиђа са којом вероватноћом ће дете, како прелази из једне старосне категорије у другу, променити своје дигиталне навике.
• Пројекција будућег тренда: Када аутор каже да је прорачун показао да ће време проверено на мрежама „искључиво расти“, то значи да алгоритам препознаје експоненцијални замајац. Групе од 11 до 14 година (Node 4) представљају директну „претходницу“ најстаријој групи. Самим тим, математичка прогресија предвиђа да ће без спољне интервенције (забране, промене обрасца) свака наредна генерација улазити у дубљу дигиталну зависност раније него претходна.

У контексту блогова Милета Милошевића, овај статистички апарат служи да прецизно дефинише тачку у којој школа и родитељи губе контролу над развојем детета у корист алгоритма.

Уколико желите, можемо анализирати како се овај математички модел CHAID-а разликује од других модела машинског учења, као што је CART алгоритам, или можемо дискутовати о критеријумима узорковања који су коришћени да би се добио овако стабилан резултат. Који правац би Вам највише одговарао?

П3: Хвала

ВИ:

Није на чему! Драго ми је што сам могао да Вам помогнем у детаљној деконструкцији и анализи овог комплексног текста, од његових филозофских и правних основа па све до статистичких података.

Уколико касније будете желели да анализирамо још неки текст, научни рад или одређену статистичку методу, слободно се јавите. Срећно у даљем раду и истраживању!