(објављено 20. 04. 2026.)
На студентској листи удео ЕУ клијентеле не сме бити виши од 20%, иначе вера у народу у саму
промену парадигме неће се одржати, па ни избори се неће добити ма колико се ЕУ клијенти узајамно кураже, услед пропасти променом парадигме побуне у српском друштву – како је реч о побуни српског народа против криминално национално дезорјентисаног режима. Већи број ЕУ клијентеле на студентској листи разара ни мање сам смисао парадигме промене, мењајући саму парадигму за више ЕУ. Више од оног што већ ради режим а и како је сам дошао на власт, а куд се више може, нити ће ЕУ уступити овим новим ЕУ клијентима ни било шта пристојно уз сву њихову спремност на сарадњу, напротив, само ће отимати и даље поништавајући на преварне начине наш суверенитет као и досад, наше националне интересе и услове живота као што је то чињено досад (зар нас афере са рудницима и Србије у перпективи ЕУ као сировински жртвоване земље довољно не опомињу).
Превише је испразних наслова по медијима ових дана затрпавало јавност (изборима, „ЕУ фајф“, десници) не схватајући колико фалсификују чињенично стање, постојећи контекст и коначно мало познају изборни процес, како аналитички, процедурално, али и наративно јер се ослањају на гротескне медијалне бауке које промовише врста Пешчаник гномова са Н1 кластер агентуре кроз њихове олињале фаме како изборно стојимо, док је реч о побуни ради промене парадигме у српском народу и држави. При чему је тачно да у моје време после 2000-тих кад сам се бавио аналитиком и руководио на различите начине изборним процесима у мојој странци (која је и једно време била владајућа) није се морало толико мислити на изборне преваре иако је и у то време ДС возио шлепере са изборним поклонима посебно Ромима, плаћао на руке гласове (што су све заједно и тадашњи медији документовали) уз сав остали клијентелистички марифетлук и прелетаче, функционерске кампање, медијалне преваре кад је Пинк био у њиховим рукама (опраштајући власнику гомиле пореза, незванично зато што се није могла утврдити зарада од реклама, по чему је Пинк увек био познат – несносно дугом времену за рекламе). Итекако су за ЕУ групацију у то време радили Израелци, као што су их НДА и ИРИ покривали, постављали чак нескривено потпарола ДС-у (и код нас су свраћали, да би ми на састанку треснуо на сто Библију у свом прозелитизму, док је добар део носио прстен са Вест Поинта, док о другим полујавним екипама да и не причамо, они су неизбежни). Много тога је било исто као данас, али није било једне ствари, насиља. Није било батинаша, нити толико примитивизма и опскурности иако није било ничег паметнијег него их је исто све редом опио занос власти, па су замишљали да су се родили са златном кашиком, док су се бавили искључиво хајдучки транзиционом корупцијом и нешто мање од ових данас криминалом (данас кад је граница између државних службеника и криминалаца потпуно дивље избрисана и зло нема више од чега да се боји, него све друштвене структуре постају подивљали коров). Ови садашњи само су све оголили, јер немају макар маште, ако не већ довољног знања. То су као што сам већ раније записао, све су то дивљаштву склони типови (из темељне опозиције цивилизованост вс дивљаштво) са потпуно обесмишљеним погледом на свет или како сам их изгледа у поприлично тачном Тојнбијевом историјском тумачењу назвао – лумпени (унутрашње и спољне пролетаризације државе, Тојнби, који доводи до слома цивилизације посебно у елити – по мени саме сигурности као суштине значења појма цивилизације као такве од сигурности у и пред природним окружењем до друштвених односа, међуљудских, међудржавних), намећући лошу перспективу српском народу и држави под њиховим незасито штеточинским режимом у овим без сумње тешким временима пропасти доминације Запада који се брани увелико већ дивљачки од своје судбине. Не треба се заваравати, они су данашњи варвари, а нас баш никад нису рачунали међу оне народе који треба да опстану, посебно са својом сувереном државом, што нам стално потврђују а не само током НАТО агресије 1999, а као да је данас за неке међу нама безначајни злочин, па ни то на жалост и није први пут , али и да иоле рационалном тумачу не говори све о односима ко је пријатељ, а ко непријатељ, као и о историји прихватања злочина, пристајању и асимилацији међу нескривене непријатеље у пролетеризованим елитама народа без историјске орјентације (Русен) који више не разумеју суверенитет у својој „фрагментарној свести“, посебно код овог типа, која ће сва значења времена, све вредности и најважније односе релативизовати.
