(објављено 18. 04. 2025.)

Лоше доба и лажна решења елите

У Србији се ванредно институционално стање наставља (тачније распад институција), иако се фокус побуне није раширио, па је и даље реч о побуни народа, а пре свега студената укључујући подсистем образовања друштвене структуре (ми немамо побуну друштва како Мајић и његова организација замишља, зато није могло бити ни генералног штрајка). Чак пре свега имамо и у опозиционој политичкој касти покушај да одсвирају крај студентским блокадама, тврдећи да су изгубили снагу. Иначе, већ добар део опозиције (интересних група) и повезаних аналитичара и новинара, који су са тим наративом започели, на крају ће окривити студенте за неуспех њихове, иначе фантазматске идеје о прелазној влади, која сем што није супстанцијална (не бави се како институцијама, тако друштвеним уговором, историјским и транзиционим колапсом који нас прати од 2008.), још мање било шта непосредно решава осим у односима елите (прерасподела колача моћи). Ова идеја је и много мање сама остварива, него да лумпеншки брлог режима сам себе ограничи макар у дивљаштву и испуни студентске захтеве, који позивају „неке“ на њихову одговорност (и затвор) а и помаже и процесу осамостаљивања и саморегулације институција (повратка државе), док са прелазном владом ризикује цео брлог режима добровољно затвор (губитак имовине и моћи), осим ако се, како се обично може подозревати, не заврши са трулим компромисом и суштински остајања на истом (у прерасподели колача моћи) са злочинцима према народу и држави којих је у брлогу режима одавно превише, док су ови безгранично (без разума, али и људскости) поништили и сам смисао Реда и на њему могуће уређење српског националног друштва (друштвене структуре). Уосталом баш нико од српске елите од 2000-тих није одговарао у најширем смислу за лошу транзицију (чак и елита добрим делом не разуме историјску катастрофу), али ни за гажење људи, чега раније није ни било (а ако је било и суђења за лоповлук махом су то биле симулације спорова у играма моћи као са Мишковићем и другим, док се на прсте једне руке могу набројати осуђени). Сама се елита распиштољила од првог дана и ДОС власти, чинећи све институције услужним сервисом својих потреба, што је постало више него очито у задњих 10. година, док нису стигли до уништавања цивилизацијске сигурности у општем дивљаштву (ми људи сад имамо посла и са нескривеним лудилом, где перверзно СНС пропаганда Вућића проглашава једино гнушања вредно за „оца нације“ – ови су дефинитивно и коначно помешали пропаганду, симулације, лудачки извитоперно са стварношћу, у недостатку чињеница и то јесте опасно). При чему Мајић и ту површно греши, посебно са судством, како није проблем само у ових задњих 35. година како се њему чини са његовим предрасудама о почетку „лошег доба“, него и раније (а сам сам се у своје време, а од његовог једва пунолетства судио 20. година без резултата, а мењајући у то време све највиђеније београдске адвокате, суд се напросто закона, ни процедура, није држао, а заправо о опште присутном безумљу, горем и од најпијаније кафане и то је проблем када суд себи дозволи да је упоредив са биртијом, нераду као сталности, да се не прича – па и тад је 80-их примера чак и за кривицу важило, како су ми адвокати причали, да је „јак“ онај адвокат који лопужу може да скине са евиденције пре него што уђе у систем). Уосталом ко се још сећа новинарке РТС-а која је згазила човека на зебри, па су помоћу капе лудаци извештачили а суд прихватио како је био негде другде (исто као сад што нападнути људи звучним оружјем нису покрили уши у маси него су „само“ инсценирано по команди и то на две стране бежали, што није могуће ни на филму да се статисти натерају, како Кустурица објашњава, само што у брлогу режима нема коме како су све тамо лумпени).

