(објављено 20. 10 2023.)

У децембру 2023. неће бити избори него скривени референдум да ли опстајемо као народ и држава. Иако засад не изгледа да је тако. Као што делује да немамо људе који би могли да изнесу политички и друштвено одговор изазову претњи опстанка, па чак ни да нам не само спољње него и унутар Србије околности нису наклоњене. Само стање, већ због постојеће поделе на три осе у друштву због раније наталожених неуспеха одговора на политичке изазове, како историје, тако и транзиције који су догурали до катастрофе, ствара преварну атмосферу у јавности, а посебно кроз два доминантна медијска блока. Тако да најмање друштвене и државне моћи, ако не народне, има друштвена и политичка опција која је за одбрану народа и државе Србије. Зато и у политичким и друштвено одбранашким редовима влада конфузија.

Стално се поставља питање да ли се ради о Косову и Метохији, чији је одговор за странце свакако да, а за нас Србе је и да и не, јер за нас је реч о српском народу и месту наше државе у свету. Ту не може бити илузије, иако медији стално стварају преварну атмосферу у јавности. При том се формирао катастрофални распоред моћи три осе:

једна оса која почива на дугом раду денационализације и релативизације српске државности – југоусташка, која тежи по неком искључиво за јавност гротескном „бон сенсу“ колонизацији Србије и ни мање од тога расистичком нестанку Срба (по хистеричним објавама на њиховим медијима упитно колико прибраних дискурзивних агената за њихову ствар о чему нас већ ко зна колико година С. Антонић обавештава и анализира феномен, као и Ломпар, Ћирјаковић) и они немају никакав други план ни расподеле него само добитака за своју интересну мрежу, јер ће за све будуће конкретне поразе живота у њиховој верзији стварности бити одговорна ЕУ са својим наводно „универзалним“ прогресивним правилима и вредностима, а не они;

друга, сасвим у складу са Тојнбијевским налазом тихе пропасти држава – лумпенска која је и друштвено доминантна сила, а не само политички, јер читава је друштвена структура, значи друштво као такво потпуно у њиховим рукама – њиховог „двора“, коју темељно изједају својом паразитском мрежом и ма колико да је за њих ту терцијално исцрпљивање народа и државе, оно исто неумитно следи. Својим дворским картелом медија дневно обмањују, стварајући свој свет растројства и нагона (сво то певање, играње и галама на гробљима – само тако изгледа Розе и РТС и остало мноштво електронске емисије њиховог света сабласног привида).

Тако, ако једни што свесно и несвесно уништавају народ и државу, други уништавају друштво – друштвену структуру у потпуности остављајући иза себе само своју паразатску мрежу која није низашта добро способна, а што се види свакодневно, а не само у екстремним изазовима за и много артикулисанију и уређенију друштвену структуру, јер поред њих зло нема чега да се боји и све мање се могу контролисати испади насиља, као решења не само интереса, него и доколице, па и лудила.

Народњачка, трећа оса, осим што је фрагментисана, мале друштвене моћи она се налазе и у конфузији шта после избора и саму себе збуњујући кад гледа на југоусташку осу како са њом има само наводно „идеолошке“ разлике. На страну што су идеологије, научно програмирано јесте – а треба, финално недоказиве и неоствариве, јер нормативно и каузално скоро никад нису у складу, па осим силом – револуцијом норме идеологије не морају бити исход, нити оне онда трајно опстају. Будући да није реч о „идеолошкој разлици“ него је, најмање једнако реч о фундаменталној разлици као и према историјски – Тојнбијевски „тихој и сигурној“ пропасти Срба кроз дуго већ владајућу лумпенску осу. А влада дуго и вероватно ће владати још, јер је и процесно у складу са самим историјским процесом пропадања кад је почело и развија се само у том правцу. Па зато, ако трећу осу руководи стратегија опстанка државе и народа, она нема само наводне идеолошке разлике са југоусташама (формално у колонијаном облику ЕУ-опозиције), него искључиве, како су ови управо против опстанка српског народа и државе.

За ЕУ-опозицију стога исто као ни за лумпене није питање артикулације и уређења интереса српске заједнице и друштвене структуре и њена еволутивност у складу са заједничким „вишим редом поретка“ или вредностима народа (иако су на превару хтели да се кроз протесте против насиља представе као вође заједништва, претварајући их миц по миц у своје политичке овце), него је питање са њихове стране спровођења револуције са којим би се народ утопио у масу некаквог региона „Западног Балкана“ губећи и као народ, али и као људи индентитет и сасвим интегритет било каквог права на националне и државне интересе, а онда и личне, сад и у свој будућности наше деце (а не само лумпенског двора или југоусташлука који теже западној глобалној мрежи, додуше досад безуспешно, јер их очито виде само као пуко плаћене теренске реализаторе, па југоусташе често кукају против ЕУ бирократа, али радо слушају).

Сарадња народњака и ЕУ – опозиције?

Зато питање да ли између народњака и југоусташа може бити стратешке сарадње јесте сасвим апсурдно. Само може да слаби разумевање народа шта се дешава на изборима. А да ли је на неки начин могућа вештачка тактичка сарадња из процесних потреба због покварењаштва и моћи лумпена? Прво треба разумети, како нема одавно политичког система у Србији (најмање од 2008. и интересне коалиције ДС и СПС), те избори у децембру 2023, зато ни не могу бити ни политички, него је искључиво и само реч о прикривеном грађанском рату на „кутијама и по медијима“. Тако и да тактичка сарадња са њима јесте апсурдна, како пре, тако током и после избора, јер они се и кад би се потписао договор о техничкој влади на три месеца, ничега се не би придржавали (као и што нису, него су све увек разарали – иако сам склон да начелно кривим за неуспех Срба пре свих народњачку осу, југоусташе су дугорочно непосредно разарали народ и државу и посредно допринели расту и моћи лумпена уништавањем сваке перспективе најнижим слојевима, одбијајући да их политички препознају – неки говоре и да су учествовали са странцима у циљаном довођењу лумпена на власт у Србији, за остало нису криви).

Прилози етиологији југоусташтва – први део

1. Људи немају воље продубљено да мисле, а и рађе их се не тиче, него се поводе, зато медији са својим „агенда – сетингсима“ и „фрејмовањима“ итекако остварују значајан утицај, који са временом постаје опредељујући, стварајући моде – тако да у урбаним срединама Србије бити модеран, значи истовремено да треба бити Југоусташа одлучно опредељен за колонизацију, против свега народног, али зато радо на Октобарфесту навлаче баварску ношњу (трахтл) ако имају да је плате;

2. Неуспех или потпуни крах па и катастрофа пред политичким изазовима заједнице, не мало људи доводи у ситацију да размишљају на други начин, тражећи алтернативе, о својој користи, препуштајући се малодушности и личној користи дај шта даш;

3. Бејтсова шизмогенеза, или, интелектуална незрелост као код Радомира Константиновића и епигона, или, утицај на свраку што је трава зеленија у комшијским баштама;

4. Циљани процеси дугог трајања као културно и политичко негирања Срба посебно током комунизма и релизације усташког и других национализама у усташком кључу против Срба, па и међу српским комунистима и наследницима у Југославији до извргавања Срба руглу (Дрезден им је завршио у наци Загребу);

5. Крајње лош људски материјал, себично – саможиве амбиције на услузи непријатељу.