(објављено 14. 06. 2023.)
Ништа нас није ујединило ових дана, као и 1999, него је 2023. зло поново пробудило заједницу међу нама. Исто, као и у Литијама великог Амфилохија у Црној Гори, што многи нису разумели како је одједном постало могуће да се људи са толиком решеношћу окупе и истрају. Зло је ово само наше у Србији и из дубине нас је сустигло, те се морамо коначно ослободити свакодневно растућег зла које овде нема више чега да се боји, па се победоносно насиље шири и хвали својим одвратним лажима против нас самих, као да нам је мало свих тих туђих, уништавајући саме „установе живота“, а пуко покушавајући да нас јефтино као на вашару покупује и да тако „слављење постојања“ као људску судбину међу нама угаси. Зато су људи ових недеља на улицама. Ко то неће да види, већ је изабрао страну палог отпадника који је у злу нашао срећу. Па се наказе изругују деформисаних усана: „погледајте се у огледалу нашта личите?“ Како тако тупо, ружно и накинђурено, подмукло, доноси срећу и уважавање у данашњој Србији.
Општа размеђа заједнице
За модерни капитализам каквим га данас сви ми познајемо Макс Вебер је сматрао одговорним протестанску етику, а Сомбарт, јеврејску привредну етику која је утицала на протестанте, сасвим изједначавајући капитализам са јудаизмом, док је Фердинанд Тонис пре за то видео одговорним „страног трговца“i. Кроз велику међународну трговину почетак настанка светске привреде са свим последицамаii, али и можда важнији феномен, процес промене властитих заједница у „друштва“, која по њему: „немају вредност осим сврхе, како њима управља хладни прорачунати разум, па су онда друштва механички Агрегат и Артефакт беживотности“iii. Као што је по њему из интернационалне трговачке експанзије Западне Европе израсла и индустријализација, а не обрнутоiv. Тонис је исто тако први који је увео појам „светског друштва“. А као Макс Вебер види врло уску везу између борби за „ослобађања од религије“ и настанка економског и политичког либерализма, испрва међу протестанским сектама у Западној Европи и Северној Америци. Премда је траг томе још у ранијем Хобсовом решењу, формално „верских“v ратова клика у његовој домовини, кроз разлажућу до атома индивидуалистичку поставку настајућег друштва повезаног уговором, у ком је до данас, наизглед парадоксално, очувана врло строга сталешка хијерархија, док шире она води општој атомизацији друштва наспрам целине, са свим растућим противуречностима, али који су превише слаби да би се супротставили интересима властеле у овако организованом друштву. Највероватније зато Хобс и види тако насталу организацију, иако као мање зло, као вештачки насталу државу која је уствари Левијатан, мрачно чудовиште из Старог завета. Док по мени, само као таква она може очувати донекле разумне односе међу људима, а самим тим разум уопште (О2) у модерним друштвима која познајемо, оптерећена спознајом да западна модерна почива на опште људској себичности. Постајући модел модерне са којим историјски искуствено не може ту бити мира и љубави међу људима (посебно, никад нико Енглезе није могао да оптужи за љубав, толико су макар искрени). Док у садашњем развоју нема места ни за човека, а онда свакако ни за људску заједницу ни у траговима.
Тонис је јасно у своје време и сукобима са нацистима изабрао социјалдемократију, вероватно сматрајући ову задњим трагом политичког носиоца заједнице у друштвима (како је и сам писао у његовој борби против „ждерача Јевреја“) и културе заједнице која кроз обичаје и ритуале чува вредности међу људима заједнице (сама демократска друштва као таква немају ову способност ни данас, него су још све очигледније „вредности“ арбитрарне моде и све суманутије политике и медијализације отуђених западних центара моћи која коло воде најмање демократски).
