(објављено 09. 12. 2024.)

Режим је сад већ несумњиво странка у судском спору надстрешнице у Новом Саду и пристао је на истражно контролисану техничку одговорност, а ограничено на пословну и политичку, али ни најмање на власничку и коначно људску – моралну одговорност.

Кад је и Чеда човек (у случају поштених и храбрих Кокановића и других)

Просто самом себи не могу да верујем кад морам да кажем да је и Чеда човек, а ББ (Брнабић и Бајатовић) тешко да су друго до сувопарне бирократе новог „сретног“ поретка брлога. Мале и “сироте“ бирократе које ни не знају шта им је све нови лумпенски поредак дао који нешто није познат да о закону води превише рачуна, ако не већ о праву и правди. Њој од тамних вилајета УСАИД-а и НАЛЕД-а, ветропарка, да би открила љубав за СНС, њему још од тв-канала голишавих вести (читачице вести са огољеним попрсјем и ноћних порнића) и укорењености у СПС. Тако да њима већ дуго лепо иде у животу, а Кокановић сад не сме ни да живи, ни његова породица, јер се побунио против приватизације Јадра и уништавања живота у Србији. Код Чеде, а кад се сетимо приче Радуловића, кад се сам први пут сукобио са својим тадашњим шефом Вучићем, било је о финансијском уступку Чеди, а за Чеду изгледа важи, живи лепо – искористи све, али и пусти да други живе, што ни на крај памети није бирократама новог сретног поретка. Па се онда они (ББ) прпошно и бахато жале на Лумпен – Пинку какав неред ствара Кокановић у њиховом малом рају. Хајде што је Јовановић (НДСС) усталасао јавност са Кокановићевим случајем, или, комесарски јетки Бакић (премда са одом женствености нешто се и код њега пољудило), то је из очитога угрожавања принципа, али и да Чеда осети да је најновије иживљавање режима над Кокановићем ускогрудо претеривање? А заправо је много више. Далеко више чему се тешко стаје на пут, јер је финале дуге транзиције. И то изгледа, онако како се почело са свом овом транзицијом, тако ће наопако и завршити, у за далеку већину бескрајној несрећи.

Протести

Приговор режима најновијим протестима у продуженом наставку комеморације за убијеним испод надстрешнице је да опозиција злоупотребљава саосећање људи, узајамност, претећи им непосредно са заједништвом српског народа, који у овом погибељном случају као да не мари на нагомилане културне и друштвене разлике. Како опозиција недопушта да колотечина однесе жртвоване животе, посебно у свету у ком лумпени желе да живе, заправо онако како су се они потрудили да управљају са њим (па замишљају да такав јесте и иначе „свет народа“ – потпуно смандрљана контигенција где је довољан допринос младих како каже Вучић да купују кока-колу, јер то доноси порез).

Колико год било да извесни ниво стране инструкције опозицији постоји како се симбол „крвавих руку“ понавља на разним местима по свету и приликама, у српском случају то проналази своју потпуну веродостојност у самој ситуацији коју је брлог режима својим поступцима на жалост реализовао. Чиме је и изазвао изнова примену рециклираног симбола протеста (вероватно и целокупне машинерије који су идејни власници симбола „црвених руку“ и који у Србији на разним странама одавно имају своје контакте, али и адвокатске и дискурзивне агенте), али их је и режим са својим брлогом оправдао, тако да не може избећи нужност да сад сам одговора. Уклапајући се у шаблон. Изазивајући да буде уклоњен. Чега је он свестан, па покушава на све начине да неутралише текуће протесте. Испрва врло немуштим покушајем да умањи са самог врха Весић – Вучић учешћа у убиствима претварајући га наивно у искључиво случајност (само надстрешница није реконструсана). Затим кокетирањем са насиљем, потом провокацијама и маглом обмана, те проглашавањем опозиције неозбиљном и неодговорном, како су они пуки експоненти непријатеља српске државе (иако је то више него доказано сам брлог режима), издајницима (а тешко да од режима може бити већег већ неколико година на КиМ), до рада на два, па и три разбоја: 1) обиласка гробаља, сахрана и домаћинстава погинулих у лику Вучића, 2) таблоидијотизацијом (Бакић, добар) 15. минута ћутања са ангажаваним насилницима који не допуштају ритуал 15. минутне саборности у тишини људима у Србији за СНС жртвама, док брижне СНС силеџије напрасно журе тетки да однесу лек, а није пропуштено и да теткураче из њихових редова користе језичине којима треба сапун и кишобран за лупање студената у намери да пониште овај кратки мир сећања између људи, те 3) директне Вучићеве увреде и исмевање. При свему не бих се сложио да то долази из њиховог страха да би сутра могло да се деси да их људи сасвим по свему заслужено јуре по улицама, него да не би могли да наставе како су навикли. Они само желе да наставе како су навикли у ових последњих 12. година.

