(објављено 18. 07. 2026.)
Шта је „биће“ студентске парадигме промене режима – Прича о Србији
Изнад Србије као сабласт се надвија ЕУ – доминион и са свим рудницима и њиховим немачким деценијским повериоцем у Председништву, као што се ЈУ 2.0 од првог дана рата 1941, преко тек само ућутаног, до свог заправо надамо се задњег 1999. Ако је већ ЈУ 1.0 у уметничкој визији Србије била унакажена Итака, као антипод Одисејеве, шта онда можемо рећи о ЈУ2.0 и ЕУ – доминону као покушајима замене Србије? Како уопште можемо видети кретања студената по Србији, него као Одисеју повратка кући, али правој Итаци која је толико давно изгубљена у визији Црњанског. Који је сам, од странствовања у несвесном немачког романтизма, преко српског становништва и емиграције у Лондону стигао у свом путовању коначно у Ламенту над Београдом на вечну Итаку коју ни сам опсењен многобројним страним просцима на почетку није препознао гледајући само њену бол, него је путовао дуже од Одисеја, па скоро целог свог живота у уметничкој визији ретке стварности. О чему данас Ломпар хоће да нам интелектуално приповеда (али и он придобија све више умних Срба да о томе заједно са њим говоре упркос разној размилелој руљи љубитеља потрошачких баналности и вулгарности, тек предметности демократије као замени за народну): о овом ходу који је сам Црњански у својим виђењима за нас као претходница мукотрпно прошао, а сад пролази и сам народ, пратећи, многи и не знају за саму вертикалу путовања (јер како народи уопште путују и спонтано се окупљају, као што је то на великим студентским Београдским окупљањима и Крагујевачким окупљањима, јер ни свако место у овој Одисеји није подједнако погодно да народ допутује и заједно се окупи, јер ово што студенти воде није само побуна против лоших, него народно окупљање са другом парадигмом).
Док се нама уместо тога трајно по медијима умножено шетају обавезни простаци, који мисле да захваљући демократији тек свако може да говори колико њему пада на језик (и Ломпар се осећа позвано да на то одговара, јер код нас јесте ниска јавна култура, посебно откад и медији о њој одлучују са својим редукованим визијама стварности). Улудо је тешко код те скупине говорити о памети, а тек не мудрости – ма колико пароле и лоше досетке булажњењем звали идеологијама и још биле те „атестиране“ скриптовањем на ФПН и сличним не-местима привида уместо знања и ширене буком медија (годинама су понављали као врхунску интелектуалну досетку „кад скувате рибице из акваријума, готово је“), и сматра се сасвим гротескно за најфинији дух народа – премда њима познато народ ни не треба, јер ови су само као трговци на тезгама у храму. Уосталом ко било где и кад цитира њихова велика знања него су скоро па дупло голо дно које се увежбано крије иза резултата природних наука у светским листама универзитета (што не значи да Теодосић сме било шта да изговара изван свог инжињерлука, показао је да то није у стању). Колико год желе као потурице да нас све испоруче на мах Стамболу, а данас истоваре у овај нама одређени оквир ЕУ – доминиона као будућности Србије која је почела 2008. (од кад нас ЕУ официјелно не признају за државу, уништавајући нам цивилизацијску сигурност са окупацијом КиМ, али и ДС са свим патрљцима) и убрзало се 2013, а већ са литијумом, као само почетком рударења у Србији: потпуно смо дефинисани као „жртвована земља“ у развоју ЕУ (исправним читањем Немачке) у ком нећемо имати ни колико год били унакажено нешто само ради њих, ни провизорно право гласа, као предодређено доминион, чланови другога реда (што се све чешће понавља, без права гласа), јер нам сигурно неће вратити пре свега нашу сигурност ако је сами не повратимо за нас, а убише се да нас увере, сви ти разнородни просци, укључујући и садашњи СНС режим, а не само ЕУ фајф