(објављено 23. 09. 2025.)
Можда су Руси у праву да је Запад/ЕУ у вин-вин ситуацији са политичким протестима у Србији, па им је бољи западу послушни, крњи и превртљиви Вучић, али морају бити свесни да опет упадају у исту грешку са Србима као са Брозом. Што нас доводи до још озбиљнијег удаљавања Срба и Руса, те је онда и дугорочно Запад/ЕУ на добитку, како повећавају пукотину све више, док и Срби не постану западни (пројектна конструкција Западни Балкан), па антируски и коначно нацистички, као сви народи на западу, који су већином нацистички, или, протонацистички. Нацизам се на западу није развио преко ноћи него од католичке „мисије“ (укратко махнитог мисионарења како Слотердијк наводи у свом излагању на Колеж де Франс кондиције Европеi, и не само по колонијама), империјализма, расизма, коначно нацизма, док је са друге њихове стране растао лаицизам (у корену очекивање самоиспуњавања Божијег света само из саме људске савести – коначно, никад у модерни није било правог грчког философирања, него про ет контре хришћанству). На крају је конфликт на западу чинио сукоб између лаицизма и све отвореније уобличеног нацизма владања и господарења над осталим народима света, а који се коначно историјски друштвено за њих разрешава у овој епохи, или, у хибридизацији, или само катастрофи. За њихову елиту, за њихова друштва, културе, ма колико се данашњи нови „суверенисти“ супротстављали, њихова акција могу да заврше искључиво у популизму превише нерешивих проблема (од окошталости моћи у светском систему, културном конзумеризму, коначном губитку самог животног Реда, постајући демографски „друштва-смрти“ у епохи стихија-друштва, али већ пре тога са јасном најавом бацајући атомску бомбу уништења а не победе на Јапан). Од којих је сам највећи проблем атомизација друштава, како је термин либерализам изникао у праксама лаицизмаii, док је данашњи коначно пре свега англосаксонски либерализам давно напустио и своју сигурну луку „краја историје“ наставивши своју каријеру промена, коначно ништа мање против самог човека, који је изгубио све природне, а још пре, све Божанске (духовне) особине човека постајући промењиво конструисана аморфна маса (педера, „флуксева“, „мема“ и остале смишљене будалаштине фрагментисане свести) која ће наћи своје ново „место“ по том неком самоиспуњавајућем пророчанству у хибридитету са машином (са Ви који је не превише паметна „Александријска библиотека“ нашег доба алгоритама и накупљених података чинећи и симулакрум, а кад ће се овај потпуно одвојити од људске стварности, али и стварности уопште онда је питање и то не тако далеко у будућност само заправо неког његовог случајног тренутка). Тако да анти-либерални импулси нису докусурили либерализам него управо његово фаустовско кретање у бесконачност, у центрифугалним силама либерализма, без целина и синтеза. Без умерености, без коначно дисциплине која зна да одвоји дух човека од животиње у њему (људске монистичке психологизације света), како је и Кантово у просвети „дисциплином до културе“ постало сасвим непожељно пред Фуковским зановетањем да је све то у образовању примена „микромоћи“iii која трајно штети „бесконачности“ либерализма.
