(објављено 18. 10. 2026.)

Неред

Једини епитаф који може остати иза СНС-а јесте: СНС-овци не могу да кажу да су трајно било шта добро урадили за српски народ и државу. Него супротно, чудовишан је ниво Нереда који њихов режим прати и он нас вуче у црну рупу упропаштавања народа и државе у целини.

Уосталом, ови избори су и дошли на таласу побуне народа против општег нереда СНС-а након новосадског убиства људи (кад је то још од режима и игнорисано, него су и осионо батинашки реаговали) управо из природе нереда коју је СНС раширио сад већ на све нас, коју су студенти појавно еманирали (уз задршку ко стоји поред или иза студената и због чега не може да дође и до опште промене саме парадигме на нивоу друштва). Зато је СНС-ова основна комуникацијска стратегија у јавности – медијима и институцијама, била и остала, да не дозволи развијање ни једног разговора, против чега се бори медијалним фикцијама и све отвореније вулгарностима и насиљем свих врста. Довољно је погледати ту примитивно – простачку бахатост Марине Рагуш са којом се обраћа из чиста мира посебно Милошу Јовановићу са епитетом „срамото“ у наводној тв-дебати, још са фикцијом како ни сад већ, заправо биће да не постоји Француско-Немачки споразум и анекси (поред очитих последица по сигурност државе, Срба на КиМ, јер СНС је већ у халуцинираној стварности и њихови медији). Taко испада да је код Рагуш можда упитна памет, али очито да нема ни трунке самопоштовања, кад све то може тако фрустрирано да изговора без стида и пред собом, што је основна особина целог тог врло раширеног покрета у друштву (лумпеншке осе) пуко кварењем свега чега су се дотакли – што и говори у прилог од Тојнбија историјски уоченог модела „пролетаризације елите“(Хегелова Руља) коначне пропасти државе и народа. Па је тако вероватније претпоставити да ни избори и њихова предаја власти тешко да ће коначно проћи по демократским процедурама. Напротив. Као што немају границу у општем урушавању народа и државе. Како они иначе идентификују одбрану својих привилегија (и наопакости по Ред) перверзно као да се брани сам народ и држава, уз суштинску опаску, да је потребно прво њих спасити у сваком поједином случају, којих краја нема, нити може бити (ту промене нема) – они не могу да буду одговорни и да коначно одговарају (као што је уосталом и ретко ко од 2000-тих, а посебно од 2008, и још очитије 2012-те, посебно за суштинске ствари по опстанак и постојање српског народа и државе) и зато нису ништа друго него само име Нереда.

Зато њихова основна премиса за ове изборе, колико СНС био евидентно лош треба да остане не стоји колико год СЛ слабо или уопште не води промени парадигме, али свакако отвара историју и зато је опозиција неупоредиво смисленији избор, јасно, уз услов да се сва власт не преда СЛ, него и да АД буде присутна и тиме се омогући обнова политичког система и Политичке Агенде Србије (која је угашена 2008.) кроз орочену техничку владу. У том изузетно кратком и вредном времену, Србија треба макар мало да почне демократски да живи, да се разговори у друштву могу развити а не ућуткивати, било од лумпена или југоусташа и њихових медија у служби кликашких интереса а не сувереног народа и све очитијег историјског тока претварања Србије у ЕУ-доминион, а Срба у потрошаче са ЕУ – периферије (под синтагмом „жртвоване земље“ за развој ЕУ како су нам и сами најавили пре неколико година, још кад је Шолц долазио у Београд, а Вучић на аеродрому остао испред његовог аутомобила као послуга, усред литијумске афере). Зато је и Рагуш махнито срљала као уосталом већина њих, јер у самој занемареној стварности време им је потпуно прошло (ако нам је још стало до стварности и истина са чијим последицама сви живимо осим јасно клика моћи) и уз све преваре, фикције и огољено халуцинације. Као што је уосталом Рагуш била задња у клупи гробар Радикала, тако је изгледа и за СНС, то је њена судбина, или, већ књижевност. И то се не може поновити, да остану на власти, осим да је још гротескнија пропаст. А коме је до тога осим Руљи. Хегеловој системској руљи која се накотила, осилила у одсуству Реда јер су разне клике моћи владале методом ширења нереда, а да су, ту смо се увек сусретали са елементом да руља из баш ме брига менталитета почиње да оставља одједном аутомобиле паркиране на пешачком прелазу и гази децу и старце на њима, што јесте непогрешив показатељ ширења нереда по дубини и ширини у друштвима. Зато се у сигналима појава не мора ићи много даље, кад већ толико на улицама падне свест антиципације других, цивилизованост и онда сам ред. Док је вероватно сад и горе доба него било кад, сва та бахатост примитиваца, кад обесмишљени поглед на свет постане доминантан, због чега изгледа као да су топлане по наредби намерно саме почупале топловод баш према центру Београда, јер ту губе изборе, па да ситно напакосте безумници како тамо нико не ради на поправци, осим што зјапи усамљена рупчага (која је сама и инжењерски хаос очите наталожене неспособности целог тако растројеног система) како нам је Н1 у Вељковом тв прилогу открио са лица места. Уз све лажу ко навијени, како од првог дана и нема грејања, а не од четвртка – стварно нас чека хладна зима са њима, јер биће тога. Док „Топлане“ попримају у овом моменту и симболички карактер, како нас је БИРН известио чиме се ни мање поставља пред институције и врло озбиљно питање да ли за последицу истраге и то под сад, треба поставити и питање судске забране СНС, јер дотични директор топлане из Новог Сада није држао годинама батинаше за свој ћеф на платном списку (да не говоримо о наводно стотињак револвера у рукама и осуђиваних лица и наркотицима непосредно испред Председништва уз полицијску заштиту).