опозиција, како је за нас посебно добро да пијемо затровану воду и живимо у прашини тешких метала где год у Србији, али сад као ЕУ – доминион. У чијој је већ површној опсцени је ФПН, и слична не-места, још од почетка транзиције. И ове домаће будале заједно тврде, у коме ће боље да се живи? Никад тај посебно политички свет не може до тога да добаци (да пређе и још боље разуме игрицу) и ЕУ тек са њима може да ради шта хоће у својим прљавим играма, а са друге мало им је што су у локалним изборима једва изгурали 1,5% гласова и нису никад више покушали, али се ССП и остали отужни пајаци упорно намећу и да поновим очигледно (од ко има своје медије, до нво и друге повластице) пошто Запад има стално изнова план да од СНС и ЕУ фајф направи услужни двопартијски систем какав заслужује сваки њихов ЕУ – доминион. Да их и тако непосредно контролишу у узајамној њиховој контроли док они деле „мало исправније“ елитарне дивиденде (како су и на истом задатку одржавања ЕУ – доминиона уместо Србије), и све онда нас трајно заједно са њима држе под својом папучом, као потпуно изгубљене, дезорјентисане масе периферијских ЕУ конзумената, а не грађана и народа (па чак ни те робе нису истог квалитета за центар ЕУ и периферију, као што се многи годинама жале). Шта је ЕУ новије урадио у Румунији, поништио изборе итд. и зар се другачије могу гледати него као кривотворитељи уговора и саме стварности, а са таквима нема шта заједно да се ради, него опрезно и са дистанце, што би требало одавно да знамо на нашем случају, макар од 2008. – ми отад ни немамо политички систем, него се и тендециозно крећемо ка слици налицканог ЕУ – доминиона. Тако и кад „краљица плитких потока“ Оља Бећковић пита Милоша Јовановића шта је то конзервативизам и одговара сама у истом питању да то није ништа што се може разумети видећи празнину, говори о конзумерски баналноме стању свог ума као искључиви самоубеђени дискурзивни агент фантастичког ЕУ – доминиона, од чега је само корак до искључиво „руље“.
Иначе, нас по јавним претњама у супротном чека ако не легнемо на руду изгледа отворено само судбина окупираних Срба са КиМ у ЕУ бирократском нацизму 2.0, кад навали патуљасти тројни пакт најамничких Кроатонациста и 2Шиптара на њихов миг које стално наоружавају и силе да су нешто а не вечно ништа у историји народа са њиховим медијалним Дизниленд историјама (јер они немају своје Итаке, док је за Кроатонацисте КК одредница и данас, само да и они имају неко мало право, а не да им ондашње мађарско министарство унутрашњих послова стално кроји капу, премда су изгледа са ЕУ и на то пристали), а онда да им из НАТО – ЕУ прискоче у помоћ да нас коначно заједнички докусуре. Зар тај искључиво нацистички сценарио ЕУ већ не гледамо са Укронацистима (без било какве сумње какве је још могло бити у нашем општем незнању у НАТО агресији на нас 1999. у врло опасним двосмисленостима са ким имамо стварно посла код наших убица), само што им ствар баш не иде по плану са Русима, него могу остати без ушију од Руса и што буду више сами улагали у ову ствар пре ће им се десити и унутарњи „трибални ратови“ (Д. Бетс – Кингс колеџ). Како се преливања данас тешко могу избећи као што су некад. Не могу се свињарије правити далеко од свог обора, а да се то не осети код куће, немају више овај луксуз што је и смисао „мултиполарности“, да уравнотежи односе и учврсти међународно право.
Савремени омаж Хегеловој „Философији руље“ и будућност
У епохалном на Западу а чега се ни ми не можемо лако ослободити без светова изван овог света стихија – друштва који се враћа нацизму, да би коначно стигли на властиту Итаку, нико више не може бити ни превише сам поштен и частан у свом раду да би успео, него смо сви осуђени да будемо руља. То је данашњи Запад и његова сенка коју баца на све нас.