Манфред Шмит у свом темељном вишедеценијском проучавању демократије долази до закључка да је социјалдемократија доживела колапс и тако да је преостао либерализам (неолиберализам) у демократским друштвима. Као што у свом 6 издању Демократских теорија коначно даје јасно образложење зашто је још од Комуне у Паризу комунизам био суштински инвалидан и осуђен на пропаст. При чему још ранија опажања Панајотиса Кондилиса показују како каузално и нормативно нису ускладиви. Самим тим мени се намеће као сасвим јасан закључак да ни једна идеологија не може бити стварно успешна, јер ни једна норма не може имати саморазумљивост каузалног (нису “физикализми”). Зато их ништа друго до голе моћи не може одржати у животу, као ни њихове наративне привиде које по себи не могу постати културе као такве (уз све покушаје, што је и срушило све комунистичке земље). То што са општим растом медијализације комуникације се лакше побрка реално са симулакрумом не мења ништа код чињеница. Док се добро познато „диктатура пролетеријата“ претвара у клику моћи, или, у „3 класу“, како ју је назвао Милован Ђилас, као што су данас њихови многи наследници у Србији елитна клика малоумно декадентних ништарија, у властитој деградацији рађе наклоњених југоусташлуку ради очувања своје моћи. При чему им југоусташлук омогућава да се удружују са идеализованим западним центрима моћи, који су исто као и они у фундаменталном сукобу са Србима као заједницом. Коначно, шта за њих има другог осим југоусташлука кад су све „велике приче“ модерне још пре 50-так година познато лиотаровски скончале у ничему. Тако да је на Западу преостао само систем са лошим исходима који тежи самоизбављењу кроз техницизирани хуман+ (Г1) програм и еколошки катастрофизам као нове прилике за бизнис доминацију :
Образац који властитим саморазвојем трансформише друштвени систем у детерминирајући механизам а индивидуализам се дегенерише у пуке субјективизме изгубљене у перфомативним фантазијама будућег хибрида машине и човека хуман+ програма у такту наметнутог алгоритма, у чему нема места ни за човека, ни за заједницу људи – како би? Него сам човек мора бити одбачен као слаб, недорастао, никакав, а онда и коначно и његова заједница са другим људима у корист растуће хибридизације човека и технике у којој техника треба да доминира. Зато човека треба хранити са пацовима, инсектима, вештачким месом одхрањеним на ћелијама канцерогеног ткива, проституисати у порнографским парењима међу 70 родова, слудети безумном забавом и замајавањем итд. да му се опште људско стање додатно згади. Тако да се поред још увек постојеће дихотомије заједница – друштво, посебно изван запада, појављује и све више треће на Западу уместо модерне: “хибридитет” машине и човека која чека ВИ, као своју вишу свест.
Срби су још увек и заједница?
Ни сам нисам био свестан у којој мери смо повезани другачије, него све лошије кроз друштвене релације пропале друштвене структуре, заглављене у транзицији, заправо пре је утисак био да више никако нисмо повезани као људи вредностима, а ни ново институционално јер транзиција нема те особине, јер сам заборавио на већ далеку 1999. Посебно, због кристализације наших прилика где најбучније коло води у јавности лумпенпролетеријат у служби двора режима и њиховим фантазијама моћи за себе, са својим култ-емисијама ријалити-саджаја и сличним треш забављачким садржајима, а са друге, ништа мање бучно, иако их далеко мање има, малограђани космополите, отворено склоне југоусташлуку, заоденутог у западни конзумеризам среће. Сваки, на својим засебним медијима и кабловима. Док је тзв јавни сервис РТС сила за себе и само легло опште југокомунистичке – југоусташке носталгије, комбиноване са најгором забавом певања, квизова и серија.
Тако је било, до догађања људи на улицама у овим пролећним месецима 2023, кад се људи поново здушно бране као заједница од нараслог зла махните власти које је произвело несносно насиље. Што је и изазвало да се српска заједница поново појави међу нама, кад је још ретко ко мислио да она још постоји. А имао сам и среће да пронађем Фердинанда Тониса (имаћу и шта да читам), који ме је уверио да нам се не причињава и да то није ништа случајно, а још мање заосталост, популизам, обојена револуција, него кап жучи превише по Његошу који је знао дух српског народа, како га још мало ко познаје. Истовремено ми је Тонисов рад поново потврдио колико је танак сав тај научни рад у Србији, суштински јадан, од Констатиновића, Латинке, Пешићке и не мало осталих, посебно свих тих који су тако лако нас Србе критиковали на најглупље начине, заправо немајући појма као папагаји шта говоре док понављају оне курентне туђице које могу њима обезбедити површне, отужне интересе. Стално нас нешто пожурујући у „модернизацију“, као што су до јуче у комунизам, а сутра једнако у нешто треће. Јасно, да о већини политичара, новинара не треба ни трошити речи, јер они само покушавају да остваре циљеве за себе, или, да подрже нечије, али опет само за себе, а да при томе махом ништа не разумеју. Док по свему што се дешава, у заједничкој одбрани људи, показује се свима видно да је српско друштво и поред свега што нам се дешава још увек жива заједница људи.
