(објављено 23. 07. 2025.)
Минклер, као берлински дворски аналитичар (пророк) јесте за рат. Тек се незнатно кочи, јер он зането види (а публика му одобрава) да је то прилика за Немачку да коначно уђе у ред великих сила територијалним добицима међу Балтичким патуљцима (где већ имају војску), у Пољској и у Украјини. Јасно ако не заврше у нуклеарним испарењима. Никако другачије не треба тумачити споразум Стармер – Мерц, до да Енглези овај пут подржавају Немачки план ширења, али и како је њихова награда, тако и ризик треба да је њихов (без разлике што су Америка, Енглеска све ово закували и њих охрабрили, јер ти планирају у наставку да се наплате кроз распад Русије, са што мање ризика да и они могу да испаре као само наизглед играчи иза сцене, премда пре, како су на клацкалици моћи могу да доживе убрзано опадање у овој и за њих врло ризичној игри). Чак немачки генерал Фројдинг, већ ликом авет, планира (испоручује) и позива на дубоке нападе у Русију. Као што на унутрашњем плану нападају отворено лажно АФД да их увлачи у „нацизам“, док је баш политички закључно са зеленима, медијски, интелектуални мејнстрим (корпоративни се нешто успешније крије) сам суштински расистички (нацистички) што избија и у разговору Минклера и Родера (историчара) са танким оправдањима, да су Немци били „наивни“ и нису досад мислили геостратешки и они су јадни веровали да са економским везама могу да умире (бештију) као што је Русија. Ипак и ништа не може бити бесмисленије: да је рат сасвим нестао из западно-европске праксе, као да НАТО одавно није искључиво ратни савез који се шири и заправо граби свим средствима, док са друге стране Немачка индустрија опада, па им у основи и не требају толико енергетски инпути, нити у тој мери вреде, јер је прошло њених 5. минута са пре свега аутомобилском индустријом и никад се више неће вратити а да увелико заостају у кључним трендовима примењене науке. Док кад се они сами дохвате рата, претвориће га у свињац, што је још у своје време књижевнички Леон Урис са правом означио симболом вепра за Немце – то је тотем њиховог „бића“, ма колико они мислили да само мало још да се уреде, па могу целу ЕУ без ропца да ставе под своју мишку на европску радост, како то политиколог и историчар медитирају, а да то не буде поново као под Хитлером, а то су заправо искључиво и непромењиво менталитетски они сами, јер није само неко као Хајдегер лупао, него је гомила научника, лекара из магијских побуда кастрирала људе ради њихове чисте расе, а заслепљене у глави, такво је њихово суштинско разумевање културе и науке (а познато је да се у људској врсти статистички стално понавља до 2% девијантних од заосталих до педера, а шта би Немци без свог буквализма). Па ти се лудаци држе да је то још Хегел прореко да се апсолутни дух „заглавио“ међу Немцима (одједном опет Хегел иако он сам не припада канону знања и то до скора исто и у Немачкој). Што се све чешће чује међу њиховим образованијим медијским звездама. Док им нацизам нико на Западу озбиљно не оспорава, а судећи по Гази ни Јевреји. Зато и очекивање да од само сукоба у Украјини зависи да ли ће ратови стати је илузија, него све зависи од далеко по себи општијег процеса, да ли ће транзиција и трансформација светског система добро проћи, или, ће се заглавити у све више конфликтном западном систему, чија униформност данас искључиво почива на стихија-друштвима за која очекује Запад да ће их учинити дистопијски недодирљивим ауторитетом ВИ – тоталитаризма (са Палантир елементима предвиђања и уништавања неподобних појединаца, ала Том Круз филмови), машином која не може никако да схвати контекст, а још мање дијахронију, јер и ништа не схвата (не само пуким расизмом – нацизмом). Како треба да се догоди потпуна хибридизација људског друштва и оствари хуман+ програм промене човека у изгледа Гетеов „хомункулус“ за један сасвим нови „врли свет“ Запада и потпуну сирову нацистичку контролу смртности свих осталих народа који не живе у овој гротескној башти стихија-друштва, а на ком се путу доста далеко већ увелико одмакло (са Укронацистима, Томсоновим масовним окупљањем одвратних кроатоусташа, ништа мање Нацисеверњацима-2ЕЛФ нацошима, закључно са ноторним нашим југоусташама, уз биро за везу и у Лондону са нацистичком унуком, да се баш свој са својим разуме, ништа паметније).
