између пост-историје и повратка у историју у уздрманом свету промена
(објављено 20. 10. 2025.)
Уздрмани свет промена – рекапитулација 1.
Стварни страх Запада је да више неће моћи да изврши аквизицију Украјине како је намеравао и да се даље шири. У погодним околностима док још располаже уцењивачком силом, а са друге све више само у привидима животне привлачности која се у основи све мање односи на знање и припадајуће прилике, него све чешће пропагандно, уместо тога нудећи забаву, и замајавање, хакслијевски „врлог новог света“ све интензивније од 60-их година прошлог века, уз очигледни виртуелитет електронских медијаi који је управо специфично лаицистички као „идеалитет“ заменио знање и његове вековне традиције, а посебно од Америке као „излога“ радионице снова се друго није ни могло очекивати, што је још Адорно приметио, као земље без културе. Комбинацијом ових фактора Запад је иначе за себе покушао цели свет да гурне у „либерални“ тотал пост-историјског стања потпуног атомизовања човечанства. Кад би западне елите биле у повољној ситуацији да још мање ометани шире своје сепаратне интересе кроз формирану инфраструктуру моћи глобализације, посебно алави „нови светски поредак“ од 1990, Америке као светског полицајца (и невероватно безобразног Вашингтонског споразума приватизацијаii). Што није био крај, јер њима планова никад не мањка, сад је по све очитијим трендовима на реду намера опште технолошке хибридизације људског света под њиховом све оспораванијом доминацијом (војно, привредно, технолошки почињу да слабе, али још важније њихов наратив постаје све прозирнији и неуверљивији, губећи привиде вредности и пре свега неупитности). Зато им све више требају, још специфичније формације и облици агентура њиховог утицаја да би задржали доминацију, поред медија, индустрије забаве и спектакла, од музике, разних мода, до спорта који је и друштвена сакрализација баналних правила игре конзумерског капитализма, све са и ритуалним хулиганима као фолклором (сва тзв „мека моћ“), поред мреже ексклузивног „цивилног друштва“ њихових плаћеника, и све је потребнији коначно ултимативни технолошки надзор и контрола уз општу аутоматизацију процеса и догађаја у друштвима. Јасно, да је онда на том хоризонту могућа и свака „теорија завере“ против човечанства и самог човека: 1) од броја становника, јер запад је, да се више не лажемо, као одавно не демократизовано, него пре нацификовано „друштво смрти“, уместо слављења постојања, у коме је заправо овај финални рукавац лаицизма однео превагу у њиховој елити, и вероватно је кључни конституент, па неће сам запад до 2050. обухватати ни 7% у укупном броју светске популације – из очигледно саме природе система, трајно уништавајући становништво прво код себе, ако се гледају подаци за њих од 1950. и даље (док и не постоји ни никаква могућност пренасељавања планете како је по познатим прорачунима могуће исхранити више од 30 милијарди људи и то вероватно без фактора нових технологија, а не да убијају краве и нуде нам црве како би нам огадили живот, у њиховом фанатизму, док је и тренд заправо опадања светског становништва до 2100.); 2) до потпуно само машином контролисане условљености понашања сваког појединца, и буквално претњом смрћу са пуким искључењем по вољи будућег ВИ/АИ -система (од интернета ствари до интернета људи, ко то више заправо може да заустави), а не тек обичног уходаног прогона у друштвену смрт као до сад, упорним медијално звоцајућим препорукама „модног прогреса“ и његовим социјалним и институционалним последицама (уосталом одакле би Орвел имао своју инспирацију, као уосталом Хаксли, него из свог непосредног окружења, а гениј да сагледају процес до његовог финала, заједно разоткривајући обе стране „западне медаље“). Као што тек поготово у потпуно техничкој тоталитарној контроли људи очигледно и није могуће ни ништа добро финално очекивати (ма шта год сладуњаво спикери медија уз осмех најављивали, каква све приде општа побољшања), како је ово тад самоиспуњавајуће пророчанство (што се направи, мора да се максимално употреби без мере па онда обично само пође по злу) против основног људског егзистенцијала одувек за баш сваког човека као таквог у свету, које је увек у „слављењу постојања“. Ја не знам да ли се било кад нека друга „метафизика“ доказала од почетка времена и да траје него као у Т. Мановом Трактату кад Бог пошаље дух у свет да тражи душу и врати је па и он остане. Па сад, ако буде надзор и контрола дефинисана тоталитетом ВИ-хибридитета, још као и због бриге о добром људском