Док је у Србији потпуно схизофрено стање, које не може да замисли и то што дуже гледамо, да је ЕУ/Запад, управо оно што видимо како нам се обраћа. Шта перманентно чини. И да и само то може да ради. И да је управо због тог стања ствари, овако како јесте и са њима и са нама. И са нацистичким сукобом са Русијом (а западна махнитост дотле иде да је ФАЗ међу наводно код њих најбољих 28. мислилаца данашњице изабрао и женицу рођену у Украјини, која излаже тезу да Русија напада безобразно запад од 1914. сиц, а они се нацизмом бране, мисионарски се ширећи на исток, па су се домогли и Украјине преко Укронациста, или, тако још мисле) и да им је Вучић најбољи пријатељ. А то што наши људи и даље одлазе већином на запад, своди се и после транзиције да само релативно нормално економски овде може једва 30% људи да живе (за Русију је било планирано 40%), а не мало управо захваљујући и не случајно многим лошим услугама запада. Остали људи морају бити ускраћени, од мало до много. Онда је очекивано да сви друштвени подсистми друштвене структуре пропадају, још кад су под шапом лумпена, где нема никаквог Реда, него све може у њиховој режији (а посебно неспособност, али и пљачка, безобразни примитивизам оних који ни не желе ништа више да схвате како су и настали из лумпенпролетерског процеса шок либералне транзиције 2000-тих, а њихово је време наступило у неизбежној дезорјентисаности ДС и уз отворену помоћ Запада/ЕУ – и сад опет неко да нам нуди помоћ ЕУ као деканка Ковачевић може бити само лоша трговина да све остане по старом – таква је њена визија без сумње наше „будућности“). Коначно пожељног насиља над нама како би сви актери задржали остварену супремацију кроз брлог лумпена, јер ти никад нису имали капацитет да се сами развију у типично западно модерно „дворско друштво“ за које би они одговарали, нити је Западу/ЕУ то требало (просто је несувисла та само прича о демократизацији која је Ротријевски конститутивна идеја, а то заправо није, него је регулативна – па и ЕУ комисија не зна шта је то демократија код себе, док ЕУ парламент је шта, биће пре свега место за дневнице иначе по себи Бриселске монструозно нагомилане бирократије којој пре свега одговара статус кво њиховог утицаја, принадлежности и не мале и ретке корупције уходаних ланаца). Зато се нашироко уместо дужности и одговорности искључиво говори све време о стабилности и да то Вучић за Запад/ЕУ вредно испоручује. Као што довољно плаћа западним пријатељима јер добро познаје стварну игру са западом, прешао је целу игрицу више пута, само што никад није ни један српски националан интерес остварио, напротив, ни развој, него само свој и свога брлога, сатирући све упорније друштвену структуру, државу и народ. У томе је потпуно претерао и то дуго, па су му се догодили студенти и народ и не пуштају га. Ни њега ни његове лумпене из брлога, ма колико да бију, демолирају приватну имовину (шта хулиганима брлога смета мала породична рибарница, цвећара), хапсе на силу са преувеличаним оптужбама, јер су се и Кобре преплашиле стварности у којој учествују, док полиција губи прерогативе државе и легалног права на силу овако како је користе служећи као гарда брлогу, јер побуна је народа одавно и легитимна и легална (и има право да узврати кад их у чопору дивљачки шутирају). И то сви знају, па и већина лумпена. Брлог се потпуно изгубио у својој само још махнитости у симулацији јавности коју је створио. И колико год потхрањивао симулацију јавности она је све нељудскија, па и за њихове лумпене потпуно обесмишљеног погледа на свет.
При чему ЕУ/Запад јесте нескривени непријатељ Срба и Србије, јер је нама одавно пројектовао улогу и то не тек од 1999, Вимеровог писма, 2008. итд. Срби код њих изазивају само згражање како то Слотердијк каже мислећи да се усуђујемо да смо историјски фактор (а посебно да наша елита није никад ни разумела природу историјских ствари – тако је и Југославија настала), али они то не признају ни једној Русији, која мора са времена на време да их порази на бојном пољу и једина је коју нису освојили и господарили као што је био случај и са Кином и Индијом.