Резимирано, нико не може казати да је било кад било све у реду у Србији, хармонично, као и било где у свету како се воли изговарати и за тим замишљати малограђански савршено, али они су Нереду дали велико слово за ових својих 15 година, са чим се основно: ништа не може започети. Они су управо ти који српску историјску и транзициону катастрофу 2008, од 2012-те претварају у колапс српске државе и народа (тако да никако није само реч о корупцији, мафији, економији, него историји и култури српског народа са којима гради своје институције и јавност).

Дворски парк и бескрајне серије престабилизованих „модернизација“

Сигурно је да се лично не могу помирити ни у једном облику, да „Ћациленд“ остане као трајно обележје чудеса, како би неки хтели, јер му ти није место (будући да ни сам није „место“). Као што нисам ни за то да му се врати име Пионирски парк, јер то никад није имало везе са самим местом које је само средиште Државе Србије, него да се назове оним што јесте „Дворски парк“ српске државе. Њен гај. Није велики, али то је истина традиције српских краљева нововековне историје српске државности која је доведена у питање, чак и са обесмишљавањем симбола као са Ћациленд перверзијом анти-државе, оградама на све стране. Како се уосталом традиција ствара, пре свега тако што се не измењује сама природа оног што је добро, значајно и истина за сваку саму заједницу. Тако што се ствара дух разумевања властитог постојања и његовог места у свету. Посебно се са друге не урушава дух, симбол, значај, ако се то ради из брзоплетости ћуди моћника у егоманијакалној самовољи, парцијалних интереса клика, или, идеолошки новог – „модерног“ „српског“ човека кога нико није видео, тако и да традиција мора постати исто тако нестала.

Једнако се нисам радовао ни кад је Ташмајдан мењан, од свог сраслог формата, неког вида „Енглеског романтичног врта са деобом на два дела степеништем“ у Шумадијској шуми у своје време, да би одједном постао техно-формат спорта на „јавној“ површини у граду са одсечених 70 стабала, уместо медитативног шеталишта сраслог са природом и градом, али модернизација је довела нове људе, или, су они модернизаторским импулсом имитације претворили Ташмајдан без размишљања у забављачке кулисе ради замајавања, искључиво инсценације наводно данас модерног начина живота, који је пуко модернистичко – модно пожељно да се има и истакне. Уз гротескне елементе источњачке фонтане, банулог споменика Алијеву, још и туристичких кућица, општег вашаришта дезорјентисане безисторијске фрагментарне свести, света у коме су једино на своме аморфни људи редуковани на потрошаче. Какав се дух, људскост, личност може од њих очекивати (у условљено промењивим медијалним кулисама мамљења потрошње и њеним имитативним облицима куповине, као све-куповине, или како је говорио Жижек за Кока-Колу „и кад је куповина ничег“ – кад је још покушавао да пише). Како таква заједница може опстати и уопште постојати, него да се улије у још већу масу потрошача као што је ЕУ, у коме су процеси према нацизму 2.0 све шири, па су и трајно Кроатонацисти као „хрватски политички народ“ уважени елемент који су нам и дан данас отворени непријатељ и више од тога, наш пут у ЕУ како га западњаци генерално виде. То је та од Шокенхофа тражена „промена свести“ код Срба, да се асимилујемо у тај модел, не Макс Вебер метанисања о „протестантској етици“ из које гле искочи нацизам да би опстао као крај сваког људског поретка на чекању који се данас актуелизује кроз милитаризацију у ЕУ и отворено лажљиву расистичку мржњу ЕУ-елита према Русима, према којима још имају искуствено зорт, а шта онда остаје нама Србима, да нас њихове шиптарске фаланге везују за дрвеће и млате као на КиМ под НАТО окупационим протекторатом и реално – фактички под ЕУ наци-бирократијом 2.0 која врши супервизију, значи без њих се тамо ништа не дешава?