стању, и то не тако далекој осамостаљеној визији ВИ, а на референцама лаицизма и његовом типу фанатизма, нацизму (уместо у спокоју мира са собом, у загрижености /можда би тако било правилније читати Хајдегерову „бригу“ кад је запад у питању ецт./ као узор – врхунцу западних грађанских друштава, а онда ће све то бити аутоматизовано). У наводно самој либералној парадигми лаицизма – остварења Божијег света из само људске савести, са којим је сам Запад искључиво стигао и то преломно само до нацизма (неке ригидне савести за себе у психологизацији мишљења), из чега заправо никад није ни изашао, и тек његових многих варијацијаiii, кога су само Немци у њиховом типичном буквалистичком стилу дефинисали и опште применили до крајњег израза у својим индустријски прецизним расним ратовима. Зашта Немци нису за озбиљно на самом Западу кажњени за вишеструка милионска сатирања многих народа (а које кад од њих од Белгије, Енглеза, Америке…), него су више Срби за сасвим измишљени општински геноцид над делом терориста – зликоваца и нешто могуће невиних, а очито много мање и пробраније него у Гази (а ми Срби смо итекако имали право на темељну освету најмање од Јасеновца, а не да Англи у својим медијима тврде да Албанци имају право на освету на КиМ, па ником ништа, па се тако сад и Тачи брани на њиховом суду у Хагу, уз помоћ њихових адвоката, у њиховом наративу). Најмање су било кад Немци денацификовани, то је јавни врло лажни мит који се радо препричава (па на моје очи у гимназији, професор је таблу делио на два дела истовремено описујући добре и лоше особине Хитлерове епохе, још 70-их година), него су додатно пуко конзумеристички американизовани (тек су се „неукусно преобукли“) и поново су истурени против Русије, што сасвим нацистички ових дана потврђују, новим изливима расизма и загриженим опскурним лажима са којима ни најмање не заостају за трајном патологијом лагања англосаксонаца (који морају да беже у алтернативне фантастичне светове прича да би мало душе доживели). Него је заправо лаицизам Запад (док су религију и философију опсесивно сахранили, проглашавајући ум човека „шумом у машини“) увео њих у цивилизацијски расплет против света људи, а који је наводно макар намером требао да служи сасвим супротном, човековом слављењу постојања у Божијем свету, својом савешћу. А кад оно ни свести више у човека, него вокизми („нове осећајности“ савести без разума и знања?) и лево-либерална џендер идеологија. Што је изгледа макар прерано и за Трампову Америку (већину?), али баш нипошто и за ЕУ земље и међу нама бројне прирепке који хоће да се прикључимо доказаном непријатељу од 2008, па нас на ту страну усмерени медији и на силу трују и лажним новим језиком сасвим похрваћених речи типа уместо професорка, професорица и слична балављења, да потпуно вокистичи побенавимо у свету без реда и језика какав знамо сви ми од својих рођења (нико не каже да језик није жива ствар и да се стално не мења, али никад се није оволико вештачки интервенисало, и на толико дубокој равни, ни разни окупатори, као ни сви досадашњи идеолошки фанатици). У ком би онда у неком не више тако далеком тренутку ВИ да одлучује „о свему“ као нови али сасвим суманути, коначно непосредно директивни божији свет (али и они који стоје иза њега, калкулантски елита, а акутна је претња у овој њиховој коцки: док буду и они могли). Те ако је тако и то је њихова задња реч, Запад све више активно дела против виталности човечанства (о чему нема ни пристојне расправе на западу, а изгледа као и обично, него се чека само још случајност почетка краја у контигентно разумевеној стварности која је склизнула у „свет шумова“). Остало су онда трице и кучине а ово је некакво „над-историјско“ кретање потпуно дегенерисане елите, мисли и дела на западу, против самог слављења људског постојања у ком бесконачна техничка петља треба да преовлада наспрам сваког људског слављења постојања ма колико оно само толико пута завршавало неславно, али и лепо, за новим потомством, и новим слављењем постојања према чему се наш поглед пружа брижно и поносно у недоглед (у још увек непрекинутој, незамраченој жељи за слављењем постојања која се губи у „друштвима смрти“ наводно само због издашних обећања среће конзумеризма – каква илузија, за човека који по себи није биће среће). Сад све то треба потпуно да нестане у нечему сасвим изван људскога за сва времена које човечанство буде још имало, ако се хибридитет у потпуности оствари, одлучујући ко може да има потомство и бирајући га по својим потребама. Ту су још и