(објављено 30. 01. 2024.)
Конфузије у стихија-друштву
Изгледа да је нормално да у Икеи у Немачкој столица кошта дупло мање него у Србији (као и сва храна и много тога другог) и да самим тим њихови профити буду отприлике 5. пута већи у Србији ( још и мањи трошкови), јер то је цена конфузије у нашој друштвеној структури. Српски – „ко те пита“ грубе међуљудске површне равнодушности до „па шта“ које све обесмишљава, уз наивну медијску и академску идолопоклонистичку мантру о несталом „слободом тржишту“ како и ови морају да имају став, али који не могу да домисле па га имитативно најповршније преписују, као и много тога другог.
Нормално је да за погибију рудара како суд каже, као и свих других на раду (мени лично симболички потресна је трагедија погибија оца и сина под одроном земље на необезбеђеном градилишту на ком су на црно радили поштено тежак посао), друмовима, школама, вероватно и у Бањској је искључиво крива „виша сила“. Ништа мање ће бити сутра „виша сила“ крива због копања Јадарита тровање милиона и рапидни раст смртности, јер и сад вода у Београду са чесме понекад ми личи по укусу на оно искуство одвратности из Суботице од пре више од 30. година. Вероватно је исто тако „виша сила“ одговорна што су се биљке конопље у Јованици „нагојиле“ ТХЦ вредношћу, а имање чували удружено и војна и државна безбедност, али нису успели да изџогирају биљке да буде канап. Тако редом, друмови 5. пута скупљи – очигледно држање до правила да је за све мултипликатор 5. за профит који клика (домаћа и страна) отима целом друштву, а за народ, па нек се гине – то је искључиво „виша сила“. Значи, 5. пута већи профити за клику повезану са „двором режима“ и судбинска „виша сила“ за нараслу погибељност како више међу нама нема духа моралног делања, заправо уопште више нема ни помена духа и његових обавеза, ни интелектуалног рада у било ком препознатљивоме облику, осим ако се не мисли на маркетиншке кампање, па и ову са скакањем у будућност, а таблице су остале иза нас као што сад следује прекид динарског платног промета на целој територији Републике Србије уз коју туру уобичајеног шиптарског иживљавања уз наводно млаку подршку Запада: ЕУ и САД (Комерцијална је банка знала, а онда и сви, па се на време повукла).
Ми смо данас духовно сасвим мртво друштво и све је искључиво прозаично „судбина“ којој се ништа не може. Него можда пре и убиј, и укради, а свакако тупо лажи, дери се и позирај, као у нашој политици, а медијски сублимирано у тв-серијама, и забављај се и замајавај до властите смрти, јер немаш куд, јер ће и тебе стићи на радост многих. Код нас све више постаје овако, како смо ми у себи изгубљено друштво које се распада између ад хок југоусташке осе склоне аутоколонијализму у Србији (безисторијске свести прекида егзистенције – одговор зашто су сви отпадници и издајници лажни људи) и лумпенске осе лоше транзиције која по себи као камен тежи деструкцији друштвене структуре – обе све више што је мање остало од народњачке осе. Како код нас више нема српске културе сећања (у смислу Асмановихi а не фолклорно наивно како многи учитавају). Изгледа да у ова времена ни у СПЦ, ништа ни они више сами српски не разумеју, него искључују српско пред књишким умишљајем „универзалног“ (као садашњи Патријарх) дајући предност буквалном апстрактном (нико апстрактно не говори како би рекао Пирмин цитирајући Хегела – „Ко мисли апстрактно?“ у Јенским списима) наспрам доживљено појавног и његовом постојању (тачније које стратегије може и мора да развија ако му је до праведног и достојанственог опстанка, самим тим и које одговорности да преузима а не да се дезорјентишу у савременом политиканству, где гле Србин је исмејан и као Србин и далеко више као Србин православац нападнут), није само реч о агентима „отпада“ – Шејкин оглед, о којима С Антонић, Ћирјаковић воде доста уредну евиденцију за будући итекако потребан музеј наказа, у коме ће бити места за још многе, него о институцијама, од СПЦ, Академије (која је постала приватни клуб али на државним јаслама), Универзитета, а посебно међу њима институцији дугог трајања међу самим Србима. Док се двор режима у потпуности отуђио од српског народа и државе Србије, немајући више ни траг додира са са српском културом сећања (како их очито ништа не обавезује да поступају по тим величинама, ни у српском духу који им је стран, него су направили своје лумпене и поступају у свом и њиховом приземном интересу на сваком кораку).
Студенти – „савршенство без мане“?