Руља, која више није маргинална појава грађанских друштава него знатно општија и за шта је још и Хегел, изгледа остајући једини поштен писао и прорекао да није уопште решива у етици грађанских друштава и да је заправо трајно неизбежна у грађанском – капиталистичком систему, чак је шта више тенденција тога стални прираст и што преживљавамо у садашњим Западним стихија – друштвима. Уз то голим је оком још видљиво срамно медијално лагање западних елита као само руље и њихов нарасли простаклук зла, који разоткрива раније само претпоставку: нацизма као коначног стања од 1. св. рата (што почива на морбидноме крају сваког људског поретка), а не само пролазној перфидији (што се још довољно не узима у обзир да је опште стање западних елита, због увежбане навике монструозно комплексне пропагандне машине да се верује Западу који никад не признаје грешке лажући да су само ексцеси у шта сад нећемо улазити, о моћи да се лаже и самообмањује). Како изгледа, да коначно само тако је уверена сама западна елита да можда успе да одржи статус кво у свом интересу у западним земљама и иностранству. Сад и са опште техно – хибридизацијом где људе машине увелико самостално убијају по жељи планера али и све више у самосталном избору од фронта, улица, рада и школа, до свадби, спаваћих соба (нико не помишља на Асимове законе роботике и да свет уз све мане остане људски и док ове машине још немају неку своју „свесну“ себичност, јер више него нам је довољна људска да би изнеговали туђу, због коначно упитне користи) и о томе се говори у јавности на сва уста као о прогресу јер, човек у пракси а не очито празним западним универзалним разметљивостима о самом човеку, сам више није ништа у свету стихија-друштава Запада, осим ако се не мисли на неку родну произвољност и ове себичности коју нико нормалан не узима за озбиљно. Будући да је биће нека од многих деформација „конзумерског ума“, јер педерастија је одавно позната и била је у нормалној статистици увек до 2%, као многе друге психичке и физиолошке аберације у чудесном дизајну људске врсти од кад се статистички прате и што је добро проучено. Уосталом, човек је већ индустријски истребљиван на Западу, а стихија-друштва воде корак даље, да већ сама машина убија човека без људске руке. Пре свега је, какви су то људи коначно били који су сами опослили индустријско истребљење у којима је Х. Арент препознала само баналност зла, значи тек обесмишљено, само морбидни крај сваког људског поретка. Значи простаци (банализацијa) остају онај трајно највећи људски непријатељ између самих људи одвећ су склони коначно искључиво злу. Утолико, данас у свету нам и јесте потребна светска победа морала над простаклуком зла, а то нам сигурно Запад неће дати док Пацовским ратовима брани своју ново замишљену хегемонију и долар као светску валуту (и утолико пуко банализацијом целога света због својих приземних потреба да и даље присваја светску ренту као хегемон „без својстава“, да не би мењао потрошачке навике и коначно се самоурушио, јер одбија да се мења – пре свих елита у целини, не само први сталеж). Него је са друге стране од њих, без сваке сумње. Код оног света који има и своја места, трајна као што је Итака (али и ова древна знања космоса и човека и његових места, што се и нас данас подједнако тиче, да ли још довољно људи зна да чита са поштовањем, још кад се погледа шта је одавно све Бруно Снелi реконструсао, да су тад Грци научили да мисле и појавила се личност на хоризонту спева), или, се изгубила у тој мери култура сећања (а онда и нешто од саме способности мишљења, па и раслабљена је личност као таква), кад и све мањи број људи студира класичне језике у светлу јавности која их види, као музеолошке остатке без значења на које ћемо ми нешто банално учитати у свом новом свету који тежи техно-хибридизацији човека, а коначно и трајном изобличењу уместо естетике (Што би рекао Ниче: лепота ће нас спасити). Премда то неће ни мало ићи тако брзо како 7. техно-барона замишљају у својим берзанским проспектима и њихови инвеститори. Нити ће са масовним „скалирањем“ ускоро стићи до више механичке интелигенције (вероватније до неке симулације што може бити и опасније, јер тешко да се и самоучећи статистички модел може са било чиме саживети јер има естетски доживљај). Нити ће изместити ван домашаја у свемир своје дата-центре, да им државна сила више не треба да их штити него су свој капитал материјално осамосталили. Нити произвести толико разних робота на земљи. Они ће још мање ставити под обједињујућу своју општу машину све процесе и људска занимања на земљи, па онда и људе претворити у контролисане истом машином вишкове беспослених „изјелица“ којих се треба решити. Има и других који подједнако озбиљно раде на развоју ВИ, док ти већ увелико воде у научним истраживањима у знатно више области него Запад и самим тим се још увек ради о људској историји, која није решена, а не бескрајном дану њихове машине и њеним „високо-интелигентним“ мушицама која треба да нас покори као никад пре било ко, како би инвеститори у техно-бароне узимали експертску ренту из већине привредних активности које би се онда по нужности смањивале. Идејне машине, за коју човек јесте вишак, да није тако, било би уписано у развој ове технологије код њих а не да је тек видан траг капитала и покушај ултимативне стабилизације прилика у интересу уско Западне елите, а не Маск вица о Марсу и естетици „Звезданих стаза“. То чак није ни „морнарење“ у ораховој љусци преко океана. Није случајност да је НАСА изгубила примат, у даљој комерцијализацији људских хоризоната пред фирмом под именом „Маск“ у игри да се државе још редукују у пуко сервис елите без било какве обавезе друштвеног уговора у манипулативним порецима који се само још формално зову демократијама, иако је одавно тек реч о предметним демократијама – Шлески, а не народним.
Код нас управо сви све чешће говоре о баш љигавој „храбрости“ политичара (ПСГ) да укидају друштвени уговор и посебно народ (да управо не знамо ко смо и шта смо кроз западњачку медијалну призму моралисања „за друге“ – па је и јасно да су такви наши политичари и нво „на вези“ док нам чистунски малограђански савршено богораде о Караџићу или Младићу у ију – менталитету идијота). Док они најгори прагматичари политичког (СНС и повезани) нуде ситан једнократни конзумерски бакшиш уместо реда, као и надстрешнице које због опште аљкаве неспособности њихове елите у безобзирној корупцији падају на људе. Хулигане који су и изгледа по потреби у служби режима и сав криминализовани простор из ког то долази и његова општа естетика живота. О каквом онда реду може бити речи у држави у свакодневним токовима? На шта тек личи друштвена структура која се томе прилагођава, која сама тек репродукује задату стихију, међуљудске односе, јавност? Колико је то одвратности, насиља? Колико има културе живота? Управо оног конзервативизма који најблаже речено конузумеристима није јасан. Код нас чак није ни научно материјално елаборирано ни колико је укорењена сама дегенерација и деструкција: од шема понашања и њених облика, до дијаграма самих власништва од банака па надаље кроз целокупну друштвену структуру, што се каже нису прикупљени ни подаци, описани, него научни институти млате паразитски празну сламу јалово са наводним идеалним западним формама и за коначно интерес доделилаца фондова, јер треба добити и следећи грант. Даље животарити као врхунско умеће за њих, људи без личности – Итаке – својстава, него су се и они сврстали међу промискуитетне просце Пенелопе који арче Итаку, која за њих није место него је тек још једно од не-места у свету, а управо су студенти оживели Србију својим крстарењима као место – своју Итаку формирајући се и сами у личности Одисеја – што нема никакве везе са оним Форест Гамп бицикларењем по ЕУ, где се и студентима приговара да су национални, па се зато никако не жели да Мило Ломпар било шта тумачи и артикулисано обоји уместо хаоса. Па онда њихови папагаји овде дрече против Ломпара као вишку (разума) који њима никако не треба у њиховој служби безумљу Западног стихија-друштва и остварења ЕУ – доминиона уместо Србије.
