(објављено 23. 09. 2023.)
Стварна перспектива ЕУ-опозиције на следећим изборима
Алексић, Зеленовић, Маринка, Добрица, Ђилас, Радомир … па да ли сте људи озбиљни, то да буду председници и премијери обновљене Србије? Колико човек мора да побенави како би њих замислио у тим улогама? Ма колико ове понело, или, им неко шапнуо, само изгледа треба да додају Басту. Мало им ПСГ, Биљана „писац графита“, сва ранија искуства, коначно СНС. Као што им Владета Јанковић више није важан, а Понош је ионако за њих био епизодиста, ко зна чији глумац у неком „другом филму“, а да ли ће да се и кад снима, не зна се.
Ових дана се на Н1 појавило истраживање од стране ФОН кадрова, значи са школе која никад није била озбиљна (познато макар нама старијим, који знају природу и историју, где је чему место у Београду), које нам и без подсећања Вука Јеремића улива искључиво сумњу да су нешто најмање забрљали. Те ако са тим треба да започне кампања која би у горњем пасусу наведеним требало да дува у леђа, лоше рачунају, него нас само наводи на помисао да су сви они много већи преваранти и циркузанти, него што смо мислили, а не аутентичне политичке величине (сад се заборавило да је Ђилас растурио предходну коалицију, предао прошле БГД изборе за обећање отишавши код Вучића без договора са било ким). Свакако, што се тиче доказане поузданости политичких истраживања недостаје нам Срба Бранковић, са својим некадашњим Медијум – Галупом за чије време авантуризми ове врсте нису могли у јавности да прођу (а није да није било покушаја), премда сад донекле Ђоле Вукадиновић компензује Србино одсуство. Док Демостат ни природом није способан за то.
Замисао, да то што је у малу Црну Гору прошло, да неискусни падобранци упадају у високу политику, а да им Америка кроји ко сме у владу у наводном чишћењу криминалне мреже Мила од Монтенегра. Њега је Америка итекако подржавала у криминалним активностима док се у нападу историјског лудила одвајао од српске природе гушећи је примитивном лоповском монтенегрештином и њеним плодовима за изабране, док није затребало контролисати штету Миловог дивљачког бесправа према Цркви, које је пробудило још увек присутну „заједницу“i и вратило Црну Гору у стварност, а што Кривокапић није умео да сачува. Што у Србији још увек, у овако безличној потпуности биомасе, не може проћи, ма колико била сама уздрмана. Овде се Англосаксонци морају да договарају и не само са Вучићем са којим ионако имају „дил“ који он у потпуности испуњава (док као прави „двор“ не држи само криминал на својој узди, не дајући да га англи коме другом повере, крупни бизнис, већински медије итд. потпуно корумпирајући све односе и вредности у нашем друштву ослањајући се пре свега на друштвено уздигнути лумпенпролетеријат и дискурзивно потхрањујући њихов обесмишљени нагонски однос према свету). Тако да им за ову замисао недостаје међукорак, који немају – да се Србија преведе у потпуно колонијално стање. Док горе наведени полутани немају ни интелектуалне снаге, ни харизме ма колико се изабрани медији трудили са њима да изнесу не један, него цела два корака, па им Вучић у скоро за њега лакој игри, ако је само до њега, може дати прилику за изборе која ће их пре упропастити него што ће им ојачати позиције – уосталом у каквом контексту би требало да буду ти избори а да не буде само тако? Да ли су медији за то стварно довољни, наиме да се РТС, Пинк, отворе за ЕУ – опозицију (покушавају да само њих насилно ребрендирају у наводно ексклузивне борце против насиља у Србији, иако су протести били српског народа, искључиво у духу вредности заједнице, а не пуко политички, и још њихових присташа, него се провлаче ко „кукавичје јаје“ – нисмо ми – јесмо то ми, да се Срби не досете ко су они), а да Н1, Нова С и сва остала „југоусташка“ штампа дувају у ту тужну тикву? Какве то везе има са обнављањем Србије, где је то у осталом Србија по њима заглавила, а да ови могу бити обновитељи и да то неко подржава? Које препоруке могу да нам исти ти приложе, осим ЕУ, док је иста искључиво против интегритета Србије и суверенитета Срба и њихових људских права што изван „новоговора“ и у овој нашој одавно пољуљаној стварности нескривено значи: непријатељ. Тако Срби