Предисторија и Слотердијков резиме Европе у Колеж де Франс 2024. – први кратки извештај
Слотердијк се жали домаћој публици и препричава не без сујете шта је Макрону за вечером казао док приговара самозадовољно да су њега са угледног КдФ позвали да он да резиме о настанку и постојању Западне Европе у овако одсутним временима кад се не без разлога говори о њеном заласку (ни не мора се рећи да сви они то схватају као целог света и човечанства). Па је и један од праваца његових размишљања да западно-европски империјализам је мање жртава производио у њиховим колонијама, него од кад су ове државе самосталне. Као што је за њега 4. Рим Вашингтон, док су европске римске имитације, што су биле све време свог постојања, саме посустале, те је више на запад и прешла сама империјана моћ европских држава, док је Европа остала „Континент без својстава“i, по угледу на књигу Роберта Музила „Човек без својстава“ (Аустријанца који је умро од немаштине у Швајцарској), дефинитивно са тиме повезавши крај западне Европе непосредно за 1. светски рат. И у тој књижици-предавања на коју се Лепенисii уљудно жали да је мало досадна за читање, више врцају салонске концепције него академске спомињући се да је Европа постала континент 1000–годишњег учења (чак важније него што су ова „дворска друштва“), техничких иновација, слобода, прогресивности мода, хиљадама пута играња на фортуну, а што се све распршило у масовним убиствима у првом светском рату. Чиме је овај „драматуршки свет“ тзв Европе као и лажни континент, више него јасно доживео да нема суштину (што ПС јасно сам не каже, него од почетка говори о „умору“) постајући искључиво кланица задњег дана. Премда није у свом излагању пропустио да изрекне како Данилевскиiii нема појма (а куд се њега из 19. века сетио који ни у Русији није наишао на лак пријем), као ни остали свет шта је то људски живети, непропуштајући и да нас Србе оплете (макар у фусноти), сматрајући све то тек европски самољубиво бахато имитацијама европских мисаоних шемата против искључиво западних европљана (као већ посебне расе), без било какве оригиналности (случај Фанон и његов интелектуални утицај на деколонизацију) иако и они сами искључиво мисаоно паразитирају и данас што се тиче код њих утврђеног канона знања посебно политике (баш у Немачкојiv) на Грцима уз искључиво проширење Макијавелијем, Хобсом и Русом, док је све остало ранга секундарне литературе.
Две стране истог новчића и садашње време
Холивуд је постао досадан, и то не зато што су схватили да је Америка друштво без културе (Адорно), него се индустрија забаве умртвила исцрпљујући се са стриповима, а да не могу ни да репродукују дуго већ нормалну слику живота, како она више није интерес. Поготово да понове радост живота и да славе још на неки начин људско постојање. Холивудска радионица је просто постала сасвим идиотско напрезање одвратностима. Сулудости које провинцијални умови зову културом и уметношћу (цео тај њихов концепт „меке моћи“ филма, музике, мода, секса, страха, насиља, пука је површна хистерична одвратност) имитативно учитавајући безначајне фразе наводног смисла, слободе, вредности на први поглед што је довољно за њихову безисторијску фрагментарну свест мода – промена без значења (малограђанске савршености) усхићењем (екстатичним) на први поглед (други ни немају) са новим и жељно чекају следећу медијалну површност новим спектаклом дегенеративног и девијантног, огољене индукције малоумности свеприсутним медијима. Потврђујући да се европска култура живота распала и распршила и то тако још одавно да се без отпора индустријом забаве и замајавања американизовала и то тако, неки ће гласови рећи да им је само продалаv њихове девијације у америчком маркетиншком паковању (премда добар део долази циљано из Лондона још 60-их прошлог века нових рутина за младеж наводне индивидуализујуће забаве и замајавања са којима их је елита на дуги рок скинула са врата). У општем погледу на ствари Хандке је прегнантно описа празнину европског човека (у „Голмановом страху од гола“). А и у привидно неутралном опису само је као реч о циклусима капитализма и типовима конзумеризма стално новим, али до поново распршивања, а зар може бити по постојећем искуству са Западом на крају нешто друго? Па и овог Запада 2.0 у лику Америке као 4. Рима како га означава Слотердијк у свом предавању на угледном КдФ, кад су се потпуно погубили у стихија-друштвима где је могуће да постане кључна афера какву улогу има неко као клипан Трамп са мутним, а и ради сигурности мртвим, Епштајном? Док Маск онако на здраво булазни о насељавању Марса?