Данас, уосталом нико више озбиљан не говори о грађанину, него пре свега само потрошачу у краљевству ствари, код ког је небитно правити разлику између грађанина и руље у Хегеловом смислу, премда се у међуљудским односима на Западу „неко“ појављује и опире и све чешће и отвореније насрће (премда ту нема неког реда и кад избију грађански ратови – Д Бетс). Хегел је јасно ставио до знања да није само до сиромаштва у узаврелом грађанском свету себичности, у конзумеризму посебно данашњег неолибералног капитализма који је срушио друштвени уговор још 70-их, оно што чини руљу, одакле почиње и да се касније обогате, него је поред сиромаштва и губитку способности да скрби за себе и своју породицу тим губитку части, као свакако осећају губитка правде и поштења, јесте разлог појаве сваке врсте покварености или руље (посебно код Хегелаii „У основама философије права“ је од параграфа 241 до 245) у чему види аномалијске услове из којих се на другој страни заправо искључиво пропалих грађанског друштва остварују невероватна богатства као још једна негативна последица (П. Кондилис зато са правом много раније смешта појаву масовних конзумерских друштава, док капитал као сам интелектуални концепт никад није престајао да буде феудални рачун – Руден, а ВИ технологију види као баш прилику да га поново материјализује као опште друштвени поредак на Западу а онда и свету са уместо конзумерске масе поганом руљом; тако да је прича о основом приходу за сваког човека осим што је лаж јесте и глупа бесмислица, још од Хегела).
У Хегеловом заокруженом смислу сасвим је видљиво, да ми данас у нашим условима имамо посла са две (грађанске) руље како сам напоменуо у 3. Осе графа Г.4. (што се српском народу не може десити и поред упорне оптужбе доказаних нациста и сродника, још и кад стигне на Итаку што су студенти покренули и дочекани су раширених руку од свих Срба на свом путу по Србији). Руља, које се у конфузији своје природе и посебно историјског порекла разликују: једни су по пореклу југоусташе или титоисти, руље која је требало да буду кажњена и да у сваком случају остану без генерацијски елитарних добитака; а други лумпени, пре свега настали из потпуног неуспеха транзиције у процесу стварања својих добитника на нескривено покварени начин који се преко СНС режима компензују али сад само као руља. Ове руље, као погани покварењаци и простаци склони баналности, узајамно производе негативно дејство и зато се толико тешко мењају код нас прилике од 2008. Него би изгледа највише волели да једна другу замењују на власти. На примеру Итаке коју је увео Црњански, понашају се као просци који сами једни другим конкуришу, а заједно (пијанче и ждеру из дана у дан годинама) стављајући Србију на добош. Само им је важан конзумеризам. Што је Тадић/ДС узвикивао „само се једном живи“ и добијао изборе, па је онда исто тако СНС дернек наступио. Ником од њих није важно Косово и Метохија и самим тим добробит српског народа. Није ни Србија за њих Итака као Одисеју. Није топос – место, нити су они сами личности. А студенти су прво показали да јесте, поневши се као Одисеј и сами су на путу личности која ће све урадити за своју Итаку ( и Меморандум о КиМ). Потврђујући коначно невероватан животни дар Црњанског (ретку вољу да га обелодани) кад је ишчитавао из саме Србије као горостас, без обзира на многе утицајне светоназорне моде његовог времена. Данас се све дешава кад ни песници и писци нису толико на гласу, ни биће важни, ако уопште још у потпуно надзвучној какофонији која је свуда око нас стихија-друштва.
При чему није лоше поменути, онај који је личност, ни нема своје име изван свог места (ни студенти га немају у необичној метафори, скоро па шали савремености), те и он сам мора бити инициран кроз ожиљке на не-местима и може бити јако дуг пут лутања, али и ту је Адорно доста погрешно судио о Одисеју (сврставајући њега у првог модерног човека): не правећи управо разлику између људских места и не-места у његовим лутањима, према чему се данас и у Србији јавност олако односи, скоро да је заводнички, мислећи да је странствовање решење. То толико пута чујемо, док већина која је било кад отишла жури да што више слободних дана и своје одморе проведе у Србији. Шта их на то нагони? Него се Србија/Итака још увек уздиже, над измаглицом пучине. Док се личности усправљају и узајамно проналазе (јасно и многи отпадају, као и Кишов сликар док тражи лик за свог Јуду).
______________________________________________________________________________________________
i Snell, Bruno, Die Entdeckung des Geistes, Vandenhoeck & Ruprecht, 2011.
ii Hegel, G.W.F, Grundlinien der Philosophie des Rechts, Felix Meiner Verlag, 2013.