Мацут на задатку

Овај човек сигурно није ту због себе, него као посредник, преко кога ће режим пробати да стави подсистем образовања под контролу, као једини који није потпуно ставио у џеп. Док избором Станковића нађено је средство да се запрети силом. Мацута никад нисам видео, а Бакарец је једном (у данима ДСС) довео Станковића и тај је нешто стално галамио онако мали, што нисам ни слушао, да би исти колико одмах завршио као „аналитичар“ Карића у наредним изборима и то је отприлике све. Ни касније током ових деценија никад нисам слушао шта он има да исприча како сам његову улогу искључиво схватао плаћеничком. А таквих аналитичара има код нас више него што нам треба (као скоро читав НВО сектор који сам није ни за слушање ни за гледање са њиховим испразним напамет наученим мисаоним шематима чардака ни на небу, ни на земљи). Већу бригу изазива неко као Копривица који приговара законитост студентским пленумима, а у ситуацији ванредног институционалног стања у држави до општег дивљаштва одозго и губитка сигурности као такве (основа сваком уређењу), или, Пеђа Марковић се секира око тога да ли су студенти у блокади репрезентативни, док му ништа не сметају гласачи СНС из трафо станице и са других необичних места, или, Антонића љути средња класа, али слабо нешто обраћа пажњу шта ради сама елита (можда сад коначно уђе у САНУ, остарило се у чекању да се добије заслужено признање, чак и много више него многи други који већ јесу тамо – све је то ипак само пијаца, као и на другим местима, примера и по случају Леви-Штроса и његовог уласка у Француску академију). Док их Ломпар узнемирава, премда и нисам сретан што се петља са комуњарским југоусташлуком из Прогласа, замишљајући да су либерали, а не потурице нашег доба – наши циклуси су увек некако слични (Срби се дуго деле на 3 Осе и сад јача народњачка оса и уместо да је интелектуално уоквире они су се негде сви до једног погубили). Па се Ломпару чини да је са Прогласом могућ поштен споразум (док ови то никад не спомињу као ни Н1, Нова С, нигде Ми Снага народа код ових, као макар присутног партнера иако се и они нешто труде у задње време да буду невидљиви – па Ломпара сам упознао некад на Павићевим скуповима, него ето ЗЛФ, ПСГ чији чланови су авантуристички хтели да доведу у питање цео скуп 15. 03. као „звучни топ“ упрво због махнитости елите око прелазне владе). А зашто студенти воде народну побуну? Па ово јесте побуна радости живота самог народа (сви су велики скупови били такви, уз тих 15 минута ћутања, знак да се не шале), а студенти природно радости највише имају по својим годинама. Нису разочарани и довољно цинични.

Мацутова је улога да надокнади то што брлог није по својој природи ставио под контролу и све у образовању, јер тамо нема довољно пара да би се грабили ко иначе, а и сами зазиру, него више воле школе где се купују дипломе. Зато је ова влада и формирана. Да сатре Србима образовање, као што је и све остало. Да сви будемо и ћаци, а не само лумпени. И да студенти учине довољно уморним и циничним па да одустану, кад већ нису довољно глупи као полусвет окупљен по растућим празним флекама у ткиву живота у самом центру Београда (што се полусвет несмести у Београд на води тамо им је природније, на лумпенској „Планети мајмуна“ да уживају у себи пожељном, или, то ипак није за све њих предвиђено – зато је онолика маса одмаглила пре него што им се главни обратио 12. 04. џаба вашар тек по која се луда веселила, него журе ти кући). Док је Вучић већ у првом дану Мацутове владе издао изгубљену за разум директиву, како ће се више новца давати одсад из буџета приватним факултетима који иначе у целој српској јавности нескривено служе као дистрибутери диплома, а не знања, као опште темељна симулација. Док је у стварности реч о познатој Тојнбијевској пропасти (лумпени на власти) и српске државе.