свуда могу бити шиканирани, зар нису скоро два српска младића прво пребијена на КиМ што су тражили да им казна буде писана на српском, а онда у дивљини ЕУ – Еулекс безправа ухапшени због „напада“ на албанску суштински терористичку квази полицију коју англосаксонци обучавају као мрачне наци легије – док ти људи напросто сами навике не мењају, како би, кад се зна ко су, а одмах затим су три Србина ухапшена под оптужбом да су ратни злочинци – ко зна који пут. Нико више не пита што је Ивановић робијао у шиптарском казамету на српском КиМ и није схватио да треба да се повуче. Зато није безначајно питање колико су ти са запада који желе да ексклузивно управљају са КиМ у то уплетени и повлаче друге на својим концима, а многи све упорно погрешно разумеју. Него нам ЕУ-опозиција нуди потпуно огољену још мрачнију колонијалну репресалију, а све по „закону“ и по „медијима“, НВО итд. (види уосталом историјат КиМ, Еулекса, НАТО и Срба) сврставајући се уз очигледне непријатеље, како би они да су мало њихови извршиоци. Да није тако, морала би ЕУ и ова њихова опозиција у Србији да пружи коначно конкретне доказе уважавања, уређености и одговорности и за нас Србе, ма где били. У супротном, ЕУ опозиција на власти јесу искључиво институционализоване Југоусташе (уосталом и као Усташе и комунисти из кожних капута причају о слободи – нипошто за Србе; а то што себе сами кад именују не кажу Југоусташки грађани, него само грађани, искључиво потврђује, „где да кажу“ што би рекао Радован Трећи).
Коначно није ни мање важно да другачије него као Југоусташе ЕУ-опозиција ни не зна како би били „европејци“, а ни не могу због саме ЕУ, ако би умислили да су Французи, Немци (премда ни ти више не знају ко су али према странцима су увек ексклузивни и то не само дно и врх друштвених пирамида), како другачији ником живом у ЕУ ни не требају. Него имају потрошне улоге у свету који већина њих ни не познаје, осим туристички и курсаџијски са џепарцем. Премда овај није први пут да су неки Срби збуњени, као и да ништа дуго већ не успевају да науче и донекле разумеју свет у коме живимо, него их само носи (још ако се мало плати и заплете у магнетизам моћи, ако се може бити самоважан). Тако се наопако кука да нисмо разумели пад Берлинског зида, иако нисмо имали заправо ми Срби пред хегемонистичком навалом Англосаксонца било какву алтернативу него само ту како смо прошли – сигурно да је могло уређеније, али не и много другачије, али сад стварно, још мање њих (од преосталих загрижених породица комуниста из кожних капута, придевских југословена и усташа који су се стопили у једно усисавајући и комунисте и вокисте у југоусташлук као заједничкој културној и политичкој одредници, несвесни Бејтсове шизмогенезе кроз коју су формирани пре свега не само због културног притиска него политике очувања личне моћи, на коју не полажу права легитимитетом вредности, него паразитски, као и цео шири покрет југоусташлука који је у сваком погледу од људског шкарта који је одавно заменио историјску свест са колонијално – фрагментарном или је у складу са њом образован и стасао) разуме садашње прилике у свету, о којима сам раније писао и немам још увек шта да додам док неки чак мисле да је још увек непосредно време пада Берлинског зида.
Медијске дискурзивне мутљавине и ко смо ми заправо?
Ових дана се Н1 наврзао на Хиландар са чак два прилога због наводне туче око доктринарних питања двојце монаха из Белорусије и Румуније, а њихов коментаторски башибозук се удавио у пљувљу Бога, као да било шта о свету знају (ено им добитник Нобела за физику 2022, који прича да се ни космос не може без духовног разумети). Али шта зна дете шта је 100 кг, још кад је благо заостало каква је већина коментаторских клијената Н1 – једном ногом у Пинковом ријалитију. Није чудо да рационалном Хилу треба Н1 али и Пинк, што не скрива. Док Н1 стално мизерно подмеће, а глуми тек савест искључиво око послова у којима није њихова интересна клика, остало је махом гарнирунг будалаштина. У такав су се па још мегаломански упустили са очито фантазијом да је било 10 до 15.000 учесника у септембарској шетњи хомосексулаца у Београду, показујући да ништа не знају, али ни немаре, кад су они медиј.