врло занимљиви коментари самих познавалаца, да Кинези раде на хоризонталној примени ВИ у опште свакодневним потребама људи и друштва (изгледа, у складу са њиховим од давнина поимању света), док Запад тежи пре свега вертикално, фаустовски, да што пре дође до чуда ВИ са назови супериорном интелигенцијом, или, далеко очигледније доминацијом над техно саображеним људским светом масе. Зашта ништа не може бити боље него атомизовано човечанство (тзв. свет левих назови прогреса; нема ту ништа од индивидуализација, јер не иде „сократовско бабичење“ природно без високе културе у тек још маси безумно атомизованих потрошача привида свести). Без народа, држава, култура, него дезорганизовани људи у страху за само своје преживљавање, са суманутим жељама потрошача реалних и идеалних производа капитализма, који су увелико већ препарирани и у аморфну масу вокиста (који лако прелаза у сваки наметнути мод на информативни миг, од секса до нацизма као зелене странке забринуте за угљенички отисак, али паликуће, које и баш брига у нашем случају за литијум, осим ако тек то декларативно). За заправо све, за које је нормално прављење Укронациста од Руса, као што су направили Косове од Косова и Метохије НАТО агресијом и окупацијом (где на српску децу може да се пуца, а да девојчице буду отимане). Као што Вучић дивљачки поништава и КиМ а и сасвим исто читава места Београда са шаторима, као и безумном градњом, која више не показују места, него се деградира простор од његове природе места за човека безумљем економизација. Сва та халуцинативна скрама прекривања стварности живота пуким актима насиља преварне моћи, лагарије медија (зато је врхушку лумпена толико узнемирило дете на РТС-у јер је тек изговорио „Краљ је го“ пресуђујући њиховом унижавајућем брлогу), чему још само недостаје компонента наводно препоруке до ускоро пресуђујуће неутралности наводно свезнајућег света хибридитета ВИ спојеног са човеком, као помоћника моћи – који ће сам да не зна постати господар: опште наметнуте илузије света у коју нема никакав приступ фактична јавност људске самосвести као стварни одраз постојања, у свету, што ни једна идеологија никад није могла да постигне, ни један медиј (ни фуковска машина психијатријске контроле), у друштвененој структури, у народу и држави. Антикултурни симулакруми преварне моћи и медија, чије најавне обрисе већ гледамо у Америци (спонтано као код кувара Бурдена путописне слике живота Пицбурга и околине које су богатије студије случаја живота заједница у Америци него што нуде академски елаборати).
Одавно ми Срби немамо ни једног свог извештача у властитој држави. РТС је истрајни реликт сабласти Југославије коју није два пута имао ни ко да брани и одбрани него је била и остала траљав пројект на услузи нашим непријатељима, али упорно и непоправљиво је искључиво агентура комунистичког југоусташлука који се примењује на нас Србе (док нама само нуди преслице и наћве од наше традиције), па је нама стално из генерације у генерацију искључиво брозовска 1945. како код њих није ни могуће другачије мислити него по том шемату. Сви остали медији су афилијације разних домаћих и страних клика, а пре свега СНС брлога лумпена, значи само дуга путовања у ноћ све већих и непрозирнијих илузија, у којима генерације упорно јуре погрешног зеца у својој безисторијској фрагментарној свести на чему раде медији индукујући малоумност, али и образовање и редом, дубока је то рупа у коју је свест и уобразиља упала. И како им рећи истину, кад је и не желе. Да греше? Да је новина Данас упорни израз заосталости прошлих пропаганди и надаље црвени билтен индукције југоусташке малоумности (усташлука који је брозовска врхушка, ондашњи први сталеж са својим за њих вечним фараоном, дигла на потенцију комунистичког југословенства) које плаћа ко зна ко јер од продаје сигурно не живи (ни на киоску, ни интернету). Да су још њихови очеви и мајке јурили за измишљеним зецом и шта сад? Да су стасавали глупачки у лажним диригованим наративима против Срба и самим тим против свих наших живота, па и њихових (њима интелектуално, самим тим цивилизацијски и културно недостижних стратегија народног опстанка и постојања, и против своје државе, као људске мере опстанка и постојања у свету међу свим другим историјским народима) и то утрапљеним југоусташлуком, да би могли да се жваћу и искључиво измишљене „политичке народе“ у Југославији (стареiv и њихове нове) и то још геноцидне, који и они данас једнако или још глупље читају као вокистички мондијализам, иако је једнако само југоусташлук (како је мондијализам био и остао празан скуп у историји резервисан за атомизирану масу конзумената) које и сами данас шире као своја потпуно бесмислена уверења? Као што ништа не мења појава одвратнијих лумпена – то што они могу да их идентификују само као ћације, говори само о њима. Као што ни саме себе не виде недостижном самосвешћу за њих да су сами југоусташе док се трсе пуким шематима тек приучене свести на „примитивни“ национализам, као Ригонат на Н1, причајући о љубави од као Суботице до Новог Пазара, коме се очигледно пречи српски примитивизам, а без да узима сама у обзир да су стварну љубав само показали Кустурица, Бушатлија и други слични њима између нас својим повратком у хришћанство и српство, јер међуљудска љубав јесте хришћанска, а не нацистичка од ватиканских мисија и потуричка – муслиманска, њиховог непосредног одустајања од хришћанске љубави уз склоности набијања на колац која једино може да се такмичи са Кроатонацистичким пировима клања (као што се и „братство“ одмах изгубило из саме каријере слогана буржоаске револуцијеv и праксе и у матици револуције), а Срби су увек били ту где јесу, па неко сад треба нешто да им замера што су остали и опстали. Него би сад гневно југоусташе да подметнуту конфузију као илузију, јер стварност никако није, нити може постати, тек безобразно преувеличавајући догађаје са којима они везе немају, него ако се чега тиче то су пре свега сами српски архетипови, зато је и било толико суза радосница обичног света по целој Србији на свим тим скуповима које су студенти својим деловањем покренули, а не беде плаћених и ошишаних разбојника под маском у црно униформисаних као на скуповима лумпена са чекићем. Свакако, и ништа западно, од „западних вредности“, ено у Гази су убијали од љубави, па са тим више не треба претеривати, и докле више окретања главе и скретања пажње. Да и ово нема везе са 1968, ово је само наша народна ствар, која треба да коначно опасуљи српско друштво. Студенти су битно променили и то изгледа трајно расположење у српском друштву покренувши слој заједнице народа, откривајући да још увек има виталност који може на сасвим други начин да уреди друштвену структуру од поготово ове постојеће, иако јавност то још увек не бележи у свим тим различитим медијима са испразним саговорницима, од којих ни један не зна да протумачи шта се у заборављању саме стварности догодило него само да дели епитете, или, не мање су противи, као режим брлога лумпена, чак и делу тзв националне интелигенције ту нешто није исправно, али и југоусташе на сваки и најмањи помен српског народа. Па ко би онда то по њима требало да живи у Србији и како, а да коначно буде озбиљно, што они више сами не могу да досегну, гледајући на нас из прошлих пропагандних парадигми које више немају ни привиде стварности, него шире конфузије површности и халуцинације малограђанске савршености са одлуталим погледима како је утопијски негде, напросто су бесконтактни и испразно бучни?
Наша 2008. и страно тело међу нама
Под претпоставком да је ово застор на коме се пројектује побуна у Србији и који се манифестује већ навођеним стихија-друштвом запада, раст нереда у разумевању појава не треба да чуди, те разна дописивања збуњености о ко зна како необичним древним заверама, а не пре као и увек процесима и њиховим синтезама на којима паразитирају клике елите дужег историјског трајања јер не треба заборавити да орјентационо европска историја траје од 10 или 12 века, па и неке од породица (а тајна друштва, мислим да се У. Еко лепо поиграо са њиховом пореклом, Ватикан је већи изазов, новији ВЕФ заслужује пажњу и слични), али код нас присутни друштвени процеси, посебно лоши, имају своје порекло и природу међу нама, иако се утицај глобалног контекста не може избећи, како би, ни разних пројектних и интересних пипака (при чему не треба заборавити да смо ми једини у окружењу имали своју историју, монархију, старо праву на круну, што овде многи обезвређују), али ми као народ смо већ дуго на странпутици. Мој покушај да му нађем његову последњу заједничку тачку, као у 2008. години (а не 2012, 2013. до данас кад је већ реч о свакодневници колапса, а не догађају катастрофе, као 2008, као што има и многих предходних катастрофа) упорно наилази само на тишину. Нико у српској јавности не спомиње 2008. Она као да не постоји, иако је година кад се одиграла историјска и транзициона катастрофа. Која нас је потом довела до садашњег колапса и што нас опет стално води све дубље у дивљаштво наспрам цивилизацијске сигурности. Као да