Баналност зла (Х. Арент)

Јесте, баш све по закону? Само раде свој посао по закону. Јавност врши притисак на Суд? Па неће ваљда само елита? По потреби и навици? Зар не види полиција да их режим мења све чешће са огољено хулиганским формацијама и још тражи да се повинују вођама хулигана? Зар прави полицајац може да буде и држава, кад су га изметнули у непријатеља државе заједно са хулиганима са чекићима, којим треба да гледа кроз прсте и прети властитом народу? Да ли то представља радити свој посао, али и да ли је то природа полиције? Да буду изједначени са плаћеничким хулиганским формацијама криминалаца и психопата, како се на крају само на то своди, док је полицајац увек представник државе. Како сад да буде? Како се сад они осећају у својој кожи, као шта? Нелагода мора да буде присутна, јер се много тога не слаже. Превише за нормалнога човека. Ко то нормализује, више не може да буде полицајац, судија, тужилац, тек не војник, припадник служби, јер сви такви више нису држава, него хорде зла у земљи у којој зло више нема чега да се боји и не постоји никаква сигурност (цивилизацијска која ствара државу поред националне културе), јер није у интересу клика моћи. Њима је неважна, тек оптерећење иако је у основи сваке државе, реда међу људима и управљања друштвом. Зато је побуна народа на крају букнула кад су показали да им је неважно и кад нас убијају због својих интереса, а опште неспосбности, и желе да тако остане било и 1555 убијених како је то рекао екс-премијер Вучевић, јер они не могу да стану у све својој баналности – зато се и неиспуњавају студентски захтеви и данас увелико целог народа, који схизофрено истрајава послушно у страху за егзистенцију и стечене навике у својим позицијама у друштвеној структури пред мањином погане клике паразитске елите и њихових беспризорних лумпеншких поданика које руководе искључиво нагони (обесмишљеног погледа на свет што прети целој друштвеној структури, то јасно не може да надомести ни југоусташлук са својом безисторијском фрагментарном свешћу).

Елита, посебно елита брлога режима показује од вербалног насиља, преко физичког насиља ширећи опште дивљаштво (стијхија-друштва) неспремност до, да само они буду по својој вољи и даље корисници институција злоупотребљавајући закон за потребе свог криминала и укидања сваке вредности због тога у српском друштву међу Србима. Од слободног тумачења, прављења шупљих закона до апсолутног занемаривања како и Вучић одавно охрабрен не мари за одредбе Устава, него се у све сам меша иако је беспризорно самоизрекламирани „отац нације“, а ни један тужилац га не зове на одговорност, а како би кад је и Уставни суд још поодавно успео да Бриселске споразуме прогласи пусто политичким учествујући отворено у велеиздаји (коју опште Вучићеви „Срби“ ни на КиМ не примећују тикајући му перверзно са „Ацо Србине“) у свом иначе срамном општем нераду, са којим се са врха „правде“ изгубила свака сигурност, прво државе још 2008. а онда и за народ – таква је српска елита, ништаци за које важи плати и клати, са којима је Србија прво постала провинција, онда периферија и на крају не-место у одсуству Реда, а самим тим и вредности и људске величине. Коначно како лепо Кустурица каже пренесено, ни један велики човек више не може бити велики, него мањи од најгорих креатура које је дно овог друштва изродило, а брлог двора лумпена промовисао кроз своје одвратне канализационе медије (па ето „модернизације“, да људи више верују медијима, јер све мање знају – није популарно у медијализованој јавности, а ни не смеју да ни разумевају и трагају за објашњењем, јер ће их они који прате моде медија одмах казнити искључивањем из расподеле, како се не држе препорученог „мисаоног шемата“). Ово чак није ни одавно карневалска изокренутост, него огољене лумпенска деструкција националне друштвене структуре (а мало нам је југословенске, па онда још југоусташке деценијама дегенерације српског народа и државе, да би им се и ови – лумпени коначно придружили потпуном деструкцијом друштвене структуре). Зато је и важно да буде неки уметник као Кустурица министар културе који сам проживљава и промишља дубине живота, па самим тим се бави природом реда, од пуко тек бирократа и безвредних политичких конструкција које у нашем случају не досежу ни до историјског смисла народа, са чиме се губи свака савремена оријентација српског друштва (шта тек рећи кад је и садашњи Патријарх сасвим површна и потпуно изгубљена особа, која уме и да слаже тумачећи Патријарха Павла и његова дела, равнајући их према себи слабом, ако не још нешто горе). Какве тек онда изгледе има народ, а посебно у побуни, преко својих студената у чему искључиво из друштвене структуре учествују универзитети?