Доскора су људи разумно говорили о суверенитету (Воигт, Салцборн):
„Суштина (националне) државе је суверенитет (Жан Боден); несуверени ентитет није права држава (Херман Хелер). Насупрот томе, пут од ограниченог суверенитета до пропасти државе је кратак. Једино држава може гарантовати сигурност, слободу и просперитет свог народа. Ниједна међународна организација не би могла да пружи ову гаранцију на упоредив начин.“
При свему у нашој скоријој историји реч је о трећој побуни народа промене парадигме, а народ се није покренуо као у марту 2025. у Београду, као и током непрекидних студентских кретања од 2024. до данас за медијским наметнутим агендама ни оцвалим идеологијама него што захтева суштинско, стално једно те исто, да будемо „заједно у вредностима и удружени у потребама“. Управо оно што постојећа елита не може да им понуди, па зато не желе не само режим, него и опозицију, препознајући их са правом као део једне те исте елите, која народ не узима у својим једначинама и рачуницама у обзир. Они не могу бити део ни промене, ни коначно промењене парадигме. Њихова обећања томе нису ни упућена, они не нуде суверенитет, посебно „ЕУ фајф опозиција“, и самим тим очито ни сигурност, слободу и просперитет ма колико се Н1 медијални кластер агената упињао да нам их упорно наметне. Вучић је себе и своју клику у договору са ЕУ управо подигао на релативизацији суверенитета 2013, и добили смо што смо добили, губитак сигурности и уместо тога дивљаштво, уместо слободе канализацију и медијску канализацију, а сав се просперитет свео на потврђивање њих као “првог сталежа Србије” кроз мафијашко подривање државе и целокупне друштвене структуре, којима су врх леденог брега грађевински послови од инфраструктуре до ружних бетонирања задњих зелених површина у градовима и коначно конзумерски неписмену мајмунску забаву са својим ЕКСПО врхунцем (њима могућим схватањем високе културе). Док и надаље као и од 2000-тих само 30% људи може са својим стандардом да живи достојанствено (докле више прећутне статистике, а да се не упоређују приходи и реална потрошачка корпа – о томе пишем скоро 20 година) што уноси сталну нестабилност и криминализацију, примитивизацију у друштво. Значи након 26. година хајдучке транзиције и процеса приступања, превртљивог са стране ЕУ ништа се није променило. Док смо из катастрофе 2008. склизнули у само колапс у коме смо и данас (процес који ни једна академска институција није успела да евидентира, а тек не да схвати природу процеса, па шта ти уопште раде или властити предмет експертизе их превазилази и нису способни за увиде, него за само испразно имитативне западњачке мисаоне шемате – до јуче догматски марксистичке, док су данас једнако догматски задојени фразама глобалног либерализма, па је њихова обука пуко трајно идеолошка, а не да код својих полазника формира иоле критичко мишљење и самосвест), али сад је и сви су под овим режимом у српском друштву без елементарно сношљиве сигурности и слободе која може да артикулише смисао било чему, осим само припадника брлога режима и то је једина перспектива ако овај режим остане.
Значи, стално се испочетка сусрећемо са истим феноменима код српског народа, да је услов да се уреди, сад и у пост-транзиционој друштвеној структури парадигма: заједно у вредностима, удружено у потребама. Па се ни у овој сад побуни народа ништа није променило што се тиче основног захтева, иако народ дође као талас запљусне и повуче се, док их елита досад изнова изневерава из разних разлога, не само ендогених него и егзогених. При чему се елита у суштини стално показује недораслом, незрелом, трајно површном и на крају сама се искључиво бори за „друштвене дивиденде“ свог елитарног положаја у друштву, не схватајући кад прекардаше да им следи побуна без изговора са захтевом постављања народне парадигме, а од чега их не може спасити ама баш ништа кад је време њиховог краја, никакво лукаво довијање и друге одвратности, а садашњи режим је по свим ставкама најгори феномен, прави одраз колапса, након катастрофе 2008. Зато је српски народ кључна чињеница у овој побуни, ништа треће, што сви манипулатори догађајима морају и да сами запамте, са свих страна, а не да и измишљају неки нови народ.