овде нико више не мисли и не промишља цивилизованост и њен значај за нас у сигурности, него се само мотају око тек дериватних наратива прилика разних игара центара моћи. На тај начин потврђујући и наше као народа пост-историјско стање. Које је коначно почело 2008. Те ако хоћемо да се избавимо из самих суштинских недаћа то је и датум и његови догађаји којима треба да се вратимо и одатле да се избављамо, а не да се само решимо брлога лумпена и његовог предводника који је само облик ходајућег колапса – страно тело, што неће ићи лако јер су они брлог криминализованог првог сталежа (њима нису довољне елитарне друштвене дивиденде него криминално грабе у сваку спору друштвене структуре и шире на све стране дивљаштво уништења Реда). Али, ако кога треба лустрирати, првенствено треба оне који су негативно учествовали у 2008. све заједно (какав више Милошевић и 90-е године), затим све ове трендсетере и паразита колапса до данас, посебно из садашње врхушке лумпена која би да су ексклузивни (преварном моћи и обманом) први сталеж Србије а не инклузивни (да уређују, доприносе и стварају, разумевајући дужност), а да трајно убиру друштвене дивиденде, али и сваки криминални јатаклук уништавајући државу и упропаштавајући народ. Ако се то не уради онда ће се врло мало. Док је сва побуна без изгледа, ако се не вратимо у историју као народ и држава, и немамо никаквих изгледа ако се не обрачунамо са идејама које су довеле до 2008, и таквим менталитетом и ситно-поседничким интересима агената катастрофе. Ништа неће стати на своје ноге, јер неће бити ни покушан повраћај историјског смисла народа (Русенvi), чему ће „нове“ институције служити? Тек није могуће рашчистити транзиционе аномалије и последице са потпуним смислом. Није ни могуће разумети народни суверенитет као такав, ни правило да ни једна клика не може да ради против интереса народа, јер то је смисао модерне у појави националних држава, у свом оригиналном смислу (а југоусташе стално па стално бенаве неки грађани мондијалисти, какво булажњење, а не реално српски грађани). Оно што се управо догађа на Западу/ЕУ да клике директно раде против интереса народа, додатно их нацификујући, као одавно потврђене изузетне нације, над-људи (а њима и не остаје друго као мисаони шемат, кад западна елита у то верује и тако немилосрдно сатирући друге народе, трошећи свој, освајају свет 500 година), стварају Укронацисте, 500.000 Кроатонациста на Томсоновом Ватиканском збору, да се сви поново спреме за расни рат са Русима. Иначе, на западу се од феудализма увек знало где је коме место у друштву (они јесу сами дворска друштва и кад су гиљотинирали свога монарха и препуштали се у неком периоду лутајућем терору, како ни сама норма никад није довољна, па ни не даје аутоматски по себи каузално решење, као што је и Монтескјеvii показивао скепсу према властитом моделу поделе властиviii да је по себе самодостатан), а друштвена је проходност осим у ратним и поратним приликама, увек остајала минимална, и само се рачунало на ефекат лифта неког добитка за све, а што је од глобализације-неолиберализма изосталоix, него се повећавају разлике у расподели и данас нараста и друштвена криза (по рачуну Пикетија разлике у расподели су сад као пре Француске револуције), као и по томе самом интринзичном што је у основи нацификованих „друштва смрти“(ерозије самог значења људског постојања, на чијем предворју је још био Кафка, кога свакако не треба заборавити, као ни Р. Музила), те и није само у кризи супремација запада над јачајућим глобалним Југом. Премда све то изгледа може бити делом њихова погана симулација јавног времена, до успешног остварења хибридизације, да га тако у страху масе лакше прихвате, као мање зло за њих, кад ће наводно ратове да воде роботи (дронови), па се због тога чека са ратом до 2030 или 35, али свакако интеграцију друштва спроводе све неспутанијом нацификацијом, а не отворено са демократијом. Са њом имају све мање успеха, осим очигледно кроз врло грубе манипулације са поништавањем и легитимитета и легалитета избора од периферије ЕУ, Румуније, заграничне Молдавије, до, Немачке која је већ упитна (третирање АФД, отворено блокирање Саре В.), а биће и да је Француска већ неко време под посебним мерама, од увођења Макрона (демократија данас показују пун привид, да она донекле важи тек током мира, врло стабилних стања, али не кад су кључна питања у отворено преломна времена на реду, потврђујући регулативну, а не конститутивну природу демократије у модерним друштвима и то врло ограничених