(објављено 05. 10. 2023.)
На медијима, тачније на Србин-инфо, док се на Н1 више ни не види међу вестима, тзв. ЕУ-опозиција је изазвала наводно, у стилу „фудбалске утакмице“ неку „буру у Скупштини“ својим захтевом да се расправља о искључиво епизоди у Бањској, а да је предходно одбила позив Националне опозиције за исто. ЕУ-опзицији није одговарало да се темељније, у контексту, разговара о КиМ, те и францунско-немачком плану, са којим се искључиво захтева да Србија призна НАТО одузимање Косова и Метохије, али и да Србија прихвати репресивно стање за Србе на КиМ као нормално и што је вероватно међу узроцима догађаја у Бањској. Док све више претеже да је догађај у Бањској био у интересу странаца и на вишеструко задовољство Шиптара који су том трагичном бесмислицом са себе и ЕУ скинули одговорност у неколико недељних сати за вишегодишњи неуспех преговора и терор, али и добили право да убијају Србе и до миле воље их и убудуће примитивно тероришу, отимају КиМ и још примитивније присвајају културу Срба коју су до јуче исти ти Шиптари палили. Тако су се и после вишедневних натезања тзв. демократске ЕУ-опозиције, одлучили за акцију, да не буду потпуно смешни (у својим само- и обмањивачким акцијама медијалног пи-ар-а), премда би вероватно је у самој расправи били још смешнији због лажних мотива који их лично руководе, а многи од њих нису превише бистри, па се не може прикрити (ССП би од школа како каже Ђилас по њиховом мастер плану да прави залагаонице са паника-тастерима, обезбеђењем и обавезном причом о повећању плата, па да идемо даље, а шта је са школом, као местом образовања, васпитања, стасавања и другарстава за цели живот, а по њима треба да се носи црвено дугме у џепу).
Радикалност конц-логора за Србе на КиМ
Због, а сваком још човеку са људским особинама и нешто разума видљиво, после недељне мутљавине у Бањској одмах се заборавило и у квази-српским медијима да Срби на КиМ живе у највећем конц-логору на отвореном непрекидно од 1999. Док је Север Косова и Метохије био једини изузет одолевајући до Бриселског споразума, а од њега испрва изложен тихом па отвореном насиљу над Србима, које ни Еулекс, ни Кфор нису ни једном осудили (као ни за сва шиптарска зверства од НАТО агресије и размештања њихових снага нико није судски процесуиран и за најтеже злочине, него је важила синтагма у свим њиховим медијима да Шиптари „морају“ да се освете), док у Србији власт није никад предузела ни један корак против, чак напротив после Бриселског споразума искључиво су тежили да се шиптарске свињарије претворе сваки пут у наредну нову нормалност за Србе каквим маркетинг триком – исто као и за све ненормалне уступке у јачању квази државности Косове. Чему ништа не може да допринесе данашње вајкање А Вучића код Марића да је он само погрешио што је Западу веровао, па тако добродушан много пута. Док чак ни Марић није успео са својом збрком да га одговори од наратива да се Радоичић упутио да подели оружје по Бањској Србима да се бране од Куртијевог терора, а што су они одбили, како каже министар назови правде Хаџију (док Курти у свом перманентно срамном брбљању илузија тера причу о „анексији“ у некој петој верзији, а све су страни стручњаци направили, па и ове приче).
Што се тиче наших политичара, ни Вучић, ни Дачић нису били ни храбри, ни слободни ни као људи, а још мање као политичари (чак је и Тадић испао ма колико за њих неопрезни, херој) него само у обавезама према покровитељима и такво је стање опште интересно у елити до те мере да само постоје интереси, те прошли, садашњи, могуће будући корисници интереса. Те да ми у медијима, али ни у целој јавности, уопште не користимо језик својих непосредних искустава и његове оријентире, него туђе, или, преопште – квази научне „јавне историје“ по укусу отуђених медија, а све само у духу „фудбаслског жаргона“ где је наводно сваки медијски извештај нова утакмица. Зато се тако брзо све заборавља и заправо ништа не повезује. Отуд је Бањска могла постати издвојен догађај, којој нема прошлости, као ни свој контекст, па тако ни стварне мере од којих се креће: коме највише користи; као највероватнијем разлогу, а да су остали тек послужили као помагачи у реализацији, посебно кад је од користи најмоћнијем актеру у арени, а то је запад. Док за остале треба видети како су и у којој мери слушали, колико свесно или тек несвесно – такви догађаји се не пишу случајно, а поготову овакав који није имао свој тајминг, циљ, ни одговарајућу операционализацију осим ако се не мисли на лудницу, а и тамо је реч о игроказу, док живот тек зна бити луђи игроказ од оног у умоболници кад се загуби стварност и њен смисао у име „нове реалности“. Па тако Шиптари у новој небулозној реалности српску културу коју су до јуче уништавали, сад безобразно присвајају и имају помоћнике са просвећеног запада. Та повезаност ни једној „историјској свести“ не може промаћи, али итекако је ово случај са „фрагментарном колонијалном свешћу“ – Како је још одавно Кондилис нагласио целовито и синтетичко мишљење је заменила аналитика и пука комбинаторика, па старе норме још лакше замењује новим иако су још мање каузалне, па чак уопште нису ни смислене и стварне, док су оне претходне припадале историјском искуству са целином живота градећи установе живота (и на тај начин херменеутски надилазећи људско епистемичко ограничење). Нихилизам је само став неуспеха рационализма да сам одговори постојању (или поетски као Хајдегер не може се речима), док је ово на Косову и Метохији само лудило интереса запада тешко посвађаних са стварношћу – те отуд и мање или више само насиље (каква Борељова башта, или, Куперова лоботомија, да са свима изван запада може и дивљачки и подмукло, док ни међусобно више не могу да одоле саможивости). Како год, ма колико се њихови бројни медији, агенти трудили са наративима реч је о опаком замлаћивању.