Деца могу бити занесено глупа онолико колико су старији покварени. Искоришћавање дела студентске популације је у пуном јеку на тандему Н1 – Нова С, као да им је исти газда и сад ова полуинтелигенција са одушевљењем доводи девојке и младиће да нам дају поуку из балаве перспективе где се мисли да се баш све једе што лети. Додатно ширећи дубиозу, како не могу стално да доводе неуверљиву (про) ЕУ-опозицију иако је завидно добила на изборима, али зна се ко су они. Ни ПроГлас није очито довољан и аналитичари ко зна одакле испиљени, те се стално ради на тактичким триковима (само молим да Обућина више не чита немачки, не зна жена а воли у све да се петља па њихови урадци чешће изгледају више него што морају као аматерска и неозбиљна хистерична пропаганда, често елементарно нетачна, тако и по Н1 фашисти су извршили геноцид над Јеврејима а не као што је историјска чињеница нацисти). Трикови који су реално успешни због површности њихове публике, али не онолико колико би клика повезана и међу собом препознатљива по југоусташкој – ЕУ колонијалној перспективи волела. Саво Манојловић им је дао у три тачке формулу успеха (избори, литијум, истеривање Срба са КиМ) који је сам опредељен за „еу-вредности“ (иако ни они тамо више не знају које су, посебно у пракси), али њима никако не одговара трећа тачка, уосталом са њом су у тоталној контрадикцији, јер ЕУ бирократија све време ради против државности Србије, па тиме и народа Србије. Па би нестала повезница између југоусташлука и ЕУ опредељења. А онда би се изгубила лажна привлачност, остао би само огољени, срамни комуњарски ехо југоусташлука. Ма колико лумпени радили предано из користољубља на уништењу српске државности на захтев исте те ЕУ-бирократије (па ЕУ зато ни не треба превише домаћи југоусташлук осим као врсте њихових дискурзивних агената за притисак на лумпене, који су им послушнији и бољи за уништење српске државе и народа, као да им је то једини стварни циљ састављен из многих малих, а највише налик нацистичкој политици према Србима). Студенти и без ових медија даље могу бити глупи и одлазити са улепшаном представом у ЕУ земље са халуцинацијом о срећи, да би више него брзо тамо научили да у новој реалности могу да рачунају на скромни живот – док су само један број проблема заменили другим (како је један од њих са искуством давно рекао) и да их нико низашта не пита у срединама које су што више на друштвеној лествици врло тврди националисти: последично странци немају исте прилике, ни приходе за исте плаћеније послове – начекаће се. Одлазак и даље има смисао нужности само за две групе људи, опште сиромашне гастосе за прљаве и помоћне послове који нису лумпенски сналажљиви па да се учлане у СНС и каријерно за више него ретке који овде због деценијама изражене негативне селекције слабо имају прилике (Милорад Павић је у једној од књига записао да у свету мораш постати неко да би те у Србији препознали). Те изборни: лопове и проститутке – певаљке, јер то данас иде добро, чак одлично и овде, за ове групе има свега (и насловних страна).
Хипотеза о историјским фазама друштвених ритуала у Европи и шта је следеће
На санскритуii ритуал значи поредак и стварност и ништа се од тога није променило ни до дан данас у друштвеном животу, како свака епоха јесте комплексно уређена ритуалима као општих мера понашања те допуштене стихије за то доба између људи. Најасније се уочава у облицима опште обавезујућих друштвених ритуала, кад перфомативно ритуали показују културу живота сваке заједнице у тој епохи. Бивајући не само демонстратор извођењем (ритуала) дозвољене културе живота, него приказује упутство као суму могућих, али и прихватљивих садржаја који одређују све остале изразе у друштву ради његовог опстанка, а пре свега сигурности (зато војни ритуали играју посебно важну улогу). Епохе су са својим ритуалима ограничене. Чак онда као што је то скорије крунисање Чарлса по свим традиционалним правилима које неком са стране може да изгледа анахроно, за Енглезе свакако није. На крају се не би више одржавало (није то етно представа за туристе него делујући ритуал – па и Обама је морао да понови цело читање председничке заклетве због једне грешке да би била прихваћенаiii). Посебно што у тој мери противречи савременој слободи и индивидуализму, ритуал крунисања Чарлса јасно, примера, показује да су Британци још увек пре свега поданици, са неким слободама грађана, а свакако није могуће говорити као Русо о њима као сувереном народу као основе националних држава и слободних грађана, док на истом Западу имамо посла са не мање него 11 монархијаiv а све су наводно без било какве упитности демократије. Док са друге, питање је, да ли је постао ритуал упорно засипање супом највреднијих слика по музејима еко-активиста? Заправо врло вероватно дозвољен и пожељан перформанс како би се оснажила еколошка идеологија, јер за то би у здравијим временима француски пандури ишчашили пендрек по починиоцима уз опште одобравање, кад је ова култура била светиња за већину ономад нормалног света. Него ни данас језик више није нормалан на ондашњи начин. Па се подразумевано (инферентно) и нормално на тај начин више не може очекивати ( а питање је осим генезе до овог стања колико је савремени језик више и сам људски иако га само људи говоре). Укратко радна би теорија била да је константно реч о ритуализацији друштвених процеса и то историјске врсте, симболичке, материјалне, међуљудске организације друштва.