Зато, да ли треба да нас чуди да нас је површно некритичка општа опсесија западњачком модернизацијом једног дела српске елите, кроз коју смо виша пута пролазили, стално водила толико испразностима него било чему другом и то од комичних до смртоносних, а у дужем трајању погубној дезорјентацији. Како год, насталих са временом, и губитку и оних института и институција и обичаја које су килаво функционисале као примера здравство, али су некако, до овог данашњег, кад уз сву нагомилану технику то сад још мање ради после свих еу-реформи осим моделом среће и како се заломи, јер не вреди ни платити, јер као да уопште више није општа премиса лечење. Зар није време да се застане са тим, него да коначно традиција (неке саме вредности из искуства потрају) добије своје место које му припада у јавном дискурсу (уместо површне модернизације ради мода), а не да се не разуме (а изгледа ни само постојање), како би и избор неких модернизација постао смислен?

Посебно модернизација у транзицији, као потрошачка економизација свих садржаја (као са општим алгоритмом и искључиво темом ефикасности, капитализма и профитабилности, још једног примера као у образовању које је по истом устројено „болоњом“), неће ни најмање допринети било чијем разумевању света, али и очувању опстанка и постојања народа и државе, нити узајамно Реду. Напротив. Збирно што се тиче Реда и ЕУ, зар Еулекс и то свакодневно не потврђује на КиМ где се баш дивља под њиховим покровитељством, шта се од ЕУ реално може очекивати (уместо нарације о еу-вредностима), кад смо ми у питању, па се питам осим што су индивидуе безисторијске фрагментарне свести сами српски ЕУ-клијенти, са планом наметања ЕУ-доминиона за Србију, да су они и злосрећни бандити, а не примера безопасна група наводно брижних домаћица које демократски смерно учествују у изборима. Још кад „прогресивизам“ као „модернизација“ се уосталом показао да није у свему одговор – иронија, а не ретко је и потпуно погрешан – реалност. Наша нас је историја уосталом томе и требало да је научила? Још уз комесарштину, површност, малограђанштину уместо културе и вековно дуго искуство са конвертитством и асимилацијом. Зато би и требало да се размисли о „Дворском парку“ као макар једне капи и да ставимо тачку на то (како се види ако се не држимо стварног имена да се већ обесмишљено место лажним именом може и изродити у Ћациленд): на те бесмислене промене којима је елита у својој површности склона (а врло су опасне за нас), јер им је једино важна моћ и корист, него да имена одговарају првотном садржају и да то буде трајно. Зато нам и треба елита која се може носити са именима која су наследили, а служила су општем циљу опстанка и постојања српског народа и државе. Без чега ни не може бити довољно озбиљне политике у Србији, док је Србија а не већ ЕУ-доминион; и Срба а не упорно и даље комесарски испражњено без идентитета: грађани. Макар би сви академски образовани људи морали да знају да је оригинал „суверенитет народа“ (као једнине и заједнице), а не суверенитет грађана (И. Маус на то јасно указује, али код наших не вреди, упорно су тврде и површне главе ноторних противника српства). Иначе, грађана који се лако и брзо сведу искључиво на потрошача са само својим преференцијалима у већ дуго постојећим масовним потрошачким друштвима (од 1850), а поготово пост-модерним друштвима, што и видимо у пост-транзиционој пропасти политике у Србији, више него је јасан Сунстејн: „потрошача не треба мешати са грађанином“, те чуди судија Мајић као угледни Прогласовац да то није схватио шта је друштвено генерички детонирано (или се упознао) шта заправо стоји иза клијентелистичких мрежа лумпена и брлога у Србији, да би од тога што су пре свега елите површне и доминантно малограђански потрошачи правио музеј (Утисак недеље од 18. 10.‘26.) опомена (вероватно приказујући зомби-наказе) а да не проба и да објасни и историјску и транзициону катастрофу Србије 2008. као кључни контекст еминентне претње која још увек постоји од ЕУ-доминиона у самоурушавању Србије, као специјалног случаја који није ни лак да се објасни. При чему Тошковић из СЛ у Утиску објављује да хоће да владају најмање 4. године, што неће моћи да иде и да сами победе, јер су од многих странака тражили да се повуку, то онда није само њихова победа; са друге стране где им је јавна контрола поред неког Савета Студената (читај Политбироа?) њиховог рада, зато и нека кажу већ сад да би отклонили и ову сумњу, колико ће стотина хиљада људи требати да изађу на улицу да би они поднели оставке? Нека кажу одмах, да не буде после да и њих руши нека обојена револуција, па им се неће. Много је опаснија и одговорнија ова игра коју играју, свакако, много више од сваке друге коју су досад играли.

СНС је показала као власт да за традицију ни под прозором (Дворски парк) не мари, а шта мисли о опстанку и постојању српског народа и државе, показала је одавно уводећи нас масовно у голе деценијске фикције свога Нереда док су нас бахато гурали у пропаст и што би могло стварно да престане 25. октобра 2026, а да ли ће коначно престати и са неком новом влашћу и то ћемо видети, можда брже него што смо се надали на заједничко задовољство свих, па и оних симпатизера СНС који сумњају у садашњи режим.