Срби на Косову и Метохији живе у нечему што је најближе конц-логору и никаве небулозе, па ни ова са Бањском не мењају вишедеценијску стварност, напротив само потврђују као пука корекција правца јер је почео смер финалног остварења злочина да врлуда. И све је згодно, а и нема пуно жртава, јефтино, а довољно као храна за медијалне слике и тртљање будала. А ипак су се и неки мало уплашили колико хуле.
Табула раса српске политике
ЕУ за себе, није исто као и ЕУ за нас. Ако је уопште више и за себе добра, него је реч, а то је стварност, о неким од држава у ЕУ, ма колико их бриселска бирократија стисла, после Брегзита свакако није табу изаћи из ЕУ. Као што је САД преузео отворено примат, а НАТО задаци за ЕУ су постали нескривени приоритет. Док се према нама никад није односила ни по прокламованим правилима, а још мање по међународним законима и у складу са чињеницама и стварношћу која је старија и од промењивих чињеница. ЕУ перманентно заказује у нашем случају (како само игра велику игру узимања и давања са нескривено непријатељских позиција отворено оспоравајући нашу државност, али и културу, плански економију – Вимерово писмо Шредеру о плану запречавања развоја Србије: никад нико званично није демантовао и појаснио).
У случају Бањске небулозе ЕУ-опозиција је само још једном демонстрирала хистерију ширећи и страх од санкција, коју многи Срби итекако добро познају, ни најмање не уважавајући ништа од националних интереса. Уопште немајући никакву националну позицију која би се тицала опште српске заједнице. Напротив само су је видели као прилику да привуку неки глас више, заједно са својим медијима. Ништа њих није интересовала стварност ни Србије, ни Срба, него је то био онај међукорак (о коме сам пре догађаја у Бањској писао, слутећи да они нешто о томе знају и зато толико смеуљећи се расположено инсистирају на децембру – али и одозго је брзоплето написани захтев за расписивање избора, што их још више одаје), суштински корак, јер ни други немају, а што њима недостаје да уопште из своје импотенције могу да рачунају на иоле пристојан изборни резултат због објективно уздрманог Вучића.
Са друге стране, овај пут су се јако пазили да не иду заједно са националном опозицијом. Чак су и НС поново очерупали и ослабили, привукавши НС трибуна Алексића (ко га види као неког националног ранга политичара, или, српског државника, наопако, као и све њих – то су само људи једног задатка који ће се наплатити). Зато што они имају наручени пројектни задатак, а не теже обновљеној Србији, и због тога су и подржани од странаца (само још тешко остварив детаљ да их српска јавност прихвати, више од присутне у Србији југоусташије и вокиста, као и дрских југоусташких медија, РТС-а, а очекује се лумпенпролетерски Пинк) да претворе Србију у колонију. Што се заправо уопште више и не крије, јер тешко могу да се продају као борци за било шта српске заједнице, па ни против насиља, како негирају српски народ и његово право да је заједница, за разлику од свих других – Срби могу бити или само југоусташки грађани или глобално племе вокисти. Зато се није ни смело током целе ове године да се расправља у Скупштини о Француско – Немачком плану за Косово и Метохију.
Сви ми старији смо били Југословени, неки комунисти. Српска деца су се у тој Југославији најмање препознавали као Срби, за разлику од Словенаца, Хрвата који су итекако истицали још као деца своју националну припадностi. То је чињеница, као што је чињеница да је то југословенство комуниста дегенерисало у целој Југославији у југоусташлук према Србима и међу Србима, као и према Србима између свих тих осталих измишљених и мање измишљених народа. Као што се само код нас појављују наводно безимени грађани (а заправо претежно веће и мање југоусташе који презиру српски народ и његово право на интересе). Док је сасвим проста чињеница да нигде није превладало југословенство, већ влада југоусташтво политички и културно. Наша јавна историја је дуго заглављена од почетка кризе у потпуној вртоглавици великог броја нивоа обмане које се свакодневно изнова махнито освежавају, пред простом чињеницом да искључиво имамо посла са више него отворено јавним југоусташтвом који не критички како умишља него искључиво деструктивно насрће на српски народ и наше интересе и културу, тотално је бришући и расистички укудајући Србима право на живот.