Нешто древније

Суштина је садашње друштвене ситуације да режим не жели да промени начин управљања друштвеном структуром, у коме он није само ексклузивни власник свих добара, него је постао и власник над нама и нашим животима. У томе он види крај транзиције, замишљајући вечну непромењивост у којој је он власник добара и људи. Зато овај тако лако продаје странцима не само добра, него и нашу будућност, као са литијумом. Зато нико од власника који уговарају и деле послове са њим као у случају надстрешнице се не може појавити као оптужено лице у судском процесу, па их нико ни не спомиње, док се сва пажња троши на инжењере и техничке поступке, а сви они су радили по инструкцијама власника. Уосталом они су их ангажовали и плаћали, они су уговарали послове и оквире операционализације. Власници морају бити први одговорни, а не никако, или, задњи, како чија је највећа зарада, тога је и највећа одговорност, а како он делегира посао његов је избор, а тако ствара и своје окружење. И суштина је управо у створеном окружењу које већ својим узроцима организовано случајно убија људе. Значи било кога, било кад, било колико, а таква несигурност је потпуно антицивилизацијска. При чему је срце саме друштвене структуре цивилизованост – сигурност. И није само то древно, од кад је човек изашао из пећине и пре 10.000 година почео да ствара своје цивилизације које су му нудиле далеко већу сигурност него останак у самој природи, па се можда заборавља шта јесте својом суштином цивилизација, него и реакција људи баш сваке заједнице на слом очекивања основног као што је њихова сигурност.

Ових дана је Богосављевић привукао већу пажњу него било кад, па нас је и Ломпар слатко са праведничким гнушањем подсетио на пакосне обмане Богосављевића за колико Лабус побеђује Коштуницу (у то време је С. Бранковић преко НИН-а објаснио трик којим се Богосављевић послужио у својој презентацији наводног успеха Лабуса против Коштунице, коме ни једног момента није било места), али у целој овој безумној причи далеко је важнији „историјски рејтинг Вучића“ па бих да подсетим, да је Коштуницин рејтинг био недостижних Вучићу на моменте 80%, па му је далеко мање од тога остало кад су неке штеточине убиле Ђинђића (који је умео врло гласно управо на Лабусовом митингу да непросвећено трућа о Коштуници). И то не зато што су искључиво само гађења вредни појединци настрано лагали да је Коштуница на било који начин одговоран за Ђинђићево убиство па да су многи поверовали у свињарије, него што је српска заједница због овог догађаја изгубила поверење да он може да спречи овакве догађаје. А само су њему веровали. Шта онда може неко као Вучић који је подршку у јавности махом само инжењерски исконструисао и истрговао, па и са најгорима у земљи и свету, а још кад је његова машинерија режима директно крива са својим окружењем за сурова убиства њиховом лутријом „радова“ криминално распуштене бахатости за 15. сатрвених људи и деце под надстрешницом и сакаћење још двоје младих. Сви ти власници, акционари и концесионари режима и да ли се сме одсад па и у будућности ући, или, прећи преко тога што они својим радовима направе? У било шта другачије него сумануто веровати шта они раде? Тако да му ништа не вреди „историјски рејтинг“ макар сваки дан штрапацирао Богосављевића по РТС сервису за индукцију малоумности. При чему можда је још горе што знање Богосављевићу и његовом тиму не мањка, како је током Уставног референдума 2006. по истом мом упитнику са другом агенцијом радио истраживање и резултати се нису значајно разликовали. Тако да Вучић више нема озбиљне шансе да се одржи у српској заједници на власти, а не само што је читаву деценију управљао Србијом стварајући наопако ексклузивистичко уређење њиховог – под његовим именом потпуног власништва над добрима и људима а без поретка, када је темељно начето осећање сигурности у заједници са убиствима у Рибникару, Дубини и Орашју, затим са глувоћом да литијумом уништава резерве воде за будућности свих нас и нашег потомства у општој распродаји Србије разним рударским компанијама (обећавајући колективном Западу да ће Србија бити жртвована земља за њихове потребе), те коначно ником потребно директног убиства бахатог система његовог режима под надстрешницом у Новом Саду. Да не говоримо о КиМ и свакодневно свему толико наопаком у све дивљијој и простачкијој атмосфери подмуклости лумпена.

Студенти

Најгоре што се режиму могло да догоди, да својим штеточинсвом и насртањем на њих створи отпор међу младима – допусти младима да неспутано замишљају.

Страх који нема границе, а зна се да није измишљен, одсуство безбедности, али и губитак опште сигурности, више нису питања либерализма, проблеми етике, него задиру на границу између све виднијег дивљаштва и све несигурније цивилизованости, управо у одсуству основне за људе сигурности. Што значи да су и народ и друштво на измаку. А та су управо себи питања млади заједно поставила на српским универзитетима, и нису више слутње која постмодерна стихија-друштва односе у својим краткотрајним и баналним задовољствима и замајавањима. Студенти су проговорили као никад пре о основном јер режим их је својим убиствима а потом његовим зачетим насиљем над њима истерао на чистину. Показао им је и сад они хоће да покажу њима и замишљају. За режим је боље да им што пре удовољи, док се још не прочује, јер нико неће да живи у режиму који је апсолутни власник добара и људи, па био наводно српски или само горе стран, тако да то не може бити ни за туђи џеп.