Валтер Бенџамин је забележио да тек онда живиш у неком граду кад више не знаш улице, јер тад већ познајеш места у граду и њихова значења, природу и пропорције. Па је питање колико Н1 водитељи имају везе са Београдом, кад на стазе у парку код Мањежа могу да сместе, како се ограђују, по изјави организатора од 10.000 до 15.000 посетитеља хомосексуалног карневала у свој „медијалној фантазији“. Зачудо, ипак нису понудили ни један снимак из дрона, а било је и јако тешко да се такав пронађе на било ком медију, али се нашао, макар на тренутак:
који тешко да приказује било шта што личи на 10.000 или 15.000 шетача нечега. Међутим, сакривати стварност у тој мери фантазијама и кривотворити је открива стварну природу медија уопште и људи у медијима (да ништа не мора да познају, чак је боље ако не знају и немају везе са нама): да је њихово да стварају и одржавају пара-светове, а не да презентују стварност, и да то задовољи два критеријума – интерес и њену естетизацију. У овом случају само лажно да репрезентује догађај због ког је град у центру био као никад закључан, између осталог да што мање људи види превару и розе снове пара-света у који нас Н1, Нова С, разни НВО и њихови покровитељи гурају. Никакав то није био „друштвени догађај“ који би требало да нас обавеже на разматрање њихових захтева, него обичан политичко тржишни инвент – маркетинг пун лажи и перверзије стварности – формом и садржајем. Уосталом колико се мало дешава, Н1 је био принуђен да из нафталина извуче насиље над хомосексуалцима у припреми полит-тржишног маркетинг инвента, како није ни могао да користи последњи догађај кад се они узајамно кољу и комадају, иако су и то опробали да представе као њихову угроженост.
Коначно, утолико је све очигледније да сви велики медији воде са својим сателитима не само рат међусобно промећући своје пара – светове (нечије интересе, а њихову естетизацију), него пре свега га воде против стварности и пре свега Срба и српске стварности. Зато очигледно сем пропагандно у интересу клика нема никакве вајде за народ од медија, посебно у изборима, а поготову за Србе, како ни један од присутних група „великих медија“ није српски.
Код нас се јасно сучељавају и сарађују:
ПИНК за трајну забаву и замајавање лумпенпролетаријата, индукцијом малоумности,
РТС за забаву и замајавање југоносталгичних и комуниста, као са будаластом серијом „друг Марко“; идолопоклонистички испразно наклоњени власти, контролишући изазове упућене искључиво било чијој моћи и њиховим интересима у земљи и иностранству (примером, они ће отворено бранити све издаваче школских уџбеника против бесплатних немарећи за народ),
Н1 за забаву и замајавање Југоусташа, неваспитано дрско и персуазивно у интересу запада.
Док је коначно потребно схватити: Југославија је историјска прошлост. Комунизам је прошао, као Турци, К унд К исто, а остало је као талог југоусташтво (данас је очигледно талог погрешног пројеката), као некад потурчењаштво (историјски зао талог изгубљене државности). Такви су данас југоусташки грађани и никад Српски грађани што сами на разне начине потврђују и кад кукају шта се пева на дочеку кошаркаша и Ђоковића. Зар је толико тешко гледати очигледно, или, Србима је и то поново забрањено? Ако погледамо која су три доминантна медијска наратива – а да при томе нема ни једног српског. Да нам је томе слична ситуација у САНУ, као и многим другим институцијама, укључујући и школство где се у основном образовању могао наћи и закључак како је Српски данак у крви Турцима добар за изабраног због напредовање у животу. Ко смо онда ми Срби данас?
Најмање, зар је толико тешко разумети да су пропали друштвени пројекти прошлост (и да је крив онај који је прихватио да га изнесе, а не непријатељи), али и научити до чега су довели, која им је цена? Да је нужно покренути се са те предуго стајне тачке, јер је очигледно да Србија друштвено пропада, посебно у деградацијама транзиције, којом се усуђујем се рећи осуђени искључиво на периферизацију и само провинцијализацију пада у колонију са нашим друштвеним способностима, а коначно ту је и феномен СНС двора. Оно што понекад бљесне није друштвени феномен, него заједнице које нисмо ни свесни, него она сама провали у бунту као у Литијама у Црној Гори хватајући за себе пре свега наизглед за нас потпуно изгубљену стварност, чинећи је поново живом међу нама, или, насилне забране излажења у Београду током короне, након што је било све допуштено рад политикантских потреба, као опет у Београду и због укорењености у друштву насиља, зато што зло више нема чега да се боји у овом друштву, ништа мање и кад је потреба да се ближњем помогне у катрастрофалним непогодама, што није само феномен код Срба, као кад је била поплава у Обреновцу, него важи и за друге народе (као у првој фусноти поплаве које је изазвала Одра 1997). Ма колико се заједница раније везивала за искључиво предполитичка друштва (Тонисii), одавно се она види као трајно присутни елемент друштва (један од четириiii), или, као што наглашава Х. Е. Хенгстенберг: заједница – заједно у вредностима и друштво – удружени у потребама, као одлика заједнице и друштва; али о томе детаљније другом приликом, јер сад више пажње привлачи могући опис српског менталитета, који успева да претраје упркос свих непогода, посебно кроз задњих скоро хиљаду година изазова. Менталитет заједнице који је потребно и сад призвати да би се изашло из постојећих неприлика, уместо друштвено да сви пропадамо у лагању, брбљању и пародијама, те да се узајамно одрођујемо и сатиремо.