Млад кромпир за 60 центи или 1000 динара

Дуалитет „народног суверенитета“ и друштва (тачније друштвене структуре, јер друштва се увек појављују структурно, иначе и нису друштва него само заједнице, а у модерни требало би да су функционално диференцирана) изазива потпуну конфузију иако модерна није замислива без народног суверенитета. Посебно кад је у питању сад нама итекако важно, још од Хобса право народа на побуну, опште прихваћено од Шмита ко има право да прогласи ванредно стање, те критику Маусове да је то већ ограничење права народа да је у владању врховни арбитар, али како као сад код нас народ као такав може да се супротстави клики која је пружила пипке у све подсистеме у нашој друштвеној структури, осим образовања и многи ауторитети прихватају да им нико ништа не може ма колико преваром и криминалом реализују своју позицију? Ширећи некажњиво дивљаштво (од примитивизма до насиља и лоповлука), они одмах кажњавају све појединце који било где дигну главу у друштвеној структури шиканом и отпуштањем, као што су сад лекаре напали да ћацијима бране лечење, чистом преваром, кад они траже да ови не могу кад им се ћефне да се шепуре са камерама и горилама по интензивној нези (па показаше на тв-еу како је лекар избацио својевременог британског премијера док се наш формални али не и суштински председник шепури ко ћуран, тврдећи по обичају шта ми можете, ја сам то одлучио).

Значи какво формално решење постоји да се народ стварно легално побуни против махните клике? При чему наша проблематика суштином иде дубље од изигравања од владајућих клика суштинског „народног суверенитета“ до основа државе – одсуства државе из свакодневних обичних послова, губитком и коначно сигурности. Цивилизацијске сигурности као основе државе (убиствима и планирањем да нас могу побити и 1555 а да неће стати). Сигурности прво државе коју је ДС јајарски продао 2008. ради приступања ЕУ па нас зато данас зову „Западним Балканом“, те Вучић – Дачић финалном велеиздајом са Бриселским споразумом закључно са оним који није потписао, али све ради да испуни тражене ставке. Што се онда по инерцији рефлектовало и на губитак сигурности у земљи. Како се прешао пут од крње државе до тога да данас ни немамо заправо државу, али имамо распиштољену клику да нам по својој вољи влада над нама.

При чему ни не морам рећи и да је наша академска заједница сама у целини подбацила у свом неразумевању природе институција, него стално наивно упорно имитирају Британски, Немачки, Француски и редом друге случаје, а без да сами разумеју основно што је нагласио Ст.В. Пирмин у „Философији републике“, да институције почивају на националној културној традицији, а ови наши само по навици површно преписују, јер не разумеју сложеност и дубину Ред-а. Премда поновимо слику шемата, јер ми се данас боримо за државу, да би уопште живели као људи у општој елементарној сигурности свих ствари, па је тек онда реч о „народном суверенитету“ и коначној „поправци“ друштвене структуре:

И сасвим је јасно у оволико немоћи, једино је оствариво као што студенти раде да се ово тресе, док се неотресе, као пас док не стресе буве са себе, док се људи у друштвеној структури под тим притиском сами не приклоне држави, да би били нешто, а не нацифрана хорда порно-ботоксом, како им је изгледа то шик. Са чим се не сме престати до последње буве.

А што се опозиције тиче и осталих повезаних интересних група, које не могу ни једноставне ствари да реше, треба више да се баве, макар колико и са „функционерском кампањом“ и са прекобројним – свим оним запосленим на уговор које је брлог навукао где је год стигао, шта са њима, те и да код нас млад кромпир буде у супемаркетима 100 динара (као код Усташлука) а не 1000 динара, коначно и да почну сами да разумеју шта је то сигурност државе, али и као опште мерило државе као места живота, уместо нескривено прихватања дивљаштва. Посебно кад не само одавде (због лоше привредне структуре и криминалне спирале у којој сви учествују, од банака, супермаркета, клика), него из света долази вероватно рецесија како каже Син (а тај понешто зна).