Утолико то бива већи проблем за политичаре. Како заједница и политика не стоје најбоље из сасвим разумљивих разлога. Те као што политичари годинама нису могли да покрену никакве протесте, осим оних на које би довели сами организовано своје присташе, а двор режима махом платио својима да статирају, и ко хоће и неће, по броју људи се не могу упоредити са ових 6 скупова на које сви сами долазе у одсутној борби против насиља. Тако исто ни заједница као целина не може прихватити политичку партикуларизацију, присутну у сваком политичком друштву. Али је мучно и што организационе услуге пружа еу-опозиција, која нити разуме, а још мање поштује сигурност и културу Срба. При томе тамо међу њима има и „тројанских коња“, отворено у ССП и ПСГ. Уосталом, ни сва та тзв. еу-опозиција није хтела да потпише подршку државотворној опозицији да се у Скупштини Србије расправља о Француско – Немачком споразуму (док иста заборавља њихову подршку). Као што је ЕУ – опзиција равнодушна за зулум над Србима на КиМ, и судбину Државе Србије, јер им није у са странцима усаглашеној агенди. Уосталом тешко да има сумње зашто је Ђилас онако на мах сам ишао на разговоре са Вучићем око Београда из чистог мира, него да му обезбеди подршку у страном интересу док не преда Косово и Метохију, а не да овај мора да се бави са Београдом и нарушеним имиџом кад има друга посла, па су и једног и другог изненадили мајски догађај – посебно њих. Могуће да је и стога еу-опозиција пожурила са пружањем добрих услуга пробуђеној српској заједници по савету оних који их воде како би предупредила могуће акције државотоврне опозиције. При чему први пут морам да се не сложим у некој ствари са Ломпаром. Заборавио је други скуп државотворне опозиције пред Владом Србијом на који није дошло ни 300 људи. Први скуп јесте успео око Косова и Метохије, али други већ није, јер су трпели стални притисак и од страних медија као Н1 и Нова С, и једнако од медија СНС-овог двора режима, јер ни једнима од њих није одговарало, да се наруши одвратан процес реализације ФН споразума. Иако је то био аутентично политички профилисани скуп, па скоро сви Срби подржавају очување КиМ (ако јавно-мњенска истраживања у дугом року показују до 80% подршке за очување КиМ, то су онда очито скоро сви који се сматрају Србима и још по неко у Србији). Државотворна опозиција сад јесте у благом опоравку, али и даље једва да досеже до 1/5 друштва (и ДСС кад је 2003 добио изборе и преузео власт био је на неких 18%). Тај раст је пре свега везан за посртања и опадање Запада, поново злочине на КиМ према нама, него што су људи потпуно уверени у њихове способности и планове у сложеном свету какав јесте. Још увек и поред тога што је многима све јасније да су СПС и СРС-СНС што више времена пролази доказују да нису ни националне, а још мање државотворне странке, него интересне клика, не прелива се гласачко тело према државотворној опзицији. Док ДС једнако опстаје уз познате прозападне испразне флоскуле, лоповлук, склоност да кратковидо лаке руке уништавају институције као Скупштину Србије (њихов пословник је између осталог), да би им било лакше да владају, правосуђе – од чега тешко да се нешто разликују остали њихови расути деривати. Па нам све то заједно говори да ми нисмо ни имали озбиљни национални политички систем, него хибрид националног, колонијаног и гладних власти због себично личних интереса. Никад се није успоставила агенда методолошког национализам, док се политички систем није под СНС-ом потпуно сломио, који је уместо њега изградио свој „двор режима“. Па се сви сад нешто чуде што Вучић монархистички спомиње своју фамилију као неке наследнике какве владајуће лозе коју је он успоставио.