Друге ствари сад играју значајнију улогу, она друга страна новчића која је доминантно европска, пре свега Немачке, и тиче се рата и нацизма. Не само што је нацизам доживео метаморфозу са временом, него он од почетка ни теоретски није довољно продубљен. Није разматрано да је он и то ексклузивно културни феномен западних европских друштава која одбијају да су и они само део света (ма колико је расизам енглески продукт током колонизације) и са њима другим блиско контактним друштвима које су држали под својом влашћу, краће или дужи период. Довољно је погледати Укронацисте или Кроатонацисте које по њиховом зовемо усташама. То је суштином оно финално сазревање европских друштава од 1. светског рата и неуспеха прве глобализације (само привидно то има узор – сличности у именовању Грка свог окружења варварима). Док, код контактних друштава западним, пре свега оних слабе властите културе (народа који по себи нису нације, а тек не историјски народи, са стварном а не фиктивном културом сећања) манифестује се у жељи за припадањем европским друштвима кроз сам преостали испразни расизам Европе, онда они сами прерађују у ауторасизам јер су тако сами по садашњем Западни Европљани. При чему у општој празнини европског човека стихија-друштва сам нацизам има снажну емотивну привлачност – знак или симбол у самом расизму и некаквој сврси мисионарења њиховог ми, у вољи за моћ (где је од западне елите допуштено), али и деструкцији и пљачки великог „веселог клања“ – Шпенглер (силовању, као су то њихови медији око тога увек неумерено сами сладили било нама, Русима, али не лаје кера ради села). Експанзивно пожељно преко њихових граница што даље. Зато ни неће њиховим елитама заправо ни бити тешко да их медијима гурну, као и очигледно данас и растућим егзистенцијалним неприликама, преко граница присутне људскости и разума у надолазећи рат, ако је само по тим хушкачким елитама – а нема још утицајно других и тешко да ће их сад пре рата бити, посебно кад су партикуларизирани грађани Западне Европе сами огуглали поприлично на човечно у дугим процесима дегенеративних мода девијантним садржајима мода (и сталном индукцијом малоумности), а рат ће их коначно повезати, кад све то стоји припремљено (изгледа од кланице са које никад нису отишли) од 1. светског рата као западна сабласт „драматуршког света“ Европе који је имплодирао, што никад није превазиђено, како би сами они постали ни више ни мање део света (уместо лажних глобализација преко њихове користи). Него је само слојевима лажи прекривано медијалним „Забављањем до смрти“vi конзумеризма у чему се нико више не смеје ни кисело. Тако да нацизам већ предуго стоји на њиховим границама, и ништа мање погрешно: док их у властитим земљама чека хибридизација и све развијенији тоталитаризам ВИ контроле (ако и преживе сусрет са непријатељем), што је идеално за ваљано самоуништење. А то што се код нас не разуме нацизам – расизам западног европског човека (и порекло тога) и то баш недвосмислено западне елите, по којима ми никако не припадамо њиховом кругу, проблем је наше површности, те још наших трајућих југоусташа који прихватају нацисте на малограђанским основама навикнути од Брозовске комунистичке фараонске оперете, али и не мање превише данашњег посла са и даље погрешном историјом и европском транзицијом, још са несносним домаћим талогом лумпена на власти који све мање презају сами од кабадахијског насиља и разних других иживљавања криминално примитивне власти која уништава и државу и народ. Што нас све чини још само погоднијим беспомоћним жртвама светских трендова, како никако сами не можемо постати нацисти, само ако и кад се понови у неком броју трансфер у Кроатонацисте, а не само њихове жртве, што наше југоусташе фрагментарне свести упорно не могу да схвате (него сви ови тандрчу блесаво као некад Чоловић као Срби изигравају по бесмислених неколико наслова најстарији народ, као да то уосталом у савремености има некакво значење, уместо да се приклоне самоуништавајућем трансферу у тренутни нестанак).
