(објављено 02. 04. 2024.)
Осим што му је име пре уобичајено за домаће љубимце, а презиме незграпно (и основица води на интернету поново асоцијативно до слика четвороножаца и можда не толико случајно кад се све код њега око тога врти кад су интелектуалне ствари у питању), тешко да би овај тип завредео неку значајнију пажњу и поред свог његовог посебно јадног писаног ангажмана који се псовачки ослања на туђу писану и филмску машту, у његовом случају везана је за Толкиновог „Господара прстенова“ да би имало уопште премда привид неког реда. За његове незреле, сумануте испаде се одавно зна, сећам се да је још покојни Жељко Цвијановић критиковао његов срамно низак ниво кад је повезивао хорде орки (Толкинови гротескни ликови зла) са ни мање живим Србима, па још нешто за неверовати одвратно са српском децом, или, поново касније је Жељко писао о њему кад је покушавао да верује у Вучићеву политику. Како год прошлих дана, у недељи кад је у Савету Европе схизофрено одобрен пријем „независно“ дела Српске Државе, неки домаћи карневал – мајстор је у јавност вратио глупачко усташоидна фолирања особе под надимком „професор“, ни мање него причу из Дубровника од пре годину дана. Иначе, кратким увидом на дотичном факултету у Новом Саду борави још неколико особа са сличним надимком „професор“, што укључује и декана, тако да је цела ствар тамо неозбиљна. Уосталом, крајње неозбиљна, не може се неко сматрати професором само зато што радо гледа „Господара прстенова“, па олако примењује машту као „методу“ на прилике у реалности, али очито све то може у обданишту за аутономаше, а тамо су изгледа сви такви. Размажени полазници обданишта са шашавим надимцима „професор“, јер су их тако тате и маме назвали и резервисали зна се како седишта у животу, па онда и они тако сличне себи називају и све очито док не буде изразито оштар крај аутономашке бајке и уведе се поредак и међу не мали број оваквих професора по надимку.
Грухоњић јесте пре свега епизодиста и нико не мора мртав озбиљан да пише, како дотични нема вредан пажње научни рад (тамо на том факултету га изгледа једва има, ако га је кад било на свим нашим ФПН факултетима), јер од овог филмофила то нико никад није очекивао, као ни од свог тог школарлука. Зато ту пролази непристојна шала, која слика усташлука, много глупости као наводна слобода говора. Таман посла да су озбиљни и умни, па нису они тамо због тога (не би ти ни били), него пропагандног рада (ФПН никад нису ни имали другу улогу). То је школа тезгароша, за које на крају комунистичког режима није ни било радних места (девојке су на магистарским студијама радиле ко чистачице, тако да је још било посла само за проверене синове и ћерке другарица и другова), ни њима више нису требали у том броју, ал се по инерцији штанцовало, али сад има посла заправо колико се хоће са оволиким бројем медија, НВО паразита, пи-ара, иако већина и даље није низашта, али за тезгароше, обучене продавце индукције малоумности јер ни сами нису у неким другим приликама него сами верују у глупости које заговарају и још више пуко и само провинцијално маглу сваке западњачке помодности нихилизма данас има посла иако ништа мање ни сад поготово ником ови застварно не требају. Шта са њима, па зато реално што човек да се замајава генерално са поприлично доказаним вербалним наказама од епизодиста?
Заправо у свему је много важније чија је ово игранка? Јасно, ако сагледамо развој догађаја, овако после схизофреног увођења у неозбиљни СЕ дела већ познате територије Државе Србије, да се кренуло са извођењем следећег корака а он се односи на Север Србије што је Јерков најавила са подизањем „шуме“ споменика Марији Терезији уз типичну идиот-вокистичку аргументацију што су Н1 и Нова С здушно као они медији за још „неке“ глупости одушевљено подржали. Док сви ти – они само заправо пре требају споменике Адолфу који им је у сваком погледу много срцу ближи и боље га сами разумеју него онако сељачко простачки какви су краљевину, или, на њега мисле док говоре о Марији Терези, ипак су они неки земљаци па без задршке раде асоцијације. Као што њихове газде (и на игранку) очекују од двора режима и да то успешно подржи као што је све око Косова и Метохије, али овај пут изгледа много брже, а двор режима послао карневал – мајстора да тврди пазар, јер може само још увек под њиховим условима, а не да их прескоче или таман посла избаце?
Тешка артиљерија и по нека пушкица на епизодисту?