својстава). Отрежњење би могло да уследи, ако их опет рат сам по себи неким случајем не изненади пре тога (било, или слабошћу противника, или, властитом, или, идеално неочекиваном предношћу), јер се много залећу, и да би што пре, што више страха унели у своје народе растућом несигурношћу, што им је потребно и да би се зауставио и отпор тоталитарној дигитализацији, као предуслова коначне хибридизације маса. Игра се ту двострука игра, јер најобичнија пракса, банално, примера у Немачкој показује да у многим радњама и још више кафана није могуће платити картицом, а без поштанског писма није могућа озбиљна комуникација са изузетно великом и важном државном бирократијом – док не стигне писмо у поштанско сандуче ништа, као и што чак њихов рутер мора да се купи, а ружан је изгледа не случајно ко лопов, али боље је за тебе. Технички и парадигматски све је код њих још увек далеко у пракси од тоталне дигитализације, док тек о хибридизацији нема онда много да се прича, делује као пука илузија (посебно што имају велики мањак енергије и данас примера гас плаћају у Немачкој пет пута скупље, а енергија је услов, посебно за развој ВИ). Премда им је вероватно јасно иако можда не могу да замисле, али могу да закључе, да би тај рат са Русијом био нуклеарни од кога се не би могли опоравити, ако се и преживи што је доста чудно очекивање. Али, се отуда још више сами толико теже мире, и да нема ништа од нових територија за њих у том вековима жељеном продору на исток (премда су и овај пут много урадили, у овом рату дугог трајања у европској историји, од Теутонаца до Англосаксонаца, пустили су дубоко пипке, доводећи многе у схизофрено стање као Русе у тзв. Украјини). Те док Америка, као последња западна римска империјаx не призна пораз од Руса, неће ни они (иначе до следеће прилике). Питање је да ли Америка (администрација) стварно жели мир, или, то су маневри у даљем распласамавњу ратова судећи по додавању Венецуеле на јеловник, али ако желе мир, премда то и не показују, и да ли сама може, јер шта ће са свим интересима који су ангажовани, како их навићи да су сви ти загрижени манијаци изгубили и претрпели губитке (шта им понудити, колико се могу са њима и сами сукобити и по коју и колику цену, да ли смеју – унутар трговачке Републике као што је Америка, док глобални центри са запада ни Нобела му нису дали, а тражио је, као свом миљенику Бараку Обами кога су частили унапред, него су управо указали у правцу Венецуеле, значи нема мира)?
2008. ове 2025.
Код нас се 2008. под 1) у елити изгубила саморазумљивост државе. Пукла је као привид који више неки нису могли да носе, а за друге којих није пуно, ни мало, колико су бучни и утицајни и јесте била симулација како они нису имали никакво разумевање и осећање за националну и државну самобитност. Тако да нису били ни рационално способни за оно што је наступило као делокруг њихове одговорности стварања историјских (културних, опште Ред-а) стратегија борбе за опстанак и постојање српског народа и државе у савременом свету. 2) Последично кроз преварну игру ЕУ са ССП коју је овде прихватио ДС 2008. (ЕУ је показао јасну намеру да нас не прихвата као државу, на шта је Коштуница упозорио, па смо данас део имагинарног топонима „Западни Балкан“ неког ЕУ света политичке моћи над нама, чиме је трајно уздрмана сигурност српске државе, и последично унутрашња – цивилизацијска сигурност у друштву аутоматски по себи ширећи све више нише дивљаштва, јер су то неодвојива питања. 3) Ништа мање дошло је и до транзиционе катастрофе у Србији, будући да је наша транзиција била кључно повезана са ЕУ и њиховим упливом и директивама, што је довело до тога да после Ђинђићеве шок-либералне транзиције (а формиране су масе лумпена од стотина хиљада отпуштених људи без стварне перспективе) у друштву је могло да релативно пристојно живи свега 30% становништва (што се задржало до данас и то очито и 2025. статистички да на просечне приходе и више од тога може да рачуна и даље само ова кохорта – 28% становништва, премда се донекле променио састав кохорте упливом СНС изабраних следбеника, а да је то на граници стварне потрошачке корпе, до раслојавањем и сасвим невероватних богатстава мерених у милијардама евра, а да куповна моћ осталог дела становништва нипошто није расла иако су номинално расли приходи, али ништа мање ни цена потрошње). У то време Божидар Ђелић нам је отписивао „Када ће нам бити боље“ (који је потписао и ССП) због овако доброг курса са ЕУ, па ће и другима бити „сигурно“ „ускоро“ боље, а не само за ових 30% становништва. Ништа друго, годинама не ради Вучић, кога је и умешни Запад/ЕУ довео погодбом на власт па је њихов локални агент (довољно је видети шта ради са КиМ, Бањска, зашта нам дугује одговор са ким је то договорио са Запада, или са ЕПС-ом и другим јавним предузећима која постају д.