_____________________________________________________________________________
i Sloterdijk, Peter, Der Kontinent ohne Eigenschaften, Suhrkamp, 2024.
ii https://www.perlentaucher.de/buch/peter-sloterdijk/der-kontinent-ohne-eigenschaften.html
iii Данилевски, Николај, Русија и Европа, Нолит, 2007.
iv Wallaschek, Stefan, Über was spricht die Politische Theorie? Eine Netzwerkanalyse der Zeitschrift für Politische Theorie (2010-2019)
v Ritz, Hauke – Vom Niedergang des Westens zur Neuerfindung Europas, Promedia Verlag, 2024. Или како један од коментатора на Амазону сажето наводи:
Хауке Ритз размишља о процесима дугог трјања, а ипак је у складу са садашњошћу. Зашто Запад толико мрзи Русију: Не може бити мање у првој реченици. Риц покушава да разуме „природу ове опозиције” (стр. 10), а не само да понови оно што чак и публика “Тагесшау“ вероватно зна. Копнена маса у центру Евроазије, бескрајне сировине и нуклеарно оружје, традиција дипломатије, а можда чак и кривица коју је Совјетски Савез морао да наследи само зато што је „заправо поставио границе“ западном империјализму (кроз „утопију правде“, кроз социјализацију имовине, кроз утисак који је оставио на трећи свет довољно): Каже: Борба (у Украјини и шире) је око нечега што се не може ни видети ни додирнути и што већини људи вероватно није стало када увече седе на софи. Реч је о тумачењу европске културе. САД се, каже Хауке Риц, плаше интелектуалног потенцијала Русије више од свега о чему се из дана у дан расправља у мејнстрим медијима.
Овај приступ у центар пажње ставља интелектуалну димензију владања и подлегања (подаништва) и поставља питање о „моћи концепта“. Ова моћ је, каже Хауке Ритз, одлучила о хладном рату. Ни економија, ни јаз у богатству, ни трка у наоружању. Огромна империја попут Совјетског Савеза, са једва икаквим дугом, самодовољна сировинама и способна да одврати сваког непријатеља, не би морала да се одрекне ни својих сателитских држава ни себе – да није било привлачности рок музике, фармерки и Холивуда, шарених излога и бајке коју је други табор хвалио као уточиште (демократске) сагласности, слободе приватне штампе и приватне среће појединаца. Када је чак и сам врх Кремља све ово узео здраво за готово, као „прави новчић“ (Жид „Ковачи лажног новца“) и прогласио “гласност” (управо оно што Запад тврди за своје новинарство до данас, а што ни тада, као ни сад, није могао и није хтео да испуни), (руски) контраконцепт је постао изгубљен случај. Напросто, Берлински зид није могао да издржи притисак психологије (нове конзумерске масе).
Што је још важније: све ово није било случајно, већ резултат стратешког и пре свега обавештајног рада. Ово овде могу само да наговестим и једноставно поменем “Конгрес за слободу културе”, преко којег је ЦИА педесетих и шездесетих година прошлог века финансирала писце и новинаре, музичаре и сликаре, часописе, галерије, филмове – а тиме и кадрове, мисаоне обрасце, симболе. „Нова“ левица, „некомунистичка“, то јест, више није заинтересована за питање система и својине, како је ова „нова“ левица исто толико производ менаџерисања идејама колико и позитивна слика САД коју имају многи Западноевропљани или нова француска филозофија око Мишела Фукоа, Клода Леви-Строса или,Бернард-Анри Леви, који су уместо Хегела и Маркса, изабрали Ничеа и његову реченицу „Превредновање свих вредности“.
Наравно, могло би се запитати: какве све ово има везе са нама? Са ратом у Украјини, са будућношћу Европе? Зашто бих се бавио и “ратовима“ у неким радним собама које разумеју највише две шачице научника? Хауке Риц каже: Ко год жели да доминира светом мора да „преименује кодекс европске културе“. Стара Европа: за њега то укључује правду и утопију, потрагу за истином, веру у стваралачку моћ човека и интелектуалну регулацију политичке моћи – укорењене у топографији континента, што је наметало сталну конкуренцију, а пре свега у хришћанству, које се на крају спроводио у световним религијама као што је комунизам и што је толико привлачно да Хауке Риц може да говори о универзалности овог, као водиље (дух и култура „старе“ Европе) за цео свет. Ко отвори очи види да од тога није много остало. Рушење се границе, еродирају идентитети, заборавља се традиција. У тумачењу Хаукеа Рица, Европа је жртва „постмодерне погрешне интерпретације сопствене културе“, увезене из САД и која се може одбранити само уз помоћ Русије, која је, иако припада Европи, другачија од запада континента и стога може да пружи алтернативу.
vi Postman, Neil, Amusing ourselves to death, Penguin books, 1986.