Шта год да буде епилог ове одбране заједнице, остаје као чињеница да је она још увек ту и сви морају да очекују да ће се она појавити опет изнова кад је њен тренутак, а не кад је вабе неки из политике. Тако да је за СНС двор режима боље да прихвати ову контролисану, делимичну одговорност, изражену у захтевима протеста српске заједнице, него да дође до продубљавања и ако не сад одмах, онда вероватно у не тако далеком тренутку, јер нити зло може да се стиша само, нити очито српска заједница може да нестане. Што изгледа оним који одлучују није лако, а што сваки дан гледамо у Скупштини у махнитим изливима простаклука, примитивизма. Као што режим не одустаје од разбојничких одлука да се отуђи хидропотенцијал, или, подмуклих према свима нама, са суманутом одлуком Министарства здравља, како то стоји у јавној представци Полицијског синдиката, да се одсад уписује родитељи приликом рођења њиховог детета као неки родитељ 1 и 2 уместо смислено мајке и оца (као да ће добити и додати и неког трећег или четвтог).
Сви овде очигледно заборављају, да су 1999. неиспуњена очекивања заједнице Милошевића колико само годину дана касније водила по њега јако лошем крају (ма колико понављао да смо победили у НАТО агресији). Као што се уз све без сумње довршава тај политички циклус трајања режима од 10 до 15 година по трећи пут. Што нам за себе говори да као заједница – друштво не владамо својом судбином и не постижемо уређење које би то могло и да тако изађемо из ових кратких циклуса присвајања моћи ексклузивних клика и пропасти државе и народа.
фусноте:
iТако исто Бродел прави разлику између шпекулативног трговца (и банкара) у средњевековној Европи који гомила робе и ствара вештачке несташице у другим регионима Европе, док Кинези у исто време трговце ограничавају да послују искључиво у само једном од региона чиме га онемогућава у шпекулативном стицању – Фернан Бродел, Медитеран, Геопотика, 1995.
iiПрва глобализација која се сломила у 1. св. рату, како је К Полањи назвао „Великом трансформацијом“. Чиме је нестао стари облик дивљачке „цивилизаторске“ пљачке ресурса света, експлатације људи, расног понижавања (легитимног сатирања другог, који је после изродио нацизам, усташлук, Југоусташлук са културном шизмогенезом поунутрењем нацизма код отпадника, као и Укронацизам са којим су наводно нешто треће од саплеменика, а Украјинци нису никад били ништа друго него Руси из Крајине), да би са неолиберализмом била остварена нова западна глобализација, иако другачија, ништа мање сурова и суманута, која је сад пред својим крајем, па кроз бучну еколошку апокалиптику и хуман+ програм тежи трећој, ништа мање штетној, ако не и најгорој.
iii Tönnies, Ferdinand, Studien zu Gemeinschaft und Gesellschaft, Springer VS, 2012.
ivЗанимљиво, да им је одлука да изврше похлепно дислокацију индустрије на периферију светске привреде у „глобалне радионице“, а да код њих остане „мозак“, руководство и инжињеринг (Друкер) довело је Запад поред деиндустријализације и до ивице пропасти.
vБољи познавалац Енглеске – Британске историје то сигурно може боље да објасни, али се мени чини, то сливање разних пљачкашких племена вековима на Острво изазивало је стално изнова кланице и кад су Нормани коначно преузели доминацију, те је у томе узрок, иако се наводни повод налази у верском елементу – то је само у бити романсирана историја сложене композиције моћи у промењивим владајућим структурама на Острву, иначе би се они стално клали. Овако је изабран „разуман модел“ да се не сатиру и киње толико међусобно, него заједно све оне слабије од себе, потом колоније, расизам и до данас их не напушта склоност ка „разбојничкој економији“. Што донекле и Манкур Олсен описује са причом о еволуцији разума од разбојничке економије пљачке и палежи, чекања да се све то обнови да би се поново попљачкало и попалило до трајног убирања пореза. Тако да у социјалној пракси разум изгледа показује своје „по себи“ вредности, или, своју очигледну недовољност у опису људског стања (иако посебно код нас критику разума масовно глупи кукавци виде као повратак у „средњи век“).