Наш је данашњи ургентни проблем, што поред лумпена на власти и у свим спорама друштвене структуре, у ЕУ – опозицији имамо посла са самоубицама. Који би да прекину однос са Русијом и Кином (иако их свакако треба уредити) и да нас самоубилачки испоруче ЕУ без размишљања о очувању државе и народа, енергетској сигурности (где очито и Вучић хоће сам да ЕПС препусти Норвешком државном фонду, па га лумпени из његовог брлога разарају, како би му цену у часу реализације дила учинили манипулативном), коначно, сурово јасној перпективи пада Србије у рударску колонију запада, јер ни ти од тога неће одустати. Да било кад одустају, не би били тако дуго успешни, па и сад у коначним неприликама и њиховог пада у отворено колонијални статус, код некадашње колоније Америке, иако само рефлексно, они ни сад не желе нипошто да одустану од своје прошле моћи. Нити су спремни али и не могу да промене своје планове, као вековима таложено знање, рутине, разумевање и понашање, иако све више само може да их одведе заједно, све њих, у само општу њихову катастрофу што не треба да чуди јер траже рат (а уосталом ко све те народе у ЕУ било шта пита и да ли је било кад, стварно и за озбиљно – то се још заправо није ни догодило, како је по Дериди демократија увек у том неком доласку, док она сама заправо тек регулише у врло уским границама у модерним друштвима).
Измештене принудне радње и стварност
Детаљ који свакако привлачи пажњу је препричано понашање полиције после тортуре у згради Владе Србије Николине Синђелић у Утиску Недеље, значи после физичке тортуре, понижавања, претњи силовањем, нашао се полицајац који је питао изнебуха кад ће да се уда, исто као и оне полицајке које су превртале очи неприхватајући да је неко из полицијске формације њој претио са силовањем, зар и то. Шта је онда стварност? До чега доводи симулација брлога режима него до измештања људи из саме њихове стварности, чега и полиција постаје накнадно свесна, али и заробљена у психичке одбрамбене механизме од дела која су чинили, доживљавајући да су били у некаквој кафанској тучи узавреле крви сужене свести принудних радњи, кад се и човек понаша као да је самом себи тек сведок, а да све то неко други ради у подвојености, сво то непојмљиво зло, јасно, онај који није психопата. Исто, да то не може да ради добро вођени и утренирани полицајац. Да за то не сме бити кориштен. Док тај други студент у емисији није сасвим у праву оптужујући полицију која га је безразложно приводила, немилице млатила, претила убиством да умишљају да раде за неку вишу силу, несхватајући да и полиција има прерогативе државе, али не на начин како су то они манифестовали, нити у шта су у том тренутку сужене свести веровали, а што пројектује брлог лумпена СНС режима ради жеље да очува своју деценијску штеточинску супремацију, тек са методама службеничке „баналности зла“, како је то Х. Арент са правом описала за Немце. Премда овом треба додати сигурно и новинаре, разних фела аналитичаре, забављаче, ноторне политичаре, богаташе, те руљу оних трајно маргинализованих лумпена са којим се брлог режима политички служи, а они му верују јер само они им пружају пажњу и користи, ма колико све то било понижавајуће искоришћавање и безумно повлађивање социјалним аномалијама и дисфункционалном понашању итд.
__________________________________________________________________
i Sloterdijk, Peter, Der Kontinent ohne Eigenschaften, Suhrkamp, 2024; иако његово излагање у КдеФ било потпуно европски надмено са посебно немачким претеривањима, због самог поглавља о „католичкој мисији“ постаје јасно зашто није добило већи публицитет (иако је сушта истина, али није корисна за интересе ЕУ). Чак ни он није уз мноштво других исто озбиљнијих немачких мислилаца данашњице није на ФАЗ-овом списку од неких 28, од којих тек неколико заслужује и које су ставили тек реда ради да би промовисали остале (баш новинарски превртљиво).
ii Боберо, Жан, Лаицитети без граница, Карпос, 2011.
iii Krönig, Franz Kasper, Neoliberalismus – Erziehungswissenschaftliche Neoliberalismuskritik im Äther der Macht: – Ulrich Binder und Jürgen Oelkers, Das Ende der politischen Ordnungsvorstellungen des 20. Jahrhunderts und die liberale Bildung. Springer VS, 2020.