Намера није да се дужи са причам о ритуалима него да се прикаже континуитет ритуалног и у томе укаже на неколико одлучујућих детаља за будућност полазећи од формативног дворског ритуала (Н Елијас „Дворско друштво“v и „Процес цивилизације“vi) те трансформације од двора до националне државе и њених институција, а у последњим деценијама трансформације под битним утицајем глобализације у наднационалне институције, које заправо све више показују особине приватизације која се шири, не само преко НВО, Агенција, него је питање и за много шири спектар друштвених институција које су само фасадно изборне док су саме суштински на приватним фондовима, или, приватна предузетништва. Заправо велико је питање да ли је ЕУ више нека приватна машина бирократије, него што је секретаријат савеза држава (много хоће да се питају и одлучују до те мере да медији распиштољено брбљају о “непослушним” државама), а најмање је демократска творевина, а што се све да најбоље пратити по ритуалима који остају (као крунисање Чарлса) и они који се мењају, а већина ритуала у као наводно све већој слободи човека нестаје на западу претапајући се у безумни карневал чије ексклузивно ритуално средиште постаје “Прајд” – те још промена језика која све то прати. Нека четврта фаза транзиције би онда по већ сад присутним траговима и намерама била, од приватизованих друштвених институција ка аутоматизованом хибридитету са ВИ који би све одређивао и све пратио (укидајући потребу за друштвено ритуалним, кад „паметна“ машина све ради и оцењује аутоматски и вероватно и сама кажњава – аутоматски руководи) а ове „паметне машине“ би биле у приватном власништву оних који им задају маргине, а то је добро познатих 1% власника скоро свега и будућих нових Господара, како то екипа из Давоса пројектује за поново свет Господара, не напуштајући небулозу „о добром укусу“vii бољих људи код Енглеза и у перспективи по угледу изгледа на филм Елизијум (глуми Мет Дејмон, режија и сценарио Нил Бламкамп) са масом у намерно пројектованом стихија-друштву блиском отпаду (кога и данас већ буквално има где је прошла НАТО машина) у рангу ништа бољем од животиње, само технолошки нема ништа од прстена за Господаре који орбитира изван земље, него ће морати прстен да направе на земљи или изгледа пре под земљом у неком суморном силосу (и за то има тв-серије о потомцима који немају појма како су се ту нашли и нису нешто доброг укуса).
Што се језика тиче, исто тако видимо не малу, него кључну промену са родно коректним језиком због кога нам се за који месец прети и затвором у покушају да нас убије са наводном коректном прецизношћу, док Пирминviii наводи управо Хегела што се „грађанских истина“ тиче: „Хегел је први увидео да је за грађанску истину довољно да оно што је речено није погрешно у релевантним аспектима. Тако да никад боље није функционисао ток информација и сарадња између људи.“ Иако сам у огледу 4, већ писао како ни поезија није могућа на „техничком родном језику“ ту треба додати да овај „родни језик“ није језик знања, него искључиво капо управљања.
_________________________________________________________________________
i Assmann, Jan, Achsenzeit – Eine Archäologie der Moderne, C. H. Beck, 2018.
ii Brosius, Christiane u.a, Ritual und Ritualdynamik, Vandenhoeck & Ruprecht, 2013.
iii Stollberg-Rilinger, Barbara, Rituale, Campus Verlag, 2013.
iv Schmidt, Manfred, Demokratietheorien, 6 Auf, Springer VS, 2019.
v Elias, Norbert, Die höfische Gesellchaft, 8 Auf, Suhrkamp, 1997.
vi Елијас, Норберт, Процес цивилизације – социогенетичка и психогенетичка истраживања, КЗС, 2001.
vii Kondilys, Panajotis, Die Aufklärung im Rahmen des neuzeitliche Rationalismus, Meiner Verlag, 2002.
viii Stekeler-Weithofer, Pirmin, Das Wissen der Person – Eine Topographie des menschlichen Geistes, Meiner V, 2022.