о.о.). Све се ово одигравало и поред од почетка ЕУ-транзиције Србије мноштва упозорења коју лидери посебно економске транзиције, од Лабуса па надаље ни најмање нису узимали у обзир (сигурно не смо због одсуства знања, одговорности, личне алавости, потпуне историјске дезојентисаности поред економске, ништа мање коначно због личне фрагментарне свести која је доминирала као образац образовања – формирања шемата свести и васпитања у српском – југословенском/југоусташком друштву), да би се сад неки сетили из исте групе приврженика ЕУ како ћемо изгледа постати странци у властитој земљи распродајом својих добара (и то јесте све ближе, није празна прича). При чему се данас из ЕУ пре свега пружа отворено јавна подршка да постанемо врло сретна „жртвована земља“ рударењем, посебно литијума, уз наставак слабљења државности Србије, посебно на окупираном КиМ, од чега се не одустаје (да се и не говори о стационирању мање вредних миграната у Србији, новије, страној контроли образовања, зашта су већ потписани уговори са Католичком црквом, растурању Републике Српске итд.). Што је 4) све заједно довело до слома политичког система, интересне коалиције ДС и СПС (њихове намере да они буду трајни први сталеж Србије), а онда коначно растом неуверљивости и до колапса 2012. кроз режим СНС до данас са свим последицама растакања сваке могуће веродостојне политике, јер ми смо доспели у историјски дезорјентисано стање српског народа, а са општим растом дивљаштва и губитком Ред-а у друштвеној структури. 5) При чему је СНС најближи да трајно остане први сталеж Србије (не странка него неколико хиљада породица повезаних са врхом брлога СНС режима) у пост – транзиционој Србији, иако су и домаћи центри моћи и страни све учинили да транзиција у Србији буде неуспешан процес, нити да добијемо одговорне пост-транзиционе институције у Србији. Како је цео оквир транзиције изостао и његово у елити и јавности разумевање, и то посебно у првом сталежу који са правом данас неки зову колонијалном управом Запада/ЕУ, а онда са тим повезују и целу Србију.
Лично сматрам да је и за народну и студентску побуну преломна 2008, и да на њу са својим програмом и намерама треба да истрајно реферишу, уместо да неуко граде пост-историјске конструкте (примера у имену јединства свог „народа“ кога историјски нема и што Устав из 2006. у преамбули врло јасно наводи те не требају никакви лажни заноси и тврдње о народу Србије – као у Бакићевој новој верзији презентације српских грађана, само их је магијски хокус-покус наративно пресвукао, кад је историјски присутан српски народ и његова државотворна традиција и тако треба да остане, као што су и сви други Уставом препознати и признати), или, лажне паралелизме између ЕУ и Русије и сличне ствари. Никакво се тиме неће, по себи разним смутњама веће политичко јединство реализовати, од оног које имамо у отпору да Брлог СНС и други остане први сталеж Србије што је данас, на свој потпуно мрачан начин и потпуно доказано неуспешан, погубан и убиствен, чак ружан.
Свакако, треба се решити и заблуда са ЕУ, али на реалистички начин (битне штетности по нашу државност, народ, сигурност, али и транзицију) а не у лажном паралелизму „сукоба сфера утицаја“ између ЕУ и Русије, кад тога ни нема. Ми јесмо у сфери доминантно па и искључиво ЕУ утицаја али као јарма. И њега се треба решити са што мање штете. А то је већ тешко изводљиво посебно у њиховој садашњој епохи-стихија друштва и отвореном расистичком рату са Русијом за који желе да постане у неком тренутку врућ, ма колико било са друге стране разума. Лако је било њима да нас убијају, и намећу своју вољу и очекују наш заборав, али то им неће ићи са Русима, што добро сами знају.
Све заједно би требало да побуна реферише на свих пет тачака из 2008. у свом програму са што мање компромиса, те под 1) врати нас у историју, 2) постави основна начела пост-транзиционог друштва, 3) казни и лустрира све штеточине из 2008. до данас (а не да се шверцују као групи-девојке, као да је реч о побуни као рок бенду), 4) усвоји све стратешке привредне, културне и политичке примедбе транзиционог пакета и њихове предлоге бољег курса и 5) да историјски оријентише српски народ у стратегијама борбе за опстанак, постојање српског народа и државе.