Испуцала се тешка национална интелектуална артиљерија на епизодисту из Новог Сада и шта са тим? Одмах је прекорно одговорио ФПН – Београд са подршком без улажења у меритум, како је нарушена трговачка слобода „промета“ кићеним речима малог садржаја а велике буке. Ништа није ни тешка артиљерија вредно аргументовала, а посебно забрињава кад се у помоћ позива пример Израела шта би било тамо, као да нису сигурни у себе и свој прави увид и на крају мотив.
Да пробам да објасним, уместо да је ван сваке дискусије зашто потписују писмо, они са истим, посебно аргументацијом па још са Израелом дозвољавају да се релативизује, пружајући ФПН – Београд прилику да истакне свој менталитет интелектуалне француске собарице и тако да се нико не бави са феноменом културе живота у Србији (којег за све њих заправо нема) политички него играју сви заједно лажне игре у сапуници аутономашког обданишта на који је налегао карневал-мајстор обнављањем јадних бесмислица познатог епизодисте. Нико се не бави игранком, нити ситуацијом са СЕ неозбиљним одлукама и тренутком да је сад на реду следећи степеник: Север Србије. Него се сви крију иза изабраног тренутка од карневал-мајстора коме чак није ни план да распусти обданиште, док тешка артиљерија поентира са „неоусташтвом“ као да је ово од јуче. А француске собарице са ФПН податно испуњавају захтев газди чија је и игранка (она свакако није у рукама двора режима, а онда најмање карневал – мајстора кога је упутио да сложи догађај беса и ма колико био праведнички и свакако ствар минимума укуса у животу, то је само игроказ).
Тешка артиљерија је заправо заказала, а са наративом о „неоусташтву“ је побегла од природе феномена и постојећег контекста у коме више нико не зна шта је култура живота у Србији ни која нам је култура сећања јер онда не би требао пример Израела, знали би како сами разумемо свет, а не као сад никако уз све наше смешне универзитете посебно факултете хуманистичких наука, па више ни не знамо ко смо ми Срби сами. Ни каква нам је будућа историја. Потврђујући сам колапс.
Није „неоусташтво“ него старо добро комуњарско југоусташтво које никако да ослаби
Југоусташво је опште место наших универзитета и читаве мреже одлучиоца и интелектуалаца и то деценијама од оне 1943, кад су се здружили комунисти и усташе. Тако да усташтво није никакав паразит југословенског комунизма, него битан саставни део, који се сад очитије види откад сам комунизам више није толико популаран и залеђе разним пришипетљама. Док је тешко носити се са сујетама оних који иза комунистичке теоретске и синдикалне халабуке нису видели сасвим зрели историјски југоусташлук који се увукао у свест многих, док наши универзитети никако ни због пуко идеолошких шема, нису покушали да критикују мисаоне шеме као такве које свака будала може да научи и да развијају код својих ученика самосвест, него су рађе тежили индукцији малоумног. Чему ни сами нису могли да побегну. Значи није реч о Бејтсовој шизмогенези припадника мање културе у односу на већу, не антинационализму, уосталом и током комуниста односи се на само Србе док су сами штанцовали хибридне национализме, ни крипто комунистичком антисрпству, него о отворено импортованом усташлуку од споја усташлука и комуниста 1943, због чега никад није ни покушано уништење Јасеновца, него је преорано и забетонирано. Јасно да је тешко онда сујетним да схвате како деценијама нису схватили историјску формулу југоусташлука са којом су живели измишљајући разне керефеке и игрице од потпуно по себи споредних појава које прате културу сваког народа као сенке. Док су Срби отворено нападнути на њихове очи.
А то што данашња НАТО машина злоупотребљава југоусташлук за своје потребе, па они имају добре очи и уши посебно за слабости својих непријатеља. Као што су као и сви једнако слепи за своје. Наш је проблем што овде нико нема ни идеју културе живота Срба, а нема више никакве културе сећања по којој би живели, покондирало се све по провинцијалним моделима медија и попримило гротескна обличја. Зато и говорим о три осе, као и да народњачка оса јесте све сама слабија, што је и тешка национална артиљерија коначно прихватила, кад је писала ово писмо а да пре тога није рекла своје макар на сличан начин о неозбиљности СЕ, посебно приговорила двору режима као увелико одговорном. Него је прихватила ову безначајну прилику карневал – мајстора да се препуцава са епизодистом и професорима по надимку. Тако да Срби губе своје природно место у властитој култури, орјентишући се на две преостале осе: југоусташку и лумпенску.