Две ствари у опису овог менталитета делују довољно да би се он ухватио у својој природи а том концепту ме је приближила Ина Царова чији јутјуб интервју ми је послао драги пријатељ и она нас је боље видела, него што ми више о себи размишљамо. Можда није користила сама најбоље речи али је ухватила суштину етоса саморазумевања Срба, прво како је велики Његош говорио: „Нека буде што бити не може“, што ја мање видим као лепо афирмативно чудо, него пре као дубоко искуство заједнице изражено кроз мисао генија за наше стално ускраћене прилике наспрам којих успева да се опстане и постоји, што далеко прескаче рационалност, и омогућава како опстанак, тако и постојање, управо кроз сам непосустајни акт заједнице која се прене и опстаје у борби за корак више од непријатеља (могла би се звати етика васкрсења, а што је у корену Косовског завета). Друга је радост слављења постојања код Срба, управо због броја недаћа са којима стално изнова живимо, па нема кад да се време губи на жалопојничку туробност Југоусташа који упорно истрајавају у својим небулозним пашквилама које се гуше у декларативном утилитаризму, а лично себичлуку саможивости, па кад нема за њих или како се њима лично чини они би да баце атомску бомбу као отужни медиокритет Грухоњић, како нас обавештава Антонић. Ина јесте у праву, прво се у приватном животу често појављује као инат, а друго као махнити мерак, али и ту просечног не може бити, како би било мило малограђанима. Тако да су Срби чешће весео народ и посвећен кад су добро усмерени, а не надражени свињаријама кад их најгори воде. А таква је махом у својој укупности поново наша елита, данас, били српски богаташи или Југоусташе. Само ови су више слични, него различити, а и немајући никакав контакт са Србима као заједницом него само кроз истрајна лагања преко лумпенпролетаријата и медија за само њих, или, преко југоусташлука и медија само за ове, па и колико неку душу приде коју чистом случајношћу живота ухвате за себе, али о стварности они појма немају, као ни њихови медији јер би морали бити заједно, са својом заједницом, њеном природом и вредностима.
Шта онда може бити на следећим изборима?
Као што смо на почетку напоменули, избори пре свега зависе од контекста, а нипошто од ЕУ – опозиције, па и А Вучића. При чему ЕУ – опозиција је нешто превише инфантилно весела, као да нешто зна што ми други не знамо и у том смислу није случајна збрка са децембром 2023, јер до тад АВ изгледа треба да преда КиМ, а ако то не уради, тад ће НАТО изгледа извршити етничко чишћење Срба са Косова и Метохије (јасно као Курти, али уз амин НАТО и ЕУ, који већ сад вежба како да спречи српску одбрану од ових намера). И у том интерегнуму слома српске државе, било једног или другог, они ће се почупати са СНС око власти, која ће све радити да сачува за себе нешто од ове. То је и тај недостајући корак како ЕУ – опозиција уопште може да добије део власти у Србији и да нас обневиделе стрпа у дубоки колонијални статус. Да и ми будемо као остали на Балкану, „добровољни“ доминион по први пут у нашој историји. А тешко да је Вучић Одисеј и да се са својом лукавошћу надмеће са боговима, па каква год да га казна снађе. Док му је посебно тешко да он прихвати да националним снагама препусти своје место. Онима који би можда успели да одоле, призивајући заједницу – за то је биће превише касно. Иначе, много ми је занимљиво да читам аналитичаре „напамет“ који никад ни једне изборе нису водили и бавили се њеном стратегијом, или, водили страначку контролу избора, али шта да се ради експерти одувек све знају, посебно медијски, па и то шта ће Вучић, још га сујетни какви су упорно саветују. Док му само странци још могу поставити замку, а изгледа да и јесу.
i René, John, Die Modernität der Gemeinschaft -Soziologische Beobachtungen zur Oderflut 1997, Transcript V, 2008.
ii Tönnies, Ferdinand, Studien zu Gemeinschaft und Gesellschaft, Springer VS, 2012.
iii Opielka, Michael, Gemeinschaft in Gesellschaft, 2 izdanje, VS Verlag für Sozialwissenschaften, 2006.