_____________________________________________________________________________________________
i Postman, Neil, Amusing ourselves to death, Penguin books, 1986.
ii Мацнер, Егон, Монополарни светски поредак, Досије, 2003.
iii Купер, Роберт, Распад нација, Филип Вишњић, 2007; а све се протеже далеко у прошлост како је то Слотердијк нагласио у предавању на КдФ (Sloterdijk, Peter, Der Kontinent ohne Eigenschaften, Suhrkamp, 2024.) од католичке смртоносне мисије католичења по свету, процес нацификације запада, премда мит о просветитељству и још хуманизму траје, али без објашњења како се то баш њима догодило да толико људи побију и поробе управо за све те векове; и посебно од почетка просветитељства па све до данас ништа не мењајући, премда Слотердијк износи рачун иако само за колоније и само њему познат јер не наводи ни референцу, да су се домороци у колонијама више сами међусобно изубијали, него што су их они побили докле су им били господари. Цинизам на који би управо Слотердијк требало да буде посебно осетљив (Критика циничног ума, Глобус, 1992.), што не морају сви ти многобројни папагаји који малоумно понављају лажни мит – песмицу о западном хуманизму. Ништа мање ни та наша дијаспора која се улежала у тој некој тамошњој просечности, посебно њихових ретких искорака (просто тамо има више пара као још увек /Валерштајн/ централне зоне света, док код нас свега 30% људи може нормално да живи после транзиције по односу цена и прихода, док се по обичају предлажу лажна избављења, јер се ништа не поправља, само је горе). Него већина тих из дијаспоре претерује у свом значају (верујући екстремно цензурисаној медијализованој јавности на Западу којој ни мува не може да промакне, па јел хоће лудаци АФД под лажним медијским оптужбама да забране у Немачкој и стално је под надзором, иако је највећа странка? Али, противрече нацистичком мејнстриму против Русије који сања да се коначно прошири, јасно територијално на Украјину преко и Пољске, шта их брига, и постане велика сила у свету и питање ко им је опет дао лажно обећање), док су ретки изузетни у нашој дијаспори што се не мења, па остаје да махом важи, магарац у Беч, магарац из Беча. Уосталом зар Немци нису отрпели да им Америка терористички експлозивом угаси Северни ток, па шта сад Србија може да уради поводом НИС-а (него да трпи амерички терор као и други), док Америка неваспитано силеџијски пева фразе а глупи медији преносе да није то против Срба? Амерички општи процес заглупљивања је још увек у току и глобално нашироко искључиво пљачкашки меље (и у томе се дивно разумеју са управо лумпенима, стварно налик њима, а не пропаганди меке моћи коју пласирају а ту су нешто посустали и постали изразито плитки и досадни, па је за људе питање тек или властита тешко издржљива реалност са оваквом западном лепезом субјеката политике али и домаћих, или, да прихвате сами пропагандни имагинаријум са којим их ломе), а баш да нико више не примећује и нема отпора, посебно на самом западу (где само Немачка плаћа 5 пута скупљи гас него раније, а то нема више везе са слободним тржиштем итд.) и кад прави широке бразде по њиховим животним интересима? Па је само још питање какве су концесије Руси дали Америци за њихово прихватање пораза у име целог Запада, јер самоиницијативно од Америке ми не можемо никакво добро очекивати.
iv Крестић, Василије Ђ, Геноцидом до Велике Хрватске, Матица Српска, 1998. Ако желимо да сагледамо ствари, Хрватска, Далмација, Славонија јесу пре свега од почетка европске историје старе млетачке, германске и мађарске провинције под једним центром – Ватиканом који је и створио Хрвате као политички народ, иначе без историје, Усташе – Кроатонацисте као грану нацизма; ако је њихово уклапање у ЕУ лако ишло то је што су они само привидни држалац територија (као и сва ратна, политичка и медијална подршка тзв Запада), будући само пуко паразити, па се тако условљени и сами понашају за рачун Ватиканске визије угрожавања православља и Срба; па и није их случајно било 500.000 на Ватиканској журци код Томсона у нацистичкој хистерији.
v Дерида, Жак, Политике пријатељства, Београдски круг, 2001.
vi Rüsen, Jörn, Historik Theorie der Geschichtswissenschaft, Böhlau Verlag, 2013.
vii Монтескје, Шарл, О духу закона, Филип Вишњић, 1989.
viii Kondylis, Panajotis, Die Aufklärung im Rahmen des neuzeitlichen Rationalismus, F Meiner V, 2002.
ix Просто „весело“ уверење како ће инвеститори у глобализацији правити за све, свело се да праве само за себе, а осталима искључиво грандиозна штета и на западу (нису успели да само пљачкају југ, а нити су хтели да доносе кући за све, него су и ту кренули да бунаре што им је преварна моћ расла на привидима глобалног поретка свих тих оформљених наднационалних институција по правилима како им затреба, под западном контролом); што је уосталом иначе општи механизам капитала и суштински онда његове не тако изненађујуће последице: Pistor, Katharina, Der Code des Kapitals, Suhrkamp, 2023.
x За Слотердијка за све западне државе је Рим био и остао узор држава, а сад је још само Америка империја, у „Континенту без својстава“ предавања на КдеФ 2024.