Обновљена Србија
Није никаква тајна да је за успешну транзицију услов свих услова национално обједињавање заједнице, што литература одавно познајеii и кад неки не разумеју, али поштено констатују као Фукујамаiii. Тако је од Пољске, Словеније па надаље (где тамо видите нешто као југоусташке грађане, као у Србији) и постигли су у транзицији успех колико се може (у Западној хијерархији поделе рада, где је нпр. било правило док сам пратио, да ако је приход у Немачкој 1, у Пољској је 0,5, итд. наниже). Код нас је проблематика била далеко сложенија, да је поред историјске Југословенске кризе и Запад био непријатељ, а што нас у много чему доводи у схисофрену ситуацију да се тежи ЕУ која нам је доказани непријатељ, и која никад није пропуштала прилику да нам то потврди, негирајући и саму нашу државност и свако наше национално право иако смо једна од најстаријих у Европи држава и народа (од почетка посебности европске историјеiv од цца. 11 – 12 века). Зато што као некакав колектив одлучиоца Запад и даље нема добре намере према нама, тако да нас са муком ретко и то махом непријатељски препознаје. Што су све били елементи за јачање схисофреног југоусташког менталитета и међу Србима, као јединог начина да се приближи ЕУ. Зато потпуно објективно тзв. „демократска“, „грађанска“, ЕУ-опозиција једино се може учинити разумљивом као искључиво југоусташка опозиција и Србима и држави Србији. Тако да је њихов „смртни“ проблем како да буду као демократска и легитимна власт међу Србима у Србији – колико је нивоа обмане потребно постићи да би то било оствариво. На страну што су кроз својевремену власт ДС-а разарали, и кад заправо сами нису знали уствари шта су, културно и политички, не само Србе као народ, него и друштвену структуру, јер шта би их ограничавало, чија етика, или, још боље чији лични морал у тим истим механизмима институција – сам он, зар се очекује дух из машине? Као што сад схисофрено очекују ЕУ.
Дакле у приликама транзиције без националног обједињавања заједнице није ни могућа стабилна и развојна друштвена структура (са институцијама у служби према вредностима заједнице а и општем интересу друштвене структуре), ни друштвени политички систем који би се управљао према „златним правилима“ (Јоас) живота заједнице у остварењу трајних циљева установа живота сваке виталне заједнице која артикулисано слави постојање, а не властито самоубиство како заправо југоусташе предлажу, или, пуко нагонско преживљавање као што је то случај са уздигнутим лумпенролетеријатом под СНС режимом (тачније двором). За управо ово њихово време видно је како им је постало мало грабљење новца, крпа, кола, љубавница, дреке и дернека, сатова, вила, јахти, него је и највише приватних авиона купљено у општем бесу искључиве пљачке и отимачине сваког против сваког у вертикалном и хоризонталном уништавању друштвене структуре па су само детаљ, марже у прехрамбеној малопродаји преко 40%, а где су тек увозници свега и свачег, банке итд. (а све нешто као „Лимар“ шкрто чувају у плакару паре по двадесет година накрцкане на свадби, па купе авион, а ове паре из плакара и даље стоје) и они сигурно немају никаве везе ни са народом, ни са друштвом (сад ће већ рећи тешко је бранити Србе на КиМ, чувати државу уз неки изговор са тужним осмехом, својствен архипелагу интересних клика које окружују СНС двор).
Значи, укратко због напада споља, транзиције, али и инхерентне слабости пре свега националне елите ми имамо ситуацију развијеног напада на нивоу заједнице – југоусташког порицања права па и саме егзистенције српског народа, те са друге из тог разлога, велики друштвени проблем са уздигнутим до опште власти лумпенпролетеријата и њиховог обесмишљеног нагонског односа према свету који темељно разара друштвену структуру. Тако да смо и као заједница и као друштво у дубоким, вртоглавим обманама док југоусташе и лумпенпролетеријат измишљају своје светове који су искључиво све већи број нивоа обмана до преостајуће вртоглавице. Па је потребно „померање концепата“, што је у основи знањаv да се ухвате стварне природе ова два генератора обесмишљавања, једни заједнице (народа), други друштва (друштвене структуре), али и слабости националне елите која није ни интелектуално спремна изгледа за синтезу заједнице и друштва, а што је као у примеру речено за Пољску, али и за друге основ обнове.
Национална елита ових дана показује и овако слаба и условљена да се најмање распада у три струје, од којих једна, не могу са сигурношћу да тврдим, очекује да буде интегрисана као нека резерва у назови политички систем, поред СНС и ССП+, како би амортизовала неки превелики потрес. Тако да и све мање Срби одлучују у својој држави?
i Васовић, Мирјана, У предворју политике, Службени Гласник, Београд, 2007.
ii Feindt, Gregor, Auf der Suche nach politischer Gemeinschaft, Walter de Gruyter, Berlin, 2015.
iii Фукујама, Френсис, Изградња држава, Филип Вишњић, Београд, 2007.
iv Winkler, Heinrich, Geschichte des Westens, C. H. Beck,2016.
v Schon, Donald, Displacement of Concepts, Tavistock Publications, 1963.